Posle nekoliko vekova stagnacije, u XIX veku italijanska poezija dostiže ponovo svoju staru slavu, najviše zahvaljujući jednom izvanrednom pesniku iz prvih decenija tog veka, Đakomu Leopardiju. Bez Petrarke je nezamisliva poezija italijanskog činkvičenta, a zatim i poezija baroka, formu je uobličio Petrarka, uzdigao Taso; okove forme raskinuo je Leopardi svojom duboko proživljenom poezijom, i bez njega je nemoguće zamisliti osnovna poetska strujanja italijanskog XX veka, a naročito hermetizam Ungaretija i Kvazimoda. Đakomo Leopardi je rođen 29.juna 1798.godine, kao prvi sin grofa Monalda i Adelaide Antiči. Već u desetoj godini života Leopardi započinje sa ludačkim i očajničkim učenjem u očevoj biblioteci. Prekomerno bavljenje knjigom uskoro dovodi do ozbiljnih zdravstvenih problema (pati od skolioze) što će u znatnoj meri da utiče na formiranje Leopardijevog pogleda na svet. Treba uvek imati na umu da pesimistička književnost Leopardija u osnovi ne sadrži razrađen filozofski sistem o uzaludnosti i nepotrebnosti življenja, već ona predstavlja krik čoveka koji je uvek žudeo za životom. Poezija i proza Leopardijeva ne predstavljaju negaciju života, već žudnju za životom koji je pojedincima uskraćen.
Život Leopardijev ugasio se 14.juna 1837.godine u Napulju.
(iz prikaza S.M)
MESECU
Dražesna luno, ja se sećam da sam,
pre jednog leta, na vrh ovog brega,
teskobom mučen išo da te gledam.
Tad si visila iznad ove šume,
kao i sada, te svu obasjavaš.
Al' maglen, treptav, od plača što mi je
veđama teko, mojim se očima
činio lik tvoj, jer beše pun bola
moj život. Još je, i ne menja način,
ljubljena luno. Ipak mi pomaže
sećanje, kao i brojanje trena
svojega bola. O, kako je dobro
u mladom dobu, kada još daleki
put ima nada, a sećanje kratak,
spominjati se prohujalih stvari,
pa i turobnih, čak dok bol još traje.
SEBI
Sad, mir ćeš zav'jek naći,
umorno srce. Propa zadnja varka,
što vječnom smatrah. Propa. U sve naše
obmane ja to osjećam ne samo
da nada trne; žeđ se za njom gasi,
počivaj zav'jek. Mnogo
kucaše, a tog kucanja baš ništa
vrijedno nije, nit je zemlja vr'jedna
uzdaha tvojih. Dosada i gorčina
život je, ništa drugo, a sv'jet je blato.
Smiri se jednom. Zadnji put sad zdvajaj.
Dar jedini što udes nam ga dade,
jest umiranje. Prezir neka sada
prirodu snađe i tebe i moć, što u tminu
krijuć se, huda, vlada,
i neizmjernu svemira taštinu.
Citat
