Tomas Venclova je najveći živi litvanski pesnik i jedan od najvećih savremenih pesnika sveta. Esejista i prevodilac, profesor slavistike i baltistike na Jelskom univerzitetu. Kandidat za Nobelovu nagradu.
Rođen je 1937. u gradu Klajpedi na severu Litve. Završio je Filološki fakultet u Vilnu. Doktorirao je 1985. u SAD iz oblasti teorije književnosti. 1957. debitovao je kao pesnik. Živeo je u Moskvi, Petrogradu i Talinu. Kao i Brodski, Rejn i Kušner, pripadao je krugu Ane Ahmatove i Pasternaka. Kao i mnogi ruski disidenti, morao je da emigrira i od 1977. živi u SAD. Predavao na Berkli univerzitetu, a zatim na Jejlu. Poeziju piše na litvanskom, ali je objavljuje i na poljskom i na ruskom. Prevođen je na dvadesetak jezika. Dobitnik je više prestižnih nagrada i počasni je doktor mnogih poznatih univerziteta.
VISORAVAN
Dlaka jaka. Stena planinska.
Modro meso nož očima otkriva.
Iznad divlje visoravni
nejasnost svitanja se penje.
Nenastanjen nebeski svod
nad ćelijom praznom se uzdiže.
Umesto nirvane ruine i pesak,
manastirski kameni skelet.
Prolazne freske oblaka
osipaju se, kruni se stena,
moglo bi se poverovati
da je rat već prestao.
***
Uveče smo uključivali lampu.
Knjige su tonule u polumrak, sve smo bili bliži
upijanju pare koju izbacuje čajnik,
sjaju kofera ostavljenom u niši.
Uplašeno svetlo je žmirkalo i gasilo se;
prijatelj je opipavao zamršeni kabl:
opet smo se mogli videti – iz drugog vremena,
ali živi, uprkos noćima i snežnim smetovima.
I drugo vreme je – nastupilo. Nestala je sobica,
telo je pretvorilo u pepeo žar koji je godinama
plamteo u njemu: dušu onog koji je tu živeo i
morsku lagunu Severa nije uzimao u obzir.
Još uvek se presijava sve bleđa drška čajnika.
Iznad abažura – razglednica, knjige.
Mada zidova više nema. I postoji samo svetlost,
zahvalna za sve što je do kraja bilo.
Citat
