Vojislav Ilić Mlađi
Prikaz rezultata 1 do 2 od ukupno 2
  1. #1

    Vojislav Ilić Mlađi

    Retko ko je čuo za ovog pesnika. Evo nekih informacija i njegovih pesama.

    http://sr.wikipedia.org/sr/Војислав_Илић_Млађи

    UPOZORENJE !!!

    Pesme su izuzetno tužne i nisu za one sa slabim srcem.

    OZBILJNO !!!

    --------------------------------------------------------------------------------------------------

    DUKINA SVIRALA

    Na svom malom detinjskom odru
    bolestan leži, bez iskre nade...
    "Šta želiš sine?" - pitamo nežno -
    "Bombone, smokve il' čokolade?

    Šta hoćeš? Reci!"A on lagano,
    "Ne mogu ništa!"šapatom veli,
    Kao da čeka čas rastanka
    Te zato ništa više ne želi...

    Ćutaše dugo...Zatim bacivši
    Upitan pogled na svoju majku,
    pogleda me i reče tiho:
    "Kupi mi, tata, malu svirajku!"

    I otac hitro kao bez duše,
    Trči, a znoj mu obraze rosi,
    kupuje lepu malu svirajku
    I svome nežnom ljubimcu nosi.

    Radosno dete sviralu malu
    Međ' samrtničke ručice uze,
    Al' avaj: nema daha da svirne,
    Te mu zbog toga blesnuše suze...

    "Hoćeš ti,tata, da mi posviraš?"
    I ja zasvirah,-al' tužno tako!-
    Izgubljenu sam svirao sreću,
    I, svirajući, gorko sam plak'o...

    Al' svirkom svojom ne spasoh sina!
    Sva mi je želja uzalud bila!
    Smrt dođe brzo i uze malog
    Na svoja crna, studena krila.

    Uz kovčeg, nežno, spustismo Duku,
    Uz molitava pogrebnih zvuke:
    Njegovu malu dragu svirajku
    Međ' skrštene mu metnusmo ruke.

    I,uvek, otad, kad odem onde
    Gde se zemaljska staza svršava,
    Gde rastu:vrisak i pelen gorki,
    Gde moja ljubav večito spava,

    Ja jasno čujem žalosnu svirku
    Što svojom tugom u srce dira:
    To mali Dušan, plačući gorko,
    U svoju dragu sviralu svira.

    22.06.1926. Vojislav Ilić Mlađi

    E lepo se isplakah dok sam ovo kucao.
    Život je previše kratak da bi smo ga trošili na
    tugu.



    Da sam znao!

    Da sam znao, da sreća odleti
    K'o prah zlatan s leptirovih krila,I da radost - ta neverna druga-Namah prođe, k'o da nije bila,
    Ja u dobru, ne bih hladan biv'o,
    već bih cveće, pevajući, brao,
    I pun milja, život bih uživ'o,
    Da sam znao!...

    Da sam znao, da ćeš, tako brzo,
    Ispit čašu sudbine ti klete:
    Da ćeš mladost sahraniti zlatnu
    Na dnu reke, milo moje dete.
    "Igraj!Pevaj, razdragan i čio!
    Bog je zato dečji život dao!"
    Svaki dan bih tebi govorio,
    Da sam znao!...

    Da sam znao, da će tvoj grob sveti
    Biti kazna - po zasluzi stroga -
    Namenjena tvom bezbrižnom ocu,
    Udaljenom od Gospoda Boga,
    Trg'o bih se još za tvog života,
    I pun vere, pred višnjeg bi pao,
    Da izlišnom tvoju smrt učinim,
    Da sam znao!...

    24.2.1925.
    Beograd

    Pesma je posvećena sinu Jovanu koji se utopio 1924 g.
    Inače od osmoro dece četri nisu dočekali da odrastu.
    Jovaka, Zagorka, Jovan i Dušan-Duka.



    Prepelica

    Kosidba u jeku...Pastirska svirajka
    Odnekud se čuje...Horizont se plavi...
    Raširenih krila prepelica majka
    Na jajima leži u visokoj travi.

    Dok popodnevno sunce prižiže i pali
    I zrikavci silni dok livadom zriču,
    Ona sanja vreme kad će njeni mali
    Da zajedno s njome, srećni pućpuriću.

    Odjednom kroz travu: "fiju! fiju! fiju!"
    Zvuk metalan, oštar...Sve bliže se čuje.
    U pravcu tog zvuka okrenuvši šiju
    Ležeći na gnezdu, ptica osluškuje:

    Opet: " fiju! fiju!..." U trenutku tome
    Gazeć kroz travište, okupano rosom,
    Ukaza se čovek, ogroman, nad njome,
    I zamahnu snažnosvojom oštrom kosom,

    I poleže trava i cveće se prosu,
    Al' ptica još čuva gnezdašce maleno;
    Kad ponovo čovek diže oštru kosu
    Sečivo joj beše od krvi rumeno.

    Začuđen, on baci pogled usred trave;
    Neobična slika pred njime je bila:
    Na jajima svojim, krvava, bez glave,
    Ležala je ptica raširenih krila...

    ----------- Dopuna: 03 Mar 2010 19:49 ---------

    Mati i sin

    " Šta ćeš starka ovde, gde kuršumi lete,
    Na poljani smrti, sred krvi rumene?"
    -" Tražim moga Jovu, milo moje dete!
    I nosim mu lepe čarape šarene!"

    " O vrati se stara! Zalud žuriš tako
    iz dalekih svojih šumadijskih strana:
    Jedinac ti, bako, oboleo lako,
    I u Skoplje prenet pre nedelju dana!"

    Zabrinuta starka u Skoplje se diže
    Preko bezbroj polja, brda i suvata
    Prečicama žuri,i, napokon, stiže
    I zakuca alkom o bolnička vrata.

    " Ko je?" - ču se. - " Ja sam, ratnikova mati!
    Roditeljska ljubav dovela je mene!
    Tražim moga Jovu, moje milo dete,
    I nosim mu lepe čarape šarene!"

    - " Tu je!" Ona uđe, i, dršćući gleda
    Sve postelje redom, što oko nje stoje:
    " Bože, da l' je ovde? Kamo moga čeda?"
    Dok odjednom kliknu: " Jovo, oči moje!"

    " Kako naši doma?" Pita sin polako.
    " Šta te nagna, nano, čak dovde do mene?"
    - " Zdravo su! Ne brini! Ja dođoh, tek tako...
    I nosim ti, evo, čarape šarene"

    Da ti ih navučem, ded' ovamo brže
    Nosićeš ih s dikom - nek je slava Bogu!"
    Pa pokrivač diže, al' hitro se trže
    Jer spazi patrljke - otsečenih nogu!

    No uzdrža srce, da bol ne poteče,
    I ne dade suzi, da iz oka kane,
    Već pokrivač spusti, i s ponosom reče:
    " Živ mi bio, sinko, i srećne ti rane!"

    Potom se jedincu nadnese nad grudi
    I bledu mu glavu oberučke uze
    I ljubljaše dugo... Svi prisutni ljudi
    Posmatrahu ćutke, i brisahu suze...

    Vojislav Ilić Mlađi
    Grean i smean pred vama stoji
    pesnik to pie rime u boji.

  2. #2

    Odgovor: Vojislav Ilić Mlađi

    Vojničko pismo

    Očajnička bitka ...Krv ...Oružja zveka ...
    Pokliči ... Plotuni ...Urnebesna jeka ...
    U topovskom ognju brda i planine
    razrivene plamte. Nad hladne trupine
    pobijenih konja, mrtvih vitezova
    dok s krikom, doleću jata gavranova
    i krvavo sunce dok zahodu beži,
    tamo na redutu, međ' hrpom mrtvaca,
    s obrazom na pušci, jedan junak leži.
    Pogođen u srce zrnom od šrapnela,
    leži bled, osmehnut, krvava odela,
    a vojničko pismo, još nepročitano,
    jednim mu krajičkom viri iz šinjela ...
    ...................

    " Milo moje dete " - piše sinu mati -
    " Piši nam, da l' borbe neprestano traju!
    Ovamo se čuje, da će rat prestati
    i da ćete, opet, doći rodnom kraju.

    Ja na tebe tužna, tužna, mislim neprestano,
    i gospoda molim, i jutro i veče,
    da se vratiš majci, materina hrano,
    i da mi te pismo u zdravlju zateče.

    Baba ( oca ) Više nemaš, dete moje slatko,
    onomad, naprečac, u povratku s polja,
    na putu je pao ... Bolovo je kratko ...
    Juče je pogreben ... Šta ćeš ... Božja volja.

    Berba će početi čim Krstov-dan mine,
    vinograd na pon'o k'o nikad do sada.
    Ti ćeš dotle stići. Dok ne dođeš sine,
    nećemo ga brati .. Neka !... Ima kada ...

    Dođi, ali časno uzdignutog čela
    da te mogu s dikom svojim sinom zvati!
    Pozdravi svu momčad iz našega sela,
    Pa ostan' mi zdravo! Zbogom! ... Tvoja mati."

    Zatim dve - tri vrste rukom dobre žene:
    " Kad će se, o Bože, svršit vojna ova?!
    Kako si sa zdravljem? Sećaš li se mene
    i dečice naše i domaćeg krova ?

    Deca su nam zlatna. Njih sad mama ljubi.
    Tta je daleko ...težak život vodi ...
    Dođi, tata, dođi! ... Radi niču zubi.
    Jova uči. Mića počinje da hodi;

    Uveče zamišljen, kroz prozore viri
    u Bogine sveće koje nebo krase,
    i ustima malim dugu u njih piri,
    začuđen i srdit, što se ne ugase !

    Naš bostan na bregu, visoko nad selom,
    lagano dozreva, dok zrikavci zriču,
    a u žitu zlatnom, za žetvu sazrelom,
    prepelice tako slatko pućpuriću !

    Za obed, redovno, teška srca sedam,
    jer ne vidim tebe ... To tišti k'o rana.
    Kad god voz vojnički s prozora ugledam,
    ja pomislim: ti si ...Pozdrav ... Tvoja Ana."

    Najzad, drugu stranu, sve do dna zahvata
    rukopis detinjski, iz ogromnih slova:
    " Ljutim se na tebe, što ne dođeš, tata"
    Pozdravlja te mnogo i voli- tvoj Jova... "
    ..............................

    A tamo daleko na ograšju tavnom,
    dok pukovi kliču pod trobojkom slavnom,
    i krvavo sunce dok zahodu beži,
    na redutu tvrdom, međ' hrpom mrtvaca,
    s obrazom na pušci, jedan junak leži.
    Pogođen u srce zrnom od šrapnela,
    leži bled, osmehnut, krvava odela,
    a vojničko pismo, još nepročitano,
    jednim mu krajičkom viri iz šinjela ...
    Grean i smean pred vama stoji
    pesnik to pie rime u boji.

Slične teme

  1. Vojislav Šešelj - povratak i priključenije
    Autor Lilith_021 u forumu Politika
    Odgovora: 11
    Poslednja poruka: 20.11.2014, 22:07
  2. Vojislav Ilić
    Autor zrNce u forumu Srpska poezija
    Odgovora: 31
    Poslednja poruka: 02.02.2014, 16:39
  3. Vojislav Koštunica
    Autor silvia u forumu Političari
    Odgovora: 1
    Poslednja poruka: 07.05.2007, 08:21

Tagovi za ovu temu

Vaš status

  • Ne možete pokrenuti novu temu.
  • Ne možete poslati odgovor.
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoje poruke
  •