Da li vam se ikada dogodilo da sretnete neku osobu pred kojom ne umete da se ponašate. Jednostavno vaši postupci se shvate (često s pravom) drugačije nego što ste to želeli. Verujem da je razlog tome neka vrsta simpatije koja se oseiti prema tim, da kažem, zbunjujućim ličnostima, ali i ne mora biti tako...
Da li vam se desila situacija da ispadnete pred nekim "smotani" i pored toga što se trudite da izazovete sasvim drugačiji efekat?
Opet sam ti u kafani, mene bez nje ništa nema
Tu su moje lude noći, nikad nisam u samoći,
Hej kafano, moja rano...Samo na www.VojvodinaCafe.rs - Muška kafana,
Bircuz koji radi 25 sati dnevno!
ispadnem smotana redovno pred ljudima koji mi se ne svidjaju a zelim zarad posla ili kojechega da odglumim ljubaznost....
onda pochnem da zamishljam kako izgleda taj iskrivljeni kez koji sam izvukla iz malog mozga i kako se taj kez slazze uz moje ochi koje nikad ne lazzu (to je protivprirodni blud za njih)... i onda tek sve ode do vraga....
obavezno ih ostavim u ubedjenju da sam freak. shto ima svoje prednosti... nikad mi vishe ne pridju
& underpaid......
Desilo mi se, dešava mi se, nebrojeno puta.
Uglavnom se to tiče osoba kojima se jako divim, koje su me fascinirale nekim svojim uspjesima i sa kojima nemam baš toliko prilika da sjedim i pijem kaficu, da ćaskamo...obzirom da ih ne poznajem u dušu, desi mi se da u glavi smišljam šta ćemo da pričamo, a to u startu znači da ću da blebećem, a kasnije ću se kući koriti i stidjeti.Onog momenta kada budem prestala da želim da zadivim tako neke divne ali normalne ljude, sve će biti ok.
Što se faksa tiče, primjetila sam da sam na svim usmenim ispitima imala kez od uha do uha, cerekala se profesorovim doskočicama, i klimala glavom na sve.
Pa čemu onda osmeh što sam ja ničija
kad je to, zapravo, najgore što može da ti se desi?
Ja sam takav, kakav sam.. Čak kada i ispadnem po nekom kriterijumu smotan, ja nastavljam dalje kao da se ništa nije desilo...
Jednostavno, ustaneš, streseš prašinu sa etiketirane sramote i bez mnogo emocija ideš dalje...
samo onda kad me požuruju ka' da gori neđe - što užasno mrzim..i onda kad je u blizini moj sviđač, simpatija i slični...
'Ako vam se neka ptica posere na glavu, obrišite se diskretno i pravite se ludi, kao i uvek kad su vas posrali.' - čika Dušan Radović
Nikad se ne trudim da ostavim dobar utisak na nekoga.memento kaže:
Ponasam se, kako se osecam, ne glumatam i ne trepcem, kako bi sagovornik uvideo da sam veoma smerna osoba, fina, ljupka.
Prvi utisak ne mora da znaci da je i presudan.
Ima jedna osoba u mom okruzenju, pred kojom nikad ne znam kako da se ponasam.
Jedna, jedina.
Ne osecam se ja smotano u njenom prisustvu, mene cak to i zabavlja.
Naime, svaki vid konverzacije, ona vodi psiholoski.
Postavlja petodimenziona pitanja, iz jednog pitanja izvuce tri odgovora.
I ja znam kako njena psiha funkcionise.
I svaki put znam, da se u njenom pitanju, kriju jos tri podpitanja, koja ce ona vec iskonstruisati na svoj nacin.Osecam se bezveze, kad mi postavi pitanje, pa me u stavu psihologa, gleda da li cu skrenuti pogled, ili cu napraviti neki gest, koji bi ona mogla da prokomentarise kako se njoj svidja.I svaki razgovor protekne tako.
Ljubazni kez, pa pogledom skenira svaki moj pokret.
A posto znam kako njen mozak radi i da iscekuje neku moju smotanu reakciju ili rec za koju ce se uhvatiti, pratim sama sebe i odmeravam svaku recenicu, ali osecam se poprilicno glupo.
Da, desava mi se...
Stvar je u tome sto ja ne pokusavam da zadivim nekog, vec jednostavno pred doticnom osobom zanemim i reci kao da mi stanu u grlu i nece da izadju napolje!
Svaki sledeci put kad ga vidim, kazem sebi kako je to jedinstvena prilika da se pokazem u pravom svetlu i da ispravim onu zanemelost od proslog(ih) puta...
Ali cvrc! Nista... Krenemo mi u konverzaciju, on prica, ja slusam, on pita, ja odgovaram (da, ne, mozda, ne znam, naravno, stvarno?, super...)
Eto, toliko o mom bogatom recniku, a planiram da budem novinar
P.S. Ponekad imam osecaj da je doticni pomislio da sam glupa, nerecita i nekomunikativna...
Citat
