Slobodan Tišma
Prikaz rezultata 1 do 6 od ukupno 6
  1. #1

    Slobodan Tišma

    Rođen je 14. maja 1946. Studirao književnost na novosadskom Filozofskom fakultetu. Krajem šezdesetih počinje da sarađuje na novosadskoj "Tribini mladih" i u studentskom listu "Index" u kojem uskoro postaje urednik. U to vreme bavi se konceptualnom umetnošću i poezijom. 1977. objavljuje svoj pesnički "masterpiece" u Letopisu Matice Srpske pod naslovom "Vrt kao To" i prestaje da se bavi književnošću i umetnošću. Krajem sedamdesetih ponovo počinje da se interesuje za rokenrol i osniva grupu "La strada". Početkom osamdesetih je pevač u grupi "Luna". Sa obnovljenom "La stradom" izdaje istoimeni album 1986. godine. Krajem osamdesetih se povlači iz javnog života i počinje da piše i svoj pesnički dnevnik koji će objaviti tek 2001. godine. Tokom devedesetih objavljuje dve zbirke pesama: "Marinizmi", 1995. i "Vrt kao To", 1997, u kojoj su sakupljene pesme koje je pisao i objavljivao po časopisima tokom sedamdesetih. Konačno, 2001. pojavljuje se već spomenuti dnevnik pod naslovom "Blues diary". U drugoj polovini devedesetih počinje da piše i priče. Neke od njih objavljene su u kikindskom "Severnom bunkeru" i u novosadskim "Poljima", a prevedene su i na makedonski i italijanski jezik i objavljene u antologijama priča novijih autora koji pišu na srpskom jeziku. Njegove priče nemaju formalnu zaokruženost i celovitost, počinju niotkuda i završavaju se iznenada. One predstavljaju tekstualne segmente u kojima nepostoječi autor (subjekt) ispituje svoju poziciju. Živi i radi u Novom Sadu.




    0. KAO NEKO

    1. kao kada
    2. ili prema istom
    3. kako
    4.
    5. (da, da)
    6. i uvek sam u svemu
    7. i uvek sam kada u svemu
    8. i uvek sam kada u svemu različito
    9. i uvek sam ako u svemu različito od sebe je
    10. i uvek
    11. sebe je
    12. da li je tamo
    13. to je to
    14. ovo nije ovo
    15. ovo je ono
    16. ovo nije ovo, ali je tamo
    17. ali je dugo od tada
    18. davno tako
    19. to je to, ako nije tu
    20. ja nisam ja
    21. ja je ja
    22. ko sam ja
    23. šta nije ja
    24. ko nisam ja
    25. ko nije ja
    26. ko je ja
    27. ni sa čim nije tako sad
    28. kao da pre
    29. ni sa kim nije tako u svemu
    30. kao nekad
    31. prema
    32. ali i posle, ili samo posle
    33. a to
    34. da se iz tih nekad
    35. tako je to
    36. pa
    37. i ne kao nekad
    38. kao sad nikako
    39. jednom i to već
    40. sa kim je tada iza onih istih
    41. sa svim tim više od nekad
    42. nikad pre
    43. nekad pre tih
    44. nekad veoma blizu
    45. nekad opet
    46. i tako
    47. uvek iako opet
    48. nikad
    49. gde je to sve ili kada
    50. sad
    51. i šta sada
    52. ništa
    53. ništa nije suviše
    54. ili za sad
    55. za sad tako
    56. ništa nije suviše tamo
    57. sa tim
    58. kao i uvek
    59. uvek pre nekad
    60. ako sam suviše u tome
    61. bez kakvih ili bar uopšte
    62. u opštem
    63. mnogo takvih
    64. zar više ne
    65. da li (si) već tako odavde
    66. jednom
    67. jedno bez drugih
    68. ni za kog
    69. odavde dovde
    70. zar ne
    71. o
    72. ponovo
    73. odande
    74. od kada niko ni sa kim nije
    75. neko
    76. jednom u jedno
    77. jedno u drugom
    78. bez svega toga
    79. skoro dosta
    80. i kao to
    81. skoro sasvim
    82. skoro uvek ne
    83. skoro uvek tu pod istim
    84. zašto da ne
    85. tako to
    86. iznad svega

    Beleška uz KAO NEKO

    Sve što u jednom iskazu može biti subjekt, objekt, predikat nije reč.
    Imenice nisu reči.
    Kuća, na primer, nije reč ili je to manje od drugih.
    TaKODje, glagoli, možda nisu reči.
    Pridevi?
    Prave reči su na primer KAO, GDE, ILI, UVEK, SA.
    Ja uvek kažem: spolja gledano.
    Šta to znači?
    Ovo je izmišljeno spolja ili iznutra... Ali ne do iskaza.
    Spoljašnost je neusmerena i nevezana.
    To bi bilo ispoljavanje.
    Jezik nije SVE.
    Za ovu belešku ne mogu preuzeti odgovornost.
    Sve što je u njoj, verovatno je pogrešno i besmisleno i još gore od toga: proizvoljno.
    Ponižena još odavno, KAO je jedna reč mnogo zlostavljana i pogrešno korišćena sve do dana današnjeg.



    1. OSTACI O PLIVANJU

    7. Čitava kiša znakova padne
    i do jutra
    sija sunce
    On se kloni takvih mesta

    8. Beo list
    Jedna ravan
    Jedan prostor
    Svirajući na sebi
    on gubi iz vida jedan plan
    Ako ih zadobije
    u povratku više i sa puno (šarenih) zastavica
    to je
    kao Ništa



    2. KNJIGA SVEĆNJAK KROV

    Imao sam težak dan
    pa sam počeo sa strugotinom
    To mi se dopalo
    jer nije bilo slično širenju strugotine

    Kada meni neko govori Ja
    Slikam
    Ako govorimo jedno drugom
    Ne razumemo se

    Otvorim knigu knjiga se zatvori
    Listovi se slože listovi su slični
    Listovi su isti jedan list
    Sto listova dvesta stranica
    Praznih sa otisnutim slovima
    Knjiga se uprlja ali knjiga
    Nije zgodan predmet. Ona je
    Puna takvih reči, zapravo, stranice
    Jer knjiga je prazna: zgodne
    Su reči koje nešto znače (ako sam ne-

    Raz-po-ložen) zatim jednog šireg niza
    Koji je preko knjige koji je jednostavno
    Napušta jer knjiga može ili ne može
    Biti Raz-po-ložena. Tako ona se premešta
    I ja je prezirem, ona menja moje
    Raspoloženje. Knjige su oduvek stare

    Zaboravim knjigu. Ili još kada kažem
    Uslov za tako nešto: rasparčati je na listove
    I svaku stranicu posebno držati da ima
    Sa smislom preko sebe svoj početak
    I kraj na kvadratu od hartije, sa odsutnom
    Stranicom koja je par. Telo hartije deli značenje
    I zatvara kvadrat u kvadrat sa obe strane
    Ali reči ne odgovaraju jedna drugoj
    Na rastojanju drže telo hartije

    Ili kad čitam praznu knjigu ja preskačem
    stranice bez napora
    i uz smeh visoko se vinem, dozvoliću sebi
    ovaj put što ne spada u ovaj tekst ali
    ne mogu odoleti da ne preskočim i ove redove:
    skakač uvis što je laka atletika na
    TV, kada skakač preskoči sebe
    kao praznu knjigu
    Ako, dakle, otvorim knjigu, počinjem
    sa prvom stranicom pažljivo, koja je prazna
    koja je nematerijalna oblikom, istovetna sledećoj
    Ona kao jedna stoji nasuprot svom
    beskonačnom umnožavanju, svom telu koje
    joj se večito vraća. Tako u ovom svetu
    stanice se umnožavaju i knjiga raste
    kao hleb
    Knjiga je za siromašne. Alegorija

    Danas bih pisao o svećnjaku
    Koji su doneli naši priajtelji
    I koji sam prisvojio
    Premda beše namenjen mojim roditeljima.
    Taj svećnjak su videli mnogi.
    Svećnjak se nalazi u mojoj sobi
    Već pet godina. Ja sam se predomišljao
    šta bih mogao da dodam, da opišem

    Počinjem iz početka tako kao da se može početi
    s kraja
    To je priča bez svoje knjige
    o limaru koji se u snu okliznuo na krovu
    kuće, u snu se to ponavljalo mnogo puta
    u svim mogućim detaljima koji su oslikavali
    mnoštvo sitnih gotovo beznačajnih odstupanja
    Događaj se polako praznio, sve je manje
    ostajalo neopisanih mogućih mesta pojedinosti
    a njegovo telo primalo sve veću snagu
    dok najzad nije pokupilo svu krv sa stranica
    knjige. I onda događa se ispisao, telo se
    zatvorilo tako da mu je bilo moguće
    prići (bez opasnosti) a da se ne bude
    uvučen u slučajnost
    Za to vreme knjiga se polako otvarala
    razvijajući stranice u krug sve dok se nije
    spojila prva sa poslednjom
    O N D A događaj se ispisao
    O N D A sa pokretom ruke
    O N D A sa nejasnom pomisli
    O N D A sa pogledom u prazno
    O N D A sve se to u nesvesti vratilo
    Ali knjiga je pala u zaborav
    padala je prema praznini
    (rasla je) podupirući svet (telo)
    On se okliznuo u snu na krovu
    On je sanjao da se okliznuo na krovu
    On je sanjao da se okliznuo u snu na krovu
    On se okliznuo na krovu



    3. DOK JONA

    1
    dođe govoreći
    zbližavajući bliže sve

    krug
    ispunjen (ispuniti se)

    2
    protiv
    ispred na dva

    idi izađe
    kako zašto obrnuto

    3
    da beži ali bezbojno
    odvoz pražnjenje

    prevoz unapred
    napon plati dakle kako

    4
    voda (drugi komad) velika
    u onom što se ne da otvoriti

    prećutano zora
    napisano jutro

    5
    razbacati pobacati
    spavati

    šta je jedno u više obuhvatiti
    niže u nepomično niže i više

    6
    napamet pouka
    međa

    ustati
    opomenuto nepoznato dvoje troje

    7
    bacanje pa kocka
    pre početka mnogo ranije

    da peva dogovor
    bez svesti ne-svest

    8
    četiri pitanja
    sećanje jedno na drugo

    broje

    trava

    9
    ogledalo (u) ogledalo

    ali uvek na drugom mestu
    ali nikad na istom mestu

    otvoriti se poravnati

    10
    saznati
    udaljavati

    prerano
    bez reči shvatljivo

    11
    šta
    utoliti i uhvatiti

    mnogo da pomognu jedno
    nemoći već

    12
    bacati
    videti

    sebe
    zatišje

    13
    veslati
    kraj

    nemoći stići
    a kamoli bliže

    14
    razviti razvijajući
    radi

    na jedan
    razbacati glasove

    15
    uzeti
    prestati

    odande
    i šta govoriti vratiti

    16
    bojati se tada
    učiniti

    počela
    prava



    4. SVOD BIT REKE

    I

    BITKA BOJA

    Rupa umire.
    Štapovi su apodiktika,
    obe laž.
    Duga evolucija
    (U sivom kvadratu)
    Na sivom putu stoji M
    Svadljiva prsa padaju u drugi gaj
    i kap se samo jedna broji.
    Mašina otkriva potop i knjigu stablo
    Litrasti mundiri
    Siva su polja šumara
    slušalice ulice

    Prsa. Psi. Mundiri
    Štapovi

    Rupa. Kap. Apodiktika
    Mašina. Knjiga

    Stablo

    II

    PRAZNIK

    Nad prag se vodenast nadnosi
    razneseno pramenje
    tako beskrajna okolina
    šumeća tiha.-

    u satnom mehanizmu
    vedar.
    Pamuk je razvejan
    nahvatan na ledeni ogrtač najzad.

    Ono što će se popiti
    nema ga iza
    kada prašina spusti
    po polju
    u viru
    ledeni pomaci isto
    tamno je okolo
    ali razdvaja i dalje to.-

    plavo nemo

    III

    PONEDELJAK: VODA

    Mlad prolećni vetar buči u polju
    Višestruko se razdrešilo jezerce
    Tiha i dobra hidra nadkrilila je nebo
    Probuđeno veliko telo zasenilo blizinom
    Pogled ne dodirnuvši ga

    Razbijen vetar otvara prozore
    u ogledalo uleće koje ga zaledi
    koje se umnoži. Udarcem zaleđena krpa
    Mrlja naraste na staklu?
    Senka oblaka pokriva spoljašnju unutrašnjost
    Rane ružičastih ogledala

    su beli trorogi krik u kvadratu
    (Vazduh je stao

    i putem se ništa ne kreće)
    Krug je taman

    Na sve se spušta
    talas (snežna lavina) iznoseći površini
    predmete umanjene
    gomile sličnih i većih stvari



    5. VRT KAO TO

    1.

    San dve porodice. Prizor Kako to je to
    U baroknoj sobi u sebi
    Vrt. Klizanje ako nije to
    Na jezeru uvek
    Zakopčan u crno i uvek sam u svemu
    Tako čist i očešljan sjajno uvek sam kad u svemu
    Stoji uveče u vrtu u svemu različit
    Prolazi izmedju stabala u svemu različit od sebe
    Za nečujnom muzikom ako je sam suviše
    Dok ga grane udaraju po licu jednom pre
    Koje se pretvori u krvavu masku opet
    Pokrivenu lišćem u opštem

    Pokušaj s pevanjem Bloody man

    Lakovane cipele nekad veoma blizu
    Ispred ogledala to (je to)
    Iznenada on nacrta krug To

    Nazimu kako će biti
    Sons of hibernia. Contrapunkt
    Pijanstvo. Evolucija
    Tik tok tik tok tik tok tik tok tik tok tik tok

  2. #2

    Odgovor: Slobodan Tišma

    M. G: Posle nekoliko godina u javnost se vraćaš „knjigom o moru“. Imaš 49 godina, i ovo je prva knjiga koju si objavio. Zašto tek sada, a ne ranije?

    S. T: Jednostavno, ta knjiga je nastala pretprošle jeseni, pisao sam je tokom tri-četiri meseca. Imao sam, uslovno rečeno, jedan trenutak nadahnuća u kome se javila ideja da se napravi knjiga „o moru“, iako je sama ideja postojala još ranije. Posle tog inicijalnog trenutka kada se javila slika mora sve ostalo je bilo stvar pisanja (rada), ali ne toliko rada na jeziku koliko snatrenja, budnog sanjanja i zaboravljanja. Postojala je jedna matrica, rešetka koju sam koristio. Naravno, sam taj rad, trenutak pisanja je uvek skopčan i povezan sa posebnim trenucima upliva onoga što je više, što je iznad teksta. To je, možda, otkrivanje nekog iskustva koje je postojalo pre iskustva mog sadašnjeg života. To je jedno sećanje mora koje je izvan ovog prostora i vremena. Ne radi se o konkretnom moru i to nije mimetička knjiga koja je nastala na realnom pejzažu. Ja nisam bio na moru, niti sam doživljavao sve te senzacije pučine i utiske koji bi stvorili jedno emocionalno stanje i jedan naboj koji dovodi do jezika, do govora, do metafore i simbola, nije bio taj put. To je, u stvari, slika jednog unutrašnjeg mora koje je u svima nama, to je jedno sećanje iza sećanja. Dugo sam čekao na to, taj trenutak je morao doći i ja sam morao to pisati. Postojale su neke slike koje sam napravio još pre petnaestak godina. Jedna od tih slika predstavlja more. Ona se sastoji od horizontalnih raznobojnih površina nanesenih na pravougaonu osnovu. Te slike su apstraktne i ništa ne upućuje da je to more ili šuma osim moje oznake, odnosno da sam to tako označio, da sam to tako nazvao. Opsednut sam slikom mora, to je nešto čemu uvek mogu da se vratim. Slika mora je neiscrpan izvor kreacije ne samo u smislu da bi na njoj mogao nastati neki tekst, ona je kreacija jednog stanja, ambijenta u kome živim. To je nešto što uvek mogu da vizualiziram i da stvorim prostor u kom mogu da se osećam dobro. Praveći te slike mora ja sam gradio ambijente i može se uslovno reći da je to ambijentalna poezija. Jedna od propozicija bila je da boje moraju biti izrazite i da čulne senzacije moraju biti one koje dominiraju. Konceptualizam u izvesnom smislu podrazumeva redukcionizam, jednu svedenost, ali ovde u samom izvođenju, znači u najneposrednijem postavljanju teksta nisam bio škrt i išao sam baš na jedno bogatstvo oblika i boja. Svaka pesma je puna toga, ona daje to kreiranje ambijenta, tj. ugođaja, to je u stvari bila želja, može se čak reći, da ima terapeutsko dejstvo. Postoji, normalno, i taj simbolički plan premda nisam imao direktnu nameru da na njemu radim i da ga forsiram. To je ono što je neminovno i što ne može da se izbegne. To je ono što jezik sam po sebi nosi, to su njegovi slojevi koji su neizbežni i to je stvar koja je u izvesnom smislu van kontrole.

    M. G: Na osnovu ove kratke istorije koju si ispričao o nastanku „knjige o moru“, odnosno „Marinizama“ stiče se utisak da si pratio jedan prirodan proces nastanka pesme i ove zbirke. Izgleda da je ova knjiga trebalo baš sad da se pojavi, a ne mnogo ranije. Ništa nisi radio protiv prirode, pustio si da sve postepeno raste i prerasta iz jednog oblika u drugi da bi konačno pravi oblik dobio u vidu ove zbirke pesama pod naslovom „Marinizmi“. Da li se slažeš s tim?

    S. T: To je sigurno bio trenutak kada je to moralo da nastane. Ja sam se pripremao jedno vreme, ne namerno, ali postojao je neki rad vremena, verovatno sazrevanje te ideje koja je, sasvim normalno, onda kasnije morala da se realizuje.
    Slika mora je večita inspiracija, more je kod mene stalno prisutno, ja sam opsednut sredozemljem, iako je moje neposredno iskustvo tog prostora takoreći nikakvo. Često sam razmišljao o tome i nekada mi je bilo vrlo teško zato što nisam mogao da živim na moru. More me je oduvek strahovito privlačilo i uopšte sve što je u vezi sa umetnošću uvek je bilo vezano za Mediteran, za more. Tu ljubav prema jugu, još kao mladić, delio sam sa svojim pokojnim prijateljem, pesnikom Ivanom M. Kocijančićem. Posebno smo voleli poeziju Dubravka Škurle koja je nosila tu esencijalnu toplotu, taj energetski naboj slike koji ima jug. Svi pesnici koji su bili u istoj fascinaciji me obično privlače i inspirišu. Niče je bio veliki zaljubljenik juga i Mediterana, a što je posebno interesantno i na neki način indikativno, ljudi koji nisu živeli na moru možda su najbolje pisali o njemu. Eto, još malo ću imati pedeset godina i sad sam tek uspeo da to napravim, ali mislim da se to provlačilo i ranije, neki tekstovi koje sam ranije objavljivao u Letopisu Matice srpske, npr. „Vrt kao to“, „Jedna poema“, duži tekst od deset pesama kojim sam završio period koji je trajao tokom sedamdesetih godina. I mada taj tekst nije o moru, ključna reč je vrt, u njemu ima dosta od toga. Obično postoje neke slike ili reči oko kojih se vrtiš, to je nešto što te privlači i one su jedan izvor, generator koji pokreće čitav jedan niz drugih slika.

    M. G: Tekstovi i pesme koje si stvarao i produkovao s kraja šezdesetih i početkom sedamdesetih godina danas su gotovo nepoznati i nedostupni. Gde su nestali tragovi umetnika koji su na prelomu šezdesetih u sedamdesete gradili novosadsku konceptualnu umetnost i avangardne produkcije tekstova?

    S. T: Što se tiče spasavanja te umetničke produkcije mislim da je sada učinjen presudan korak sa velikom izložbom u Galeriji savremene likovne umetnosti u Novom Sadu, i katalogom koji se pojavio uz nju, katalogom koji je stvarno obiman, ima 150 stranica. Zahvaljujući pre svega Mišku Šuvakoviću, koji je imao volje i strpljenja, sakupljeno je dosta materijala iz tih godina. Zaista je pstojala opasnost da sve to nestane kao što se dešava sa mnogim stvarima. Naravno, postoje tu još neki drugi radovi koji se ne nalaze u katalogu, ali i ovo je dobro. Što se tiče moje poezije koju sam objavljivao tokom sedamdesetih godina to je, uglavnom, ostalo po časopisima, Letopis, Polja. Doduše, imam jedan broj sačuvanih pesama, a i neki moji prijatelji poseduju ponešto.
    Ja sam negde 1976. godine napravio dve zbirke, jedna je bila izbor onog što sam već objavio po časopisima ( počeo sam da objavljujem 1976. god. ), a druga je opet izbor onih pesama koje sam pisao neposredno pre nego što ću prestati da pišem, dakle do 1976. godine i to sam pokušao da objavim kao knjige ali nisam uspeo. Nešto je ipak sačuvano, sada je čak i štampano u ovom katalogu za ovu već pomenutu izložbu. To što je u njemu objavljeno je možda i najinteresantnije što sam napisao, mislim na „Vrt kao to“. To se klasifikuje kao konceptualistička poezija. Ja to mogu da prihvatim, možda uz izvesne ograde, ali to jeste to. Obično se ljudima diže kosa na glavi kada se spomene konceptualistička poezija, pogotovo pripadnicima literarnog establišmenta. Za ovakvu poeziju oni ne vole ni da čuju jer je smatraju totalnim nonsensom. Tako misle jer verovatno to nisu ni pogledali, a da su se malo potrudili videli bi da to nije nište strašno, to je ipak poezija koja ima metaforiku, slike, simbole, itd, to je jedan rad u jeziku koji ima raspon od konkretnog do apstraktnog i ipak može da se prepozna kao poezija. Ona može da se čita i čini mi se da, pogotovo danas, takva vrsta poezije postaje komunikativna, ona je razumljiva, mada su mnogi govorili da je ona nerazumljiva, da je to nekakva ezoterija, kako su je neki kritičari sedamdesetih godina kvalifikovali.
    Može se reći za poeziju koju sam pisao sedamdesetih godina da je to bila jedna vrsta eklekticizma. Konceptualizam je bio prisutan u izvesnom smislu, naročito iskustva koja sam imao iz bavljenja konceptualističkom praksom i koja sam primenjivao u poeziji. Ja sam to sučeljavao i suprotstavljao poetskom stereotipu, što je jedan sistem metafora koji čini jedan poetski jezik sa svim onim arhetipskim slojevima, sa modelima itd, to je bilo sve uključeno. Postoje načini i prilazi toj poeziji i mislim da je to danas svakom jasno i može vrlo lako da se čita.

    M. G:Koliko su skepticizam, estetika ćutanja, etika odbijanja i individualni otpor obeležili tvoj umetnički rad u tom periodu?

    S. T: To je sigurno važno pitanje. Kao prvo postojao je jedan etički problem koji se možda najbolje može ilustrovati jednim pasusom iz mog dnevnika: „Zašto sam prestao da pišem, da se bavim umetnošću? Zato što nisam mogao da razlikujem umetničku praksu ili praksu pisanja od politike. Ne kažem da je to isto ali meni se tako ukazivalo, što je bilo izvor teških sumnji. Umetnost kao i politika pripada području volje za moć, što znači da je ona samo proizvod lukavosti, manifestuje se kao igra, nadvladavanje i prevazilaženje, usavršavanje do konačnog prevazilaženja i samorazaranja. Objektivacijski nivo. U tom trenutku ja nisam mogao da prepoznam vokaciju, zašto se ja bavim umetnošću ili pisanjem. Sumnjao sam u sebe i sve što sam radio. Video sam da se bavim samo tehničkim pitanjima, znači praksom tog pisanja, a da iza toga ne stoji ništa. Sve je bilo stvar snalaženja, tehnike, strategije i mislim da je to generalno problem vremena u kome živimo. Bio je potreban unutrašnji podsticaj da govorim o nečemu ili da saopštavam nešto, da se bavim umetnošću. E, to jednog trenutka više nisam osećao, sumnjao sam u to. Živeo sam u vremenu u kom je produkcija bila ogromna, strahovito puno se pisalo. Zatim je tu bio i problem medija, uopšte položaja umetnosti. Osećao sam da je prostor u kom sam se kretao pokriven nekim drugim prostorima koji su autentičniji, bolje konstruisani pa samim tim i vredniji i koji iscrpljuju prostor u kom ja živim. Znači, ja nemam šta da kažem, sve je već na neki način bilo u jeziku, imalo je svoju određenu formu, bilo je definisano i onda se sasvim normalno postavilo pitanje zašto ja sve to radim. To je bio razlog zašto sam prestao. Mi već sada živimo u eri informatičke revolucije, to je totalna mobilizacija u svetu tehnike, kako je Jinger to definisao. Ljudi su potpuno uključeni i postoji jedna totalna organizovanost. Jako je teško praviti iskorak, biti izvan a ipak biti prisutan. To je ekstremno jang stanje civilizacije, jednog jako čvrstog, strogog pristupa u tehničkom pogledu, gde se postavljaju strogi zahtevi preciznosti i brzine u svakom smislu. Pre svega, ceni se savršenstvo i sve što nije u tehničkom smislu savršeno nema mesta i na neki način je inferiorno. Sve je takmičenje. Paradigma toga su sport i politika. I literatura i umetnost su se na neki način takođe prtvorile u takmičenje. Isti slučaj je i sa muzikom. Danas se nova umetnička muzika malo sluša, a s druge strane imamo bum virtuoziteta, izvođačke, reproduktivne umetnosti i cene se virtuozi, ko će bolje svirati Baha ili Mocarta (postoji mit o Glenu Guldu, kanadskom pijanisti virtuozu na osnovu koga je Tomas Berhard napisao inzvaredan roman „Gubitnik“), a umetnička muzika koja se neprestano stvara slabo se prati i konzumira. Isti je slučaj i sa poezijom, ona se ne čita. Tehnička organizovanost je presudna, a ja sam se toga užasavao. Koliko ima pisaca koji su u svakom pogledu vešti, koji perfektno barataju jezikom, koji su erudite, koji poznaju stereotipe i manipulišu u beskraj? To je problem civilizacijskog trenutka, negativnih vidova zastranjivanja u jang poziciju.

    M. G:To je, u stvari, proces koji poništava umetnika?

    S. T: Pa da, to je to. Zamisli jedan kompjuter koji može da proizvede fantastične pesme i da to radi sto puta bolje nego ja. Taj problem je bio stvarno težak i ja sam se odlučio da prekinem i da ćutim, da ne radim više to. Jasno je da jedan tehnički nivo mora postojati, to je neminovno i to je potrebno iz čistog razloga komunikativnosti, da bi određene stvari bile razumljive, ali neka ekstremna perfekcija mi je uvek bila strana. A to je povezano sa problemom volje za moć, sa problemom takmičenja: što brže, što preciznije. Iako kažu da više nema volje za moć pošto je subjekt preuzet od objekta, tj. objektiziran je. To je suština supremacije. Ja nisam to želeo i onda sam jednostavno morao da prekinem. Jedno vreme sam prekinuo potpuno i beznadežno. Inače, mi smo radili, taj kraj konceptualizma je bio tkz. nevidljiva umetnost, koju smo najviše radili Miroslav Mandić i ja. Ona je rezultirala, možda baš i najviše, iz tih problema. To je bio pokušaj potpunog zatvaranja u jedan intimni prostor, iako bi to moglo uvek da se ospori i kaže da to nije nikakva umetnost jer ne postoji recepcija, ne postoji konzuemt, već samo umetnik nešto radi, sprovodi neku praksu i praktično osim njega niko drugi o tome ništa ne zna. Ja sam radio takve stvari: u šumi sam urezao na jednom stablu jedan mali krst za koji sam samo ja znao i čekao sam kada će voda, pošto je Dunav nekad viši, nekad niži, da ga prekrije, to je na primer bio jedan rad; ili Miroslav i ja smo pravili, odnosno dali smo predlog za dve prazne stranice u jednom časopisu, mislim da su u pitanju bila Polja, ali to nije prihvaćeno. Zatim sam u jednom časopisu Adresa koji je pravio Vujica Rešin Tucić dao prilog, odnosno napisao sam mu da će moj prilog biti ništa, to jest nema priloga, ali to je kao jedan rad, i on je odlučio da to moje pismo fotokopira i štampa, međutim ispostavilo se da da ne može jer sam ja to pismo napisao žutim flomasterom. I što je najsmešnije, ja uopšte to pismo nisam pisao žutim flomasterom da bih to sprečio.Onda je on to posle napisao kao anegdotu, izašlo je u časopisu i sećam se da se Borben Vladović, pesnik iz Zagreba, javio Vujici i rekao da će njegov prilog biti kao i onaj Tišmin iz prošlog broja, ali Vujica više nije imao volje da to prepričava. Neko će možda reći da su to očajnički postupci, gestovi ljudi koji više ne znaju šta će sa sobom, ali takve stvari smo radili.
    A onda su počele mnoge negativne stvari da se dešavaju u tom, kako da kažem, oficijelnom kulturnom prostoru. Povukli smo se jer nismo mogli to da prihvatimo i onda je normalno da smo došli na Jingerovu ideju o Valdgengeru, o odmetniku. Na neki način to je bila i moja i Miroslavova situacija, ja sam i stvarno, godinama živeo u jednoj šumi pored Dunava gde sam odlazio svaki dan. Od ranije je kod mene postojala jedna fascinacija iz mitologije. To je priča o Aricijskom gaju iz rimske antike u kojoj su postojali ti gajevi sa ogromnim hrastovima okruženi provalijama, u koje je rob mogao da pobegne kad više nije mogao da izdrži ropstvo i gde niko nije smeo da ga dira. Jedino je mogao da ga napadne drugi odbegli rob koji bi došao da zauzme njegovo mesto. Rob koji pobegne u gaj nije imao nijednog trenutka mira, nije mogao ni da zaspi, niti je smela da mu popusti pažnja, morao je sa mačem da motri da mu se ne približi neko i ne zauzme njegovo mesto, tj. da ne odseče granu hrasta ispod kojeg je motrio. Odsečena grana je, u stvari, zlatna grana ili imela sa kojom je Eneja sišao u podzemni svet. Zapravo, priča o Aricijskom gaju je metafora o zagrobnom životu, o podizanju nivoa svesti i pažnje da bi se onda bilo još više mrtav.
    Postoji samo ta usmerenost ka totalnoj kontroli do krajnjih granica moći. Ta priča je za mene bila jedna duga inspiracija. Još u početku mog bavljenja umetnošću ja sam svoju situaciju video kao takvu, znači video sam sebe kao jednog odbeglog roba. Pobegao sam iz sveta i živeo sam u toj šumi. Jinger kaže da je to pozicija svakog umetnika danas, i da je to neminovno. Kasnije je on razvio ideju totalne mobilizacije u svetu tehnike, što je druga strana medalje i što takođe korespondira sa pričom o Ariciji. To je stvarnost, realan prostor u kome živimo, ali čovek umetnik mora da beži u šumu, tj. da se odmetne i on mora da živi u tom svom unutrašnjem prostoru, a to je u stvari ta šuma, distanca koju on ima prema društvu i institucijama i mora da pravi iskorak inače mu nema spasa, inače njegov položaj postaje potpuno apsurdan, besmislen. Ali, s druge strane, to je opet njegov položaj i ono što je mit pesnika, njegova stvarnost-nestvarnost u kojoj on živi i koja je teška i u tom smislu što je marginalizovan, živ je mrtav. Umetnik danas u društvu nema takav uticaj i značaj kakav je nekad imao. Ja, na primer, ponekad imam jak osećaj sramote što se bavim umetnošću i što pišem. Mislim da prosečan, normalan čovek, ali često i ljudi iz kulture na umetnike gledaju sa izvesnim prezirom, pogotovo na pesnike. Vreme u kojem živimo i taj civilizacijski trenutak ima ono što je Barđajev govorio, objektivaciju, i to je stvarno istina. To je u krajnjoj liniji i Jingerova ideja, jer teror tzv. stvarnosti je užasan. Pošto su mediji ta krajnja tačka objektivacije u smislu tehničke organizovanosti, položaj umetnosti i umetnika je jako težak baš zato što je relativiziran. Ja sad ne znam da li je to zato što između umetnosti i medija postoji prevelika sličnost ili baš jedna totalna nepodudarnost, ali činjenica je da televizija ne trpi umetnost, pogotovo ne poeziju ili novu umetničku muziku. Ili, možemo, možda, prihvatiti da je sama televizija umetnost ovog vremena i da asimilira sve druge umetnosti. U krajnjoj liniji i tehnika kao i informatika jesu komponente umetnosti, ali mislim da ne bi trebalo da je totalno definišu.

    M. Gosle razgovora sa tobom i čitanja tvojih teksova i poezije Miško Šuvaković je zabeležio da je odzvanjalo “poezija je pakao” i “pisanje teksta je mučenje”. Da li je zaista tako?

    S. T: Samo pisanje, stvaranje je uvek skopčano sa naporom, a svaki napor je u izvesnom smislu i mučenje, tako da je to nešto što se sigurno ne može izbeći, ali mislim da je ipak poželjno da se taj napor ne primećuje u tekstu.Mislim da konzument ne bi smeo da to da oseća i da je mnogo logičnije da on oseća zadovoljstvo dok čita ili posmatra. Ali, sigurno je da je pisanje na neki način mučenje, to je napor koji mora da se uloži da se organizuje tekst, da se nešto uobliči. To je ono što se priča o Vitgenštajnu. On je držao predavanja uvek bez unapred razrađenog koncepta. Obično bi seo na stolicu, nije sedeo za katedrom, neki su čak pričali da je imao običaj da leži na podu, i onda su oni koji su dolazili na predavanja prisustvovali jednoj predstavi, jednom performansu, izuzetnom naporu da se jedan govor uobliči i dobije neku formu, neku suvislost i kažu da je to bilo mučenje. Ali, ja mislim da nema nikakvog razloga da onaj koji čita ili posmatra neko umetničko delo to oseća. On treba da oseća ugodnost, nešto prijatno, jer cilj umetnosti po mom shvatanju je ugođaj, uteha, terapija, ali nikako šok terapija ili katarza. Može se govoriti o nelagodnosti u tekstu i sigurno je da to uvek postoji, to je taj trenutak, rub tog momenta kreacije kada čovek s jedne strane oseća mučenje, taj napor koji se ulaže, a s druge strane zadovoljstvo pošto istovremeno sagledava trenutak uobličavanja, nastajanja forme. Tako da je on u stvari na toj ivici između mučenja i zadovoljstva. Možda je u mojim tekstovima to vidljivo i M. Šuvaković je verovatno na to mislio. Ali ako ne prevladava zadovoljstvo, nego mučnina, onda je to veoma loše po mene kao umetnika. Mislim da namera nikako ne sme biti da umetničko delo stvara osećaj nelagodnosti ili mučnine, to ne, jer je to apsurdno i nema nikakvog smisla. Čovek u umetnosti i životu treba da se oseća dobro, da mu je prijatno i nema nikakvog razloga da se muči.

    M. G:Samo tamo gde se nešto već dogodilo postoje uslovi da se dogodi nešto drugo. Posle dvadeset godina tvoja poezija, autoportret crtan na pločniku, kontura kocke obešene iznad ulice, prerasli su u poeziju kojoj odgovara naslov “Marinizmi”. Da li postupak koji ukida priču predstavlja konačno suočavanje s granicama umetnosti i života? Od šezdesetih do danas prošao si kroz različite faze, i sasvim slobodno možeš da govoriš o tome da li granice postoje ili ne.

    S. T: Priča otpada. Ja uvek pokušavam da živim taj neki trenutak, ono što je sad; što je prošlo toga nema i onog što će se dogoditi isto nema. Ta temporalnost mi je uvek bila najbitnija i uvek sam pokušavao da se suočim sa vremenom na takav način. Možda je izvestan nehaj i nemar ne voditi računa o onom što je prošlo i ne usmeravati pažnju na ono što će doći, ali mislim da je najbolje situirati se u sadašnjosti. Ja sam zatočenik parmenidovske vizije punoće bića, tog večnog sada u kome nema prelaza, nema prošlosti i nema budućnosti, sve je tu zauvek. To je možda ta pesnička situacija: uvek biti u trenutku, i taj pokušaj da se on zapravo oživi. Imam jedan konceptualistički rad: reč „sad“ na beloj podlozi koja isijava. Priča je nešto što otpada, ono što je biografija to je nešto što nema identitet, to nisi ti, to spada sa tebe. I uopšte, meni je strana svaka dijahronija, svako odbijanje i zato nemam nikakvog dara za prozu.

    M. G:To je kao autportret na pločniku...

    S. T: Ja sam nacrtao taj autoportret koji je u stvari jedna kontura koja može biti bilo ko, to je kontura neke prilike, znači nešto što, ustvari nema identiteta. Koliko je stopala prešlo preko te konture tokom dvadesetak godina? To je autoportret, u suštini to jesam ja jer sam to tako definisao. Ili kocka koja je obešena iznad ulice, to je jedna čista apstrakcija, ona čak nema nikakav kontekst, ne moe se o tome ništa reći.

    M. G:Život je na jednoj strani, a umetnost na drugoj?

    S. T: Pa da, nemoguće je to spojiti, a nemoguće je i odvojiti. To je ta večita razapetost, umetnik je razapet. U jednoj pesmi u „Marinizmima“ govori se o nekoj prilici koja je prikovana na zlatni pentagram koji se vrti sve većom i većom brzinom i jednog trenutka se pretvori u plamteću zvezdu koja zapali sve: to je razapetost. Čovek je stvarno bačen u taj ponor događanja, on je nemoćan, to je jedno stvarno iskustvo, nevoljno iskustvo - to nije vizija. Čovek je u tom vremenskom i prostornom ponoru univerzuma jedna tako sićušna prilika. A, s druge strane, unutrašnji prostor je beskonačan, on je zapravo nedeljiv i ne možemo ga meriti nikakvim pojmovima, ni ogromnosti, ni sićušnosti, unutršnja beskonačnost je mnogo teži problem od spoljašnje beskonačnosti. Problem nestvarnosti sveta, čovek se stalno bori sa time i ta patnja, ta nesigurnost egzistencije koju on oseća, ta zebnja i strah koji je kontrasan, to je ta večita nelagodnost jer nema ničeg definitivnog i stvarnog, za šta bi mogao da se uhvati. Stvarnost je objektivna priroda, svet objekata, kako je govorio Berđajev, a u kojoj zapravo nema ničeg stvarnog, jer je sve mrtvo. Ali, s druge strane, opet, neosporna je ta radost večnosti koju čovek oseća i koja ga povremeno dodiruje kao božanska milost.
    Mislim da je izvesna sakralizacija neophodna. Čovek ne može da sagleda uzroke i posledice pa samim tim ne može govoriti šta bi umetnost mogla da bude, u šta bi mogla da se pretvori, ali, ako ništa drugo, treba bar da veruje. Znači da ona ipak ima neki smisao, nešto što će premostiti taj jaz vremena i da će na neki način pomoći čoveku. Iako je čovek nešto što mora biti prevladano, kako je Niče govorio, no možda je baš to i svrha umetnosti, da nas dovede do velikog smeha.
    Ja sam za tzv. novi intimizam, za jedan svet koji će više biti jin, mekši u svakom pogledu i tolerantniji i lažljiviji u umetničkom smislu. To je svet ugodnosti. Neko će kazati da je to konformizam, što mi ne smeta. Dobro, uvek je pitanje kako da to organizujemo, ali umetnost je jedan put, način da se do toga dođe, da se na takav način komunicira. U krajnjoj liniji, ja sam uvek živeo u takvom svetu i gledao sam da sebi izgradim takav jedan prostor.
    Објавио Artur у 04.02 0 коментара
    Ознаке: e) intervjui
    B92: Culi ste gospodina Lasla Vegela. Juce smo bili u Novom Sadu, pored ovog intervjua s Laslom Vegelom razgovarali smo i sa stidljivim covekom i pesnikom Slobodanom Tismom.

    Tisma: Prilicno se jadno osecam, ne zbog 5. oktobra nego zbog svih deset godina koje su prosle. Sta sam ja govorio? Nisam nista. Cutao sam. Evo, sada sam se setio posle izbora, kada je vec ova situacija pocela da se zakuvava, na primer, vozim se bulevarom biciklom i onda jurim i vicem "Dole djubre diktatorsko, dole Milosevic, dole gadovi". Ja sibam biciklom, brisem i ne moze niko da me stigne. Svet gleda. Eto, to je sve sto sam ja smeo. Ili sam isao tu po Limanu kada je bila grobna tisina u podne, nema nigde nikoga a ja idem i vicem: "Dole djubre diktatorsko, dole fasisti", i onda brzo zbrisem u neki ulaz. Nista. Sta sam? Ja sam deset godina trpeo tu sramotu bez petlje da se nesto stvarno ucini, da se nesto konkretno preduzme. Dogodile su se uzasne stvari, mi to svi znamo. Ne samo ovo poslednje, hladnjace, definitivno je jasno sta je tu bilo.

    Pre godinu dana otprilike Palavestra je u "Knjizevnim novinama" pisao o citavoj situaciji oko Memoranduma. On je tu pokusao da odbrani Srpsku akademiju nauka i on je, kao, brani, kaze da je Memorandum otet, neko je Memorandum oteo krisom i objavio to, itd. To nije bilo zavrseno. I on sada misli da je time odbranio Akademiju. Pa sta ako su oteli, zasto to nije obelodanjeno, zasto niko iz Akademije nije to rekao nego su cutali. Nista. Niko nije smeo da pisne.

    Govori se stalno o legalnosti, o zakonima. On nema pravo na to i on mora da snosi posledice onoga sto je on cinio kada se stvari dovedu u red. Onda treba da se uspostavi vladavina prava i zakona, posle toga ali ranije ne. Mnogi misle da je razlog taj neki Kostunicin nacionalizam i ta potreba za izmirenjem. Ja nemam sta da se mirim s onima koji su cinili zlocine. Meni se licno Kostunica ne dopada, klerikalizam, nacionalno osecanje. Nemam ja nista protiv toga, ja to postujem apsolutno ali mislim da se javno ne treba ispoljavati i da je svaki takav gest na neki nacin uvreda i pored svih njegovih najboljih namera i to sto on kaze da on nikoga ne zeli da uvredi, to je neizbezno. Ali dobro, eto, Kostunica, sto da ne. Neka se on drzi samo i da ovo izadje na cistinu. U krajnjoj liniji kada bi mogli sve to da zaboravimo. Ja kazem da moraju odgovarati, moraju, ali posle kazne i tog izravnanja mora doci zaborav. Kazu - mi cemo oprostiti ali necemo zaboraviti. To se stalno govori, to obicno popovi govore. To je isto jedna glupost. To nista ne znaci. Kao, u redu, ja sam ti oprostio ali videcemo se jednom. Zaborav je lekovit i mi moramo da zaboravimo da bismo mogli da zivimo.

    Bio sam dugo u umetnosti, preko 30 godina, ali napravio sam samo dve LP ploce. Objavio sam dve knjige poezije, izaći će mi dnevnik... Ja sam se uvek užasavao te hiperprodukcije. Taj moderni svet je sav u proizvodnji. Zamislite šta je knjiga. Pa to je užas. Uvek se postavlja pitanje da li da čitam nešto, ili da slušam muziku, ili da pišem nešto. Uvek živiš izmedju te dve stvari. Ili da budem samo u prirodi. Što kaže moja žena: "Išli smo opet u prirodu da čitamo knjige".

  3. #3

    Odgovor: Slobodan Tišma

    M. G: Posle nekoliko godina u javnost se vraćaš knjigom o moru. Imaš 49 godina, i ovo je prva knjiga koju si objavio. Zašto tek sada, a ne ranije?

    S. T: Jednostavno, ta knjiga je nastala pretprošle jeseni, pisao sam je tokom tri-četiri meseca. Imao sam, uslovno rečeno, jedan trenutak nadahnuća u kome se javila ideja da se napravi knjiga o moru, iako je sama ideja postojala još ranije. Posle tog inicijalnog trenutka kada se javila slika mora sve ostalo je bilo stvar pisanja (rada), ali ne toliko rada na jeziku koliko snatrenja, budnog sanjanja i zaboravljanja. Postojala je jedna matrica, rešetka koju sam koristio. Naravno, sam taj rad, trenutak pisanja je uvek skopčan i povezan sa posebnim trenucima upliva onoga što je više, što je iznad teksta. To je, možda, otkrivanje nekog iskustva koje je postojalo pre iskustva mog sadašnjeg života. To je jedno sećanje mora koje je izvan ovog prostora i vremena. Ne radi se o konkretnom moru i to nije mimetička knjiga koja je nastala na realnom pejzažu. Ja nisam bio na moru, niti sam doživljavao sve te senzacije pučine i utiske koji bi stvorili jedno emocionalno stanje i jedan naboj koji dovodi do jezika, do govora, do metafore i simbola, nije bio taj put. To je, u stvari, slika jednog unutrašnjeg mora koje je u svima nama, to je jedno sećanje iza sećanja. Dugo sam čekao na to, taj trenutak je morao doći i ja sam morao to pisati. Postojale su neke slike koje sam napravio još pre petnaestak godina. Jedna od tih slika predstavlja more. Ona se sastoji od horizontalnih raznobojnih površina nanesenih na pravougaonu osnovu. Te slike su apstraktne i ništa ne upućuje da je to more ili šuma osim moje oznake, odnosno da sam to tako označio, da sam to tako nazvao. Opsednut sam slikom mora, to je nešto čemu uvek mogu da se vratim. Slika mora je neiscrpan izvor kreacije ne samo u smislu da bi na njoj mogao nastati neki tekst, ona je kreacija jednog stanja, ambijenta u kome živim. To je nešto što uvek mogu da vizualiziram i da stvorim prostor u kom mogu da se osećam dobro. Praveći te slike mora ja sam gradio ambijente i može se uslovno reći da je to ambijentalna poezija. Jedna od propozicija bila je da boje moraju biti izrazite i da čulne senzacije moraju biti one koje dominiraju. Konceptualizam u izvesnom smislu podrazumeva redukcionizam, jednu svedenost, ali ovde u samom izvođenju, znači u najneposrednijem postavljanju teksta nisam bio škrt i išao sam baš na jedno bogatstvo oblika i boja. Svaka pesma je puna toga, ona daje to kreiranje ambijenta, tj. ugođaja, to je u stvari bila želja, može se čak reći, da ima terapeutsko dejstvo. Postoji, normalno, i taj simbolički plan premda nisam imao direktnu nameru da na njemu radim i da ga forsiram. To je ono što je neminovno i što ne može da se izbegne. To je ono što jezik sam po sebi nosi, to su njegovi slojevi koji su neizbežni i to je stvar koja je u izvesnom smislu van kontrole.

    M. G: Na osnovu ove kratke istorije koju si ispričao o nastanku knjige o moru, odnosno Marinizama stiče se utisak da si pratio jedan prirodan proces nastanka pesme i ove zbirke. Izgleda da je ova knjiga trebalo baš sad da se pojavi, a ne mnogo ranije. Ništa nisi radio protiv prirode, pustio si da sve postepeno raste i prerasta iz jednog oblika u drugi da bi konačno pravi oblik dobio u vidu ove zbirke pesama pod naslovom Marinizmi. Da li se slažeš s tim?

    S. T: To je sigurno bio trenutak kada je to moralo da nastane. Ja sam se pripremao jedno vreme, ne namerno, ali postojao je neki rad vremena, verovatno sazrevanje te ideje koja je, sasvim normalno, onda kasnije morala da se realizuje.
    Slika mora je večita inspiracija, more je kod mene stalno prisutno, ja sam opsednut sredozemljem, iako je moje neposredno iskustvo tog prostora takoreći nikakvo. Često sam razmišljao o tome i nekada mi je bilo vrlo teško zato što nisam mogao da živim na moru. More me je oduvek strahovito privlačilo i uopšte sve što je u vezi sa umetnošću uvek je bilo vezano za Mediteran, za more. Tu ljubav prema jugu, još kao mladić, delio sam sa svojim pokojnim prijateljem, pesnikom Ivanom M. Kocijančićem. Posebno smo voleli poeziju Dubravka Škurle koja je nosila tu esencijalnu toplotu, taj energetski naboj slike koji ima jug. Svi pesnici koji su bili u istoj fascinaciji me obično privlače i inspirišu. Niče je bio veliki zaljubljenik juga i Mediterana, a što je posebno interesantno i na neki način indikativno, ljudi koji nisu živeli na moru možda su najbolje pisali o njemu. Eto, još malo ću imati pedeset godina i sad sam tek uspeo da to napravim, ali mislim da se to provlačilo i ranije, neki tekstovi koje sam ranije objavljivao u Letopisu Matice srpske, npr. Vrt kao to, Jedna poema, duži tekst od deset pesama kojim sam završio period koji je trajao tokom sedamdesetih godina. I mada taj tekst nije o moru, ključna reč je vrt, u njemu ima dosta od toga. Obično postoje neke slike ili reči oko kojih se vrtiš, to je nešto što te privlači i one su jedan izvor, generator koji pokreće čitav jedan niz drugih slika.

    M. G: Tekstovi i pesme koje si stvarao i produkovao s kraja šezdesetih i početkom sedamdesetih godina danas su gotovo nepoznati i nedostupni. Gde su nestali tragovi umetnika koji su na prelomu šezdesetih u sedamdesete gradili novosadsku konceptualnu umetnost i avangardne produkcije tekstova?

    S. T: Što se tiče spasavanja te umetničke produkcije mislim da je sada učinjen presudan korak sa velikom izložbom u Galeriji savremene likovne umetnosti u Novom Sadu, i katalogom koji se pojavio uz nju, katalogom koji je stvarno obiman, ima 150 stranica. Zahvaljujući pre svega Mišku Šuvakoviću, koji je imao volje i strpljenja, sakupljeno je dosta materijala iz tih godina. Zaista je pstojala opasnost da sve to nestane kao što se dešava sa mnogim stvarima. Naravno, postoje tu još neki drugi radovi koji se ne nalaze u katalogu, ali i ovo je dobro. Što se tiče moje poezije koju sam objavljivao tokom sedamdesetih godina to je, uglavnom, ostalo po časopisima, Letopis, Polja. Doduše, imam jedan broj sačuvanih pesama, a i neki moji prijatelji poseduju ponešto.
    Ja sam negde 1976. godine napravio dve zbirke, jedna je bila izbor onog što sam već objavio po časopisima ( počeo sam da objavljujem 1976. god. ), a druga je opet izbor onih pesama koje sam pisao neposredno pre nego što ću prestati da pišem, dakle do 1976. godine i to sam pokušao da objavim kao knjige ali nisam uspeo. Nešto je ipak sačuvano, sada je čak i štampano u ovom katalogu za ovu već pomenutu izložbu. To što je u njemu objavljeno je možda i najinteresantnije što sam napisao, mislim na Vrt kao to. To se klasifikuje kao konceptualistička poezija. Ja to mogu da prihvatim, možda uz izvesne ograde, ali to jeste to. Obično se ljudima diže kosa na glavi kada se spomene konceptualistička poezija, pogotovo pripadnicima literarnog establišmenta. Za ovakvu poeziju oni ne vole ni da čuju jer je smatraju totalnim nonsensom. Tako misle jer verovatno to nisu ni pogledali, a da su se malo potrudili videli bi da to nije nište strašno, to je ipak poezija koja ima metaforiku, slike, simbole, itd, to je jedan rad u jeziku koji ima raspon od konkretnog do apstraktnog i ipak može da se prepozna kao poezija. Ona može da se čita i čini mi se da, pogotovo danas, takva vrsta poezije postaje komunikativna, ona je razumljiva, mada su mnogi govorili da je ona nerazumljiva, da je to nekakva ezoterija, kako su je neki kritičari sedamdesetih godina kvalifikovali.
    Može se reći za poeziju koju sam pisao sedamdesetih godina da je to bila jedna vrsta eklekticizma. Konceptualizam je bio prisutan u izvesnom smislu, naročito iskustva koja sam imao iz bavljenja konceptualističkom praksom i koja sam primenjivao u poeziji. Ja sam to sučeljavao i suprotstavljao poetskom stereotipu, što je jedan sistem metafora koji čini jedan poetski jezik sa svim onim arhetipskim slojevima, sa modelima itd, to je bilo sve uključeno. Postoje načini i prilazi toj poeziji i mislim da je to danas svakom jasno i može vrlo lako da se čita.

    M. G:Koliko su skepticizam, estetika ćutanja, etika odbijanja i individualni otpor obeležili tvoj umetnički rad u tom periodu?

    S. T: To je sigurno važno pitanje. Kao prvo postojao je jedan etički problem koji se možda najbolje može ilustrovati jednim pasusom iz mog dnevnika: Zašto sam prestao da pišem, da se bavim umetnošću? Zato što nisam mogao da razlikujem umetničku praksu ili praksu pisanja od politike. Ne kažem da je to isto ali meni se tako ukazivalo, što je bilo izvor teških sumnji. Umetnost kao i politika pripada području volje za moć, što znači da je ona samo proizvod lukavosti, manifestuje se kao igra, nadvladavanje i prevazilaženje, usavršavanje do konačnog prevazilaženja i samorazaranja. Objektivacijski nivo. U tom trenutku ja nisam mogao da prepoznam vokaciju, zašto se ja bavim umetnošću ili pisanjem. Sumnjao sam u sebe i sve što sam radio. Video sam da se bavim samo tehničkim pitanjima, znači praksom tog pisanja, a da iza toga ne stoji ništa. Sve je bilo stvar snalaženja, tehnike, strategije i mislim da je to generalno problem vremena u kome živimo. Bio je potreban unutrašnji podsticaj da govorim o nečemu ili da saopštavam nešto, da se bavim umetnošću. E, to jednog trenutka više nisam osećao, sumnjao sam u to. Živeo sam u vremenu u kom je produkcija bila ogromna, strahovito puno se pisalo. Zatim je tu bio i problem medija, uopšte položaja umetnosti. Osećao sam da je prostor u kom sam se kretao pokriven nekim drugim prostorima koji su autentičniji, bolje konstruisani pa samim tim i vredniji i koji iscrpljuju prostor u kom ja živim. Znači, ja nemam šta da kažem, sve je već na neki način bilo u jeziku, imalo je svoju određenu formu, bilo je definisano i onda se sasvim normalno postavilo pitanje zašto ja sve to radim. To je bio razlog zašto sam prestao. Mi već sada živimo u eri informatičke revolucije, to je totalna mobilizacija u svetu tehnike, kako je Jinger to definisao. Ljudi su potpuno uključeni i postoji jedna totalna organizovanost. Jako je teško praviti iskorak, biti izvan a ipak biti prisutan. To je ekstremno jang stanje civilizacije, jednog jako čvrstog, strogog pristupa u tehničkom pogledu, gde se postavljaju strogi zahtevi preciznosti i brzine u svakom smislu. Pre svega, ceni se savršenstvo i sve što nije u tehničkom smislu savršeno nema mesta i na neki način je inferiorno. Sve je takmičenje. Paradigma toga su sport i politika. I literatura i umetnost su se na neki način takođe prtvorile u takmičenje. Isti slučaj je i sa muzikom. Danas se nova umetnička muzika malo sluša, a s druge strane imamo bum virtuoziteta, izvođačke, reproduktivne umetnosti i cene se virtuozi, ko će bolje svirati Baha ili Mocarta (postoji mit o Glenu Guldu, kanadskom pijanisti virtuozu na osnovu koga je Tomas Berhard napisao inzvaredan roman Gubitnik), a umetnička muzika koja se neprestano stvara slabo se prati i konzumira. Isti je slučaj i sa poezijom, ona se ne čita. Tehnička organizovanost je presudna, a ja sam se toga užasavao. Koliko ima pisaca koji su u svakom pogledu vešti, koji perfektno barataju jezikom, koji su erudite, koji poznaju stereotipe i manipulišu u beskraj? To je problem civilizacijskog trenutka, negativnih vidova zastranjivanja u jang poziciju.

    M. G:To je, u stvari, proces koji poništava umetnika?

    S. T: Pa da, to je to. Zamisli jedan kompjuter koji može da proizvede fantastične pesme i da to radi sto puta bolje nego ja. Taj problem je bio stvarno težak i ja sam se odlučio da prekinem i da ćutim, da ne radim više to. Jasno je da jedan tehnički nivo mora postojati, to je neminovno i to je potrebno iz čistog razloga komunikativnosti, da bi određene stvari bile razumljive, ali neka ekstremna perfekcija mi je uvek bila strana. A to je povezano sa problemom volje za moć, sa problemom takmičenja: što brže, što preciznije. Iako kažu da više nema volje za moć pošto je subjekt preuzet od objekta, tj. objektiziran je. To je suština supremacije. Ja nisam to želeo i onda sam jednostavno morao da prekinem. Jedno vreme sam prekinuo potpuno i beznadežno. Inače, mi smo radili, taj kraj konceptualizma je bio tkz. nevidljiva umetnost, koju smo najviše radili Miroslav Mandić i ja. Ona je rezultirala, možda baš i najviše, iz tih problema. To je bio pokušaj potpunog zatvaranja u jedan intimni prostor, iako bi to moglo uvek da se ospori i kaže da to nije nikakva umetnost jer ne postoji recepcija, ne postoji konzuemt, već samo umetnik nešto radi, sprovodi neku praksu i praktično osim njega niko drugi o tome ništa ne zna. Ja sam radio takve stvari: u šumi sam urezao na jednom stablu jedan mali krst za koji sam samo ja znao i čekao sam kada će voda, pošto je Dunav nekad viši, nekad niži, da ga prekrije, to je na primer bio jedan rad; ili Miroslav i ja smo pravili, odnosno dali smo predlog za dve prazne stranice u jednom časopisu, mislim da su u pitanju bila Polja, ali to nije prihvaćeno. Zatim sam u jednom časopisu Adresa koji je pravio Vujica Rešin Tucić dao prilog, odnosno napisao sam mu da će moj prilog biti ništa, to jest nema priloga, ali to je kao jedan rad, i on je odlučio da to moje pismo fotokopira i štampa, međutim ispostavilo se da da ne može jer sam ja to pismo napisao žutim flomasterom. I što je najsmešnije, ja uopšte to pismo nisam pisao žutim flomasterom da bih to sprečio.Onda je on to posle napisao kao anegdotu, izašlo je u časopisu i sećam se da se Borben Vladović, pesnik iz Zagreba, javio Vujici i rekao da će njegov prilog biti kao i onaj Tišmin iz prošlog broja, ali Vujica više nije imao volje da to prepričava. Neko će možda reći da su to očajnički postupci, gestovi ljudi koji više ne znaju šta će sa sobom, ali takve stvari smo radili.
    A onda su počele mnoge negativne stvari da se dešavaju u tom, kako da kažem, oficijelnom kulturnom prostoru. Povukli smo se jer nismo mogli to da prihvatimo i onda je normalno da smo došli na Jingerovu ideju o Valdgengeru, o odmetniku. Na neki način to je bila i moja i Miroslavova situacija, ja sam i stvarno, godinama živeo u jednoj šumi pored Dunava gde sam odlazio svaki dan. Od ranije je kod mene postojala jedna fascinacija iz mitologije. To je priča o Aricijskom gaju iz rimske antike u kojoj su postojali ti gajevi sa ogromnim hrastovima okruženi provalijama, u koje je rob mogao da pobegne kad više nije mogao da izdrži ropstvo i gde niko nije smeo da ga dira. Jedino je mogao da ga napadne drugi odbegli rob koji bi došao da zauzme njegovo mesto. Rob koji pobegne u gaj nije imao nijednog trenutka mira, nije mogao ni da zaspi, niti je smela da mu popusti pažnja, morao je sa mačem da motri da mu se ne približi neko i ne zauzme njegovo mesto, tj. da ne odseče granu hrasta ispod kojeg je motrio. Odsečena grana je, u stvari, zlatna grana ili imela sa kojom je Eneja sišao u podzemni svet. Zapravo, priča o Aricijskom gaju je metafora o zagrobnom životu, o podizanju nivoa svesti i pažnje da bi se onda bilo još više mrtav.
    Postoji samo ta usmerenost ka totalnoj kontroli do krajnjih granica moći. Ta priča je za mene bila jedna duga inspiracija. Još u početku mog bavljenja umetnošću ja sam svoju situaciju video kao takvu, znači video sam sebe kao jednog odbeglog roba. Pobegao sam iz sveta i živeo sam u toj šumi. Jinger kaže da je to pozicija svakog umetnika danas, i da je to neminovno. Kasnije je on razvio ideju totalne mobilizacije u svetu tehnike, što je druga strana medalje i što takođe korespondira sa pričom o Ariciji. To je stvarnost, realan prostor u kome živimo, ali čovek umetnik mora da beži u šumu, tj. da se odmetne i on mora da živi u tom svom unutrašnjem prostoru, a to je u stvari ta šuma, distanca koju on ima prema društvu i institucijama i mora da pravi iskorak inače mu nema spasa, inače njegov položaj postaje potpuno apsurdan, besmislen. Ali, s druge strane, to je opet njegov položaj i ono što je mit pesnika, njegova stvarnost-nestvarnost u kojoj on živi i koja je teška i u tom smislu što je marginalizovan, živ je mrtav. Umetnik danas u društvu nema takav uticaj i značaj kakav je nekad imao. Ja, na primer, ponekad imam jak osećaj sramote što se bavim umetnošću i što pišem. Mislim da prosečan, normalan čovek, ali često i ljudi iz kulture na umetnike gledaju sa izvesnim prezirom, pogotovo na pesnike. Vreme u kojem živimo i taj civilizacijski trenutak ima ono što je Barđajev govorio, objektivaciju, i to je stvarno istina. To je u krajnjoj liniji i Jingerova ideja, jer teror tzv. stvarnosti je užasan. Pošto su mediji ta krajnja tačka objektivacije u smislu tehničke organizovanosti, položaj umetnosti i umetnika je jako težak baš zato što je relativiziran. Ja sad ne znam da li je to zato što između umetnosti i medija postoji prevelika sličnost ili baš jedna totalna nepodudarnost, ali činjenica je da televizija ne trpi umetnost, pogotovo ne poeziju ili novu umetničku muziku. Ili, možemo, možda, prihvatiti da je sama televizija umetnost ovog vremena i da asimilira sve druge umetnosti. U krajnjoj liniji i tehnika kao i informatika jesu komponente umetnosti, ali mislim da ne bi trebalo da je totalno definišu.

    M. G:Posle razgovora sa tobom i čitanja tvojih teksova i poezije Miško Šuvaković je zabeležio da je odzvanjalo poezija je pakao i pisanje teksta je mučenje. Da li je zaista tako?

    S. T: Samo pisanje, stvaranje je uvek skopčano sa naporom, a svaki napor je u izvesnom smislu i mučenje, tako da je to nešto što se sigurno ne može izbeći, ali mislim da je ipak poželjno da se taj napor ne primećuje u tekstu.Mislim da konzument ne bi smeo da to da oseća i da je mnogo logičnije da on oseća zadovoljstvo dok čita ili posmatra. Ali, sigurno je da je pisanje na neki način mučenje, to je napor koji mora da se uloži da se organizuje tekst, da se nešto uobliči. To je ono što se priča o Vitgenštajnu. On je držao predavanja uvek bez unapred razrađenog koncepta. Obično bi seo na stolicu, nije sedeo za katedrom, neki su čak pričali da je imao običaj da leži na podu, i onda su oni koji su dolazili na predavanja prisustvovali jednoj predstavi, jednom performansu, izuzetnom naporu da se jedan govor uobliči i dobije neku formu, neku suvislost i kažu da je to bilo mučenje. Ali, ja mislim da nema nikakvog razloga da onaj koji čita ili posmatra neko umetničko delo to oseća. On treba da oseća ugodnost, nešto prijatno, jer cilj umetnosti po mom shvatanju je ugođaj, uteha, terapija, ali nikako šok terapija ili katarza. Može se govoriti o nelagodnosti u tekstu i sigurno je da to uvek postoji, to je taj trenutak, rub tog momenta kreacije kada čovek s jedne strane oseća mučenje, taj napor koji se ulaže, a s druge strane zadovoljstvo pošto istovremeno sagledava trenutak uobličavanja, nastajanja forme. Tako da je on u stvari na toj ivici između mučenja i zadovoljstva. Možda je u mojim tekstovima to vidljivo i M. Šuvaković je verovatno na to mislio. Ali ako ne prevladava zadovoljstvo, nego mučnina, onda je to veoma loše po mene kao umetnika. Mislim da namera nikako ne sme biti da umetničko delo stvara osećaj nelagodnosti ili mučnine, to ne, jer je to apsurdno i nema nikakvog smisla. Čovek u umetnosti i životu treba da se oseća dobro, da mu je prijatno i nema nikakvog razloga da se muči.

    M. G:Samo tamo gde se nešto već dogodilo postoje uslovi da se dogodi nešto drugo. Posle dvadeset godina tvoja poezija, autoportret crtan na pločniku, kontura kocke obešene iznad ulice, prerasli su u poeziju kojoj odgovara naslov Marinizmi. Da li postupak koji ukida priču predstavlja konačno suočavanje s granicama umetnosti i života? Od šezdesetih do danas prošao si kroz različite faze, i sasvim slobodno možeš da govoriš o tome da li granice postoje ili ne.

    S. T: Priča otpada. Ja uvek pokušavam da živim taj neki trenutak, ono što je sad; što je prošlo toga nema i onog što će se dogoditi isto nema. Ta temporalnost mi je uvek bila najbitnija i uvek sam pokušavao da se suočim sa vremenom na takav način. Možda je izvestan nehaj i nemar ne voditi računa o onom što je prošlo i ne usmeravati pažnju na ono što će doći, ali mislim da je najbolje situirati se u sadašnjosti. Ja sam zatočenik parmenidovske vizije punoće bića, tog večnog sada u kome nema prelaza, nema prošlosti i nema budućnosti, sve je tu zauvek. To je možda ta pesnička situacija: uvek biti u trenutku, i taj pokušaj da se on zapravo oživi. Imam jedan konceptualistički rad: reč sad na beloj podlozi koja isijava. Priča je nešto što otpada, ono što je biografija to je nešto što nema identitet, to nisi ti, to spada sa tebe. I uopšte, meni je strana svaka dijahronija, svako odbijanje i zato nemam nikakvog dara za prozu.

    M. G:To je kao autportret na pločniku...

    S. T: Ja sam nacrtao taj autoportret koji je u stvari jedna kontura koja može biti bilo ko, to je kontura neke prilike, znači nešto što, ustvari nema identiteta. Koliko je stopala prešlo preko te konture tokom dvadesetak godina? To je autoportret, u suštini to jesam ja jer sam to tako definisao. Ili kocka koja je obešena iznad ulice, to je jedna čista apstrakcija, ona čak nema nikakav kontekst, ne moe se o tome ništa reći.

    M. G:Život je na jednoj strani, a umetnost na drugoj?

    S. T: Pa da, nemoguće je to spojiti, a nemoguće je i odvojiti. To je ta večita razapetost, umetnik je razapet. U jednoj pesmi u Marinizmima govori se o nekoj prilici koja je prikovana na zlatni pentagram koji se vrti sve većom i većom brzinom i jednog trenutka se pretvori u plamteću zvezdu koja zapali sve: to je razapetost. Čovek je stvarno bačen u taj ponor događanja, on je nemoćan, to je jedno stvarno iskustvo, nevoljno iskustvo - to nije vizija. Čovek je u tom vremenskom i prostornom ponoru univerzuma jedna tako sićušna prilika. A, s druge strane, unutrašnji prostor je beskonačan, on je zapravo nedeljiv i ne možemo ga meriti nikakvim pojmovima, ni ogromnosti, ni sićušnosti, unutršnja beskonačnost je mnogo teži problem od spoljašnje beskonačnosti. Problem nestvarnosti sveta, čovek se stalno bori sa time i ta patnja, ta nesigurnost egzistencije koju on oseća, ta zebnja i strah koji je kontrasan, to je ta večita nelagodnost jer nema ničeg definitivnog i stvarnog, za šta bi mogao da se uhvati. Stvarnost je objektivna priroda, svet objekata, kako je govorio Berđajev, a u kojoj zapravo nema ničeg stvarnog, jer je sve mrtvo. Ali, s druge strane, opet, neosporna je ta radost večnosti koju čovek oseća i koja ga povremeno dodiruje kao božanska milost.
    Mislim da je izvesna sakralizacija neophodna. Čovek ne može da sagleda uzroke i posledice pa samim tim ne može govoriti šta bi umetnost mogla da bude, u šta bi mogla da se pretvori, ali, ako ništa drugo, treba bar da veruje. Znači da ona ipak ima neki smisao, nešto što će premostiti taj jaz vremena i da će na neki način pomoći čoveku. Iako je čovek nešto što mora biti prevladano, kako je Niče govorio, no možda je baš to i svrha umetnosti, da nas dovede do velikog smeha.
    Ja sam za tzv. novi intimizam, za jedan svet koji će više biti jin, mekši u svakom pogledu i tolerantniji i lažljiviji u umetničkom smislu. To je svet ugodnosti. Neko će kazati da je to konformizam, što mi ne smeta. Dobro, uvek je pitanje kako da to organizujemo, ali umetnost je jedan put, način da se do toga dođe, da se na takav način komunicira. U krajnjoj liniji, ja sam uvek živeo u takvom svetu i gledao sam da sebi izgradim takav jedan prostor.
    Објавио Artur у 04.02 0 коментара
    Ознаке: e) intervjui
    B92: Culi ste gospodina Lasla Vegela. Juce smo bili u Novom Sadu, pored ovog intervjua s Laslom Vegelom razgovarali smo i sa stidljivim covekom i pesnikom Slobodanom Tismom.

    Tisma: Prilicno se jadno osecam, ne zbog 5. oktobra nego zbog svih deset godina koje su prosle. Sta sam ja govorio? Nisam nista. Cutao sam. Evo, sada sam se setio posle izbora, kada je vec ova situacija pocela da se zakuvava, na primer, vozim se bulevarom biciklom i onda jurim i vicem "Dole djubre diktatorsko, dole Milosevic, dole gadovi". Ja sibam biciklom, brisem i ne moze niko da me stigne. Svet gleda. Eto, to je sve sto sam ja smeo. Ili sam isao tu po Limanu kada je bila grobna tisina u podne, nema nigde nikoga a ja idem i vicem: "Dole djubre diktatorsko, dole fasisti", i onda brzo zbrisem u neki ulaz. Nista. Sta sam? Ja sam deset godina trpeo tu sramotu bez petlje da se nesto stvarno ucini, da se nesto konkretno preduzme. Dogodile su se uzasne stvari, mi to svi znamo. Ne samo ovo poslednje, hladnjace, definitivno je jasno sta je tu bilo.

    Pre godinu dana otprilike Palavestra je u "Knjizevnim novinama" pisao o citavoj situaciji oko Memoranduma. On je tu pokusao da odbrani Srpsku akademiju nauka i on je, kao, brani, kaze da je Memorandum otet, neko je Memorandum oteo krisom i objavio to, itd. To nije bilo zavrseno. I on sada misli da je time odbranio Akademiju. Pa sta ako su oteli, zasto to nije obelodanjeno, zasto niko iz Akademije nije to rekao nego su cutali. Nista. Niko nije smeo da pisne.

    Govori se stalno o legalnosti, o zakonima. On nema pravo na to i on mora da snosi posledice onoga sto je on cinio kada se stvari dovedu u red. Onda treba da se uspostavi vladavina prava i zakona, posle toga ali ranije ne. Mnogi misle da je razlog taj neki Kostunicin nacionalizam i ta potreba za izmirenjem. Ja nemam sta da se mirim s onima koji su cinili zlocine. Meni se licno Kostunica ne dopada, klerikalizam, nacionalno osecanje. Nemam ja nista protiv toga, ja to postujem apsolutno ali mislim da se javno ne treba ispoljavati i da je svaki takav gest na neki nacin uvreda i pored svih njegovih najboljih namera i to sto on kaze da on nikoga ne zeli da uvredi, to je neizbezno. Ali dobro, eto, Kostunica, sto da ne. Neka se on drzi samo i da ovo izadje na cistinu. U krajnjoj liniji kada bi mogli sve to da zaboravimo. Ja kazem da moraju odgovarati, moraju, ali posle kazne i tog izravnanja mora doci zaborav. Kazu - mi cemo oprostiti ali necemo zaboraviti. To se stalno govori, to obicno popovi govore. To je isto jedna glupost. To nista ne znaci. Kao, u redu, ja sam ti oprostio ali videcemo se jednom. Zaborav je lekovit i mi moramo da zaboravimo da bismo mogli da zivimo.

    Bio sam dugo u umetnosti, preko 30 godina, ali napravio sam samo dve LP ploce. Objavio sam dve knjige poezije, izaći će mi dnevnik... Ja sam se uvek užasavao te hiperprodukcije. Taj moderni svet je sav u proizvodnji. Zamislite šta je knjiga. Pa to je užas. Uvek se postavlja pitanje da li da čitam nešto, ili da slušam muziku, ili da pišem nešto. Uvek živiš izmedju te dve stvari. Ili da budem samo u prirodi. Što kaže moja žena: "Išli smo opet u prirodu da čitamo knjige".
    Poruku je izmenio Lilith_021, 04.10.2010 u 22:41 Razlog: iskljucila smajlije

  4. #4

    Odgovor: Slobodan Tišma

    HIATUSI JEZIKA I TRANSCENDENCIJE

    34. Tako (moje) telo ima značenje tajne
    35. Postoji jedna istina
    Ali ne izvan moga
    govora

    S. Tišma, Ostaci o plivanju, 1971.




    I

    Pored mermernog ulaza
    Oslonjen o ružičasti zid
    Svojim prozirnim ramenima
    Provodim poslepodne
    Slep
    Na zlatnom povetarcu trepereći
    Beli I crni kvadrati
    U potkrovlju
    Pevaju I ćute
    Dok se ispod praga kuće zgušnjava plavet
    Tamni azur
    Na čijoj ponornoj ploči plamte dve, tri zvezde
    Na obližnjem stočiću šoljica kafe
    Iznad koje se vijori sedefasta traka pare

    Mislim na
    Mermer.
    Prozirno
    Sedefasto. Belo. Plavo.


    II

    Iza prozirnoljubičastog mora
    (Čuje se još samo njihova muzika u daljini)
    Bela jedra na belom horizontu
    Potonu iza pučine skoro neprimetno
    Školjke pobele, alge se isperu
    Pesak se pretvori u so
    Voda pređe u penu
    Zaborav počine
    Iza prozirnog mora
    Opet
    U slepim očima
    U beonjačama mermernih kipova

    Što leže srušeni u belom pesku
    Zaborav potone iza pučine
    Na zaborav padne san
    (Čuje se još samo njihova muzika u daljini)
    Velike školjke se napune peskom
    Vetar ih napuni do vrha
    Kao pehare

    I pretvori ih u pehare


    III

    Kao lahor
    Tek malo svetlije od sveg rumenila
    Na crnkastozeleni crvenkastocrni
    Talas spusti se
    Niže, na sam rub
    Pod jedan drugi stepenik
    I odeli se se od velikog žutog podneva
    Purpurnog, mermernog
    Zeleni na crveni i sjajnocrni
    Na ugaslobelo i sivo pomeranje
    Poravna se voda u površinu nemirnu
    Zaobljenu gde u krug
    Odeljeni horizont se suzi
    Ipak, more se talasa u crnom
    I u crvenom, takođe
    Izađe na pučinu nešto bezbojno
    Nepomično nešto
    I miruje na samom rubu zelenog horizonta
    Tek malo tamnije od svega
    Ni bliže zelenom
    Ni crnom
    Nešto

  5. #5

    Odgovor: Slobodan Tišma

    1.

    "Oh, no, my Thelonious!"

    "Video sam hrpu singlica ostavljenih pored nekog kontejnera za đubre", to bi bio početak, prva rečenica. Krenuo sam prema kompjuteru da otvorim novi fajl ali sam se zaustavio, pomislio sam da je ipak bolje da uzmem hemijsku olovku iz tašne i da rukom počnem da pišem. Ali kada sam zavukao ruku u tašnu, našao sam hemijsku rastavljenu na proste činioce, što me je zbunilo. Možda je trebalo da se vratim kompjuteru i da ukucam prvu rečenicu ali sam ipak pokušao da sastavim hemijsku - bezuspešno, rasula se i delovi su se otkotrljali pod sto. Đubre! Dakle, da ne bude zabune, sve ovo ukucavam direktno u ćivot svete Ursule, baš koješta. Moram stalno da dajem mašinama razna imena kao životinjama, tako ih se, valjda, manje plašim. Već sam zaboravio šta sam imao na pameti - prva rečenica koja mora da bude udarac i to dobar, akord iz koga će da se rascveta čitava priča. Ali kompjuter je kontejner za đubre, za otpad, za reči koje su đubre, uostalom, kao i ta olovka iz koje je trebalo da isteknu slova. Da li sam video sebe kao nekog klošara koji pretura po tom kontejneru? Reči su stvari koje završavaju u kontejneru ili pored njega, baš kao i ove singlice koje je neko ostavio u nadi da će nekom ipak poslužiti za nešto.

    Ali kako su se singlice mogle upotrebiti ako sam bio vlasnik jednog gramofona, te starudije, na kom su se mogle slušati samo longplej ploče, dakle, na 33 obrtaja ali ne i na 45, koliko je potrebno za singlice. No, mogao sam da ih slušam i na 33 obrtaja. Baš me je zaintrigiralo šta je na njima, kakva je muzika u pitanju, ako je uopšte bila muzika. Etikete behu spale, kiša ih je pokvasila, odlepile su se i nekud odšetale ostavljajući gole crne diskove sa upisanim tajanstvenim glasovima, nečujnim zvucima, glasovima koji su sad bili za čitavu oktavu niži, tako da su ženski glasovi postajali muški a muški se pretvarali u nerazumljivo brujanje. Ma, kakvu oktavu, oni su svakako bili dublji ali su, takođe, mogli da budu i viši, histerični, vrišteći. Sve je samo pitanje brzine, broja obrtaja. U svakom slučaju, to su neki drugi glasovi, ne oni koji su zapisani u vinilu. Stojim i dalje pred gomilom crnih diskova. Okolo je sve mokro od dugotrajne kiše. Smrad iz kontejnera se širi ali mi to ne smeta, ne žurim se nikud. Da li me uopšte interesuje šta je na tim pločama? Neka neverovatna muzika, zvuci koji će se pretvoriti u druge zvukove, u šumove, zatim nestaće i sve će se promeniti. Ali reči me danas, zaista, malo interesuju, dosadne reči koje se rvu grčko-rimskim stilom, koje se boksuju kao miteseri, kao nepojmljivi pupoljci zla. Reči u rečenici su kao rogovi u vreći, da upotrebim jednu ruralnu metaforu, ruralnu i infernalnu. A, u stvari, sve reči su iste, pošto je svaka rečenica ćorsokak, tj. rečenica je rupa bez dna, tako da reči propadaju. Ili priča, koliko me interesuje priča, šta ona može još da mi priušti - ono famozno: "Neka nam se ispriča ta priča, neka nam se kaže šta se s njim zbilo." Ali i to me malo interesuje, znam, sve priče su ispričane. Sve priče samo prepričavaju stare dobro poznate priče. Neko, pak, baš to i hoće - da čuje dobro poznatu priču, u stvari, da je sam sebi ispriča, baš kao što smo u detinjstvu voleli da slušamo istu priču po stoti put.

    2.

    Sećam se davne zimske večeri u Ujvideku kada sam dobio batine od oca zbog jedne singl-ploče. Iako je bio van sebe od besa, kontrolisao se, samo je prislanjao svoje dlanove na moje obraze vičući: "Ovo su šamari, razumeš, šamari, tučem te!" Ali to je bilo dovoljno iako nije ništa bolelo, bila je to uvreda koju mu nikada nisam oprostio. Da li? Zapravo, voleo bih da sam mu oprostio ali nisam siguran da jesam, i to me muči. Prošlo je već više od četrdeset godina kako trune na katoličkom groblju sent Mikloš Panthađi na Futoškoj cesti, moj otac, nesuđeni operski pevač, a ja još uvek nosim u sebi bol, tu sramotnu ranu koju mi je zadao u zabludi. Dapače, raspao se već dole, nadgrobna ploča je naprsla od mraza i pukotina se proširila izlokana panonskim pljuskovima. Ali i sad kao da ga stvorim kako se predveče zatvara u devojačku sobicu iza kuhinje i peva ariju Kavaradosija iz "Toske", ili ariju oca iz "Travijate", ono kad Alfredov otac moli Violetu da odbije Alfredovu ljubav, da se žrtvuje.

    Imao sam običaj krišom da ga posmatram. Jednom sam ga video kroz odškrinuta vrata kako plače pošto je otpevao ariju Kavaradosija. Ili nešto mnogo delikatnije: kroz ključaonicu od kupatila činilo mi se kao da ga vidim kako izvodi neke neobične pokrete nadnoseći se nad lavabo, a možda je samo vodio raspravu sa sopstvenim likom u ogledalu pri tom mlatarajući rukama. No, sve je to bila, najverovatnije, moja pubertetska uobrazilja. Sa desne strane, pored lavaboa, nalazila se velika barokna peć sa kazanom za vodu, a sa leve bide pored kojeg je bila klozetska šolja na koju sam još kao dečak imao običaj da se penjem i da gledam kroz prozorčić u otvor svetlarnika u koji su stanari nabacali svakojakog đubreta koje se nikako nije moglo ukloniti, pošto nije postojao ulaz, ili je postojao ali je bio zamandaljen i niko nije mario za njega. Nivo đubreta je s vremenom rastao, tako da se moglo očekivati da jednog dana dospe i do prvog sprata gde je bio naš stan, što se, naravno, nikad nije dogodilo. I sam sam povremeno bacao kroz prozorčić razne sitnije predmete. Svaki put kada bih bacio pogled u otvor svetlarnika, slika bi bila drugačija, konfiguracija đubreta se menjala iz dana u dan, što je bilo zanimljivo. Kiša i sneg su, takođe, istrajno natapali đubre koje je povremeno, što bi se reklo, radilo, tako da se širio težak vonj. No, u svakom slučaju, svetlarnik je bio tajanstveno mesto koje je naročito privlačilo moju pažnju, mračni stožer oko koga se okretalo dnevno-noćno biće kuće i u koji su se poput đubreta slivali iz stanova krici i šaputanja, razni razgovori, pesma, svađe i plač, seksualna vriska i šumovi pražnjenja i prosipanja, slažući tako utvarno tresetište kao sam temelj postojanja.

    Pre neki dan kada sam došao kući posle napornog posla, J. me je dočekala sva uplakana, uspaničeno je zavapila: "Dragica je nestala!" Dragica je mače koje smo pokupili sa ulice mesec dana ranije.

    "Kako nestala?" - "Nema je, bojim se da je skočila u svetlarnik, zaboravila sam da zatvorim prozorčić u predsoblju."

    Onda počinje pomeranje ormana koji je prislonjen tik uz prozorčić tako da se on može tek odškrinuti ali dovoljno da se mačka provuče, pa pentranje na isti taj orman i buljenje u otvor. I u ovom svetlarniku je puno đubreta koje su stanari nabacali, raznih stvari, predmeta za svakodnevnu upotrebu i za svakodnevno trenutno i definitivno odbacivanje. Čini mi se kao da u hrpi vidim neku šapicu kako se pomera ili je to traka paučine koja se vijori na vazdušnoj struji. Čas je to stvarno šapica, čas paučina, nikako ne mogu da utvrdim šta je posredi. J. se takođe penje na orman, gleda ali ni ona nije sigurna da li je to Dragičina šapica ili neka krpa koja leluja. Kao da čujemo mjaukanje, vapaj za pomoć. A onda nam se opet čini da je to neko škripanje koje dolazi iz susednog stana ili kao plač neke bebe.

    "Kako da joj pomognemo?" - "Ne znam."

    Da li se može ući u svetlarnik iz podruma? Ali ova zgrada nema podrum, bez temelja je. Možda u ovaj svetlarnik uopšte nema pristupa. To je neki zatvoren prostor, okovan zidovima, u koji kada se propadne, nema izlaza. Postoje samo prozorčići za svetlo, za poglede. Strašno. Svašta tamo skapava, rupa je to bez dna koja se stalno pomera, koja hoda levo-desno.


    -nastaviće se-

  6. #6

    Odgovor: Slobodan Tišma

    Ali da se vratim toj priči o batinama i singlici. Jednom prilikom sam dobio od roditelja na poklon singl-ploču ali sada se ne sećam kojim povodom. Moguće je da je to bio poklon za neki rođendan ili Novu godinu, ne znam. No, možda su roditelji kupivši mi tu ploču, na posredan način, ispunili sami sebi želju, pošto je na jednoj strani te ploče bila popularna kompozicija iz čuvenog filma "Most na reci Kvaj", filma koji im se, očigledno, veoma svideo. Čini mi se da su bar dva ili tri puta išli u bioskop "Jadran" da ga gledaju. Na drugoj strani ploče je bila neka džez-bluz balada, takođe kao muzika iz nekog filma, odsvirana na trubi uz pratnju manjeg sastava. E, taj bluz me je, jednostavno, opčinio. U njemu je bila sažeta sva neprolazna lepota i slava jedne neponovljive, tek dolazeće mladosti. Ta truba koja pokušava da priča, da peva, koja muca i tiho plače, bila je nagoveštaj i buđenje slobode, osećanja nezavisnosti od bilo čega, tako da je ta muzika za mene predstavljala nešto što ima posebnu, neprocenjivu vredost. Bio sam totalno u transu kada bih je slušao i to slušanje je za mene postalo svojevrsni ritual. Naravno, uvek sam je slušao sam, nije dolazilo u obzir da je slušam u nečijem prisustvu. Muzika iz filma "Most na reci Kvaj" mi se pak uopšte nije sviđala. Radilo se o nekom vojničkom maršu koji je zviždao hor uz pratnju doboša. Bila je to popularna stvar koja se mogla čuti svaki čas na radiju, za moj ukus banalna i glupa. Zvučala je čak kao hor iz neke opere ili operete, tako da je i to mogao biti razlog zašto je prirasla roditeljima za srce. Ona je svojim prisustvom na ploči prljala i unižavala nešto tako veličanstveno kao što je bio taj bluz. Odlučio sam da, jednostavno, odstranim kič sa ploče, jer ne samo što je ta glupa muzika vređala i unižavala nešto što je tako osećajno diralo najdublju suštinu mog mladalačkog bića, nego je taj bluz, ta pesma moje mladosti bila nešto što je moralo da bude od svega izdvojeno i čijem pijedestalu nije moglo ništa ni da se približi.

    Jedne večeri kada nikoga nije bilo kod kuće izvadio sam žilet iz očeve mašinice za brijanje i ostrugao onu stranu ploče na kojoj je bila muzika iz filma "Most na reci Kvaj" i ne sluteći kakve će to posledice imati po mene. Posle nekoliko dana otac je otkrio zlodelo. Smatrao je da je to pakost koju sam želeo da učinim njemu i mami, čak je smatrao da zna i razlog: da je to moja osveta zbog toga što nije hteo da mi kupi sličuge od niklovanog švedskog čelika koje sam istrajno kibicovao u izlogu jednog komisiona u Jevrejskoj ulici. Da li nije hteo da mi ih kupi zato što se plašio da ću se na njima slomiti ili zbog toga što su ga blistava sečiva sličuga podsećala na nešto strašno, sam bog će znati. I istukao me je. Već sam rekao kako je samo prislanjao svoje šake na moje obraze vičući u besu: "Tučem te!" U stvari, glumio je. Bilo je to simbolično šamaranje, ali i to je bilo dovoljno. Tim činom ponizio je mladalački ideal koji je oličavala ta pesma, taj predivni bluz. Svojom grubošću povredio je slavu i lepotu mladosti a što je to učinio u zabludi, nije ga moglo opravdati. Danas mogu da shvatim njegovu grešku s obzirom na to da on nije imao oca, tj. ja sam mu bio otac, i nije bio u prilici da se uči na njegovim greškama, tj. mojim, ali šta to vredi. Dodatna nevolja bila je i u tome što se kazna sastojala pored simboličnih batina i u oduzimanju singlice, oduzimanju koje je bilo faktičko i definitivno. Jednostavno, otac mi je oduzeo ploču i negde je sakrio ili je možda bacio. Bio sam još neupućen i neobavešten u tom uzrastu da bih mogao znati ko je bio autor dotične muzike ili ko je izvođač. Možda, čak, nisam ni želeo da znam, pošto je to za mene bila muzika bez imena, bez reči, kao sam pojam muzike. Sada naslućujem da je to mogla biti neka stvar iz filma "Mladić s trubom" koju je svirao, tada tek na početku karijere, mladi Čet Bejker - neka mu je večna slava! Ili je to ipak bio Hari Džejms? Ali i da sam to onda znao, teško da bi bilo neke vajde. Pedesetih godina u Ujvideku je bilo skoro nemoguće nabaviti istu takvu ploču. Ona je, najverovatnije, bila kupljena u jednom od novosadskih komisiona gde se uglavnom prodavala strana roba, najčešće u jednom primerku. Naravno, siglica sa popularnim maršem iz filma "Most na reci Kvaj" se mogla kupiti maltene u svakoj papirnici, ali na tim siglicama na drugoj, B strani, nije bio moj bluz, nego neka druga muzika.

    I tako sam izgubio nešto što je bilo otkinuto od samog srca, ostalo je samo sećanje na muziku, ali nisam mogao čak ni da je otpevam ili odzviždim. Ponekad sam pomišljao da će mi otac možda posle izvesnog vremena vratiti ploču, iako bih je odbio sa gnušanjem, ili da ću je negde ipak pronaći, otvoriću neku ladicu i ukazaće se mali crni disk sa crvenom etiketom. Ali ništa od toga.

    Bio sam već izobičajio da se u kupatilu penjem na klozetsku šolju i da buljim kroz prozorčić u kaleidoskop svetlarnika. Jednog dan kao da me je nešto gurnulo tamo. Čim sam se promolio kroz prozorčić, na hrpi đubreta u desnom uglu svetlarnika ugledao sam mali crni disk ali bez etikete, kiša beše učinila svoje. Pomislio sam odmah da pokušam pomoću udice za pecanje i najlon kanapa da je izvučem iz đubreta, što je bilo sasvim izvodljivo i da ustanovim da li je to, uopšte, moja singlica, ali brzo sam se predomislio i odustao. Priča je bila završena. Ta ploča mi više nije značila ništa. Želeo sam da zaboravim čitav taj događaj ali i tu muziku koja me je sada samo podsećala na sve to.

    Jedno veče, kroz odškrinuta vrata od devojačke sobice, opet sam video oca kako naslonjen na stočić briše suze. Pomislio sam da se možda kaje, da je shvatio svoju zabludu i da oseća grižu savesti zbog nepravde koju mi je učinio, pogotovo zbog toga što su se u to vreme kod mene, koji sam bio u žaru puberteta, počeli primećivati simptomi jedne teške duševne bolesti koja će me uskoro sasvim rasturiti. Ali opet, kao i uvek, radilo se o nečem sasvim drugom.

    Nije prošlo ni tri-četiri meseca od tog događaja sa pločom, a jednog prolećnog jutra, u naš stan u Pavlovoj ulici, banula su dva čoveka u belim košuljama sa zavrnutim rukavima i naredila ocu da spakuje nešto malo stvari i da pođe sa njima. Stajao sam još bunovan u pižami u mračnom predsoblju gde je škripao parket pod koracima dva dobro uhranjena bilmeza i prisustvovao neverovatnoj operskoj sceni u kojoj je mama vrištala i molila za milost. Ali sa udbašima nije bilo šale. Rekli su da ne znaju o čemu se tačno radi, da je otac, najverovatnije, osumnjičen zbog krađe nekakvog alata u pozorištu gde je bio zaposlen kao rekviziter. Sa prozora svoje sobe video sam još samo kako oca uvode u jednu "opel olimpiju" drap boje. Mama nije htela da ga pusti, držala ga je za ruke ali su je ona dvojica nekako odvojila, energično ali ne preterano grubo.

    -nastaviće se-

Tagovi za ovu temu

Vaš status

  • Ne možete pokrenuti novu temu.
  • Ne možete poslati odgovor.
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoje poruke
  •