Todora Škoro - Strana 3
Strana 3 od 3 PrvaPrva 123
Prikaz rezultata 31 do 42 od ukupno 42
  1. #31

    Odgovor: Todora Škoro

    МОЈА ЦИГАНЧИЦА


    Боса је стопала
    нудила ђурђевској
    роси

    у коси је
    оркане
    кротила

    и змије
    за гладне очи
    паланачке

    што тамнопуто
    једро голо бедро
    гуташе...

    Она је
    обрве и тело
    извијала

    смехом на грех
    наводила
    и измицала
    измицала...

    А ја више
    не идем
    на вашаре

    руке ми
    остарише
    празне

    испружене
    за чергом том
    што је у неповрат
    однесе

    Uskoro ni o meni ni o tebi niko neće pričati niti znati,neki drugi ljudi živet će ovde...mi nećemo nikome nedostajati

  2. #32

    Odgovor: Todora Škoro

    BOJAŽLJIVA

    nisam naga pred tebe

    stala

    navukoh stare rane

    kao rite

    a ti mi halju belu

    od nevinosti belju

    spremaš

    i ne znam

    kako da je

    bolom ne uprljam

    STAMENA

    Ne zamerite mi
    što ime joj kršteno ne pamtim
    a zlatnim slovima bi ga valjalo
    urezati
    nasred Metohije
    Da sija po vedrini i pomrčini
    da svedoči da sve što jeste
    bilo nije onako kako su zli jezici
    ispalacali


    Ne zamerite mi
    što joj ne pamtim ime
    bila je to junak-žena
    Stamena bi se mogla zvati
    dolikuje joj
    Što devetoro odoji a deseto joj pod prsima
    što pušku na jednom a motiku na drugom
    ramenu je nosila
    božurom i molitvom prkosila
    ognjište grejala
    i kad su najljući vetrovi duvali
    i kad su mnogi jači poklekli
    (neka su im tragovi prokleti
    i glava Lazareva svetla neka im sudi)

    Ona je strah preko ramena bacala
    ječam poljem s pesmom žela
    i ostajala, ostajala
    A ja, ja joj se ni krštenog imena,
    ne zamerite,
    ne mogu setiti
    Znam samo da je bila
    stamena
    Poruku je izmenio Cecara, 08.07.2012 u 07:17 Razlog: kodovi & font & link

    Uskoro ni o meni ni o tebi niko neće pričati niti znati,neki drugi ljudi živet će ovde...mi nećemo nikome nedostajati

  3. #33

    Odgovor: Todora Škoro

    Uzalud

    S vetrom u tabanima
    bosim
    i naručja punog zvezda
    ubranih pred svitanje
    bežim iz tvog sna
    da izdaleka ti šapnem
    tajnu o slobodi
    A bojim se,
    nećeš je poznati
    bolom ogrnutu

    Uskoro ni o meni ni o tebi niko neće pričati niti znati,neki drugi ljudi živet će ovde...mi nećemo nikome nedostajati

  4. #34

    Odgovor: Todora Škoro

    Dugo je ta knjiga, među petnaestak drugih donekle dočitanih, stajala na mom radnom stolu. Povremeno bih je uzimao u ruke, otvarao korice i čitao posvetu:
    "Poštovanom Zosimu Popcu,
    za svu brigu o životu
    one koja je meni život
    dala,
    zahvalna,
    Todora Škoro,
    18.novembra 2011.,
    u Beogradu,
    prelistvao je i mirirsao njene stranice. Ovog leta na tzv. produženom vikendu u Beloj Crkvi, ponesoh je, knjigu Todore Škoro "Umiranje srama", knjigu kratkih priča, verujući da mi forma takve pisanije pruža priliku za opušteno iščitavanje na plaži kraj jezera. A onda... Pod suncobranom, na ležaljci uz mirnu vodu jezera, počeh da je čitam. Najpre me obuze oduševljenje svedenošću i smirenošću iskaza, pronađenom idealnom merom pripovedanja. Ali... Na kraju prve priče osetih trnce u nosu, zategoše se mišići trbuha. Potrešen nastavih da čitam. Na kraju priče "Nana" stadoše ramena da mi se tresu. Zapanjen reakcijom koju su završeci priča u meni izazvali, presamitih se na ležaljci ne bih li skrio jecaje i oči ispunjene suzama. Kad sam se smirio reših da nastavim čitanje. Opet se ponovilo. Najpre mi se zacakliše oči posle jedne, a na kraju priče "Magnolija", ne mogavši da obuzdam drhtanje čitavog tela pred ridanje, naglo ustadoh i bacih se u hladnu vodu jezera.
    Od tada knjigu nisam više otvarao pred svetom, čak ni u kući među svojima. Čitao sam je tek kad bih ostajao sam, da mogu na miru, bez stida da plačem.
    Navlačim dronje uz oronule tugujem domove eonima
    daleko od savršenog siromaštva

  5. #35

    Odgovor: Todora Škoro



    Jekin
    Nepovratom bruje
    Tvoji tragovi

    Kao damari
    Umirućeg

    Kao
    Crni svatovi

    Kao usud
    Surovi
    Poruku je izmenio Cecara, 03.10.2012 u 12:30 Razlog: uklonjena vec postavljena pesma

    Uskoro ni o meni ni o tebi niko neće pričati niti znati,neki drugi ljudi živet će ovde...mi nećemo nikome nedostajati

  6. #36

    Odgovor: Todora Škoro

    РУКА КОЈА ДАЈЕ И РУКА КОЈА ПРИМА






    Сасвим случајно задесих се за тезгом са првим зрелим трешњама тик иза његових леђа. Препознах сиви, местимице похабани капут, на лакту пажљиво окрпљен да се једва видело. И препознах та уска, мало погнута рамена, петнаестак минута раније стајала сам такође иза њих, у оближњој банци.

    -Колико су вам трешње? – упита.
    - Сто динара – рече, скоро фркнуфши дебела, забрађена сељанка, а ја улових њен омаловажавајући поглед упућен човеку.
    -Може ли за осамдесет?
    Наду се једра, отресита, као да ће наједаред да експлодира, као да ју је неко у саму зеницу убо, а онда се срете са мојим стрпљивим погледом у коме ваљда препозна сигурну муштерију, па поче више да богоради, него да прича невољнику испред мене.
    -Може, може... све може. Немате?! Нико нема, немам ни ја, па ме нико не жали... Али 'ајде, први си ми, за сефте, може за осамдесет, ђаво да носи све... Да госпођа не чека...
    Одмери потом килограм, тачно у грам, пружи му кесу, он њој стодинарку, а кад она хтеде да му врати две десетице, он одмахну.
    -У реду је, не треба.
    И оде.
    Ту забезекнутост на сељанкином лицу није могуће описати.
    -Па шта он мисли, безобразник један! Мене је нашао... да се спрда са мном... А ја, к'о велим, жао ми га, можда нема, сиромах, па да му дам испод цене. А он се мени руга. Јесте видели, госпођо, а? Него, колико вама да измерим? Видите како су дивне, сочне, а слатке к'о мед...
    -Килограм – одговорих замишљена, без осмеха.
    Она узе испод тезге јачу, бољу кесу, пажљиво је напуни и додаде бар за шаку више зрелих плодова, да је вага „претегла“, па ми је пажљиво пружи.
    Из новчаника извадих осамдесет динара (стрепећи да ли имам толико уситно, одахнух кад сам видела да имам) и пружих јој. Збуни се. Рече.
    -Али, госпођо, трешње су сто динара...
    -Знам – рекох. – Са оних двадесет од малопре што сте оном човеку узели, то је таман толико.
    Док сам се удаљавала од тезге, размишљала сам како племенити човек излази на крај са неколико хиљада динара месечне социјалне помоћи које добије. У банци, испред мене, подигао је тачно толико. Размишљала сам и да ли је могуће да га пронађем, и да ли је могуће да му некако помогнем, финансијски, а да то не сазна, или да се не увреди. Схватих како би, све и да га пронађем, то било тешко изводљиво. Јер, он је изабрао да даје, а не да прима милостињу.Од своје беде из новчаника и из хрпе блага у души.
    Само о сељанки нисам размишљала. Ипак, одлезећи на пијацу, ту тезгу сам почела да заобилазим.

    izvor
    Poruku je izmenio Cecara, 18.12.2012 u 21:23 Razlog: popravljen link

    Uskoro ni o meni ni o tebi niko neće pričati niti znati,neki drugi ljudi živet će ovde...mi nećemo nikome nedostajati

  7. #37

    Odgovor: Todora Škoro


    Uskoro ni o meni ni o tebi niko neće pričati niti znati,neki drugi ljudi živet će ovde...mi nećemo nikome nedostajati

  8. #38

    Odgovor: Todora Škoro

    Kušanje

    Jednom
    kad me pojede sram
    za sve moje nepočine,
    kad žrtava mojih ne bude
    među živima da mi oproste,
    jednom,
    kad ostanem sam
    i sve u zaumlje mine,
    hoću li i tad išta želeti,
    hoću li bar tad Bogu stremiti
    ili đavolu u sebi dati se
    kao poslednji zalogaj.

    Uskoro ni o meni ni o tebi niko neće pričati niti znati,neki drugi ljudi živet će ovde...mi nećemo nikome nedostajati

  9. #39

    Odgovor: Todora Škoro


    ПЕСНИК ПУСТИХ ПЕРОНА





    Све моје песме у две, три речи стану
    Да могу да их ћушнем у твој длан или ти заденем
    иза уха кад ме напушташ првим јутарњим возом
    уверена да ћеш се, као и увек,
    вратити
    И док ме смехом задиркујеш како ме већ и скретничари знају
    по песмама расутим по перону
    Оним што тек у две три речи стану


    Све моје песме хтеле би много да кажу
    ал' проклет ћутим, као јатак речима које се не говоре
    како би их од зла и упорне кошаве сачувао
    за неке боље дане
    А ти не престајеш са причом о маленом пајацу
    кога смо заједно гледали у циркусу али је само мени био тужан,
    у ципалама превеликим које не могу никуд да га одведу
    Све то би моје песме хтеле да кажу


    Све моје речи пред тобом остају неме
    Задивљене безбрижношћу и даљинама које не признајеш
    него их брзином ветра кротиш
    као ја кошаву у твојој распуштеној коси
    док је милујем и снујем неки миран и сунчан дан за нас,
    у коме неће бити возова што немилосрдно пиште
    мој поздрав теби, место речи
    које пред тобом занеме


    Сва моја љубав у твоје око стане
    И бојим се нестаће ако нешто зажелиш јако па зажмуриш
    Онако како ја желим да ти најдужу песму испевам
    Да траје и кад воз крене и кад оде и остави ми те устрепталу
    жељну да је целу чујеш
    Али не умем ја, душо, да певам тако
    Ја само песмама у две, три речи, умем да кажем да те волим,
    умем да кажем врати се
    опет се врати с љубављу мојом у оку
    и остани

    Uskoro ni o meni ni o tebi niko neće pričati niti znati,neki drugi ljudi živet će ovde...mi nećemo nikome nedostajati

  10. #40

    Odgovor: Todora Škoro

    СТРАНАЦ У КЕНСИНГТОН ПАРКУ

    Знам, није све било узалуд

    Испратиће ме захвалност покислих птица
    из паркова у којима су и стазе и дрвеће и клупе
    под конац били поређани
    Где су само плахи летњи пљусак
    и бачене мрве бајатог хлеба
    реметили устаљени ред
    И где сам једино, окружен слетелим јатом,
    разумео да нисам далеко од обале са које сам се
    отиснуо
    Гледајући њихово скакутање и борбу за покисли залогај,
    покисао и сам, бивао сам срећан и тужан једнако
    Знам, није све било узалуд,
    само ми птица жао, остаће саме
    Међу постројеним платанима строга и одсутна господа
    шетаће обележеним стазама
    а ако и седну на моју клупу у углу парка
    тек ће одмахнути склопљеним кишобраном
    и уплашено јато узлетеће можда онамо
    где ћу бити ја,
    да их разумем, да их још једном нахраним
    Ипак знам, није све било узалуд.
    Остаје утеха да птице не могу у низове
    по својој вољи да поређају


    Uskoro ni o meni ni o tebi niko neće pričati niti znati,neki drugi ljudi živet će ovde...mi nećemo nikome nedostajati

  11. #41

    Odgovor: Todora Škoro

    OPOMENA

    Pazi
    kako me uzimaš,
    ja se dajem samo cela.
    Ne veruj zato
    mom nežnom osmehu,
    zamišljenom pogledu
    i šapatu.
    Ne veruj
    nijednoj varci tela,
    ono hoće da te obmane
    neopreznog
    dok misliš
    kako ti mene osvajaš.
    U samo jednom treptaju
    pretvoriću se u buktinju,
    u nevestu ispod plamenog vela,
    u kraljicu, a ne u robinju.
    Zato pazi
    kako me uzimaš,
    budi spreman
    sve da izgubiš,
    da poslednji put ljubiš
    i osvajaš.
    Znaj,
    ja sve uzimam
    jer se i dajem
    cela.
    Poruku je izmenio Cecara, 20.02.2013 u 08:39 Razlog: kodovi

    Uskoro ni o meni ni o tebi niko neće pričati niti znati,neki drugi ljudi živet će ovde...mi nećemo nikome nedostajati

  12. #42

    Odgovor: Todora Škoro

    Ćutanjem te čuvam


    Tražim te kao zagubljenu reč u zaumnom času.
    Mesecu jedem lik.
    U bol se pretvaram što druge izjeda pa patim umesto njih.
    Jer slutim, ako progovorim, kroz usta ćeš mi pobeći na najdalju zvezdu da te ne nađem nikad.
    Pljujem nazad mesečev lik i samo tiho romorim.
    Todora Škoro ( pesma iz zbirke “Neizmer”, 2009.)






    Uskoro ni o meni ni o tebi niko neće pričati niti znati,neki drugi ljudi živet će ovde...mi nećemo nikome nedostajati

Strana 3 od 3 PrvaPrva 123

Tagovi za ovu temu

Vaš status

  • Ne možete pokrenuti novu temu.
  • Ne možete poslati odgovor.
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoje poruke
  •