Ocaj

[bellissima]

Ne malo puta sam cula da je covek dosao do zadnje granice ocaja i digao ruku na sebe.
Isto tako sam se naslusala prica, da ljudi dosavsi na samu ivicu ocaja ne vide izlaz.

Da li vam se nekad desilo da ste bili toliko ocajni i da svi saveti i realnost prolaze pored vas?
Da li vam se nekad desilo da u trenucima ocaja ne vidite nikakav izlaz, ne ocekujete nikakvo cudo, da su vam osecanja umrtvljena, hodate kao zombi i ne mozete dalje?

Sta doprinosi ljudskoj psihi da padne u takvo stanje i kako da savlada taj ocaj, koji razara psihu?

[_baba_]

Dan kada sam bila ochajna...

Nekako, kad zapochnem neshto volim to i da zavrshim, bez obzira koliko mi se svidjalo...ili ne.
Tog marta 2008. sam zavrshavala papirologiju za dobijanje vize. Iako mi se nije dolazilo u ovu Kanadu, sve je nekako ishlo svojim tokom. Valjda zbog toga shto od chega bezis to te stigne...
U petak preuzimanje izvoda i drzavljanstva, u ponedeljak zakazano u ambasadi.
Petak...neko deshavanje u gradu...guzva...dolazim kod matichara...ne radi!!! Zatvorili ranije bas zbog tog deshavanja i guzve.
Gde cu, shta cu? Odem kod portira i objasnim da mi je hitno i da nisam znala da ce ranije da zatvore...on bespomocno sleze ramenima...ja podizem glas, mislim da nije dobro chuo onaj deo u kojem mu govorim da mi je H I T NO !
Dolazi i chuvar...govore mi da napustim objekat...
To je bio prekidach. Smrachilo mi se pred ochima koliko sam bila besna i ochajna.
Ne znam ni sama koliko sam glasno vikala: je*em ti drzavu! da se nosite svi u tri lepe pi*de materine! e sad cu da se obesim na prvu banderu, pa cete da me nosite na dushi i sve novine ce da pishu o vama!!!!!!!!!
I krenem prema izlazu, praveci se da ne vidim zachudjene poglede sluchajnih prolaznika.
Josh sam se sve kao otimala kada su ova dvojica krenula da me zaustave.
Pricha se zavrshila tako shto sam izvode i drzavljanstva dobila od chuvara i u ponedeljak stigla na zakazani sastanak u ambasadi.



Primer je banalan, poenta je da uvek postoji izlaz. Ne postoji toliki ochaj koliko ja izlaza mogu da pronadjem. Makar nakon toga upala u jos veca go*na i samoj sebi postavila izazov izaci iz istih. Najlakshe je pasti u ochaj i depresiju i plakati nad svojom nesrecnom sudbinom dok potencijalne shanse, prilike i zivot prolaze pored tebe.
Drz' se snajka da te vetar ne oduva! To ja sebi svako jutro...chisto preventivno.

[memento]

Život me je više puta stavio u situacije koje su se činile gotovo bezizlaznim. Bio sam prestrašen i strahovito zabrinut, ali mislim da nisam bio potpuno očajan. Možda i verovatno blizu tog stanja. Verujem da je to bilo tako zahvaljujući strahu, jer je strah pre svega pozitivno, mada neprijatano stanje i kao takvo vas tera da se maksimalno aktivirate kako bi se što bolje zaštitili od opasnosti koje vam prete...

Ali, moram priznati i to da sam imao i zaista veliku sreću u svemu tome...

[kohili]

Očaj ne vodi nužno u izlaz samoubistvom,postoji još jedna strana čamotinje koja te može naterati na sasvim suprotnu stranu.Može vam dodati upavo onoliko ''mraka'' koliko je potrebno da bi se nešto stvorilo,recimo jedna priča o tom iskustvu očaja.Naravno,ne pišu svi ljudi i ne izražavaju svoju melanholiju,bes i jad pisanjem.
Očaj za posledicu može imati jedan beskonačan i gotovo bezizlazan kružni tok depresivnih stanja,koja će vas dovoditi od početne nelagodnosti stanjem koje ne možete da promenite zbog okolnosti koje ne kontrolišete,preko pokušaja da se prepustite plimi mračnih raspoloženja ne bi li se,ovako pasivno doduše,odbranili od bola,pa sve do potpune iscrpljenosti osećanjem kako ste na samom dnu.
Stanje bezizlaza,osećanje bezizlaznosti,osamljenosti samo su neke od nijansi duševnih kriza koje prolazite u vremenu kada se osećate očajno.
Postoji čitav spektar emocija koje su uključene u ''sastav'' očaja.Očajanje s vremenom proširuje svoj uticaj tim istim emocijama na svaki nivo ljudskog delovanja,a sam duh čoveka postane zarobljenik jedne,lične samice,tamnice u kojoj polako trne nada poput plamen sveće koja dogoreva.

Očaj je jedno od najdubljih,psihičkih stanja čoveka i gotovo da je mnogo,po emocijama koje u sebi sadrži,složeniji od onoga što bi trebalo da mu bude protivteža-sreće.Sreća je jednostavna,ali se do nje teško i na komplikovan način stiže,očaj je lakše ''postići'',ali je mnogo složeniji i pojave,promene koje on izaziva kod čoveka daleko su potresnije i daleko više obavezuju.

Bilo bi dobro,zaista,preispitati taj odnos sreće i očaja kao dva kraja,dva polariteta.

[believer]

apsolutno ne verujem u ljudsku srecu i apsolutno verujem u ljudski ocaj

[Sneza58]

apsolutno ne verujem u ljudsku srecu i apsolutno verujem u ljudski ocaj

Potpisujem!
Iako ne izgleda tako, iako se svim silama borim protiv toga, i mavlacim masku dobro raspolozene osobe, moj ocaj je toliki da ne mogu ni da zamislim veci. Nema ni jednog segmenta mog zivota za koji bi se moglo reci da je podnosljiv.
Ipak, plivam, nemam izbora, stalno i iznova zacudjena odakle mi snaga vise.

[dankaBg]

Sta doprinosi ljudskoj psihi da padne u takvo stanje i kako da savlada taj ocaj, koji razara psihu?

Savremena dubinska psihologija (prvenstveno psihoanaliza,psihoanaliticka orijentisana psihoterapija ,analiticka ili kompleksna psihologija...)smatra da se koreni ovog teskog greha...'nalaze u detinjstvu,cak veoma ranom,nastao pogresnim vaspitanjem u porodici,pri cemu roditelji (jedan ili oba..)grese u vaspitanju nevoljno,najcesce nesvesni svojih losih postupaka prema deci...

Dolazimo u stanje ocaja ,u tako izuzetno tesku situaciju,na kraju pregrst iskusenja i grehova.To se dogadja onda, kada nam on predstavlja,ili kada ispred sebe imamo nas , zavrsni racun (bilans..) ,kojim se, i ne znajuci to,uvek dovoljno lagano ,ali sigurno ''srozavao'' niz zivotnu lestvicu..

Licno,imam prilike da veoma cesto cujem o tome ,kako su ljudi ocajni i kako ne znaju sta da rade,da nemaju volje za zivotom i da bi radije skoncali,nego i dalje ziveli u jednom takvom rusilackom i depresivnom stanju... Medjutim,takva vrsta dusevnog raspolozenja,jos uvek ne spada u ona ''smrtno teska'',kako ih recimo neki zovu...

Ocaj, nazivamo grehom onda, kada je dugotrajan,stabilan u svom zaposedanju',kada se iz njega ne vidi nikakav izlaz.i .kada ''zakljucim,razignirano, da mi je zivot promasen''...

Tada , u svom pohodu ka totalnom dusevnom iscrpljivanju, primecujem da me u stopu prati depresija,melanholija,a svemu prethodi stanje gneva..I onda , zeleci da ga izbacim ocajanjem, agresiju(gnev..) spolja ,zamenjujem agresijom prema unutra..'Isterujem djavola na vrata,a on mi ulazi u sobu kroz prozor...''

Kako savladati...?Mislim da ,ako je zaista rec o teskom dusevnom stanju , potrebna dugotrajna psihiterapija ,jer ova posast obicno ide uz dodatne bolesti koje su same za sebe veoma ozbiljni poremecaji .....Potrebno je ''razgrnuti i otkriti''takvu licnost,i doci do''one klice'',od koje je sve pocelo...
Tezak i trnovit put....a ozdravljenje u zavisnosti od nase individuacije i dokle smo stigli...u nasem sazrevanju......

[maski]

... a i kad je nizak nivo serotonina.... ai kad je slaba ishrana cns-a.... i tako...

[Vojvotkinja]

Očaj ..hm..Stanje velike muke i jada uzrokovano nečim malim.

Mali penis,
mala plata,
malo lošija riba (ako je uopšte imaš),
malo godina života pred tobom...

[ZOE]

sama reč očaj je dovoljno teška, tako da je teško razumno o tome i pisati. Sigurna sam da su neki ljudi bili u očaju, u situacijama za koje nisu bili u stanju da nadju rešenje, izlaz, da nisu bili dovoljno jaki ili hrabri da potraže pomoc, misleci da ako ne mogu sebi da pomognu, niko drugi ne može. Neki od njih su u takvom stanju podigli ruku na sebe i oprostili se od života!
Život je koliko srecan, toliko i očajan, nečije su nesreće veće, nečije manje. Svi se mi razlikujemo i razlicito gledamo na "očaj", ali verujem da nema tog čoveka, koga makar jednom u životu nije dotakao ovaj osećaj bezizlaznosti, predavanja, padanja... Oni jači su isplivali, oni slabiji jos plivaju, a oni koji nisu imali snage, udavili su se!

[bellissima]

Savremena dubinska psihologija (prvenstveno psihoanaliza,psihoanaliticka orijentisana psihoterapija ,analiticka ili kompleksna psihologija...)smatra da se koreni ovog teskog greha...'nalaze u detinjstvu,cak veoma ranom,nastao pogresnim vaspitanjem u porodici,pri cemu roditelji (jedan ili oba..)grese u vaspitanju nevoljno,najcesce nesvesni svojih losih postupaka prema deci...

Psihologija se i bazira na tome da sve nase patnje vuku korene iz detinjstva.
Ja se bas i ne bih slozila sa tim.
Covek dospe u ocaj, kao stanje duha, kad ne vidi ispred sebe bezizlasnost iz neke situacije, koju mu je nametnuo zivot.Zoe je lepo to objasnila, onaj ko ne zna da se izbori sa tim, davi se.
Izlaz uvek postoji i u nama je.
Sve zavisi koliko je osoba jaka da se odupre i nakezi ocaju u lice.
To je prvi korak.

Znam za nekoliko primera gde je ocaj, kao stanje duha totalno unistilo pojedine zivote.
Ocaj zbog beznadja, nerazumevanja samog sebe,poteskoca sa kojima se nije moglo izboriti.

Samo takvo stanje duha, dovodi ka mislima o samoubistvu, kao jedinom resenju,jer sve te muke i ponori, nestace samo u jednoj minuti.

I nije tu pitanje koliko je osoba labilna, odnosno stabilna, nekad ocaj ume da bude dovoljno jak, previse da boli i razara dusu, da ga ne mozes kontrolisati, a kad te ophrva dan za danom, jednostavno mu se predas bez volje za stalnim naticanjem sa njim.

Ne slazem se, da koreni poticu iz detinjstva, jer u psihologiji se najlakse na to osvrnuti i usredsrediti se kao uzrok.
Zivot nam donosi razne zamke i prepreke.
Od nas zavisi iz kog ugla cemo gledati na to i kako cemo prici i suociti se sa njima.

Pomoc ... niko nikom ne moze pomoci, ako sami sebi ne pomognemo,za pocetak.
Ni milion psihologa, ne moze da utice na neciju psihu, ako je taj neko odlucio da ne saradjuje i utapa se u sopstvenom ocaju, do samounistenja.

[maski]

Ni milion psihologa, ne moze da utice na neciju psihu, ako je taj neko odlucio da ne saradjuje i utapa se u sopstvenom ocaju, do samounistenja.

koliko psihologa je potrebno da bi se promenila sijalica?

.
.
.

jedan. ali sijalica mora stvaaarno da zzeli da se promeni.

[dankaBg]

. Svi se mi razlikujemo i razlicito gledamo na "očaj", ali verujem da nema tog čoveka, koga makar jednom u životu nije dotakao ovaj osećaj bezizlaznosti, predavanja, padanja... Oni jači su isplivali, oni slabiji jos plivaju, a oni koji nisu imali snage, udavili su se!

Istina,i zato Jung veli:''Umetnost zivljenja je ...najvaznija i najredja od svih umetnosti-ko je jos uspeo da ispije svu casu radosti?''

''Covek je jedino bice,koje ne zeli da bude ono sto jeste''

..Kami...i to je cesto uzrok emocionalnih lomova,koja dovode do ocaja

Kada bi covek sam sa sobom ostvarivao bolju komunikaciju,(mada su to najneprijatniji susreti),lakse i brze bi pronalazio resenja za svoje padove...

Na nesrecu, cesto smo udaljeni od sebe,a da se nikada nismo zaista ni upoznali sa sobom...Cesto smo u ocajnom stanju,a,da poreklo toga nema ama bas nikakve veze sa nasom pravom sistinom...

.Ne slazem se, da koreni poticu iz detinjstva, jer u psihologiji se najlakse na to osvrnuti i usredsrediti se kao uzrok.
Zivot nam donosi razne zamke i prepreke.
Od nas zavisi iz kog ugla cemo gledati na to i kako cemo prici i suociti se sa njima.

.

Samo u toliko da napravi neku bazu koja ce se ,naravno kasnije nadogradjivati...Slazem se da sam uzrok ..svakako nije u detinjstvu...ali sam ovde mislila na onoliko uticaja roditelja u formiranju licnosti koji ce nam odrediti smernice naseg kasnijeg ponasanja...(ako nas neko zlostavlja u detinjstvu,naravno da cemo ''osetljivije'' reagovati kasnije u zivotu na neke stresne i ocajne situacije...)

Zamke i prepreke koje nam zivot donosi...bas dobro , istaknuto...

Po meni,veliki problem ljudi je sto vecina nas ima ''malo veze sa stvarnoscu'' u smislu dozivljavanja sebe onim sto zaista jesmo...mi sebe vidimo drugacije,iskrivljeno i nerealno......