Vojvođanske čarde

[Mish]

Čarde su vojvođanski brend, o kojima se, na žalost, još uvek malo zna, pa su i dalje manje posećene nego što to zaslužuju. Na ovim prostorima postoje stotinama godina. Sama reč `čarda` je persijskog porekla i znači nadstrešnicu na četiri stuba, pravljenu za putnike namernike i konje da se sklone od sunca i kiše. U tim staništima je potom počelo da se prodaje piće, pa hrana. Vremenom su došli i muzičari, najpre gajdaši pa tamburaši, a mogle su da se iznajme i sobe za prenoćište. Čarde su kasnije počele da se grade kod skela, koje su prevozile ljude i stoku na drugu obalu Dunava, kao i na mestima gde su rado pristajale barke, uključujući i tegljače i dereglije na njihovom uzvodnom putu ka Pešti i Beču.
Čarde su uvek bile oaze mira, zelenila, svežine, dobre hrane, razbibrige, dobrog provoda. To su mesta za antistres terapiju, rasterećenje od briga svakodnevice i dobrog zalogaja, pogotovo za ljubitelje riblje čorbe i sveže pečene rečne ribe.

Volim naše čarde. Ali, one prave, neiskomercijalizovane, bez reda parkiranih džipova i telohranitelja za drugim stolom. Volim čarde gde su gosti domaći. I one koji su drugi dom ribolovcima. Čak riblju čorbu i ne volim da kušam u kućnim uslovima. Ne može mi čorba u trpezariji biti ista kao koja se jede dok ti miris Dunava golica nozdrve, talasi daju ritam kojim kušaš, a zvuk tambure puni srce.

Volite li čarde? Koja je to gde se najbolje jede i najbolje pune baterije?

[cvishna]

VolEm kako Ti kažeš "Naše čarde" čarde koje nisu iskomercijalizovane. Jedna od tih čardi je begečka čarda "Čarda kod Braše" koja se nalazi 17 km od Novog Sada kada se ide prema Bačkoj Palanci. Čarda se nalazi uz Dunav, prijatan prizor čini lepa priroda. Interesantno je da riblju čorbu pripremaju bez dodatka paprike, samo riba, voda i paradajz

[nenad.bds]

Reče Mish 'nekomercijalizovane...' A takvih jako malo ima.

Evo, ja znam za jedno mesto (ne usuđujem se da ga čardom nazovem, uz to nije na reci) ali se usuđujem da kažem da je nekomercijalizovano.

Na Kanalu kod Turije, s druge strane mosta je, a ni ne zove se čarda već 'Salaš u Malom Ritu 2'.

Ljubitelji vode, pecanja, druženja i dobre ribe su tu napravili sebi pravo mesto za uživanje.

Videvši s mosta iz kola, svratili smo da vidimo i da se okrepimo. Pošto je bilo i vreme u kome se zov ručka ne može prečuti, zapitasmo za čorbu. Kuvanje je bilo pri kraju, pa dok smo čekali da se kotlić skine sa vatre, priupitasmo i pošto je čorba. Ispostavilo se da je besplatna!

I to sa samoposluživanjem. Koliko hoćete - možete - koliko ima.

Ni odevanje nije formalno, a mesto vam je tamo gde je slobodno.

Ribu (ako je imate) možete ispržiti sami ili će vam to učiniti neko od vičnijih ko se tu zatekao. A možete se priključiti i nekom društvu koje ima viška ribe za prženje.

Ovo me je toliko zaintrigiralo da sam počeo da se raspitujem, za moju narav neobično detaljno.

Sve u svemu, ako neko dodje, neće biti odbijen. Ako posle besplatne čorbe ostavi koji dinar - prihvatiće se. Jedino se piće plaća.

O ovom mestu kod Turije sam već pisao. Nisam o ovom mestu pričao na ovoj temi da bih se našalio s njom. Naprotiv.

Čorba, oštar miris dima od mekog drveta, riba koja cvrči na masnoći, miris topolovog drveta od koga su sto i klupe, opuštena atmosfera, bez konobara koji nastoji da napravite što veći ceh... sve to me je neodoljivo potsetilo na neke čarde iz vremena u kome većina na Forumu nije bila ni rodjena.

Posebno me je potsetilo na jednu čardu u Apatinu. Bila je od dasaka, na visokim drvenim stubovima, sa podom od debelih dasaka izmedju kojih su se lepo mogli videti čamci sklonjeni od sunca ispod čarde. Stolovi sa klupama. Jelovnik je bio čorba-riblji paprikaš i pržena riba, 2 - 3 vrste. Ali je bilo u slast!

Nisam veliki ljubitelj jela od rečne ribe jer 'napipam' svaku koščicu. No, ponekad mi ni te koščice ne zasmetaju. Tako je bilo i ovde, kod Turije.

[nenad.bds]

Nisam primetio da na VC ima aktvivnih članova bliže no što sam ja, pa po lokalpatriotskom samozaduženju, da pokažem onima koji je ne znaju lično

ČARDU NA KRAJU SVETA
kod Kovilja

Otvorih Enciklopediju Novog Sada pod 'Č' ali Čarda na kraju sveta je samo pobrojana uz neke druge u okolini. A ova, po mom mišljenju zaslužuje svoju odrednicu u Enciklopediji, jer to nije samo mesto gde se jede, pije lumpuje... to je svojevrsna institucija ova naše ravničarske, podunavske, šeretske i bekrijaške kulture.

''U Kovilju ima čarda, koju zovu 'Na kraj sveta''
Boemi joj dali ime, kad su pili jednog leta.
Tu se uvek jelo, pilo, pevalo i veselilo.
Nikom ništa to ne smeta, što je čarda NA KRAJ SVETA!
...
Na ovom mestu su mnogi, sa pesmom čekali jutra,
Tu niko mario nije, šta će mu doneti sutra!''
/Đoka Varenika/

''Jedno od tih mesta zove se ''Kraj sveta''. To zapravo i nije pravi 'kraj sveta' već onaj 'kraj' kome se svako raduje. Takav kraj sveta poželi svako ko je tu i na tren bio! Mnogi ambasadori, delegacije svetskih zvaničnika, boemi novosadski i beogradski, dolazili su da pojedu čorbu svetskog prvaka čika Pere Varenike. Da pojedu čorbu, da popiju, provesele se i da se ponova vrate.

Čika ili deda Pere Varenike više nema. Na nebeskoj čardi sluša svoju omiljenu pesmu 'Duni vetre sa banatske strane' i u društvu svojih poznatih, takođe pokojnih, redovnih gostiju, velikih boema, slikara i pesnika, uživa gledajući nas, koji se 'kraju sveta' vraćamo da udahnemo daleke miomirise njegove riblje čorbe, Arkanja i uz pesmu i 'dudaru' podsetimo vremena kada je na 'bicikli' tu dolazio Mika Antić.

Nije bilo za čuditi se što su tu mnogi boemi jutro dočekivali, a kažu da je Mika Antić jednom i peške otišao do svoje kuće u Kovilju, jer mu je neko sakrio biciklu.
Deda Pera je bio vrcavog duha, onog s kojim se srećemo u vicevima o dobroćudnom Lali, govorilo se za deda Peru da je 'deda pun buva, samo iskaču iz njega!' Ponekad se čovek zapita, da li su redovni gosti više voleli deda Peru ili njegovu slavnu čorbu, reklo bi se oboje, a najviše ono čega je bilo samo 'Na kraju sveta' i više nigde i više nikad!...

"Ovde su pili i jeli naši očevi, dedovi, pradedovi, čukundedovi, navrndedovi, askurđeli, kurđeli, kurebali i sukurdovi. Danas pijemo mi... Kurajberi!".

Mnogi gosti vični slikarskom kistu ili pesničkoj reči ostavljali su tragove svog boravka na ovoj čardi. Tako su zidovi salaša ukrašeni i spolja ali i iznutra mnogim slikama i stihovima. Koviljski pesnik Miroslav Koledin napisao je, a akademski slikar Žika Miškov 'namolovao' je pesmu na zidu čarde:

Pokraj vode seo panj, uz Arkanj.
Iskočila jedna štuka kao ruka,
Čika Pera brže bolje,
Baš je bio dobre volje
Štučetinu da zakolje.
Ispod potopljenih grana
Snašao se za šarana.
Nešto malo smuđetine
I dunavske sometine.
Za čas puna torba
pa će biti riblja čorba.
Čika Pera bem' mu sveca
U kuvanju nema premca.
Vatra gore, kotlić krčka
U Arkanju neko brčka.
Svira Toza, Pera peva,
Tima s kontrom ne okleva.
Dok Pisari bas udara
Tu se toči i dudara
Oko čarde bagrem cveta
To je život na kraj sveta!

Oprez, dudara - u glavu udara!'' (Blog B92, autor Normalan1)

''Još iz daleka možete opaziti dve belo okrečene salaške kuće, na čijim zidovima su oslikane velike ribe i još veće sunce, ispisani stihovi i poruka došljaku ''Stigli ste na kraj sveta!" Ime i ideju da se ovako šareno i šeretski oslika, dao je svojevremeno poznati koviljski slikar Živojin Miškov...''

''...Preporučujemo Vam šampionsku riblju čorbu iz kotlića, koju iskusni Đoka Varenika priprema po receptu svog oca Pere. Početkom šezdesetih, čika Pera je počeo da se takmiči u spremanju riblje čorbe iz kotlića. Posle mnogo pobeda pozvali su ga na međunarodno takmičenje u Beč, gde je 1986. godine pobedio i postao evropski prvak. Od tada je svet počeo da dolazi na čardu.''(Ja se baš ne bih složio sa ovim delom teksta - tad su počeli da dolaze oni koji su krenuli tragom te vesti.)

''Obavezno probajte šarana i soma na ulju, kvalitetno domaće vino i štrudlu. Sve to uz zvuke tamburica i sjaj sveća u predvečerje. Sva riba na meniju je ulovljena istog dana na Arkanju. Nema struje, a samim tim ni zamrzivača. Ljubitelji pecanja mogu iznajmiti čamac kod čika Bege i okušati se u lovljenju soma, štuke, smuđa...

...Dolazili su na ovo mesto, već decenijama, gosti iz celog sveta, među njima poznati umetnici, političari, sportisti... Bilo ih je, kažu, iz 42 zemlje i dobro se i danas sećaju kosmonauta Gagarina koji je sedeo pod stoletnim dudom i jeo riblju čorbu iz kotlića.''
Bane Banda (Sajt Kuda Zavikend,com)

Ja se sećam još i Mihaila Talja.

''Dva kilometra od bačkog sela Kovilja, putem pored manastira, na jugoistok, stiže se na mesto odakle se dalje nigde ne može otići. Odatle - pravo, levo i desno šire se staze i bogaze kroz neprohodne močvare i rukavce Dunava, ali se nigde ne stiže. Može samo nazad, na čardu "Arkanj", u ambijent iz 19. veka. Zbog takvog položaja, boemi su smislili da se nalazi "nakraj sveta".

Čarda radi decenijama, a zgrada u kojoj je smeštena stara je blizu dva veka. Na čardi nema struje, a vodom se snabdeva iz bušenog bunara, što joj pruža neobičnu draž. Leti, ispod nadstrešnice od trske i pod krošnjama dudova, a zimi u potkrečenim sobama, naspram svetla fenjera i lojanica, gost ima priliku, uz muziku tamburaša, da se provede - do nezaborava.

Ovde se služe isključivo jela od rečne ribe. Tradiciju je započeo pokojni vlasnik Pera Varenika, a nastavlja njegov sin Đoka. (Da ne grešim dušu, mislim da sada porodičnu tradiciju Varenika nosi Steva.)

Sveža riba iz Dunava u čorbi ili pržena na masti u tiganju, uz vino, rakiju i pivo ohlađene u bunarskoj vodi, privlačili su i privlače znane i neznane goste. Dolaze političari, biznismeni, glumci, ambasadori i drugi stranci sa svih strana sveta. Pored svakodnevne ponude, nude se i retka jela. Ako poruči bar dan ranije, gost može da jede škembiće od soma i belu alasku čorbu. Škembići ko škembići. Samo što su od somovskih želudaca. Sakuplja ih Đoka kada mu ribari donesu rečne nemani od 15, 20, 30 i više kila. Čuva ih u zamrzivaču (nalazi se kod kuće, jer na čardi nema struje), pa kad zatreba isecka na rezance, prokuva, pripremi začine i onda stavi u kotlić i kuva dok ne budu gotovi. Prste da poližeš.

A bela riblja čorba? Kuva se onako kako su to radili nekadašnji alasi. Samo se umesto dunavske koristi bunarska voda. Stavi se osam vrsta ribe: šaran, karaš, deverika, manjov, protviš, krupačica, kesega, mrena, štuka i kao deveti - bandar! Đoka Varenika kaže da je ta deveta riba kao začin, jer pored soli i sveže paprike daje poseban ukus ovoj čorbi. Rezanci ne idu, ali može da se razmuti jedno jaje, što su i ribari radili pre stotinu i više godina, kada su bili u prilici da se dohvate nekog kokošinjca.

Stari dud je na levoj strani slike.

Ova čarda je jedinstvena i po dudovima koji je okružuju. Najstariji ima dva veka. Ostalih sedam su mnogo mlađi, ali dovoljni da se svakog leta ispeče rakija da gosti mogu da je piju cele godine. Ovde ona izgleda fantastično. Hladna, iz fraklića, uz ljuto-slatko-kiselkasti ukus traži još koji fraklić ili vruću čorbu i domaći mekani koviljski hleb.

U hladovini dudova, pecanju i veslanju, može da se provede prijatan dan. Stara građevina išarana je panonskim i dunavskim motivima novosadskih slikara i ispisana mnogobrojnim porukama. Jedna od njih slovi: "Ovde su pili i jeli naši očevi, dedovi, pradedovi, čukundedovi, navrndedovi, askurđeli, kurđeli, kurebali i sukurdovi. Danas pijemo mi... Kurajberi!".

Svet danas možda i ima više nekakvih krajeva, ali samo je jedan pravi, kažu Koviljčani - ovaj na Arkanju! (Miroslav Božin - Danas 26. april 2008.)

Ja nikada nisam umeo da bekrijam uz tamburaše; prestao sam da pijem ohohoooo odavno, ali sam Na kraj sveta dolazio, što svojom voljom, što po obavezi.

Ono što je nezaboravan utisak a koji i danas tamo možete okusiti (ako već niste), je atmosfera male polutamne prostorije zadimljene mirisom petrolejki na zidovima, sveća na stolovima, mirisa iz kuhinje i duvanskog dima. Naravno žamor, tamburači i pokoji gost koji se pesmom priključi pa 'iskače' jer ne zna tekst kako ga tamburaška banda peva.

Po toplom vremenu sve je to napolju. Povetarac povremeno donosi miris vode i zvuke rita, a pomalo se i pljeskate braneči se od komaraca.

Kad nemam neki 'pravi' plan skoknem, i leti i zimi, do ovog mesta spokoja i tišine. Onako, samo da udahnem vazduh Arkanja i osetim mir kad gostiju oko čarde nema. Da okrenem koji krug oko čarde i po koznakoji put iščitam zidove. A i da u mislima vidim kako su i pre vek-dva-tri, a i mnogo ranije, ljudi ovde na vodi bivali i sa njom i od nje živeli.

A ako pvri put dolazite po mraku - ne očekujte da ćete videti čardu izdaleka.

* * * * * * * *

I slike iz ovog posta postale su vremenom nevidljive. U vreme kad ovaj post obnavljam i vraćam izgublčjene fotografije, Čarda 'Na kraju sveta' je samo upomena. Maja 2013. porušena je i koji mesec kasnije tamo je bila ovakva slika:

U jednom od postova kasnijeg datuma, ima reči o njenoj sudbini.

[ZOE]

Riblja carda Andric

Na obali Velikog Bačkog kanala, na izlasku iz Sombora prema Apatinu, već šest godina radi riblja čarda Andrić. Za to vreme taj ugostiteljski objekat posetili su mnogi i postali mu verni, a svakodnevno ga posećuju gosti iz gotovo svih gradova Srbije ali i okolnih zemalja.

U enterijeru u kome dominiraju cigla, velika peć koja tokom zime zagreva salu i moderan šank, ukrašen čašama i flašama kvalitetnih pića, posebnu draž ima bašta, koja se stepenasto spušta prema vodama kanala na čijoj je obali pristan za čamce.

Na meniju čarde Andrić nalaze se specijaliteti od rečne i morske ribe, a o ribljem paprikašu koji se ovde priprema, pričaju se prave legende. Probrana francuska, italijanska i domaća vina i ljubazna i profesionalna usluga detalji su koji boravak na čardi čine prijatnim i nezaboravnim. Ovo je drugi put da preporučujemo ovu čardu.

[cvishna]

Riblja carda Andric

Na meniju čarde Andrić nalaze se specijaliteti od rečne i morske ribe, a o ribljem paprikašu koji se ovde priprema, pričaju se prave legende. Probrana francuska, italijanska i domaća vina i ljubazna i profesionalna usluga detalji su koji boravak na čardi čine prijatnim i nezaboravnim. Ovo je drugi put da preporučujemo ovu čardu.

ja takođe preporučujem ovu čardu , malo smo se pomučili doći do nje, jer put nije baš najbolji. Ali bez obzira na to, svaka preporuka za ovu čardu, od uslužnosti, pa do kvaliteta ribe. Mi smo sedeli na tremu, gledajući kuvara koji je napolju kuvao za nas ribu. Za riblji paprikaš sa pravom govore da je najbolji kako u bližoj, a tako i u daljoj okolini, to je jedan od boljih, a ako ne možda i najbolji riblji paprikaš koji sam jela. Mnogo mi se sviđa ambijent i organizovanost, tako da je i cenovnik opravdan.

[milkomich]

Carda PIKEC je prva carda na Dunavu na koju cete naici,ako se spustite Dunavom iz Madzarske...Naselje se zove Baracka.Specijaliteti su vise nego izvanredni,a paprikase kuvaju majstori iz Monostora,sta vise reci...

[nenad.bds]

Da vodostaj nije ko što jeste, sad bi bilo pravo vreme za čarde.
A, da ipak na temu potsetim onim što od pre imam.

... čarde koje nisu iskomercijalizovane. Jedna od tih čardi je begečka čarda "Čarda kod Braše".

Reče cvishna da će i slike staviti, al kad nije ona, evo mojih:

'Čarda kod Braše' je kod skele za Banoštor.


'Čarda kod Braše'


Čarda u Banoštoru, naspram one kod Begeča.


Čarda na Koruškoj (na sremskoj strani, između Banštora i Suseka).


'Karaš' u Beočinu blizu skele.


Čarda 'Sidro' kod beočinske skele.


Tu negde u zelenilu je čarda kod Čelareva.


Restoran 'Ponton' na kanalu kod Bačkog Petrovca.


'Ponton' - izbor ribljih jela kao na čardama; atmosfera prijatna i kulturna, primerena običnim gostima.

Nisam baš neki poznavalac čardi i obožavalac tamburaša, pa mogu samo preporučiti da sami utvrdite i nas izvestite koje čarde zaslužuju pažnju.

[cvishna]

Reče cvishna da će i slike staviti...

evo popravnog

[nenad.bds]

Čarda NJENA NOGA u Kruščiću

’’Kada se prođe Kula ... eto ti Kruščića. ... A tamo, mora biti baš u nekadašnjoj železničkoj stanici... jeste čarda Njena noga...’’

Promuvali smo se po Kruščiću i kod retkih meštana u nedeljno podne na ulici, raspitali imali tu jedna čarda kod kanala...

Lako smo je našli, a našli smo i neobičan utisak: kao da smo u gradiću na divljem zapadu. Zgrada deluje usamljeno (iako ustvari nije tako) a utisak pojačavaju natpisi ZADNJA STANICA, ČARDA NJENA NOGA ...

... i na boku PUT ZA KINŠASU.

Vlasnik nas je, raskrilivši gvozdenu rešetku na vratima sa krupnim oknima 'protiv komaraca' pozvao da udjemo i pogledamo.
Sve to je doprinelo da se utisak o neobičnom mestu učvrsti.

Nekako sam bio uveren da ću na internetu naći više o čardi i njenom vlasniku, i, nisam pogrešio.

Vlasnik Zdravko Šćepanović sedi oslonjen o šank.

''U čardi veseli zemljaci, što ispijaju pivo (iz flaše, nego kako) kada u čardi nema drugih gostiju, prave društvo kelneru Skubi, pričaju i prepričavaju priče. A ovde su sve priče: godine se pamte po tome kada ih je posetio ovaj ili onaj, kada je ulovio ovo ili ono, makar i samo uživao u specijalitetima domaćina, gazde, vlasnika, kako hoćete, Zdravka Šćepanovića.

Zdravko je čovek kakvog treba tražiti, pa samo ako ste neverovatno srećni i - naći ga. Pre svega on je glumac. Glumac amater, što i danas po sećanju prebire šezdesete godine kada je "ono naše amatersko gledalište bilo bolje od onog plaćenog, kada smo mi (amateri) a ne oni (profesionalci) dovodili svetske, isto tako amatere, što se danas izučavaju u svim istorijama teatra, a u Kruščiću, i zvanično, bili najbolji od najboljih".
Potom, što je potpuno logično i za očekivanje, Zdravko je pesnik. Pesnik koji je pevao o svojoj ljubavi, pa spevao mnoge pesme što je spakovao u nekoliko knjiga kojima bi se i stariji ponosili.

Ispod pesme je portret vlasnika - pesnika.

Potom, jer od pesništva i knjiga se ne živi, Zdravko u Zemunu ima štand. "Najveća pokretna knjižara na svetu".

Na kraju, pošto lutajućem duhu nikada nije dosta, Zdravko je rešio da ozvaniči i svoju (ko zna koju po redu) strast: kuvanje. "Ama, znao sam ja sve, ali falilo mi je ono formalno: blanširanje, paniranje, poširanje, pa sam u Narodnom univerzitetu Božidar Adžija izučio za kuvara i dobio papir."

Ima li sada sve ovo nekakve veze jedno s drugim: Kako da ne. Zdravko je čardu nazvao "Njena noga" po svojoj pesmi koju je uramio i, što se i očekuje, izložio pogledima svakog posetioca čarde. Potom, priredio je knjigu "Miris riblje čorbe" u kojoj je sakupio mnoge više ili manje poznate, neke i nepoznate, recepte za riblju čorbu. Za ovaj "kuvar dobrih misli" tekstove su mu podarili Boda Marković, Mija Alas, Zvonko Bogdan, Luis, Petar Lazić... Iskoristio je priliku i da napiše pravi omaž Kruščiću, čardi, njenim gostima.

To nije sve: sa zadovoljstvom će da zavrne rukave i pripremi šarana, na način kako niko to ne radi, da se jede kašikom! A baš tako i jeste. Riba se raspori, očisti, prepolovi, pa sve sa krljuštima i raznim mirođijama ispeče dok meso ne postane snežno belo, mekano i mirisno da samo još kašiku traži.

A sve, uvek sveže, jer se iza šanka nalaze dva ogromna akvarijuma, u kojima plivaju šarani, somovi i štuke, pa valja samo ukazati na zver i ručati šarana kojega ste lično poznavali.

U ono vreme, kada onaj nekadašnji most zavija i huči, čarda se pretvara u nešto drugu: lovci, što su smešteni po okolnim kućama ovde ispijaju kafu ili vruću rakiju, pa kreću u osvit zore da sami sebi obezbede paprikaš.’’ (’Danas’ 23/06/2007; Autor: Mika Dajmak)[/COLOR]

Slika i mapa starog Veprovca, sadašnjeg Kruščića su u čardi.

‘’Punjeni fazan, prepelica u umaku, jarebica u šampanj sosu, dinstana divlja guska, biftek od srnetine, zečiji gulaš, savijača od veprovog mesa... i još mnogo specijaliteta od divljači našlo se u Velikom lovačkom kuvaru, koji je nedavno izašao iz štampe.

Recepti od kojih svakom gurmanu polazi voda na usta, delo su autora Zdravka Šćepanovića iz Kruščića, velikog gastronoma i pesnika.

- Čitav život prikupljao sam recepte - kaže Šćepanović, vlasnik čarde nesvakidašnjeg naziva "Njena noga" u Kruščiću. -Njihovu esenciju i odabir napravio sam iz 1.500 kuvara, od kojih sam odabrao 250 najboljih.

Znanje i kulinarsko umeće, Šćepanović je "usavršavao" u poznatim beogradskim restoranima poput "Dva jelena", "Poleta", "Lovac"... a Veliki lovački kuvar nastao je iz želje da stare recepte i jela od divljači otrgne iz zaborava. Autor ove knjige medju lovcima je poznat i kao vrstan odgajivač lovačkih pasa i veliki zaljubljenik u lov.’’ (Sajt Lovci Srbije)

Na pedesetak metara od čarde je Mali bački kanal.

‘’Cело се пре Другог светског рата звало Вепровац. После рата, за време колонизације, место су населили колонисти, већином из Колашина и околине. Име села је тада промењено у Крушчић по народном хероју Вукману Крушчићу (1909-1942), кога су 20. јануара 1942. године, четници Павла Ђуришића на превару ухватила и убила, заједно са још око 30-ак партизана.’’ (Vikipedija)

U čardi se nismo zadržavali.Finansijski, naš krajnji domet je: gorivo za ne baš predaleko vozanje i sendviči u kolima. No nema razloga da se ne poveruje onome napisanom o hrani. A onih nekoliko reči koje smo sa Zdravkom izmenili potvrdjuju da se nismo susreli sa običnim ugostiteljem.

[nenad.bds]

'FLORIDA' - čarda kod Palanke

Ime 'Florida' za za čardu baš nije primereno ili bar čarda nije nešto što bi se iza takvog naziva tražilo. (Uostalom, ni iza istog imena automobila teško da bi ko tražio proizvod jugoslovenske 'Zastave'.)

Kao i za onu 'Zastavinu' tako i za ovu Dunavsku Floridu, postoji objašnjenje.
Čuo sam ga u nekoj TV emisiji , a ovo ga i na sajtu čarde Florida:

''Otiskujući se Dunavom, pre četrdesetak godina, prijatelji moga oca nisu mogli da poveruju kakvu su neobičnu prirodu, šumovite prizore i peščane plaže otkrili osam kilometara nizvodno od Bačke Palanke. Jedan od njih je uzviknuo: "Što se toliko divimo morskim lepotama daleke Floride, kad je ovde i lepše i zanimljivije. Ovo je naša Florida!"
Tako je ovaj predeo dobio naziv Florida i svoje nove poklonike i vikendaše. Jedino što im je dugo nedostajalo bila je čarda. Kada je sagrađena i ona je ponela istovetno ime, kako bi bila neodvojiva od ove naočite okoline kojom i Vas nagrađuje.
Čast nam je što ste zastali na 1293. kilometru plavog dunavskog puta i što "Florida" ima čast da Vas ugosti.
Miodrag Srdić - vlasnik čarde''

Tu su teniski tereni, a pored je i poveće dečje igralište.

Čarda je tako osmišljena da bude privlačna za dolazak cele porodice: domaće životinje, igralište i jahanje ponija za decu, lep ambijent sa više interesantnih detalja... A ima i nekoliko bungalova za provesti koji dan uz Dunav...

Čarda je naspram Neština, a sa obale, kada se gleda uzvodno, vidi se zvonik i deo iločke tvrdjave.

Kada se ide iz Bačke Palanke, oko kilometar posle semafora na odvajanju obilaznice, je skretanje za 'Floridu'. Od puta Bačka Palanka - Novi sad je udaljena oko jedan kilometar.

[Mish]

Planirali smo da uteknemo iz grada da se malo rashladimo. Zahvaljujući Nenadovom jučerašnjem postu, "u hodu", tj. u vožnji je pala odluka da ipak to bude "Florida".
Na čardi ima svega. Ispod nogu ti protrčava kokoška i prase, pored ti se šeta magare i konjić. Čak smo i pauna videli. Raj za decu betona. A i mi, (malo) matoriji sa osmehom smo posmatrali igru magareta i ždrebeta. Jedno.... piše da je tri kruga jahanja 150 dinara, ali čika koji se brine o konjima nije bio tu, pa smo razočarali dete. :plac:
Za one koji očekuju da osoblje titra oko njih ovo nije mesto koje treba da izaberu. Konobari su tu, možeš ih dozvati, ali te ne dave svojim prisustvom i zapitkivanjem. Tri puta sam tražila meni. Isti smo dugo proučavali. Odlično smišljeni nazivi, neki i da te zasmeju. Čorba je odlična. I paprikaš. I neštinsko vino.
Nenade, hvala.

[memento]

Iako Braša više ne radi (koliko znam, sin i snaja sada vode lokal) i dan danas najviše volim da odem u ovu čardu. A i Banoštor je preko....

[rekreativac]

Da malo ozivimo temu... Evo par "neiskomercijalizovanih" cardi, onako kako carda i treba da izgleda, a ne kao neke sto lice na omanji hotel.


Carda ŠTUKA, na Monostorskom dunavcu (stari tok Dunava), Gornje Podunavlje, u blizini Kupusine i okolina. Do nje je moguce doci peske, na 2 tocka kroz sumu ili vodom. Prilicno je "skrivena" i tesko ju je naci.
Jedete ribu koju sami donesete ili kupite od lokalnog ribara. Moze se i nociti uz minimalan komfor .



Okolina carde i dunavac:

[rekreativac]

Carda EKOLOSKA UCIONICA, dunavac, Gornje Podunavlje, Baracka nedaleko od Bezdana. Veoma nesvakidasnje mesto, osim ribljeg paprikasa mogu se jesti i drugi riblji specijaliteti, riblja pasteta, itd. Moze se i nociti u barakama, postoje i tusevi i uredni toaleti. Mogu se iznajmiti camci, pecati, setati kroz sumu trim stazom, itd.... Za mene naj..... mesto