Jovan Dučić

[Lilith_021]

Himera

Pamtim te pute kud sam jedrio
Morima što su večno zračila;
Čiji se vidik uvek vedrio,
A slutnja nikad ne pomračila.

Taj arhipelag gde su cvetala
Tek otkrivena polja rumena,
I himerična jata sletala
Na mladu brazdu prvog grumena.

Gde neprohodne šumske pagode
Drže u nebu zvučne svodove;
Gde daju, kao svetle jagode,
Sve tajne sunca svoje plodove.

Prvi put nebo tu zasijalo
Na ljudsku sreću i na bolove;
Hodismo tud gde sve je klijalo,
Sam Bog i ja kroz te dolove...

Ja odoh dalje novim lukama,
Do zvezda brod je moj uzletao:
A držim i sad još u rukama
Neki cvet crn što tu je cvetao.

[Lilith_021]

Slutnje

Taj zamor bez sna i bez pomoći,
Bez želje za pir i za lovore:
U ove moje gorke ponoći
Sve slutnje doću da progovore.

Za tobom tragam kroz sve prodore,
Ženo, zlim morem slutnje tučena -
U mesečeve svetle odore
I magle zvezda sva obučena.

Prikaze svu noć slaze s tavana,
Sto noža moje ruke trebaju!
Noćas me kroz mrak, kao Gavana,
Na raskršćima maske vrebaju.

Kako su tamne noći zvezdane,
I strašne zamke praznih putanja!
Kako su puke redom bezdane,
I kako kobni glasi ćutanja.

[Lilith_021]

Noć

Padaju sutoni prvi plavi,
I zvezda vec zraci s recnog dna.
Zasipa s topola mir po travi...
Andeli veslaju barke sna.

Nestaje i s danom deo mene,
Putima neznanim kud i sve...
Lagano kao što i cvet vene,
Umiru jeseni hladne, zle.

A kada u trenut neki kasni,
Sve stvari zažele zadnjeg sna -
Pred kim ce poci da negde zasni
Ledena zvezda sa recnog dna?

[Lilith_021]

Zvezde

Kad nebo zasja prvo vece,
Cu se glas zvezde s vidokruga:
- Ja sjam za srecne, jedna rece,
- A ja za bedne, kaže druga.

- Ja kraljevima, zbori treca,
- Ja herojima. - A ja roblju.
- Ja zaljubljenim! - A najveca:
- A ja za dugu noc na groblju.

- A ja cu, ču se iz tog šuma,
Svetlosti tašte dati reku:
Kao Božanstvo, ta kob uma,
Što sjaji samo u coveku.

[maksimilijan]

veliki pesnik i pisac ali ne tako veliki choek

o ljubavi

U ljubavi se oseca vise nego sto treba, pati vise nego sto misli,
sanja vise nego sto se zivi, i kaze i ono u sta ni sami ne verujemo.
Zaljubljeni se danas ocajno vole, kao sto sutra mogu da se ocajno
omrznu bez stvarnog povoda, kao sto su se i zavoleli bez stvarnog
povoda.


Zaljubljeni covek misli da uvek voli prvi put, iako je pre toga
sto puta voleo; a dogadja se cak da veruje kako je odista samo ovaj
put istinski voleo.


Ljubav je nacesce jedno veliko mastanje, jer smo izmislili sve
vrline kod zene koju volimo, i uobrazili da su sve srece mogucne,
i zakljucili da su sve prepone sitne i neznatne.


Ljubav je ozbiljna i sveta stvar, ali su zaljubljenici - zacudo,
- uvek smesni za sve ostale ljude. Dovoljno je da vam neko ispovedi
da je zaljubljen, pa da mu u vasim ocima padne cena.


Zene ne zna da postuje, nego da voli. Zene ne traze ni da vi njih
postujete, nego da ih volite. Postovanje za njih znaci odsustvo svake
ljubavi, nesto hladno i iz glave, a ne nesto preosecajno i iz duse.
One veruju da nekog treba najpre voleti, kako bi ga zatim isitnski
postovale, a ljudi misle obratno. Zene misle: gde je mnogo postovanja,
tu je malo ljubavi. Zene imaju stalnu potrebu da budu voljene, i kad
one same ne vole, i zato se cesto predaju i ljudima koji su im inace
fizicki nemili.


Sve zene vole bogatase, jer je zena uvek siromah. Pametnih se
boje...


Zene pocnu da ljube samo onda kad su voljene, ili bar kad misle
da su vec voljene. Inicijativa ljubavi uvek dolazi od coveka. Zena
hoce vise da bude voljena, nego da sama voli; i vise da je zele,
nego da je vole. Ona ne samo da prva ne voli, nego prva i ne bira.
Covek joj se moze naoko i da dopada, ali je retko da ga prva zavoli.
Zena moze da se zanese za bogatasem ili artistom, za vojnikom ili
sportistom, za lepim ili za umnim, ali se najzad dadne, cesto za
ceo zivot, sasvim drukcijem coveku nego kakvog je zamisljala i
zelela. Ona uvek podlegne jacem, a ne lepsem i umnijem, ni boljem
i milijem. Retko koja zena visi o ruci coveka koji je bio odista
covek njenog ukusa... Padajuci pred jakim a ne pred dobrim i lepim,
zena ne razume duh nego volju, ni lepotu nego nameru.


Govoriti o ljubavi, to je vec pomalo voleti. Nikad zena ne govori
o ljubavi s nekim koji joj se ne svidja kao covek, i kojeg nikad ne
bi mogla voleti ili pozeleti....


Ima ljudi na koje ni muva nece da padne.


Covek koji je postuje zenu, ne postuje ni ljubav za zenu.


Ima vrlo malo sveta srecnog u ljubavi. Ljubav napravi vise nesrecnih
nego srecnih, i vise bede nego radosti... Ljubav je najvece nespokojstvo
i nasilje nad sobom i nad drugima.


Prvi znak ljubavi jedne zene, to je kad zeli da se osami i izdvoji
iz sveta. Zena koja odmah ne napusti svoje dotadasnje navike, vara
i sebe i coveka o svojoj ljubavi. Jedan dokaz zenine ljubavi, to
je kult svakog vaseg momenta, svake vase navike, svakog vaseg predmeta.
Istinski zaljubljena zena postaje fetisist. Ona, kao svraka, cuva sve
sto je covek imao u rukama: njegov cvetic, sliku, olovku, dugme,
cigaretu, neupaljenu ili upola ispusenu. Ona u svemu vidi njega, i
sve pobozno prinosi k ustima.


Ako ljubav zavisi od nase slobodne volje, zasto ne prestanu da
vole oni koji bi hteli da prestanu; naprotiv, placu od bola i
robuju ljubavi, cak i oni ponosni ljudi koji inace smatraju ropstvo
za najvece zlo; i rado se lisavaju zbog ljubavi neceg cega se inace
nikada nisu hteli odreci; i nose svoju ljubav kao bolest ili okov;
i zive u strahu da ne izgube samo onog kog vole.

[zrNce]

Ogledala


Htela je da vidi svoju veliku lepotu, ali nije bilo ogledala na svetu.Tada reche svome dragom: Otvori mi tvoje velike zenice da vidim svoju lepotu.
Velike zenice choveka koji ljubi otvorishe svoja sjajna ogledala.Zzena izvadi iz svoje kose cvece i chiode, ogrnu se vlasima kao senkom, i zaklikta od radosti.
I poche da igra kao plamen, kao zraci, kao senke, kao zzito, kao talasi, kao zmije, kao machke, kao nocne sablasti.
I u toj radosnoj i divljoj igri, ona razbi ogledala.A kada je razbila ta ogledala, nije vishe znala kakva je, je li lepa ili je odvratna.Jer je u pomrachenju tih ogledala nestala i ona sama.

[Lilith_021]

Leto


Okićenu lozom i cvećem od maka,
Sreo sam je jednom, jednog vrelog dneva.
Na pučini magla providna i laka,
U vrućome žitu prepelica peva.

Iz vode i kopna odisaše leto
Mirisom i vatrom. Tesne staze behu
Pune kosovaca. Veselo je cveto
Turčinak u njenom govoru i smehu.

Ona je kraj mene tada koračala,
Strasna kao leto, pored mirnih vala,
Polivenih toplim bojama i sjajem.

Vaj! I mladost prože, ko sunce nad gajem!
Samo još u meni ti si i sad taka;
U kosi ti isti cvetovi od maka.

[Lilith_021]

POVRATAK

Kad moj prah, Tvorce, mirno predje
U grumen gline užežene,
Tad više nece biti mede
Izmedu tebe i izmed mene.

Kad svrši ropstvo dva nacela
Duha i tela, zla i dobra,
Pašce tad uza svih pocela
U zadnjoj berbi koju obrah.

I postajuci bezoblican,
Na povratku svom starom putu
Tebi cu opet biti slican,
I prvom danu i minutu.

Nosec u šaci pregršt sunca,
U zenicama neba komad,
Sici ce najzad sa vrhunca
Taj astralni i vecni nomad.

Kao u sjaju novog dana,
Dirnuta krilom vetra blaga,
Grancica mirte zanjihana
Ne ostavivši nigde traga.

[Lilith_021]

Još kao mlad pisac Ducic je razmišljao o Srbima kao granicnom narodu izmedu
Istoka i Zapada. Narodu koji je cesto bio u nedoumici u kom smeru da se okrene
i podeli sa njime sudbinu. Danas bi rekli da je Ducic bio evropljanin i okrenut ka Zapadu. A on je i stvarno bio najdosledniji u tome. � U celoj svojoj istoriji srpsko
pleme gledalo je prema Zapadu, jer je bilo slucajno na Orijentu �. Od svih naših zapadnjaka Ducic je bio najdosledniji. On je živeo u vrememenu kada su najaktivnije snage srpske književnosti bile prosto opcinjene �velikim i umnim zapadom�.

O Ducicevoj opcinjenosti Zapadom svedoci Ivo Andric.

[Lilith_021]

Pesma mraka

Sve vojske noći jezde,
Zastave mraka vihore;
Vetar je razneo zvezde
I zadnje lišće sa gore.

Ponoćni crni petli
Već su se triput čuli;
U luci far ne svetli
Gde brod moj mirno truli.

Crni će vetar da piri,
I kiše padaće crne,
Dok dan na okno zaviri
S detinjim očima srne.

Nešto što vapi nama
Oduvek i bez moći,
Na daljnjim obalama
Umreće ove noći

[tetkaD]

Blago Cara Radovana

O sreći

Svaka filozofija je tuzna. Ako govorite duze o sreci, vi cete se
naposletku osecati pomalo nesrecnim... Uzasi zivota postanu jednim
delom nase sudbine samo ako se u njih narocito udubljujemo.

Nije tacno receno da je svaki covek kovac svoje srece; tacno je,
naprotiv, da je covek uvek sam kovac svoje nesrece... Ako su srece
slucajne, nesrece nisu slucajne. Za svaku nasu nesrecu kriva je ili
nasa lakoumnost, ili nasa gordeljivost, ili nasa glupost, ili nas
porok... Zato covek kroz ceo zivot cini sebi samom vise zla nego
dobra. Sto uspemo svojom pamecu, pokvarimo nasom cudi; ali sto
uspemo nasom dobrotom, upropastimo nasim porocima; i, najzad, sto
postignemo svojom mudroscu, izgubimo nasim temperamentom.


Covek zna samo za dubinu i gorcinu nesrece koju je sam doziveo,
kao i za tezinu bolesti koju je sam preboleo, ali niko ne zna nesrece
ni bolesti koje drugi podnose.


Mi smo istinski dobri samo kad smo istinski srecni. Nesreca kvari
srca i rusi karaktere. Retko je bilo ljudi koji su odoleli otrovima
nesrece i produzili da vole druge ljude... Sirotinja je najveca
nesreca zato sto otruje coveka takvim mrznjama, a jedna velika
napast covekova, to je sto u nesreci dobije rdjavo misljenje o
ljudima i pogubi prijatelje.


Izvor nesrece covekove lezi u njegovom egoizmu: u tome sto hoce da
uvek drugi radi za njega. Beganje od rada i napore, to je najveci
motiv borbe u ljudskom drustvu. Ne muciti se sam, a zaraditi bogatstvo,
i postici veliko bogatstvo, da bi time postigao najvecu sigurnost; i
to pre svega sigurnost da ni docnije nece morati praviti napor, posto
je napor najveca gorcina ljudske sudbine!


Ljudi mogu da nesebicno vole, ali retko nesebicno mrze. Svaka
mrznja je strah ili zavist. Mrznja je najcesce strah, jer covek ne
mrzi nego samo onoga koga se boji. Covek odista hrabar ne mrzi
nego prezire. U osecanju mrznje ima unizenja za nas same, a u
prezrenju ima ponosa i uverenja da smo bolji i visi od onoga koga
preziremo, i da mozemo bez njega, i da smemo protiv njega.


Najbedniji je covek koji zivi u mrznjama na druge ljude; taj se
prvi isece nozevima koje je sam izostrio... Nase mrznje skode nama
vise nego nasem protivniku. Govorite rdjavo o nekom coveku pola
sata, i vi ste posle toga nesrecni i otrovani; a govorite pola sata
o njemu dobro, i kad to ne zasluzuje, i vi postanete mirni i blazeni,
cak i ponosni na lepotu svojih osecanja, ili bar na lepotu svojih
reci... Ako vam je neko ucinio zlo, sacuvajte se da ga ne omrznete,
jer ce vas ta mrznja stati jos jednog novog gubitka i novog nespokojstva
i od neprijatelja trenutnog i slucajnog mozete napraviti zlotvora
stalnog i ubedjenog. Ukrstite maceve i pobijte se, ali ne iz mrznje
prema neprijatelju, nego iz postovanja prema sebi.


Nesreca je sto niko ne meri srecu prema sebi i svojim potrebama,
nego prema drugom, i to prema najsrecnijima. Manija svih ljudi je
da usvajaju tudja merila i za svoj sopstveni zivot. Prava sreca
covekova bice ako postigne svoje oslobodjenje od drugih ljudi; a
osloboditi se, to je najpre odvojiti svoju sudbinu od presije tudjih
primera, dajuci svom zivotu pecat svoje sopstvene prirode i svojih
ukusa.


Najveci broj ljudi ne znaju sta hoce, a veliki broj ljudi ne znaju
ni koliko mogu. Najredji je slucaj coveka koji zna sta hoce i koliko
moze.


U velikoj nesreci treba sve nesrece ponoviti u pameti, kako bi
se ocelicili za dane kad jednom crni konji izmaknu isred belih. Treba
ovde reci: ako sam mudar, nisam mlad i lep; ako sam bogat, nisam
zdrav; a ako sam i mudar i zdrav, nisam bogat.


Nesumljivo, ljudstvu najvise nesrece prave glupaci. Najveca je
beda sto glupak ne zna da je glup, kao sto ni rdjav ne zna koliko
je rdjav; a svet bi mozda bio spasen kada bi glupaci znali kakva su
nesreca za covecanstvo.


Vise coveku zagorcavaju zivot nesrece kojih se boji da ne dodju,
nego one koje su vec dosle i od kojih vec pati. Od svih nesreca covek
se najvise plasi sirotinje, koje je, medjutim, najmanje covekovo zlo.
Mi celog zivota nesto cekamo, a nadati se, to je pomalo ocajavati.


Nikad covek ne moze da kaze onoliko mudrosti koliko moze da precuti
ludosti, cak i gluposti. Jedino cutanje moze da prikrije kod coveka
strasti koje su najnasrtljivije i najstetnije: sujetu, lakomislenost,
mrzovolju, osvetljivost, mizantropiju. Jedino cutanje moze da sacuva
coveka od posledica koje mogu da mu nanesu trenutna i nesmotrena
raspolozenja, i nagle i nepromisljene impulsije.


Bogatstvo je, neosporno, polovina ljudske srece na zemlji. Najveci
stepen srece to je nezavisnost, a bogatstvo je ipak coveku put da
dodje do svoje slobode. Covek bogat, to je covek nezavisan bar od
ljudi... Cak i zdravlje i pamet kupuju se ili odrzavaju novcem.


Sve bede medju ljudima to su nesrece koje ucini covek samom sebi,
ili urade ljudi jedan drugom. U prirodi nema sreca i nesreca, nego
ima samo smrt ili zivot. Covek je najveca stetocina na zemlji.


Od svega sto je covek posejao, nista nije radjalo brze nego mrznja.


Velika nesreca covekova jeste sto zivot pocinje mladoscu, a svrsava
staroscu: jer bi zivot bio neizmerno savrseniji da, naprotiv, pocinje
staroscu, a svrsava mladoscu... Ne znamo da smo mladi kad smo mladi.
Mi saznamo sta je mladost tek onda kad nas je napustila.

[tetkaD]

Ima tišina kojih se sećam više nego najlepših reči.

Blago cara Radovana

...................

"Ima odista najlepsih ociju koje ne umeju pogledati i najlepsih
usana koje se ne znaju osmehnuti. Obe ove velike i neopredeljive
lepote su nematerijalne, jer su iskljucivo dusevne. Lep pogled i
lep osmeh nemaju cak nista zajednickog sa bojom ociju ili formom
usta... Najlepse oci ima slovenska zena, jer uvek izgledaju zacudjene"

Blago cara Radovana

[believer]

Ducica sam omrzla posle Blaga cara Radovana
sav sovinizam skupljen na jednom mestu
Ducic je zenomrzac

i pre toga ga nisam volela
to mi je uradio Crnjanski
jednom je napisao nekakvu crticu o Ducicu i Santicu
Ovako nekako ide;
santic se strasno zaljubio u neku ribu,tamo u Mostaru....inace nije bio sklon zaljubljivanju olakom
I dobri,posteni,emotivni Ducic je to vrlo dobro znao
(a bili su prijatelji)
i Ducic krvinjski dodje kod Santica i zamoli ga da se skloni,da mu je kao stalo do te ribe,i tako to
i naivni Santic kaze okej
a dobri ,posteni i nadasve emotivni Ducic kresne tu ribu i ostavi je.....
Santic se nikad nije ozenio

eto
zato ne volim Ducica

[lenjivica]

Cutanje

Ostale su strasne reci nerecene,
Samo tvoje oci, mirne kao tmina,
One su gledale i slusale mene;
Moj bol na tvom uhu pevase tisina.
Kakva himna srca, ta rec nerecena!
Ta rec sto ne pozna bespuca ni bludnje!
Kad tisina zbori mesto nas, rec njena
Ima svu cistotu sna i bolne zudnje.
Ta blaga muzika ljubavi sto cuti,
Ima mir molitve u dubini duha:
Nikada se recju lazi ne pomuti,
Nit se glas porocni dirne naseg sluha.
Ideja u nemi kamen uvajana;
Vera sva u suzi sto nece da kapi;
Ta zakletva sto je u neznan cas dana;
I najvisi zakon boala koji vapi.

[tetkaD]

"Mladost, to je bogatstvo i kraljevanje; to je čar telesne lepote i duhovne svežine;lepota fizičke snage;beskonačnost nadanja;raskoš u planovima od kojih je svaki ogroman i bezmeran, i od kojih svaki izgleda verovatan i kad je nemoguć."

Blago cara Radovana,J Dučić,,,O mladosti i starosti,,