Da li se sentimentalno vezujete za predmete?

[love hunter]

Ja imam Nokiu 3220. Ne uključujem je uopšte.

U njoj je kartica koju ne koristim, kupljena zbog omiljenog broja, u to vreme. U njoj spavaju delovi moga života, pisani rečima, slikani kamerom od 0.3 megapixela sa godinom, danom, satom, minutom i sekundom vremena u kome su nastali. Spavaju, kao Trnova Ružica.

Ne mogu da ih prodam.

Ne mogu da ih poklonim.

Neka spavaju.

[believer]

trudim se da se ne vezujem uopste ni za sta i ni za koga
vezivanje za predmete i ljude vezuje krila,usporava hod
povremeno osecam zal za istim
brzo odagnam takvu misao
ne zelim da zalim ni za cim
kao sto rekoh ,zivot je maraton....kad se skljokash,brzo ustani, otresi dupe i nastavi dalje...

[leptirić]

Da, vezujem se...i za predmete..a tek za ljude

Posle mamine smrti, mesecima nisam dirala stan...nisam htela da narusim onaj sklad koji je ona svojom rukom utkala u taj prostor...

Mada...predmeti kao takvi ne znace bash puno, ako sa sobom ne nose i pricu neku pride...ljudsku...e, onda im to dodaje na tezini...

Koliko se samo puta (na dan) setim recenice iz "Vreline"..."Nikad se ne vezuj za osobe koje nisi sposoban da napustis u roku od 30 sekundi kada osetis vrelinu u blizini"..ali izes ga, ne moguuuuuuu

btw. i moja crvena Nokia 3220 (ah kako sam je zelela) u sebe cuva jedan period moga zivota...ko zna zasto je to dobro...

p.s. je l' radi kod nas u Srbiji neko lobotomiju?

[believer]

mislim da mi nikad ne placemo ni za cim i ni za kim
uvek placemo za samim sobom
za svojim svetlim trenucima,za srecnim trenucima,za neznim trenucima
placemo nad sobom i nad onim sto smo bili u odredjenoj situaciji,prema odredjenim ljudima
i sto vise mislimo da smo tad bili dobri,da smo voleli istinski i nesebicno,tim vise zalimo...
gledajuci predmete secamo se onog sto je bilo ,sto smo bili,sta smo mogli postati...
to je tako ljudski,tako sebicno!ne priznati zal nad sobom,govoriti o ljubavi prema necemu!

nekad ipak zadrzavam tragove...cini mi se da se ponekad naprosto pojavi potreba da ubacim maleni kamencic u cipelu
ta mala doza mazohizma ne moze da smeta,ne?

[Bombica]

Uh... ja sa ovim bas imam problem. Uvek imam visak stvari za koje pomislim - Bacicu ih sutra, nisam ih pogledala vise od godinu dana! Ne trebaju mi!
Ali kad ih uzmem, pocnem da ih gledam, pa vrate se uspomene, nemam srca da ih bacim. Bez obzira sto neke su ostecene i ne sluze nicemu.

Slazem se sa beliver kad kaze

uvek placemo za samim sobom za svojim svetlim trenucima,za srecnim trenucima,za neznim trenucima

[leptirić]

mislim da mi nikad ne placemo ni za cim i ni za kim
uvek placemo za samim sobom
za svojim svetlim trenucima,za srecnim trenucima,za neznim trenucima
placemo nad sobom i nad onim sto smo bili u odredjenoj situaciji,prema odredjenim ljudima

...ima istine...samo bih ja ipak rec plakanje zamenila sa strahom od zaborava...

..milsim da upravo iz tog nekog (nevidljivog) staha...cuvamo te nase (materijalne) dokaze postojanja necega sto laganoooo pocinje da bledi u secanju....

I kada pogledamo to isto, bude nam tako blisko, tako zivotvorno...ma kao da je juceR sve se zbilo...

[believer]

mozda je kao odgovor na temu trebalo samo da ubacim nekoliko reci Mese Selimovica:

...te stvari kojih se toliko držimo nemaju ništa sa nama a mi imamo sa njima iz dosade ili iz straha ili zbog novca ili iz maloumnosti;...........

[memento]

@believer


Uveren sam da smo svi mi u određenoj meri skloni sentimantalnom vezivanju za stvari i da je to fenomenološki izraz naše sebičnosti, infantilnosti i emocionalne nezrelosti. Te stvari koje čuvamo po vitrinama, ormanima i ko zna gde sve, nas podsećaju na neke naše (pozitivne) predstave o pojedinim periodima naših života, ili na neke nama drage osobe...

Nije to ni tako loše. Bar ja tako mislim. Nije loše da u nama nekada, bar na tren oživi dete, ili isplove emocije, a ponekad i suza. Ipak smo mi samo ljudi...

Sećanja i uspomene, vremenom, nekada nam postaju vrednije od bogatstva i od ljudi koji nas okružju. Ne mogu a da se i ovaj put ne setim Građanina Kejna i njegovog kič pupoljka u staklenoj kugli, koji mu je na nekom vašaru kupio otac. Imao je sve. Moć, slavu, bogatstvo, ali očevu ljubav nikada nije upoznao. Taj pupoljak je metafora te ljubavi koji za Kejna nije ima cenu...

[Aiko]

To vezivanje za predmete je kod mene promenljivo..nekad se jako vežem za nešto, toliko da mislim da ako to nešto izgubim, da ću da umrem..a nekad sam u fazi da su mi takve stvari totalno beznačajne i uopšte ih ne primećujem..sve zavisi od trenutka i trenutnog raspoloženja..

[SQUAW]

Ja mrzim ove glupe teme koje otvara love hunter.

Ponekad mislim da to niko na ovom svetu ne ume od mene bolje da radi... i zato izbegavam, jer od svega umem da napravim oltar. Ne zatrpavam se stvarima kao hrčak, ali ima nekih par sitnica koje bih mogla da nosim i kao privezak. Za ljude se trudim da se ne vezujem. Ili bar dobro da glumim. Jer i četa onih za koje sam vezana mi ršum pravi u mojoj maloj disharmoniji.

Sav moj mazohizam je vezan za moju baku, za koju sam mislila da će živeti minumum 200 godina... potpuni šok za sistem sam doživela kada se nije vratila iz bolnice u kojoj inače ljudi ne umiru, ma kakav šok, ja se ni dan danas nisam oporavila od toga... ne znam kako se to radi, samo sa njom je to izvesti teško, da se ne raspadaš kad vraćaš film jer uvek ono da je više nema ispliva iznad svega čega si ustvari hteo da se setiš ili ti se odnekud javi.

I tako, ja potrčala da je nešto obradujem, sredila joj njenu kućicu, da sve bude super kad se vrati i onda shvatim da sam preterala i da mi više ništa ne miriše na nju. A ona je mirisala na toplo, na kremu za lice od svežeg krastavca koju je mackala pred spavanje, na lavandu, na neke njene parfemčiće, na naša prepiranja koja će koju da zagrli, na koju ćemo stranu i ko će do zida kad spavamo zajedno, na mene njanjavu... Jedino što je ostalo, a da nisam oprala bila je njena spavaćica. I već više od decenije stoji ispod mog jastuka. Kad spavam ja dohvatim ćoše, kao Čarli Braun ono ćebe. Ona više ne miriše nikome posebno, njen se miris ne razlikuje od mirisa posteljine, samo meni miriše zato što ja kažem da je tako i zato što ne mogu da je bacim, nosim, sklonim ili bilo šta drugo.

Nosim u sebi infantilnu crtu, jako sam vezana za porodicu emotivno, mada smo uopšteno svi vezani i bez obzira što su me svi mazili, niko se nije više voleo od nas dve, ona je bila krilo u koje se ja gnezdim kad nisam stena i valjda ja to malo i plačem što sam tada morala nekako da naglo izrastem iako nisam bila mala. Za sve druge na ovoj zemaljskoj kugli sam previše jaka jer... skupilo se tu gena predaka, sve neki karakteri bokte

mislim da mi nikad ne placemo ni za cim i ni za kim
uvek placemo za samim sobom

Ko li je to beše isto lepo opisao... kad bih mogla da se setim možda Džonatan Hal u Izgubiti Juliju... a možda sam i pobrkala nešto... ko će se setit'

[egzotic]

Ja imam Nokiu 3220. Ne uključujem je uopšte.

U njoj je kartica koju ne koristim, kupljena zbog omiljenog broja, u to vreme. U njoj spavaju delovi moga života, pisani rečima, slikani kamerom od 0.3 megapixela sa godinom, danom, satom, minutom i sekundom vremena u kome su nastali. Spavaju, kao Trnova Ružica.

Ne mogu da ih prodam.

Ne mogu da ih poklonim.

Neka spavaju.

pa brate moj,telefon slobodno mozes prodati jer koliko widim nisi sentimentalno wezan za telefon,wec za ono sto se nalazi u njemu.Ako nisi znao,ewo ja cu te proswijetlitsaw taj sentimentalni sadrzaj mozes prebachit u telefon sto sad koristis,i jos si zaradio
imam ogromnu staru kolekciju 'zvezdinih revija' i nema para za koje bih to prodao..eto...

[maleni]

Sentimentalno se vezujem za potkrovlje...

[bigrancer]

Mala figura, krhkog izgleda iz ruku mi je ispala. Opod se razbila i slomljena tamo ostala .......hvala ti..............sto si mi vratila...........................staklenog labuda.

[jovuk]

U slučaju požara iznela bih pola stana...verovatno bih bila reš pečena,ali moje "uspomene" bi morale biti sačuvane.

Da,vezujem se za predmete...Čuvam sve i svašta:od papira za nepropisno parkiranje jednog poslepodneva,parčeta majice mog druga koji sam sačuvala kad mu se rodio sin,cipelica mojih klinaca... ,izlizanih kolica koja više nikome ne trebaju...ali tu su se moji mališani izležavali...

[bellissima]

Nekad sam cuvala mnogo toga ...
Belu salvetu na kojoj su ispisani moji najdrazi stihovi,medvedica sa zvezdom u rukama,privezak za lancic u obliku cipelice i punu kutiju uspomena.
Nemam ih vise, vec odavno ...
Samo su me vracali u neka davna vremena, koja su tada bila lepa, ali su i trebala
da ostanu bas tamo - u proslosti.