Naši pisani spomenici
Prikaz rezultata 1 do 10 od ukupno 10
  1. #1

    Naši pisani spomenici

    Мирослављево јеванђеље


    Мирослављево јеванђеље је најзначајнији ћирилични споменик српске и јужнословенске односно српско-словенске писмености из 12. вијека, а у њему су упоредо заступљена два правописа: зетско-хумски и рашки. Настао је по наруџбини захумског кнеза Мирослава, брата рашког великог жупана Стефана Немање, највјероватније у Котору, око 1185. године, а за потребе цркве Светог Петра и Павла у Бијелом Пољу на Лиму, и саме задужбине кнеза Мирослава, која је доцније постала епископско сједиште Хумске епархије Српске православне цркве, након што су Босанци заузели западни дио захумске српске области.

    Ова књига је у ствари јеванђелистар, богослужбена књига у којој су текстови распоређени према читањима у току црквене године. Највећи дио јеванђелистара дело је непознатог преписивача (у науци названог Варсамелеон), док је Глигорије "дијак" (ђак), други писар, написао крај рукописа, неколико кратких записа и украсио текст орнаментима. Књига је написана на пергаменту словима тзв. уставне ћирилице, а украшена је са три стотине стилизованих минијатура и иницијала, у боји и злату. У основном дијелу текста заступљена су два правописа српскословенског (српске редакције старословенског језика) - зетско-хумска и рашка, а у начину како је обликована ћирилица осјећа се присутност глагољичке традиције, док је орнаментика списа обиљежена снажним западним, романским, утицајем.

    Рукопис се до 1896. налазио у Хиландару, када је поклоњен краљу Александру Обреновићу приликом његове посјете Атосу. Данас се чува у Народном музеју у Београду.

    wikipedija



  2. #2

    Odgovor: Naši pisani spomenici

    Вуканово јеванђеље



    Вуканово јеванђеље је, уз Мирослављево јеванђеље, најзначајнији споменик српске писмености с краја XII стољећа. Рукопис је настао у Пећи, код града Раса, посљедњих година XII вијека. Садржи 189 пергаментних листова, а припада типу изборних јеванђеља (апракоса). Иако је назив Вуканово јеванђеље одомаћен, јеванђелистар је, по свему судећи, настао по наруџби Вукановог брата, Стефана Немањића, још за живота Стефана Немање. Према запису старца Симеона, једног од писара јеванђеља, рукопис је рађен за великославног жупана Вука(на). Међутим, Вуканово име писано је по брисаном, радираном мјесту, па се претпоставка да је ту био означен Стефан чини могућом. У прилог те претпоставке говори и наставак записа у ком се говори о Вукановој побједи над Стефаном (1202. год.), али таквим тоном који искључује Вукана као наручиоца рукописа.

    Палеографске и филолошке анализе указују на то да су у раду на рукопису учествовала четири, односно пет писара (пети као коректор). Док прва три писара (међу којима је и главни писар, старац Симеон) припадају традицији рашке писарске школе, рукопис четвртог писара одаје трагове утицаја латинске културе и образовања, па се као и коректор, овај писар сматра представником зетске писарске школе.[тражи се извор од 09. 2009.]

    До средине XIX вијека рукопис се чувао на Светој гори, када га је Порфирије Успенски, заједно са једним листом Мирослављевог јеванђеља однио у Русију. Данас се налази у Публичкој библиотеци у Санкт Петербургу.

    wikipedija



  3. #3

    Odgovor: Naši pisani spomenici

    Душанов законик



    Душанов законик (у старим рукописима се назива Закон Благовјернаго Цара Душана), уз Номоканон Светог Саве, најважнији закон феудалне Србије, донет на саборима црквених великодостојника и властеле 1349. и допуњен 1354. године. Закон је усвојен с циљем да се осигура владајући положај и повластице властеле, да обезбеди мере за држање меропаха и других себара; и да учврсти власт у освојеним областима стварањем јединствене балканске државе.

    Законик се састоји од 135 до 201. члана (у зависности од верзије сачуваног манускрипта).

    Првих 38 чланова посвећено је цркви, затим следе одредбе које се односе на повластице властеле и слободних људи и њихове дужности, a потом одредбе које говоре о обавезама зависног становништва, себара и меропаха. У наставку долазе одредбе о судству и праву судија, о казнама за различите врсте кривичних и других преступа.

    Приликом састављања Закона, као извори послужили су: Одредбе из византијског права, тзв. Василике и разне српске повеље и уговори. Уз Законик се налазе два византијска правна документа: скраћена Синтагма Матије Властара и Законик цара Јустинијана (Јустинијанова кодификација), те сва три споменика чине целину и извор за проучавање права у Душановој држави.

    Проглашењем за цара Срба и Грка, цар Душан је истакао претензију на легитимно владање поданицима Византијског царства. Стога су и византијски закони, као што су и канони и правна правила византијске цркве, преузети као сопствени, а Кодификацијом је требало разрешити противречности и разлике у правном поретку између Ромеје и старих српских земаља, где се до тада владало по "обичајима српским".

    Тако је Душанова кодификација у исто време била и правна унификација, уједињење правног поретка у читавој држави, на простору срењовековног Балкана. Тиме је Византијско право коначно уграђено у темеље читавог система средњовековног српског права.

    Рад на Законику је сигурно започет неколико година пре званичног проглашења на Сабору у Скопљу, вероватније у Серезу, 1349 године. Вероватно је, мада о томе нема података у до сада познатим изворима, основана законодавна комисија која је радила на тексту Законика. Тешкоћа је морало бити много, јер је било неопходно прецизно познавање византијског права, претходних српских писаних извора, српског обичајног права, као и прилика у земљи. Због тога је текст Законика морао бити добро припремљен и тек тада изнесен на Сабор. Немамо никаквих података о реаговању властеле и о евентуалном противљењу овом легислаторском раду. У сваком случају, ситуација у Србији разликовала се од ситуације у Чешкој у исто време. Тамо се властела отворено и успешно супротставила кодификаторским намерама Карла IV. Одлучан отпор од стране високог племства - панова (великаша) спречио је да Majestas Karolina буде примљена у Сејму. У Србији је пет година доцније (1354) Душанов законик допуњен новим одредбама.

    Оригинал Душановог законика није сачуван, али постоји преко 20 преписа, од којих су најзначајнији Призренски (датован крајем XIV или почетком XV века) и Струшки (датован у XIV век, најстарији и вероватно најближи оригиналу).

    Прва вест о рукопису ДЗ потиче од Јована Рајића који га спомиње у својој Историји. Њему су морали бити познати и преписи које су израђивали гимназијасти у Карловцима, али како су то били рукописи са очигледним печатом скорашњости они му нису уливали поверења. Без знања Рајића издавач његове Историје Стефан Новаковић прикључио је његовом делу и један рукопис ДЗ који се налазио у поседу браће Текелија. Ово је било лоше издање по лошем рукопису али је учинило дубок утисак у тадањем ученом свету. По овом издању свој превод на немачки дао је и Јохан Кристијан Енгел 1801. Иако Енгел није добро познавао српски језик те му је и превод врло лош, он је побудио интересовање код широког круга читалаца учене Европе.

    У потрази за другим рукописима ДЗ-а прво је пронађен тзв. Раковачки рукопис који је објавио Георгије Магарашевић. Издање није успело али је дало подлогу за упоредно проочавање рукописа.

    Павле Јосиф Шафарик је 1831. описао три рукописа ДЗ-а (Ходошки, Раковачки и Раванички), а ускоро је и дао препис ћирилицом и латиницом као и немачки превод Раковачког рукописа, са извесним допунама из Ходошког. На ово издање угледао се Стојан Новаковић. До средине 19. века знало се за десет рукописа.

    Нов полет донело је упознавање са Призренским преписом. Из овог рукописа је С. Новаковић 1870. штампао ДЗ, али не у распореду какав је затекао већ га је сложио у лођички ред чиме је само отежао његово проучавање, а своје издање учинио практично неупотребљивим.

    Срећом, већ 1872. Теодор Зигељ издао је ДЗ по истом рукопису и то у за оно време беспрекорном издању. Призренски рукопис, чија је старина навелико прецењивана, дуго ће остати главна основа за утврђивање текста Законика.

    1888. је Тимотеј Флорински написао обимно дело о Душановом законодавству где је издао Законик по Струпком рукопису уз опширне коментаре.

    Своје друго издање Новаковић је дао 1898. поново по Призренском рукопису уз додатак 12 чланова из Раковачког, али и са множином допуна из других рукописа (које је додуше, из неког свог разлога, сматрао мање вреднима од Призренског). Теже разумљиве чланове дао је у слободном преводу. Ово његово издање и до данас је остало основа за проучавање, те се увек понавља број чанова и ред којим су поређани јер су се бројеви скопчали са одредбама.

    И на крају ту је издање Николе Радојчића из 1960, који се концентрисао на реконструкцију текста што ближу оригиналу као и на изванредан превод. Недостатак овог издања је да не садржи варијанте.

    Рукописи. Укупно су нам данас позната 24 рукописа ДЗ-а. Најстарији је Струшки из 1373/4, али није сачуван цео већ само око 100 чланова. Следећи је Атонски из око 1418, а из тог времена је и Студенички. Из 15. века су још и Хиландарски и Бистрички.

    Призренски има најбогатији текст и почива на одличноме предлошку али је тек из око 1530. У Раковачком (преписан око 1700.) се једино налази последњих 12 чланова и тзв. Реч цара Душана уз Законик. Једино у Бистричком сачуван је 189. члан.

    wikipedija



  4. #4

    Odgovor: Naši pisani spomenici

    Cetinjski Oktoih



    Na Cetinju - u Crnojevića štampariji, koju je poslednji srednjovjekovni gospodar Zete Đurađ Crnojević prenio sa Oboda u Cetinjski manastir - štampan Oktoih prvoglasnik, prva ćirilična štampana knjiga Južnih Slovena. Štampanje ove prve crnogorske inkunabule, bogoslužbene knjige, započeto je u zimu 1493, a završeno 4. januara 1494. godine.

    Inicijator štampanja Oktoiha, što se vidi iz kolofona, je "va Hrista Boga blagoverni i Bogom hranimi gospodin Đurađ Crnojević, što znači Ivanov sin Đurađ, koji se na čelu Crne Gore nalazio od smrti svoga oca, 1490.do 1496. god., kad pod prijetnjom iz Carigrada emigrira sa porodicom u Mletke.

    "U predgovoru i kolofonu Oktoiha prvoglasnika Đurađ govori ustima svoga štampara i rukodjelnika Makarija, da ga i na štampanje te knjige nagoni ljubav prema crkvi i tuga zbog velike pustoši koju su Turci nanijeli, pored ostalog, upravo manastirskim, crkvenim bibliotekama. "Vidjevši... crkve bez svetih knjiga što su ih agarenska čeda usljed grijehova naših razgrabila i pocijepala, uz revnovnah uz pomoć svetog Duha i sastavih forme na kojima za godinu dana osmorica ljudi izradiše Oktoih prva četiri glasa, na slavoslov Bogu ukrepitelju našem"... Crna Gora je ostala bez knjiga i Đurađ Crnojević koristi pronalazak štampe da taj nedostatak u posljednjem času državne samostalnosti bar donekle otkloni".

    Odlomak iz knjige: Crna Gora biografski zapisi i tragom istorijskih mijena



  5. #5

    Odgovor: Naši pisani spomenici

    Varaždinski apostol


    “Varaždinski apostol” ili praksapostol nastao je 1454. u Varaždinu, po narudžbini grofa Urliha Drugog Celjskog, a na nagovor supruge, grofice Kantakuzine (Katarine) praunuke kneza Lazara i kćerke Despota Đurđa Brankovića. U Varaždinu je 1454. prepisan Apostol, a urađena je i jedna mitra za Beogradsku mitropoliju. Smatra se da je mitru uradila i darovala Mitropoliji sama Katarina, a da je Apostola prepisao jedan od monaha koga je grofica povela sa sobom iz Srbije.
    Original knjige “Varaždinski apostol” čuva se u Muzeju Srpske pravoslavne crkve u Beogradu, a fototipsko izdanje objavljeno je povodom 550 godina od postojanja.

    To su prvi poznati, i svakako najvredniji, crkveno-umetnički eksponati Srba, nastali na teritoriji današnje Hrvatske. Taj staroslovenski jezik u srpskoj redakciji služio je od, najkasnije, 11. veka pa sve do polovine 18. veka, kada su zbog opasnosti od unijaćenja počele da se koriste ruske bogoslužbene knjige, pisane staroslovenskim jezikom u ruskoj redakciji. “Varaždinski apostol” ili praksapostol je prva ćirilična knjiga prepisana na srpskom u Hrvatskoj. Apostol se čita na svakoj liturgiji. Knjiga je pisana na hartiji, srpskim jezikom, ćirilicom. Crvenim mastilom neznani kaluđer je zapisao tekst na starosrpskom jeziku koji u prevodu glasi: “Slava u Trojici Jedinomu Bogu, koji je dao posle početka i svršetka svakome dobrom delu koje se s njim počinje i svršava. U godini 6962. (1454) ispisa se ovaj božanstveni praksi u Varaždinu, Celjske oblasti, pri blagočestivoj gospođi kneginji Kantakuzini, kćeri despota Đurđa samodršca srpskog”.

    Prvi deo rukopisa tog srpskog pisanog spomenika odlikuje resavski pravopis, s primesama raške ortografije, dok drugi deo ima karakteristike svetogorske redakcije. Pretpostavlja se da su “Varaždinski apostol” prepisivala trojica prepisivača.

    Mitropolit Jovan je prvi fototipski primerak knjige uručio patrijarhu Pavlu, a takođe poklonio i Stjepanu Mesiću kada je hrvatski predsednik posetio Srpsku pravoslavnu gimnaziju u Zagrebu koja nosi ime Kantakuzina-Katarina Branković.

    Manastir Lepavina



  6. #6

    Odgovor: Naši pisani spomenici

    Hilandarska osnivačka povelja


    Pretpostavlja se da su Hilandarsku povelju izdali Sveti Simeon i Sveti Sava u drugoj polovini 1198. godine. Pisana je uglavnom u glagoljskoj tradiciji. Povelja na početku ima izuzetan literarni deo - arengu - u kojoj se obrazlaže mesto velikog srpskog župana na lestvici tadašnjih država i njihovih vladara.



  7. #7

    Odgovor: Naši pisani spomenici

    Pohvala knezu Lazaru


    Spada u najlepše pesničke tvorevine ne samo stare književnosti, nego i šire. Pored Lazareve ličnosti, u pohvali se ogleda i ličnost monahinje Jefimije. Lična nota odvaja ovaj Jefimijin zapis od kruga sličnih tekstova. Osnovni motiv za nastanak pohvale je Jefimijino duboko poštovanje i zahvalnost, koje oseća prema knezu Lazaru. O knezu Lazaru govori kao o čoveku ratniku i mučeniku. U njoj oživljavaju još neke misli, o stanju u Srbiji o Lazarevim sinovima... Ona slika stanje u Srbiji i iznosi neka svoja osećanja i strahove. Jefimija je smerna i skromna: smatra da je njena pohvala mali prinos i da ne iskazuje sve njegove zasluge. Ono što Jefimiju muči sadržano je u molbi knezu Lazaru na kraju pesme. Ona ga moli da joj da snage da izdrži i ne klone duhom i da je oslobodi neizdrživog osećanja nespokojstva i straha, zbog opšte situacije u Srbiji i zbog brige za Stefana i Vuka. Ovo delo se smatra remek-delom veziljske umetnosti i napravljeno je kao prekrivač za ćivot kneza Lazara.

    wikipedija



  8. #8

    Odgovor: Naši pisani spomenici

    Karejski tipik


    Karejski tipik najstariji je srpski dokument u Hilandaru. To je osnivački ili ktitorski dokument isposnice u Kareji i pisano pravilo života, nazvano po njoj, koju je sv. Sava podigao 1199. godine, odmah po osnivanju manastira Hilandara.
    Po nekima, prvi ili rani prepis sa originala, ali po hilandarskom predanju i mišljenju drugih naučnika, original sa svojeručnim potpisom i pečatom sv. Save, svitak se čuvao u Karejskoj isposnici sve do druge polovine 19. veka, kada je prenet u Hilandar.
    Karejski tipik se nalazi u arhivu manastira Hilandara pod signaturom AS 132/134.
    Pisan je na svitku od pergamenta, samo na jednoj strani, njegova ukupna dužina je 74 cm. Karejski tipik je u ovom fototipskom izdanju reprodukovan u svojoj prirodnoj veličini.
    Pečat je od tamnog, zelenkasto-mrkog voska, nepravilnoga kružnog oblika sa prečnikom 39mm, odnosno 43mm. Na početku je krstoliko utisnut žig s monogramom SAVA, tako da svako polje, površine približno 1 cm 2, predstavlja jedan krak krsta.

    Tekst preuzet sa ovog sajta



  9. #9

    Odgovor: Naši pisani spomenici

    Музеј Српске цркве поседује две збирке рукописних и штампаних богослужбених књига: прву чини фонд Црквеног музеја, а друга збирка је из Оставине Радослава Грујића - такође у саставу Музеја. Музеј, дакле, располаже са преко 700 рукописа богослужбено-богословских књига од XIII до краја XVIII века.

    Међу најраније рукописне текстове убраја се двадесет пергаментних листова Апракосног Јеванђеља из средине XIII века. Нешто доцније, крајем последње четвртине XIII века, настало је Четворојеванђеље које су преписала, за јеромонаха Василија, два писара од којих се један звао Герасима.



    Беседе Исака Сирина је рукопис с краја XIV века. Илуминација рукописа доста подсећа на персијске декоративне мотиве (соба IV, витрина 22). Lestvica svetog Jovana Lestvicnika, koju je prepisao 1434. god. inok David na zahtev srpskog despota Djurdja Brankovica Smederevca (list 343)Из XV века је Крушедолска Палеја са Зонарином Хроником и Синтагма Матије Властара коју је 1453. године преписао ђакон Дамјан по налогу зетског епископа кир Јосифа. Лествицу Јована Лествичника преписао је 1434. године у Браничеву извесни Давид, за време српског деспота Ђурђа Бранковића Смедеревца и браничевског митрополита Саватија (соба IV, витрина 22). За Ђурђевог сина, деспота Лазара, доместик Стефан преписао је, између 1456. и 1458. године, Житије и Слово Јована Златоуста. По богатству заставица, илуминације и осталих ликовних украса издвајају се два Четворојеванђеља из XVI века: једно је преписао поп Јован из Кратова 1580. године, а друго 1579. године инок Никанор у манастиру Ремети, за време игумана Зосима (соба I, витрина 20).


    Стара српска штампана књига скоро да је сва заступљена у фонду Музеја Српске православне цркве, иако је само неколико примерака изложено у сталној поставци. Међу најстарије штампане књиге, поред цетињског Октоиха, спада и Псалтир с последовањем штампан на Цетињу 1494. године, у штампарији Ђурђа Црнојевића, затим Псалтир с последовањем из штампарије Божидара Горажданина, кога је 1521. године штампао јеромонах Теодор Љубавић. Грачанички Октоих штампан је 1539. године "повеленијем митрополита Никанора", а штампар је био раб Димитрије. Београдско Четворојеванђеље штампано је 1552. године у штампарији Тројана Гундулића. Штампар је био јеромонах Мардарије. То је прва штампана књига у Београду (соба III, витрина 21).



    Сачуване су и многобројне богослужбене књиге штампане у Млецима, Москви, Римнику и Бечу. Посебну вредност представљају књиге штампане у XVIII веку, међу којима се издваја Стематографија Христофора Жефаровића из 1741. године и Калиграфија Захарија Орфелина издата 1759. године у Сремским Карловцима.



    Један део овог фонда чини и велики број грчких, руских, влашких рукописних и штампаних књига. Руско штампано Четворојеванђеље из 1751. године издваја се због својих димензија 50 х 71 cm, и тешко је 21 килограм.

    Смирени преписивачи и педантни штампари, као и настојатељи манастира где су вековима чуване старе рукописне и штампане књиге, исписивали су на последњим страницама аманете (завете) и изрицали проклетства свима који узму књигу или неки други црквени предмет из манастира, без знања игумана и братства. Незнани "љубитељ старина" оглушио се о завет својих предака и из Јеванђеља насталог средином XVI века исекао минијатуре заглавља у сва четири јеванђеља.



    Посебна витрина посвећена је црквено-уметничким предметима руске провенијенције. Засебан простор у поставци говори о делима народног стваралаштва, а једна витрина је попуњена знацима архијерејског достојанства (соба II, витрина 5).

    Издвојене су и прве српске штампане књиге: Октоих (Осмогласник) - прва српска инкунабула штампана 1493/94. године (изложено је фототипско издање Октоиха), и прва штампана књига у Београду - Београдско Четворојеванђеље из 1552. године (соба III, витрина 21).




    http://www.spc.rs/Muzej/Knjige/knjige.html



  10. #10

    Odgovor: Naši pisani spomenici

    ПОВЕЉЕ, ПРИВИЛЕГИЈЕ, СИНЂЕЛИЈЕ И ДРУГА ДОКУМЕНТА

    У Музеју Српске православне цркве налазе се многе повеље, привилегије, синђелије, дипломе, међу којима су и повеља краља Вукашина, цара Душана, препис повеље кнеза Лазара - издате манастиру Раваници (соба I, витрина 2), деспота Јована Бранковића, Povelja kneza Lazara izdata manastiru Ravanici, prepis na pergamentu sa originala iz 1381.g.затим повеље влашких владара Константина Басарабе и Шербана Кантакузина и молдавског војводе Василија.

    О везама Срба и Руса сведоче повеље руских царева Александра Михајловича и Петра Великог. Засебну целину чине привилегије и документа аустријских владара: цара Фердинанда III, затим Леополда VI, Јосифа II, царице Марије Терезије и Фрање Јосифа. Privilegija cara Leopolda data Srbima 4. maja 1695. god.Једну целину чине и турска документа издавана фрушкогорским манастирима, углавном из друге половине XVI и кроз цео XVII век.

    Архивски фонд Црквеног музеја је такође богат. У њему се налазе многобројна оригинална писма српских патријарха, митрополита, епископа, свештеника и српских првака



Slične teme

  1. Mauzoleji, spomenici neznanim junacima ...
    Autor nenad.bds u forumu Kulturna baština
    Odgovora: 3
    Poslednja poruka: 03.01.2014, 17:58
  2. Islamski spomenici u Srbiji
    Autor felix u forumu Kulturna baština
    Odgovora: 4
    Poslednja poruka: 08.08.2010, 01:41
  3. Skulpture i kameni spomenici
    Autor felix u forumu Kulturna baština
    Odgovora: 2
    Poslednja poruka: 22.04.2009, 20:25

Tagovi za ovu temu

Vaš status

  • Ne možete pokrenuti novu temu.
  • Ne možete poslati odgovor.
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoje poruke
  •