Današnja vest o ukidanju viza za države potpisnice Šengenskog sporazum podstakla me je da 'iskopam' moj prvi pasoš i pokažem sa kakvim se dokumentom putovalo pre pedesetak godina. I kako. Navrle uspomene!
Pasoš FNRJ iz 1961, ali ne još onaj 'crveni' o kome smo nostalgično govorili u redovima za vize.
Posedovati pasoš još uvek nije značilo da možete nabaviti vizu neke zemlje, ući u voz i otputovati u instranstvo.
Država, tj. SUP koji je izdavao i pasoš, izdavao je (pri izdavanju pasoša ili u toku njegovog važenja) izlazno-ulaznu vizu. To je značilo da za svako putovanje morate imati saglasnost SUP-a. Kao što se vidi, ta viza je mogla biti i samo u jednom smeru, tj. bez mogućnosti povratka u FNRJ. (Koliko mi je poznato od nekih mojih prijatelja takve izlazne vize su bile npr. za iseljenike u Izrael ili za članove porodica lica koja su nakon rata ostala u emigraciji i nisu se smela vratiti u zemlju, pa su se njihovi članovi iseljavali da im se pridruže.)
Ove izlazno-ulazne vize su ukinute sredinom 60-tih i time je učinjeno ono što se u istoriji naziva da je 'Jugoslavija otvorila vrata svojim građanima da slobodno putuju'.
Moje prvo putovanje u inostranstvo je bilo u Englesku u okviru razmene učenika gimnazije sa vršnjacima iz engleskih škola.
Tek sam kasnije shvatio kako je do takve razmene dolazilo. To ilustruje i sledeći dogadjaj: naša milicija je došla kod roditelja jednog od naših drugara koji je bio domaćin gostu iz Engleske sa vešću da su njegov gost i jedna gošća u milicijskoj stanici u Subotici. Uhvaćeni su u blizini granice. Posle su svoj poduhvat objašnjavali da su išli da vide Gvozdenu zavesu!
I u to vreme strane vizi su se suštinski dobijale na isti način kao i sada - pozivno pismo; garancija ili slanje na službeni put.
Razlika je samo u tome što su formulari bili sa mnogo manje rubrika (i prostranijih, pa su se mogla pisati i krupnija slova kod popunjavanja).
A carinski pregled u Engleskoj ostao mi je u sećanju: carinik običnom kredom upiše krstić blagim potezom na komad prtljaga koji se (bez pregleda ili posle pregleda) može uneti u Englesku. Kad ponekad vidim takvu scenu u starim filmovima, uvek mi se ponovo vrati misao nama svojstvena: da sam nacrtam taj krstić!
Ovo je tranzitna viza kroz Zapadnu Nemačku. Ako zagledate - izdata je u ambasadi Francuske u Beogradu.
Sredinom 50-tih Jugoslavija je priznala Istočnu Nemačku i zbog toga je Zapadna Nemačka (BRD) prekinula diplomatske odnose sa nama. Fransuska je preuzela zastupanje interesa i obavljanje konzularnih poslova Zapadne Nemačke u Jugoslaviji. Stanje je normalizovano krajem 60-tih.
Na sledeće putovanje - 1964. - sam išao na pravi studentski način. Način za nas tada još izuzetno redak, a u Evropi u zamahu.
Ideju za takvu avanturu dobio sam u Londonu, na mom prvom putovanju. Zbog raskoraka u obavezama mog domaćina sa mojim boravkom, dve noći sam proveo u Youth Hostelu, stotinak metara od poznatog Hajdpark-kornera. Smeštaj je bio u jednoj prostoriji u suterenu, sa tridesetak vojničkih kreveta na sprat. Ali jeftin i u samom srcu Londona.
Od Guntera, studenta iz Nemačke koji je bio u NS na ferijalnoj praksi preko organizacije IAESTE (ako nisam tačno zapamtio skraćenicu - Međunarodna asocijacija studenata tehničkih fakuleteta; postoji i danas) dobio sam pozivno pismo i njime došao do nemačke ulazne vize, a potom do tranzitnih viza Mađarske, Austrije, Švajcarske i Italije.
Putovao sam vozom, InterRayil studentskom tarifom. Novac sam skoro u celini sam zaradio - pravio sam mesecima fotokopije (klasične fotografije A4 formata) sa miktofilmovanih dokumenata a i odstatirao sam u filmu koji je sniman u NS.
Išao sam u decembru kad je lakše naći jeftin smeštaj.
Na put od skoro mesec dana krenuo sam naoružan dobrim i jakim štrapac-cipelama, koferčetom u kome su najveći deo zauzimale klasične konzerve (paštete, mesni narezak) i nekoliko adresa studenata koje sam do tada upoznao u Novom Sadu.
Odsedao sam u malim pansionima čije adrese sam dobijao od studenata koje sam poznavao ili dobijao u samom pansionu, uglavnom pri doručku, razmenjujući adrese i preporuke za vlasnike pansiona sa drugim studentima koji su tu bili prenoćili.
Imao sam kartu za ekspresni voz, ali sam putovao češće putničim vozovima u drugom delu noći, koristeći putovanje da malo odspavam.
A na relaciji Rim - Napulj sam bankrotirao! Izabrao sam noćni brzi voz ('Treno rapido' iliti kako već glasi na italijanskom) računajući da karta za ekspres-voz važi i za taj. Isapostavilo se da je to bio jedan od onih super-brzih.
U povratku sam se u zoru našao u Veneciji sa onoliko lira koliko je bilo dovoljno za jedno osrednje veliko pecivo i čašu mleka. Čak ni koferče (srećom ispražnjeno od hrane) nisam mogao do ostavim u staničnoj garderobi na čuvanju, pa sam ga ceo dan nosao.
Kad je voz stugao u Sežanu (tada domovinu) izleteo sam i u staničnom bifeu za dinare nakupovao hrpu tvrdo barenih jaja.
Kad sam stigao kući, cipele su otišle pravo kod obućara na stavljanje novih potpetica i đonova.
Putovao sam i kasnije, ali iskustvo sa ovog prvog pravog putovanja ostaje nezamenjivo. Izmedju ostalog, što sam uvideo da se nešto stvaro može razgledati i upoznati idući u razgledanje sam i to pešice.
Citat
