Prva putovanja i vize u starom pasošu

[nenad.bds]

Današnja vest o ukidanju viza za države potpisnice Šengenskog sporazum podstakla me je da 'iskopam' moj prvi pasoš i pokažem sa kakvim se dokumentom putovalo pre pedesetak godina. I kako. Navrle uspomene!

Pasoš FNRJ iz 1961, ali ne još onaj 'crveni' o kome smo nostalgično govorili u redovima za vize.

Sva biometrija je na ove dve stranice.

Posedovati pasoš još uvek nije značilo da možete nabaviti vizu neke zemlje, ući u voz i otputovati u instranstvo.

Država, tj. SUP koji je izdavao i pasoš, izdavao je (pri izdavanju pasoša ili u toku njegovog važenja) izlazno-ulaznu vizu. To je značilo da za svako putovanje morate imati saglasnost SUP-a. Kao što se vidi, ta viza je mogla biti i samo u jednom smeru, tj. bez mogućnosti povratka u FNRJ. (Koliko mi je poznato od nekih mojih prijatelja takve izlazne vize su bile npr. za iseljenike u Izrael ili za članove porodica lica koja su nakon rata ostala u emigraciji i nisu se smela vratiti u zemlju, pa su se njihovi članovi iseljavali da im se pridruže.)

Ove izlazno-ulazne vize su ukinute sredinom 60-tih i time je učinjeno ono što se u istoriji naziva da je 'Jugoslavija otvorila vrata svojim građanima da slobodno putuju'.

Moje prvo putovanje u inostranstvo je bilo u Englesku u okviru razmene učenika gimnazije sa vršnjacima iz engleskih škola.

Tek sam kasnije shvatio kako je do takve razmene dolazilo. To ilustruje i sledeći dogadjaj: naša milicija je došla kod roditelja jednog od naših drugara koji je bio domaćin gostu iz Engleske sa vešću da su njegov gost i jedna gošća u milicijskoj stanici u Subotici. Uhvaćeni su u blizini granice. Posle su svoj poduhvat objašnjavali da su išli da vide Gvozdenu zavesu!

I u to vreme strane vizi su se suštinski dobijale na isti način kao i sada - pozivno pismo; garancija ili slanje na službeni put.

Razlika je samo u tome što su formulari bili sa mnogo manje rubrika (i prostranijih, pa su se mogla pisati i krupnija slova kod popunjavanja).

A carinski pregled u Engleskoj ostao mi je u sećanju: carinik običnom kredom upiše krstić blagim potezom na komad prtljaga koji se (bez pregleda ili posle pregleda) može uneti u Englesku. Kad ponekad vidim takvu scenu u starim filmovima, uvek mi se ponovo vrati misao nama svojstvena: da sam nacrtam taj krstić!

Ovo je tranzitna viza kroz Zapadnu Nemačku. Ako zagledate - izdata je u ambasadi Francuske u Beogradu.

Sredinom 50-tih Jugoslavija je priznala Istočnu Nemačku i zbog toga je Zapadna Nemačka (BRD) prekinula diplomatske odnose sa nama. Fransuska je preuzela zastupanje interesa i obavljanje konzularnih poslova Zapadne Nemačke u Jugoslaviji. Stanje je normalizovano krajem 60-tih.

Na sledeće putovanje - 1964. - sam išao na pravi studentski način. Način za nas tada još izuzetno redak, a u Evropi u zamahu.

Ideju za takvu avanturu dobio sam u Londonu, na mom prvom putovanju. Zbog raskoraka u obavezama mog domaćina sa mojim boravkom, dve noći sam proveo u Youth Hostelu, stotinak metara od poznatog Hajdpark-kornera. Smeštaj je bio u jednoj prostoriji u suterenu, sa tridesetak vojničkih kreveta na sprat. Ali jeftin i u samom srcu Londona.

Od Guntera, studenta iz Nemačke koji je bio u NS na ferijalnoj praksi preko organizacije IAESTE (ako nisam tačno zapamtio skraćenicu - Međunarodna asocijacija studenata tehničkih fakuleteta; postoji i danas) dobio sam pozivno pismo i njime došao do nemačke ulazne vize, a potom do tranzitnih viza Mađarske, Austrije, Švajcarske i Italije.

Putovao sam vozom, InterRayil studentskom tarifom. Novac sam skoro u celini sam zaradio - pravio sam mesecima fotokopije (klasične fotografije A4 formata) sa miktofilmovanih dokumenata a i odstatirao sam u filmu koji je sniman u NS.

Išao sam u decembru kad je lakše naći jeftin smeštaj.

Na put od skoro mesec dana krenuo sam naoružan dobrim i jakim štrapac-cipelama, koferčetom u kome su najveći deo zauzimale klasične konzerve (paštete, mesni narezak) i nekoliko adresa studenata koje sam do tada upoznao u Novom Sadu.

Odsedao sam u malim pansionima čije adrese sam dobijao od studenata koje sam poznavao ili dobijao u samom pansionu, uglavnom pri doručku, razmenjujući adrese i preporuke za vlasnike pansiona sa drugim studentima koji su tu bili prenoćili.

Imao sam kartu za ekspresni voz, ali sam putovao češće putničim vozovima u drugom delu noći, koristeći putovanje da malo odspavam.

A na relaciji Rim - Napulj sam bankrotirao! Izabrao sam noćni brzi voz ('Treno rapido' iliti kako već glasi na italijanskom) računajući da karta za ekspres-voz važi i za taj. Isapostavilo se da je to bio jedan od onih super-brzih.

U povratku sam se u zoru našao u Veneciji sa onoliko lira koliko je bilo dovoljno za jedno osrednje veliko pecivo i čašu mleka. Čak ni koferče (srećom ispražnjeno od hrane) nisam mogao do ostavim u staničnoj garderobi na čuvanju, pa sam ga ceo dan nosao.

Kad je voz stugao u Sežanu (tada domovinu) izleteo sam i u staničnom bifeu za dinare nakupovao hrpu tvrdo barenih jaja.

Kad sam stigao kući, cipele su otišle pravo kod obućara na stavljanje novih potpetica i đonova.

Putovao sam i kasnije, ali iskustvo sa ovog prvog pravog putovanja ostaje nezamenjivo. Izmedju ostalog, što sam uvideo da se nešto stvaro može razgledati i upoznati idući u razgledanje sam i to pešice.

[nale84]

Moj prvi pasos je bio pasos na mamu, ja sam se vodila na njenom. Nemam pojma da li ima neka viza tamo, mozda za Grcku ako je bilo tih ratnih godina. E onda sam dobila pasos SRJ i prva viza je bila utefterena ove godine... Do tada sam stalno isla na grupnu vizu, preko skole, faksa. (A puno sam i isla )
I zadnja viza u starom pasosu je za Madjarsku, ta famozna Schengen. Eto.... u ovom novom imam pecat od Hrvata i Crnogoraca.
Nekad bilo, sad se pripoveda, ne vratilo se.

[Turkmenbashi]

Prvi pasoš - crveni SFRJ samo što nisam imao privilegiju da putujem bez viza već sam morao da čekam u redovima ispred ambasada. Prvo putovanje sa tim pasošem '96. u Nemačku. Tada nije trebala viza za Mađarsku ali sam morao da provedem sate ispred nemačke ambasade za nemačku vizu i posle ispred austrijske za tranzitnu. Sledeće putovanje je bilo isto u Nemačku '97. i opet ista procedura ispred dve ambasade šta je tada sve bilo potrebno od papirologije za vizu više se ni ne sećam... posle je već došao plavi pasoš, pa sada opet crveni.

[euridika]

Hvala za fenomenalnu temu, Nenade!

Moji pasoši su moj život, tako je nekako ispalo. Onaj crveni, moj prvi- SFRJ dobila sam u roku od dva dana, preko veze, izem ti državu, preko veze dobila i grčku vizu, i u roku od ništa vremena se našla u Atini u stanu prijateljice koja me je nekako instant zavolela i rešila da mi pokaže kako se živi život tamo negde. Derište od 18 godina, prvi put u životu izašlo iz svoje države i pravac na Akropolj. Atina se desila još jednom, u roku od nekih pola godine, i to je bilo sve što je zabeleženo u crvenom pasošu.

Plavi je dokumenat koji mi je najdraži na svetu, u njega je upisana sva moja borba i paradoks našeg vremena, pasoš nepostojeće države (SRJ) me je odveo u Holandiju, na osnovu njega sam dobila brdo nekih zvaničnih dokumenata ovde u kojima su me uvek registrovali kao jugoslovena i ja rikala na sav glas da ja nisam jugosloven i da je ta država davno nestala i da mogu da me zavedu kao nekoga ko je "neodređen" ako im je toliko teško da ukucaju srpsku nacionalnost. Plavi pasoš je toliko ispečatiran i izlepljen raznoraznim vizama-nalepnicama, da ja izdavanje crevnih došlo baš u pravi čas što se mene tiče. Plavi je u sebi sačuvao italijansku, mađarsku, englesku, holandsku i egipatsku vizu, kao i brdo nekih nalepnica koje su mi omogućavale legalan boravak u Holandiji.

Crveni, pa ne znam, on mi je drag jer je označio, nadam se, dolazak nekih boljih vremena za sve nas. Osim toga, pamtim dan kada sam odlazila iz Srbije i carinicu koja udara pečat u moj novi pasoš i mene koja joj govorim, "ovo je prvi pečat u ovoj knjižici", i njen osmeh i srećan put. Pamtim zbunjeno lice nemačkog carinika, koji otvara neku sveščicu da u njoj proveri jel' to sada sigurno da meni više ne treba viza, i gleda i smeška se i na nekom krnjem engleskom mi govori "novi srpski, ne viza, ne viza". Novi crveni pasoš nosi jedan od najdražih pečata koje ću ikada imati u svojim pasošima, to je pečat Republike Argenitne, i nosi priču koja još nije od kraja sazrela da bude ispričana.

Izmedju ostalog, što sam uvideo da se nešto stvarno može razgledati i upoznati idući u razgledanje sam i to pešice.

Mislim da je ovo jedni način da čovek doživi svet oko sebe, sve ostalo je kretanje od tačke A do tačke B, a šetnja, lagana, najbolje kada je čovek sam, e tada se upijaju boje i mirisi, i pamte osećanja koja proizvodi spoljašnji svet.