Tuga, kao cuvar proslosti

[Sivi]

Nekad me "stigne" neka pesma, neki događaj podseti na "gorke" trenutke...ali sve to sada traje kratko. Ostavio sam te stvari iza sebe i shvatio da su bile potrebne da bih sada bio ovo što jesam. Srećom, uvek sam umeo da gledam "šta je dobro u svemu tome" i tako da "sameljem" neke "poraze", neke reči koje su bolele jako.
Kao mlađi...znao sam da takve trenutke pretočim u lepe pesme (jbg...uvek sam imao bolju inspiraciju kada sam emotivno "na dnu" ).
Tačno je...imam neke svoje "trenutke" ali tada se osamim, par sati...i sve je OK . Iako sam mnogima bio "rame za plakanje" sam nisam neko ko "drugima plače". Moje bitke, moj bol, moja tuga...

[Skidatch_Mraka]

Druga kao smernica buducnosti...

[Mish]

A tuga?
Postoje ljudi koji svoju tugu cuvaju samo za sebe,ne bi rekla da uzivaju u nju, jel mi je to malo mazohicki,pre bih rekla da kad im krene po zlu utapaju se u nju.

Svoju tugu čuvam za sebe i za ono malo dragih očiju koji znaju da mi uhvate pogled, uzdah, treptaj u glasu, da me pročitaju, da mi ubace žaoku baš kada sam spremna da podelim slabost, da me razumeju i bez velikih jadikovki.
Čuvam ne zato što tako hoću nego zato što ne umem drugačije. Ne umem ja to da bacim na oglasnu tablu, da se kačim na svako rame o koje se očešem da mu prebacim deo tereta koji nosim u sebi. A valjda je tako lakše, toliko puta ispričaš sve svoje tuge da se i tebi i drugima izližu.
Ali, ne utapam se. Moja utapanja traju koliko trenutak, pesma dok se svrši ili zora dok ne svane.
Ne utapam se u tugu, nosim je negde u sebi i živim sa njom.

Cuvamo proslost duboko u sebi, kako se ne bi ugasila, kako ne bi nestala.
Iz nje crpimo svoju vrednost i negujemo je ...

Naiđu tuge u pesmama, mestima ili slikama prošlosti. Naiđu kao žal za davnim danima, kao žal za propuštenim šansama, i ponajviše kao žal za nestalim ljudima. Naiđu tuge isto kao što naiđu i setni osmesi ili zarazni smeh kad nam u glavu, a više u srce opet uleti trenutak prošlosti.
Nije samo tuga čuvar prošlosti.

Da li spadate u one ljude, koji tugu nazivaju svojom i uzivaju u njoj?
Ili se grozite takvih ljudi?

Naopako kada bih se grozila. Grozila bih se i sebe.
Ali se grozim onih koji svoje tuge koriste kao izgovor za inertnost, bezvoljnost, tapkanje u mestu, mrzovolju.... koja traje i traje. I prosto ne znam da li tuga definiše njih ili oni tugu.