Tuga, kao cuvar proslosti

[bellissima]

U nekim momentima zivota nas tuga okuje.
Cuvamo proslost duboko u sebi, kako se ne bi ugasila, kako ne bi nestala.
Iz nje crpimo svoju vrednost i negujemo je ...

A tuga?
Postoje ljudi koji svoju tugu cuvaju samo za sebe,ne bi rekla da uzivaju u nju, jel mi je to malo mazohicki,pre bih rekla da kad im krene po zlu utapaju se u nju.

- Covek kad je srecan nadje u muzici srecu, a tuzan covek tugu ...

Imate li dana kada neka pesma, dogadjaj ili susret otvore vrata proslosti,
kada danima slusate tuzne pesme, utapajuci se u sopstvenoj tuzi i samoci?
Kada ne zelite da izadjete iz tog stanja,ma koliko svesni bili da to nije dobro.

Da li spadate u one ljude, koji tugu nazivaju svojom i uzivaju u njoj?
Ili se grozite takvih ljudi?

[duga12]

Vođena ličnim primerom,reći ću koju na ovu temu.

Neću prepričavati svoje tuge imam ih i biće ih...al' ja se prosto ne dam,Bog mi podario osmeh i njime je teram valjda dal' svesno dal' ne ko bi ga znao.

Ja se borim osmehom,znaju oni koji me poznaju.

Imate li dana kada neka pesma, dogadjaj ili susret otvore vrata proslosti,
kada danima slusate tuzne pesme, utapajuci se u sopstvenoj tuzi i samoci?
Kada ne zelite da izadjete iz tog stanja,ma koliko svesni bili da to nije dobro.

Bilo je tih dana,al' u pubertetu...odraslo se .

Da li spadate u one ljude, koji tugu nazivaju svojom i uzivaju u njoj?
Ili se grozite takvih ljudi?

Ne mogu da shvatim da neko uživa u tuzi,mada poznajem neke ljude,vole da se bedače pa to ti je.
Ne grozim se takvih ljudi...meni ih žao,slabi su.

[valter]

Kontam da je to za zene - ja bi da budem muzjak

[Holtegaard]

Ne može tuga biti čuvar prošlosti.Prošlost jeste čuvar tuge,ponekada,ali zdrav duh teži i ima stalnu potrebu za srećom,sada i u budućnosti.
Nema osobe koja nije dotakla i osetila dubinu i osećaj koji tuga nosi sa sobom.
Veći ili mannji.
Tuguje se zbog sebe,zbog drugih,zbog onih koje najviše Voliš.
Moje tuge su izmešane sa mojom srećom.
Prepustiti se tom osećaju i u njemu uživati pa još imati odsustvo želje da se iz njega izađe nije zdravo ni za duh ni za telo.
Čini mi se da je tako najlakše,za sada.Tal osećaj talasa hladnoće koji tuga donese u srce vrlo brzo smenjuje jedan lepi topli dah koji me vrati tamo gde mi je mesto.
Tako i hladnoću tuge podnosim,ne sa lakoćom,ali sa saznanjem da su joj brzo minuti odbrojani.I bude tako uvek.
Evo i sada toplinom lepote i glasom koji mi srce umiva,tugu držim tamo gde joj je i mesto.
Daleko odavde.

[Light]

Moram tj. treba (mora se samo umreti, jel?) da odtugujem svoju tugu(e), trenutak kada me obuzme ista. Razlog je jednostavan - ako to ne uradim odmah usadice se negde duboko u meni i kad se najmanje nadam i zelim ona ce iskociti na povrsinu i skloniti osmeh sa lica. Nisam od onih koji tuguju danima, nedeljama, mesecima... nekada je dovoljno samo jedno "dobro" i tuga je nestala. Posle toga se osecam mnogo jacom, srecnijom, rasterecenijom i nastavljam dalje da zivm i gledam na zivot sa jos vise optimizma. I da, drzim se one stare, dobre izreke : "Sala nas je odrzala, njojzi (veeeliko) hvala!"

[biterlemon]

Moj zadnji bedak mi je skoro kostao fizickog zdravlja. Poceo sam imati srcane probleme, neprestalnu tugu, bol je razdirao...
Najgore je da se kod nje bol uvek javljao par dana posle nastanka raskida...
I kod nje nije prolazio, postajalo je sve teze, do tacke kada sam shvatio da sam vise ja u pitanju i ako je ona bila sebicna, moram i ja spasati sebe po svaku cenu.
Tako sam unistio sva secanja, svu radost, secanje na sve lepe trenutke. Ona nije vredna secanja, izdala je na najgori moguci nacin. Izbrisana je sa liste postojanja...

Sada mi je lako, okrenuo sam se drugoj osobi, krenuo sam u buducnost...
Srce mi je Ok, grip me malo zeza ali proci se...

[Aiko]

Previše briga mi ovaj život tovari na leđa..novih i novih..težih i težih..
Zato nemam kad da se vraćam u prošlost i tugujem za nekim starim ljubavima i propuštenim prilikama..što je prošlo, prošlo je, a borba sa današnjicom mi donosi zaborav..a sve češće zaboravljam i lepe trenutke..

[love hunter]

Imate li dana kada neka pesma, dogadjaj ili susret otvore vrata proslosti,
kada danima slusate tuzne pesme, utapajuci se u sopstvenoj tuzi i samoci?
Kada ne zelite da izadjete iz tog stanja,ma koliko svesni bili da to nije dobro.

Da li spadate u one ljude, koji tugu nazivaju svojom i uzivaju u njoj?
Ili se grozite takvih ljudi?

Pa, ne.

Na sva ova pitanja, odgovor je ne.

Ali jako dobro umem da se prepustim trenutku. Ja mislim da sam i ranije pričao o tome:

kao talas
pustiš da te preplavi
i potoneš
i udahneš vodu
i nema te
i ležiš nepomičan na dnu
na tren
a onda kreneš na gore
ka Suncu...

[believer]

ceo moj zivot je d-mol,isprekidan smehom i retkim trenucima zdravog razuma

[neprimetna]

ceo moj zivot je d-mol,isprekidan smehom i retkim trenucima zdravog razuma

Tako nekako je i kod mene...teski D-mol...

[blue13]

Nesto sto se posebno izdvojilo u prelistavanju sopstvene proslosti ,zapravo jeste tuga.
Prvo osećanje koje me obuzelo odnosilo se na činjenicu da više nema nekih ljudi koji su bili jako, jako važni u mom životu,sa kojima ne mogu sada to da podelim...nema nekih dragih ljudi s kojima sam radio,s kojima sam rastao.
"Da je tuga sneg" je pesma koja me uvek baci u bedak kada je cujem...i onda dodje taj osecaj bola i tuge i povlacim se,bezim,trazim kutak,mir i samocu,negde gde je tama,gde nema svetla.Depresivno je.
Pokusavam da se sacuvam tog osecaja,trudim se da me sve to skupa ne urusi.
Pokusavam i da zakoracim jednom nogom ka necemu,recimo nekoj obali.U letu sam.Obala je dalje nego sto mi se cini,izmice se.Nazad ne mogu,niti treba, a napred tesko ide.

[Skidatch_Mraka]

Druga kao smernica buducnosti...

[Mish]

A tuga?
Postoje ljudi koji svoju tugu cuvaju samo za sebe,ne bi rekla da uzivaju u nju, jel mi je to malo mazohicki,pre bih rekla da kad im krene po zlu utapaju se u nju.

Svoju tugu čuvam za sebe i za ono malo dragih očiju koji znaju da mi uhvate pogled, uzdah, treptaj u glasu, da me pročitaju, da mi ubace žaoku baš kada sam spremna da podelim slabost, da me razumeju i bez velikih jadikovki.
Čuvam ne zato što tako hoću nego zato što ne umem drugačije. Ne umem ja to da bacim na oglasnu tablu, da se kačim na svako rame o koje se očešem da mu prebacim deo tereta koji nosim u sebi. A valjda je tako lakše, toliko puta ispričaš sve svoje tuge da se i tebi i drugima izližu.
Ali, ne utapam se. Moja utapanja traju koliko trenutak, pesma dok se svrši ili zora dok ne svane.
Ne utapam se u tugu, nosim je negde u sebi i živim sa njom.

Cuvamo proslost duboko u sebi, kako se ne bi ugasila, kako ne bi nestala.
Iz nje crpimo svoju vrednost i negujemo je ...

Naiđu tuge u pesmama, mestima ili slikama prošlosti. Naiđu kao žal za davnim danima, kao žal za propuštenim šansama, i ponajviše kao žal za nestalim ljudima. Naiđu tuge isto kao što naiđu i setni osmesi ili zarazni smeh kad nam u glavu, a više u srce opet uleti trenutak prošlosti.
Nije samo tuga čuvar prošlosti.

Da li spadate u one ljude, koji tugu nazivaju svojom i uzivaju u njoj?
Ili se grozite takvih ljudi?

Naopako kada bih se grozila. Grozila bih se i sebe.
Ali se grozim onih koji svoje tuge koriste kao izgovor za inertnost, bezvoljnost, tapkanje u mestu, mrzovolju.... koja traje i traje. I prosto ne znam da li tuga definiše njih ili oni tugu.

[rusty nail]

ima ,ima , ali prevladava novi dan

[vladapera]

Sa nekim bolom i tugom se nauči živeti, čak ih i ponosno nositi, isto kao i radostima.
Svoje tuge ostavljam samo za sebe, a radosti volim da delim s dragim mi ljudima.
Naravno da mi najbliži poznaju i osećaju minus fazu, al isto tako znaju da više volim .