Hodaj...

[Goga]

Šetnje na dužim ili kraćim relacijama,
su postale neizostavni deo mog životnog ritma.
Prijaju mi.
Bistre um... Sve što je negativno - nestaje...

Šetate li? Da li vam više prija solo, ili šetnja u društvu?
Da li vam zameraju, kao meni, da brzo hodate?

Imate li uopšte vremena za ovakvu vrstu psiho - fizičkog pražnjenja?

[bellissima]

Volim setnje.
Jos uvek imam svoj mali ritual, da svake nedelje ili svake druge, zavisi od obaveza,
provozam se do Venca, ostavim auto i onda polako peske do spomenika.
Pa krivudavim puteljcima u nedogled dok ne osetim umor.
Nedelje su obavezne.
Koliko mi vreme dozvoli pokusavam da se na taj nacin relaksiram.
Najvise volim setnje u zimskim nocima.
Dok belina bljesti oko mene, udisem ostar vazduh i dok koracam osluskujem skriputanje snega.

[Morpheus]

Šetam, ali... nikad nisam naučio taj način šetnje u kojem to činim iz nekog posebnog zadovoljstva, da bih se relaksirao ili šta ti ja znam... odmorio.

Šetnja je za mene više prevozno sredstvo, nego nešto lepo u čemu uživam. Većinu relacija u gradu prelazim pešice, Novi Sad je Bogom dan za tako nešto. Hodam brzo, a pogled mi stalno luta, tako da mi često zameraju što ih nisam pozdravio prolazeći pored njih... a ja ih jednostavno nisam primetio.

A naučiću i tu relax varijantu...jednom.

[Aiko]

Šetnja..da, ništa lepše..

Dobra rekreacija, ako se brže hoda i još bolje relaksiranje..i najbolje kad si sam..
Pravi melem i za dušu i za telo..
Žao mi je što sve manje imam prilike za šetnju i baš mi nedostaje..

[Cecara]

Jedino vreme kad sam sama sa sobom onako kako mi je potrebno. Stavim svoje slušalice i svet oko mene nestaje. Odlazim da se izborim sa svim svojim vešticama, radujem lepim stvarima i oplačem tuge. Postavljam pitanja sama sebi i na njih odgovaram.

Koračanje me smiruje. Hodajući, praznim se. Bez šetnje ne bih mogla. Ona je deo mene, neka nema, zamišljena, nevidljiva pomoćnica koja je uvek tu i čeka me raširenih ruku, kad god joj se obratim.

[Mish]

Da se zapljune jedan puž maratonac.
Tabanar sam, ali mi je šetnja samo ono kada tabanam bez cilja, tek da umorim noge i napunim baterije.
Volim da šetam.
Zimi, dok se ne smrznem, pa onda uletim u neku brvnaru na čaj i nastavljam dalje dok me noge ne zabole. Šetam dok pada sneg, kad prste greje pečeno kestenje, bazam da bi ostavila tragove stopa tik pored onih kerećih.
U proleće, da ga omirišem, da ga naslutim, da ga udahnem i da otkrijem neki novi putić kojim još nisam išla.
Leti, da se ohladim. I nadišem.
U jesen, da ožalim leto.
Kad kažem šetnja, onda mislim na Dunav, i na tvrđavu, na Frušku Goru, na more i na borovinu.
Kad kažem šetnja, onda je to i neko moj sa kim mogu lagano da hodam, ćutim, pevam ili pričam. Neko ko ima isti tempo hoda i isti tempo udisaja kao i ja. Neko ko šetnju voli, ko neće kukati da ga bolu noge, neće meriti pređene kilometre i ko neće gledati na sat. Neko ko će razumeti zašto se za čas promeni �maršuta� i odredi neka nova staza po kojoj će se bazati.
Kad kažem šetnja, dođu mi na um moji srednjoškolski dani i društvo iz tog doba. Za mnoge šetam puno, ali znam, u odnosu na te dane, ja sam tek nepokretna mrcina.
Volim da šetam, ali ne šetam toliko često koliko bih volela.

[Sokica]

Volim šetnje...i to one večernje, kada sam sama sa slušalicama i muzikom po izboru...
Šetam polako, brojim korake, uglavnom gledam u zemlju i retko kad obraćam pažnju na prolaznike. Te šetnje mi prijaju i opuštaju.
Volim da šetam i sa prijateljicama, imamo isti ritam koraka, nekada razgovaramo, nekada samo ćutimo i to sa razumevanjem...i te šetnje mi posebno znače

[starsica]

Hodam brzo, a pogled mi stalno luta, tako da mi često zameraju što ih nisam pozdravio prolazeći pored njih... a ja ih jednostavno nisam primetio.

'Ajd to, al' kad ti ljudi masu u lice a ti im mases glavom i ne poznajes ih, a lepo ti je stavljeno do znanja ko su, napismeno.. tu nema opravdanja

Ne volim mnogo da setam iz jednostavnog razloga. Ima mnogo brzih prevoznih sredstava koje vise volim, jer normalno iz kuce izlazim kad treba negde da idem a na destinaciju volim da dodjem brzo, a setanje mi to uskracuje poneka setnja u prirodu ili tako nesto mi je ok, iako vise volim da do te prirode dodjem ili bajsom ili kolima pa da onda u istoj otpadam ponekad, samo kad sam jako ljuta ili iznervirana desi se da odem iz kuce naprasno u onom u cemu sam, desavalo se da se jako ljuta do Tise prosetam u kucnim papucama i carapama. Onda lepo zasednem pored reke, pustim da mi voda odnese negativne misli i vratim se kuci. Ocisti me vazduh, vise nego setnja.. ali to kazem zato sto samo onda imam volje da se prosetam.
I da, zavisi gde idem u setnju. Ako se setam po selu mjem, mrzi me da idem do prodavnice iza coska. Dok u NS - u npr. imam volje da otpesacim citav grad. Prosle nedelje sam sa drugaricama presetala 15 km a da nisam ni osetila. To valjda ima veze sa dosadom i setnjom. Mislim, dosadno mi je da setam kad nema ljudi, sto je na selu slucaj. Grad je druga prica.

[Sirijus]

Volim da šetam, i to radim svaki dan. Kad god mi se pruži prilika. Ma, može biti i minus pet, šest, a i plus 35, nema veze. Volim ekstremne uslove. Nekad mi nije problem da odem pešaka do grada ( a treba mi pola sata ), popijem čašu vina ili piva, i vratim se kući. To je, jednostavno, uživanje.
Nekad mi i ne "legne" šetnja ali ne može štetiti, to je sigurno.

[ZOE]

Setnje pored reke me psihicki odmaraju. Volim da setam u drustvu. Najvise volim kada odem u Novi Sad, i nas troje - moja cerka, njen otac i ja zastrapaciramo niz ulicu, pa krug oko Novog Naselja, pa svratimo u poslasticarnicu da kojom bakLjavom dopunimo akumulator, pa nazad. Eh Miliiiineee

[little fairy]

Kada sam radila na objektu, svaki put bih imala jednu dionicu od cca 10-15 minuta pješice koju sam morala proći i iako se to možda čini ovako gnjavaža ali meni je to bio najbolji dio. Zato što sam u miru mogla biti sa svojim mislima. Ta relacija od objekta do tramvaja nije bila nešto prohodna tako da nisam trebala da pazim na ostale sudionike u 'prometu', nisam trebala izbjegavati sudare, mogla sam se zadubiti u misli i hodati s noge na nogu.

Još pamtim one dane kada sam trudna ostala i na tim putevima sam dodatno pričala svojoj bebici. Opisivala sam poljine, snijeg i maglu, bijelinu netaknutu.. Sve..

Nažalost, sada nemam više mogućnosti da šećem. Na posao idem sa autom. Kada sam u šetnji, nikada nisam sama tako da uvijek moram biti budna zbog malene.

O da... Fali mi šetnja. Ona je i meni bila neka vrsta samopreispitivanja.

[Becar]

Volim da hodam ili da se setam.Sto kaze Sirijus ne pitam za vreme i temperaturu napolju.Jedino kisa me moze ometi.

[dori]

Obozavam....I ako bi vecina na mom mestu na posao isla autom, ja idem uglavnom pesice, mislim da je dvadeset minuta u jednom pravcu i isto toliko nazad, neki minimum koji covek treba da provede van na vazduhu, bilo da seta radi rekreacije ili iz potrebe. Desava se da odem na posao peske i isto tako se vratim,pa odem do grada ponovo u toku dana i vratim se pesice...Sve to bude nekih otprilike 1h i 30 minuta pesacenja....Prija mi zaista. Ima i onih dana kada sam lenja i ne izlazim iz auta, samo do najblizeg marketa idem pesaka...

[Sirijus]

Juče sam dva puta bio u šetnji i bilo je prilično hladno ali, na žalost, bez snega . Prepešačio sam 7, 5 km, manje više

[Adora]

Šetnja...


Nije vazno godišnje doba,sva ona imaju svoju čar.I u rano proleće,pre podne kad blagi sunčevi zraci te miluju i upijaš svaku česticu svetlosti,zažmuriš i osećaš miris proleća...I letnje veče kad umine žega, i jesenje kiše i kasni novembar kad se u vazduhu oseti sneg i naravno prelepe zimske snežne noći kad predeo svetluca kao da je posut zvezdanom prašinom.Sve su to lepa vremena za šetnje.

Koristim svaku priliku da protegnem noge,najčešće u dvoje.Ja i muki,ja i ćerka,ja i sin i izmedju nas....pas.Kad nas je više.....ne funkcioniše baš.Nekad samo ja i pas tj. ja i Lajka,ja i moja �lujka� zlatna retriverka.

Najlepše se priča dok se šeta.Zato kad suviše dugo ćutimo ,zovem mukija u šetnju.A i sinak se malo otvori u šetnji, pa onda saznam neke stvari što nisam znala. Ćerka me tada posebno voli,pošto saslušam sve njene dogodovštine i probleme.I posle šetnje se uvek dobro osećamo i fizički i psihički.

Sama se šetam samo ako sam besna ili ako hodam.Hodanje je već nešto drugo.To je prelaženje sa jedne tačke do druge, odredjene relacije sa tačno odredjenim ciljem. I to volim više od vožnje.Nije mi problem da peške dodjem iz centra na Klisu.50-60 minuta brzog hoda....ništa.A i dok sam klinka bila opajala sam uvek čitav grad peške ,sa železniče do Štranda,sa Limana na Detelinaru,Avijatičasko,sa Detelinare u centar,iz centra ....svuda....i po najvećoj zimi kad mi se butine zalede i nos samo što ne otpadne od hladnoće.