PESMA KOJU JE POMISLILA VIRGINIA WOOLF,
ALI SE NIJE SETILA DA JE ZAPIŠE


Kada bi Bog bio muškarac, odakle bi svet uzimao svu
svoju osetljivost, nesigurnost, neodlučnost,
svoju neuračunljivu draž i drhturavu lepotu
koje na svaki učeni odgovor nalaze
još detinjastije pitanje. Kada bi Bog
bio muškarac, odakle bi svet uzimao svu svoju
promenjljivost, iritirajuću nestalnost, svakodnevnu
ciklofreniju sekunda, minuta, sati, hirove
godišnjih doba: zaljubljenu euforiju proleća, leta poput
zagušljivih migrena, krvava jesenja razdoblja,
i zime, njihove iskričaste nemire u prividno
smrznutim telima. Kad bi Bog bio muškarac,
zar bi se u njegovom logičnom umu smestila sva
lelujavost sveta, koji je uvek jednako blizak
smehu koliko i plaču, ozbiljnosti i koketeriji, istini
i teatru. Premda, s druge strane, kad bi Bog bio
muškarac, tada bi sve, cela ta povorka
neispunjenih postojanja, divlje ludilo
ambicija, agresija i ratova, u rovovima truleži izložena
tela muževa i dečaka, dok u kućama gnjiju
tela kćeri i žena, tada bi svet izgledao
upravo tako. Dovoljno je pogledati dole
na mušku pamet što miruje u studencima,
srebrne novčiće snova. I na ono što je na njima
ugravirano slepom strašću i ohološću
nezasitošću i strahom. Kada bi Bog bio muškarac,
to bi upravo bilo u njegovim snovima. Kroz njegovu glavu
putovala bi stolećima varbarska plemena,
krstaški pohodi, velike Napoleonove armije
i smeđe košulje, što na isti način pale i ubijaju
u ime jedne istine od koje svet može
izlečiti samo mekoća, delikatnost i krhkost
žene. Stoga ne znam kako je moguće
zavoleti muškarca, otvoriti mu se širom
i predati mu bez ustezanja svo bogatstvo dodira,
od uskih pukotina šapata do ponora vriska,
od vatre do baršuna, tih desetina struna
u harfi ženske ljubavi, za jedan jedini
hidraulični mehanizam. I znači, kad bi Bog bio
muškarac i protiv moje volje, na silu
osudio me je na svoj svet, i ako bih bio otac
ili muž, uvek će čuti od mene: kakvu
si me stvorio, takvu me nećeš imati