Istorija Srbije

[vlado]

Prvi zajednički pokret Srba,
Hrvata i Slovenaca

Franačka država Karla Velikog dopirala je do Beograda i u Fruškoj Gori ostavila trag svoga imena (Frug = Franak); Slovence je pokorila krajem VIII, a Hrvate početkom IX veka. Uprava njenih činovnika nije bila dobra; i odmah prvih godina javljaju se tužbe i nezadovoljstva. Naročito su bile česte tužbe na furlanskog vojvodu Kadolaka; 818. one su bile podnesene čak Karlovom nasledniku Ludvigu. Kao tužilac javio se poglavar donje Panonije, Ljudevid Posavski. Na državnom saboru u Heristalu 818. god. cara Ludviga su pozdravili neki hrvatski izaslanici i predstavnici Timočana, koji su se "nedavno" odmetnuli od Bugara i zatražili vrhovnu vlast franačku. Šta je opredelilo Timočane da se otcepe od Bugarske, ne znamo pouzdano, ali je najverovatnije da su stradali prilikom meteža i reakcije iza Krumove smrti i da su hteli život s manje potresa. Ljudevid je stupio s Timočanima u vezu i uspeo je, da ih kao saplemenike privoli, da se pridruže neposredno njemu. Uza nj je pristao i jedan deo Slovenaca. Da je pokret bio popularan u slovenskom elementu vidi se po tom, što se hrvatsko pleme Gadačana odmetnulo od svog kneza Borne, kad je taj počeo borbu protiv Ljudevida na franačkoj strani. Zanimljivo je geografsko prostiranje ovog pokreta. Ono je bilo vrlo ekstenzivno, od Save do blizu Timoka, dakle duž glavne horizontalne arterije Balkana, koju čine Sava i Dunav. U širinu, dalje od tih reka, pokret nije mnogo išao. S obzirom na teške komunikacije ovog vremena ovaj je put bio i najprirodniji; tim je, od najstarijih vremena, išao glavni promet od Crnog Mora prema Jadranskom i obratno. Za etničku saradnju slovenskih plemena na severnom delu Balkanskog Poluostrva ovo grupisanje oko Ljudevida Posavskog od velikog je značaja.

Kada je video da tužbe na franačkom dvoru ostaju bez uspeha, Ljudevid 819. god. podiže ustanak. Car posla protiv njega samog Kadolaha, ali taj ne svrši ništa i na povratku s neuspelog pohoda umre od groznice. Jula 819., na saboru u Ingulenhajmu, pojavili su se ponovo Ljudevidovi poslanici, nudeći mir, ali samo pod izvesnim uvetima. Ti uslovi nam nisu očuvani, ali je najverovatnije, da su izaslanici slovenski tražili ograničenje franačke samovolje i veću vlast domaćih vođa. Car je odbio slovenske uvete i postavio druge. Ti su bili za pobunjenike neprihvatljivi, � tražila se sigurno potpuna pokornost, � i Ljudevid s toga razvija svoju dalju akciju na pribiranju slovenskih snaga. Franci još iste godine šalju novu vojsku, koja nalazi Ljudevida dosta daleko, uz Dravu, upućena da odmeće tamošnja i dalja slovenska plemena. Potisnut, Ljudevid se povukao u unutrašnjost svog područja, nepoznato gde. Dok je franačka vojska napadala sa severozapada, kretala je sa jugozapada vojska hrvatskog kneza Borne protiv Ljudevida, na koga se, sa Bornom, digao i Ljudevidov tast Dragomuž. U borbi kod Kupe Gadačani napustiše svog vođu Bornu; Dragomuž pogibe, a Borna se jedva spasao begstvom. Ljudevid je, naravno, iskoristio taj poraz i prodro u Dalmaciju, decembra meseca, da ne da Borni prilike da se pribere i želeći da podrži usplamtelu mržnju na Franke. Ali mu taj pohod nije završio s uspehom. Iduće godine, 820., u sporazumu s Bornom, krenule su na Ljudevida tri franačke vojske. One su skršile otpor Slovenaca i išle pravo u središte Ljudevidove oblasti. Pred tolikom silom Ljudevid se povukao u jedan svoj tvrdi grad, održavši se u njemu dok se franačke vojske, posle haranja, nisu povratile, proređene bolešću. Jedini uspeh bio im je taj, da su pokorili Slovene u Kranjskoj oko Save i jedan deo odmetnutih Karantanaca, koji su se bili pridružili Ljudevidu. Franački pohod ponovljen je i naredne godine, u glavnom sa sličnim rezultatom. Tek 822. godina bila je sudbonosna za Ljudevida. Pred velikom franačkom vojskom, koja je dolazila bolje opremljena, on se ovog puta uplašio i sklonio; a verovatno ga je uplašio i beg patrijarha iz Grada, Fortunata, koji ga je pomagao protiv Franaka i koji je pritešnjen od njih, morao da se sklanja u Zadar, na vizantisko područje. Iz ove veze dalo bi se, možda, zaključivati, da je u ovom Ljudevidovom otporu bilo možda i nešto vizantiskih sugestija.

Bežeći ispred Franaka, Ljudevid je, priča franački analist, pobegao Srbima, "za koji se narod kazuje da zauzima velik deo Dalmacije". To je 822. godine prvi sasvim nesumnjiv pomen srpskog imena u ovim krajevima Balkana. "Dalmacija", u koju je Ljudevid pobegao, bila je današnja Bosna, koja je, gotovo cela, pripadala toj staroj geografskoj oblasti. Iz svog središta, iz Siska, Ljudevid je najlakše i najsigurnije mogao doći u tu zemlju. Tu je Ljudevid bio usrdno primljen. Međutim, on tu ubija srpskog župana koji ga je primio i podvrgava sebi njegovu oblast. Jedni su historičari pokušavali da brane taj postupak pretpostavkom da ga je, moža, dotični župan hteo izdati Francima. Verovatnije je svakako, da je Ljudevid bio čovek malih moralnih skrupula; pored ovog postupka, koji ne opravdava ubistvo i potom grabež, u gostima, čak ni za izdaju, za to bi govorila i činjenica, što se protiv njega dizao njegov tast. U isto vreme, Ljudevid šalje i poslanstvo franačkom caru izjavljujući spremnost da ga ponovo prizna kao gospodara. Ali car se neće da upušta u pregovore. Omražen i nesiguran u Bosni, Ljudevid beži u Borninu državu, jednom njegovom srodniku, koji ga posle malo vremena, 823. god., daje ubiti. Sva njegova država potpala je ponovo pod franačku vlast; a pokret koji je prvi put u našoj historiji za oslobođenje od tuđinaca ujedinio dobre delove Hrvata, Srba i Slovenaca, propao je zbog nedostatka snage i od male vrednosti čoveka, koji ga je nosio.

Bugari su odmah po tom poveli pregovore s Francima, da povrate Timočane pod svoju vlast. Ali ovi, u zajednici s Bodrićima oko Dunava, opiru se tome. Bodrići se obraćaju franačkom caru da ih pomogne i zaštiti. Ovaj je izvesno vreme bio u nedoumici, kako da se drži, jer mu stvari, tamo daleko, negde na kraju Evrope, nisu bile jasne; s toga je tražio vremena, da prouči pitanje i da se obavesti. Nestrpljivi, Bugari su požurivali rešenje, a kad ono nije stiglo, i kad se sem tog pitanja javiše i druga, oni upotrebiše silu. U leto 827. god. krenuše Bugari, pošto su se dobro pripremili, lađama uz Dunav, pa, prešavši u Dravu, izbiše u Panoniju. Tu su, vršeći pljačku, izagnali sve dotadašnje slovenske i franačke zapovednike, a postavili bugarske. Franci su brzo preduzeli mere, da povrate svoju vlast, i imali su uspeha. Novi bugarski napadaj, 829. god., i opet uz Dravu, nije doneo štete čitavoj zemlji, nego samo nekim pograničnim naseljima. Ali obnovljena franačka vlast nije bila duga veka. Borbe u dinastiji dadoše prilike Bugarima, da se učvrste u istočnoj Panoniji; oni dobiše Srem i Singidunum, koji od IX veka nosi slovenski naziv Beograd, i sve ranije odmetnute oblasti. Zapadna granica išla im je po svoj prilici do Kolubare i blizu do zapadne Morave. Tim bugarskim zavojevanjem presečena je dalja franačka ofanziva u jugoistočnoj Evropi.

[vlado]

Prva srpska država

U čitavoj prvoj polovini IX veka Vizantija je patila od unutrašnjih nereda. Borbe oko prestola, borbe oko ikona i teške finansiske krize podelile su građane u ljuto zavađene tabore, koji su, u slepoj mržnji, često zaboravljali velike državne interese. Na račun Vizantije jačahu se Bugari i Arapi. Ovi drugi dobijaju 825. ostrvo Krit; 831. uzimaju Palermo; 839. Tarent. Od 840. god., pošto su razbili mletačku flotu, njima je slobodan put u Jadransko More. I doista, bez 841., arapske lađe napadaju jadranske gradove i dopiru do jednog utoka reke Pada; a manja njihova odelelja napadaju Budvu, Rozu i donji Kotor. 842. osvajaju oni Bari, a 846., na užas svega hrišćanskog zapada, prodiru do samog Rima.

Mletačka flota, kojoj pada u dužnost da brani te delove Carevine, zauzeta je gotovo sva borbama s Arapima. Carska flota se pojavljuje retko i sa malim brojem brodovlja. To, i arapski zaleti, daju maha slovenskim gusarima oko Neretve, da i oni razviju svoje brodarske sposobnosti; naravno, samo u svom interesu. Oživela je stara ilirska tradicija piraterije, radi koje je nekad izazvan rat s Rimljanima. Stari Sloveni, videli smo, imali su isto tako brodarske veštine i smelosti. Već sredinom VII veka krenuli su oni, baš sa dalmatinske obale, prema Italiji i napali Sepont. Posle su svoje napadaje po Jadranskom Moru ponavljali češće i postajali, postepeno, najveća opasnost za slobodnu plovidbu. Kad je mletačko brodovlje 827/8. god. bilo u sicilijanskim vodama kao straža, Neretljani uzimaju više maha; a kad se flota vratila, oni se smiruju. Čak im se, vele mletački spomenici, kao za veću sigurnost, jedan od vođa i krstio u Mlecima. Međutim, oni su nestalni i varljivi kao i njihovo more. Čim se prilike u Mlecima ili u Jadranskom Moru pogoršaju, oni nastavljaju stari zanat. Jedan njihov napadaj iz 834/5. god., kad su opljačkali i pobili neke mletačke trgovce na povratku iz Beneventa, izazvao je protiv njih veliko ogorčenje u Mlecima. Da prekrate to napadanje preduzeli su Mlečani 839. veliku ekspediciju protiv slovenskih gusara. O borbama njihovim te godine nema pomena, ali se zna, da je došlo do izmirenja i sa Hrvatima i sa jednim delom Neretljana. Samo taj mir nije dugo trajao; ne zna se, da li s toga, što su ga naši ljudi sklopili možda za to, da bi izbegli opasnosti; ili, verovatnije, s toga, što nije bio sklopljen sa svima, nego samo sa jednim plemenom ili brastvom njihovim. Mletački napadaj ponovljen je 840. god. protiv neretljanskog vođe Ljudislava, i završio je njihovim neuspehom. Posle dva poraza mletačke flote, koje su im odmah iza toga naneli Arapi, Mlečani se nisu mogli upuštati u nove borbe s dalmatinskim Slovenima. Ali su ovi zato nasrtljivi. 846. god. prodiru oni do blizu samih Mletaka i pljačkaju lagunski grad Kaorle. U tim smelim pohodima jača njihova samosvest i privikavanje na slobodu lične i plemenske akcije. Od srpskih plemena Neretljani su prvi uzeli inicijativu za borbe, ali ne kao akciju u Ljudevida Posavskoga sa ciljem narodne samoodbrane i plemenske grupacije, nego za slobodu sebičnih prohteva i obezbeđenje pljačke.

Na istoku, Bugari su se bili potpuno učvrstili i jačali sve više. Njihove granice na zapadu, videli smo, išle su vrlo daleko; a na jugu su dopirale do Rodope, zahvaljujući vizantiskoj nesposobnosti da ih suzbije. Jedino prema zapadu i jugozapadu njihova granica nije bliže određena. Dosta rano Bugari su počeli da pokazuju težnje prema Solunu i Egejskom Moru, a u ovo vreme već i prema Jadranskom. Iskorišćavajući borbe Vizantije s Arapima, oni nastoje da se probiju u oba pravca. 837. god. zabeležen je, bez bližih pojedinosti, jedan bugarski pohod prema Solunu. S njim je možda u vezi jedan ustanak Slovena u Peloponezu, koji izbija u to doba. Posle su Bugari počeli akciju i prema zapadu i pokorili su maćedonska slovenska plemena gotovo do solunskog i bračkog primorja, uzevši Ohrid i svu oblast na reci Devolu.

Srbi su za ovo vreme u Raškoj, u svojim klancima, na budući nikom nikom na udarcu, živeli dosta povučeno, u svojoj staroj plemenskoj organizaciji. Priznavana je po imenu vrhovna vlast Vizantiji, koja se u tom zaturenom i od prestonice gotovo odvojenom kraju jedva osećala. Zemljom su upravljali domaći vladari veliki župani, po pravu nasleđa. Kad je među županima izbio jedan, koji se naturio za "velikog", ne da se utvrditi; ali njegova vlast nije još uvek bila tolika, da je isključivala uticaj i saradnju drugih župana. Zemlja je bila deljena među braću vladarevu; najstariji, kao vladar, imao je izvesnu domaćinsku vlast u zadruzi. Neki od tih vladara poznati su, ali samo po imenu: Višeslav, pa njegov sin Radoslav, pa sin ovoga Prosigoj. Tek sa Višeslavovim praunukom Vlastimirom dolazi više vesti. Do njegova vremena, piše Kostantin Porfirogenit, "življahu Bugari sa Srbljima mirno kao susedi i komšije, pazeći jedni druge". Bugarski vladar Presjam (836.-852.) prekinuo je tu idilu. Bugarskim osvajanjima stala su na put srpska plemena, koja su se počela zbog opasnosti, čvršće zbijati oko Raške. Na Kolubari, na Moravi i na Kosovu Bugarima je bila udarena brana. Presjam s toga odluči da pokori Srbe. Napao ih je, ali nije uspeo. Srbi se hrabro odupreše u svojim teško pristupačnim klancima i šumama i posle tri godine uzaludnog naprezanja Bugari su morali da odustanu od svoje namere. Datum tih borbi nije siguran, ali je verovatno da pada negde između 840-850. god. Nesumnjivo je, da je Vlastimirov ugled usled toga znatno porastao. Da je on bio gospodar ne samo Raške, nego i daljih oblasti vidi se jasno odatle, što udajući kćer za trebinjskog župana, a hoteći da ga odlikuje, "imenova ga vladarem i učini samostalnim", kako veli Porfirogenit, što sigurno ne bi mogao činiti da na to nije imao stvarnog prava.

Ovim Presjamovim napadajem počinju prve borbe između Srba i Bugara. Izazvali su ih ovi drugi u svojoj zavojevačkoj politici. U prvo vreme Srbi su u defanzivi i u teškoj situaciji jedva uspevaju da se održe, ali doskora, kroz dva-tri veka, oni prelaze u napadaj, i rasno čistiji, brđanski srčaniji, sa jačim i bolje održanim nacionalnim tradicijama, ostaju pobednici i uspevaju da dobiju prevlast nad slovenskim elementom Balkanskog Poluostrva.

Presjamov sin Boris obnovio je prema Srbima ofanzivnu politiku svoga oca. Posle Vlastimirove smrti vladala su nad Srbijom tri njegova sina Mutimir, Strojimir i Gojnik, razdelivši među sobom očevu zemlju. Boris, verujući da Bugari sad neće naići na raniji otpor, krenu na Srbiju svoju vojsku. Srbi i ovog puta ostadoše pobednici. Oni ne samo što potukoše Bugare, nego i zarobiše Borisova sina Vladimira i dvanaest bugarskih boljara. Posle sklopljenog mira, bojeći se za sebe, Boris je zamolio sigurnu pratnju do granice i dobio je u licu dvojice sinova Mutimirovih, Brana i Stevana. Oni ga, priča Porfirogenit, "ispratiše zdrava čitava do granica sve do Rasa". Tu, kod Rasa, tj. kod današnjeg Novog Pazara, bila je, dakle, sredinom IX veka, granica raške države. Tu su, na granici, izmenjena gostinska uzdarja. Boris je dao Mutimirovićima "velike darove", a oni njemu dva roba, dva sokola, dva psa i 90 koža. Bugari su tvrdili, da je ovo davanje sa srpske strane bilo obavezno, dakle kao neka vrsta danka. Pohod Borisov, prema tome, oni nisu smatrali da je završen porazom, nego nekom vrstom dogovora. Srbi nisu bili mnogo sigurni za dalje borbe i s toga su rado prihvatili ponuđenu pogodbu; tim pre, što ih Bugari nisu dirali u posedu niti menjali njihovo unutrašnje uređenje.

[vlado]

Pokrštavanje Južnih Slovena

1.deo
Došavši na Balkan Južni Sloveni su tu već zatekli potpuno razvijenu hrišćansku kulturu. Postepenim vezama sa starosedelačkim elementom oni primaju ponešto od nje, pa joj posle prilaze s više poverenja, najpre kao pojedinci, a kasnije kao celina. Vest Konstantina Porfirogenita, da su bili kršteni već u VII veku, za vlade cara Hiraklija i njegovom inicijativom, i to preko sveštenika iz Rima, koje je on nabavio, ne izgleda nimalo verovatna. Teško je primiti, da bi on za hristijanizaciju, koja je imala biti prvo približavanje vladajućem elementu i jedan pogodan izgled za asimilaciju, uzimao sveštenike sa zapada, a ne svoj grčki, njemu pouzdaniji elemenat. Stvar je pre u ovom: zahvaljujući solunskom vikarijatu, koji je stajao pod papinom vrhovnom vlašću, zapadni uticaj bio je gotovo apsolutan među Srbima i sve do preloma s carem Lavom, odnosno do 732. god., latinsko sveštenstvo bilo je pretežnije i upravo glavni činilac u hrišćanskoj misiji. U Carigradu se znalo o tom i u tradiciji X veka, u Porfirogenitovo doba, stvar je dobila pomalo pomućen legendarni oblik i ambiciju da inicijativu zadrži za se.

Isto je tako malo pouzdan i drugi deo careva pričanja, da je već tada uspelo hrišćanskom sveštenstvu stvarnije delovati u pravcu hristijanizacije. Koliko se danas zna, čitav sedmi vek nije doneo velikih promena u načinu života i u kulturi Južnih Slovena i primanje hrišćanstva, u koliko ga je bilo, vršilo se samo pojedinačno. U viziji Sv. Kolumbana, na početku VII veka, izrično se kaže, da Sloveni, kojima je on mislio ići da propoveda, nisu još zreli za to; a Sv. Amand, koji se uputio među njih i propovedao u mestima oko Dunava, vratio se natrag kad je video "da mu tu neće biti dovoljno ploda i mučeništva."

Slabom napredovanju hrišćanstva kod Južnih Slovena inicijativom od vizantiske strane krivi su ne samo slovenski konzervatizam i nepoverenje, nego u istoj meri i politička protivnost prema Vizantiji i ustručavanje da se s njim uđe u tešnje veze, kao i zatrovane verske prilike među samim Grcima. Od VII-IX veka tamo ne prestaju jeretičke sekte, verska gonjenja i krvave borbe u ime vere. Naročito se behu raspalile strasti za vreme borbe oko ikona, koja je ispunila ceo jedan vek. Na zapadu je hrišćanstvo bilo sumnjivo radi toga, što je dolazilo iz Bavarske ili Furlanske, odnosno iz Nemačke i Italije, sa onih strana, odakle je pretilo i političko zavojevanje.

Padom avarske države i afirmacijom franačke snage akcija hristijanizacije pošla je znatno brže. Naročito su se mirili sa stvorenim stanjem neki od knezova i velikaša, koji su tim hteli da pokažu svoju lojalnost prema novoj državi. Primanje hrišćanstva postalo je gotovo identično s priznavanjem franačke vrhovne vlasti. Među Slovencima taj je proces uzeo toliko maha, da je već u prvoj polovini IX veka najveći deo uglednijeg sveta pripadao Hristovoj veri. I među Hrvatima hrišćanstvo se širilo u većoj meri najpre franačkim uticajem. Ninska crkva, u kojoj je stvoreno sedište za hrvatskog biskupa, posvećena je galskom svecu Aselu. Za Sv. Urza se izrično kaže, da je u Dalmaciji pokrstio mnoge pagane baš u vreme Karla Velikog. Zapadni uticaj pokazuje i crkvena arhitektura toga vremena, čiji se spomenici nalaze ne samo u Dalmaciji, nego idu dublje u unutrašnjost (u Bosnu, na primer; crkve u Zenici, Dabravini, Brezi), sa karakterističnim tipovima u vratima spljetske stolne crkve Sv. Dujma; u Kapeli Sv. Križa, u Ninu; u mramornoj grobnici Ivana Ravenjanina i sl. Poreklo tog vrlo kitnjastog stila s razlogom se smešta u severnu Italiju, a Franci su mu samo bili posrednici.

Kod Srba je hrišćanski uticaj u to vreme bio najslabiji. Vizantiska kultura jedva je prelazila granice Šare i Kosova; sa severa Franci nisu prekoračivali Save i Dunava, a sa zapada delila ih je od primorja, osim u južnom delu od Neretve do Bojane, hrvatska država. U najvećem delu do njih je hrišćanstvo moglo doći samo posrednim putem, preko Bugarske i Dalmacije. Tako je u stvari i bilo. Hrišćanski spomenici bosanskog područja iz IX-XI veka potpuno su u vezi sa dalmatinskim i imaju apsolutno iste tipove i analogije. Čak je i jezik latinski. U dva fragmenta, jedan iz Breze blizu Sarajeva, a drugi iz Drenova kod Prijepolja, oba s latinskim natpisima hrišćanskog porekla, očuvani su neposredni dokumenti tog uticaja, a lokaliteti nalaza pokazuju ne samo mesto dopiranja, nego i pravac puta. Na jugu, u zetskom i humskom primorju, romanski uticaj je još vidniji. Ali je ostalo, sve do danas, vrlo mnogo tragova i vizantiskih veza i uticaja, i to ne samo u lokalnim oznakama (n. pr. u Dubrovniku Pile - πυλαι, obeležavanje, a parte pelagi, igalo - αιγλοζ , bazilika, starea - δτερεα i sl.), nego i u religioznoj kulturi. "Velikomučenik Stefan, koji je zbog sličnosti svoga imena sa grčkom reči kruna (δτεφανοζ) važio kao zaštitnik Carigradskog Carstva, javlja se i u Dalmaciji među crkvenim imenima; njemu beše posvećena saborna crkva u Skadru i najstarija stolna crkva u Dubrovniku. Kult mučenika Sergija i Vakha, koji je osobito cvetao u Justinijanovo doba, zastupljen je bio jednom opcijom kod Skadra na Bojani, crkvama u Baru, Kotoru i na brdu iznad Dubrovnika (sada Srđ)" i to po nekim drugim mestima dubrovačke okolice (Koločepu, Korčuli i dr.). Pored njih štuju se i još neki sveci s istočnih strana, kao Kuzma i Damjan, solunski Sv. Dimitrije, Sv. Atanasije, Sv. Teodor. Sam zaštitnik Dubrovnika, Sv. Vlaho, bio je mučenik s istočne strane, isto kao i zaštitnik Kotora Sv. Trifun. Otud, kao vidna karakteristika tog dvostrukog uticaja, pojava, da "Dubrovčani postaviše na svoje zidine parca Sv. Vlaha sad u istočnom sad u zapadnom ornatu; imamo uspomena u Dubrovniku i Kotoru, kako biskupi, i ako upotrebljavahu latinski jezik pri službi božjoj, obavljajući je po rimskome obredu, za čitav jedan vek oblače pri oltaru vizantijske crkvene haljine" ili "kako se pod istim svodom diže rimsko-latinski oltar uz vizantijski ikonostazij".

Slovenske kolonije u blizini većih grčkih mesta, kao na primer Soluna, ili u oblastima daljim od gustih saplemeničkih naselja, gde su bile više izložene uticaju svoje neslovenske okolice, primale su hrišćanstvo po prirodnom procesu asimilacije. Upozoreno je na izvesne nove grčke episkopije, koje su bile osnovane očevidno s namerom da deluju među Slovenima; to su Velikaja i Smolenska episkopija pod Filipskom mitropolijom; Srbija i Drugovićska pod Solunskom, i Jezerska i Radoviška pod Lariskom. Da je hrišćanska misija među tim Slovenima imala uspeha vidi se najbolje po tom, što je iz slovenskih redova izišao carigradski patrijarh Nikita (766.-780. god.). Među tim Slovenima stvoreni su prvi osnovi za hristijanizaciju ostalih saplemenika; tu se izradila polagano, slovenska crkvena terminologija, i slovenski se jezik počeo upotrebljavati za prevođenje grčkih crkvenih tekstova. Slovenski apostoli iz Soluna, Ćirilo i Metodije, tu su našli oslonca za svoje spremanje slovenske liturgije i propovedi. Bez tih prethodnih radova njihovo bi delo bilo jedva moguće. Nijedan se jezik ne osposobljava za dve-tri godine za književnu upotrebu; takvog slučaja nije bilo nigde na svetu, ni u kom veku.

Glavna aktivnost u pokrštavanju Južnih Slovena počinje ipak od sredine IX veka, i to pod pritiskom izvesnih političkih događaja. Moravski knez Rastislav, u sukobu s Francima, morao je da traži saveznika, na koga bi se mogao osloniti. Našao ga je u Vizantiji. Hristijanizacija njegovih podanika od vizantiskih poverenika bila je samo jedno sredstvo za čvršće veze i jedna garancija Vizantiji za produženje njenog uticaja. S toga je njegova ponuda u Carigradu primljena rado i ostvarena brzo. Kao carevi poverenici i hrišćanski propovednici upućena su u Moravsku, 863. god dva brata Solunjanina, Ćiril i Metodije. Izbor je pao na njih iz dva razloga. Prvi je taj, što je Konstantin (Ćiril u kaluđerstvu) bio drug carev, njemu lično odan, a sem toga vrlo učen i ugledan. On je bio bibliotekar u carigradskoj Sv. Sofiji i učitelj filozofije. Već dotle Konstantin se istakao svojim zalaganjem za ikone i svojim misijama među Saracenima i Hazarima. Metodije, njegov brat, bio je ranije upravnik jedne slovenske oblasti, pa se posle odrekao svetovnog života i povukao se u manastir, odakle je pošao s Konstantinom na Krim, među Hazare. Svojim ranijim administrativnim iskustvom sa Slovenima on je, pored brata, dobro došao za novu akciju u istom elementu. Drugi je razlog bio u tom, što su obojica poznavala dobro slovenski jezik, i što su, kao Solunjani, dolazili s njima i u bliži dodir, i kao takvi najbolje mogli znati, šta se ponajpre ima preduzeti za novu misiju i koliko se mogu koristiti prethodnim radom

[vlado]

Pokrstavanje Juznih Slovena

2.deo
S njihovim radom u vezi su i počeci slovenske pismenosti. Legende o Ćirilu i Metodiju kazuju, da su njih dvojica, shvativši svoj poziv vrlo savesno, pregli da za Slovene prevedu potrebne bogoslužbene knjige i da za izražavanje slovenske reči udese pogodna slova. Dotle kod Slovena ili uopšte nije bilo pismenosti (nego se pomagahu rabošima, pomoću crta i rezova), ili su se, prema području, upotrebljavala latinska i grčka pismena, podjednako nepogodna da izraze mnoge osobenosti slovenske fonetike. Konstantin s toga podešava za Slovene novu azbuku. U glavnom uzima i on grčko kurzivno pismo s nekoliko znakova iz njemu dobro poznatih istočnjačkih alfabeta, i stvara tako novo slovensko pismo zvano glagolicu. Jezik u Konstantinovim prevodima je slovenski južnomaćedonski dialekat, koji je i u docnijim prepisima X i XI veka zadržao svoje glavne crte.

U Moravskoj je carevo izaslanstvo, s Ćirilom i Metodijem, bilo vrlo usrdno primljeno i počelo je odmah s uspehom, da deluje, ali ne za dugo. Franci nisu mogli dozvoliti, da se jedan slovenski knez na njihovoj granici tako lako odmetne od njih i veže s Vizantijom, i s toga su protiv Rastislava upotrebili silu i nagnali ga na pokornost. Isto tako su uzeli energičan stav protiv novih propovednika i nemački sveštenici, koji su Moravsku smatrali svojim verskim područjem. Ćiril i Metodije morali su ići u Rim, da tamo objasne svoje delovanje. Ćiril (koji se tek u Rimu, pred samu smrt, zakaluđerio i dobio to ime) napravio je tamo lep utisak i dobio je odobrenje svog rada, ali ga lično nije mogao iskoristiti. Umro je 869. god. i sahranjen je s mnogo počasti u crkvi Sv. Klimenta, čije je mošti našao na Herzonu i preneo ih u Rim. Metodije, koji je u Rimu primio sveštenički čin, vratio se natrag, ali ne više u Moravsku, koja je bila u ratu s Nemcima, nego u Panoniju, knezu Kocelju. Papa je dozvolio slovensku službu; tražio je samo da se na misi apostol i evanđelje čitaju najpre latinski, pa onda slovenski. U Panoniji je Metodije razvio veliku aktivnost; radi nje je i postavljen za vrhovnog verskog poglavara panonske crkve. Ali radi nje je imao i neprilika. Nemačko sveštenstvo nerado je gledalo njegov rad u svojoj domeni i nije prezalo ni od vrlo oštrih mera da Metodija onemogući. On je bio zatvoren, odveden negde u Švabenland i fizički mučen. Spašen posredovanjem papinim, Metodije je morao ponovo preći u Moravsku, da tu i opet ne bude pošteđen od novih nezgoda. Šireći veru, prevodeći crkvi potrebne knjige, Metodije je ipak izdržao na svom opasnom mestu sve do svoje smrti, 885. god. Prema njemu su, u poslednje vreme, možda radi papinih zauzimanja, Nemci imali bar nekih obzira; ali kad je on umro protiv njegovih učenika diže se prava hajka. Gonjeni bez ikakve poštede, čak prodavani kao roblje, slovenski pratioci Metodijevi, kao i njegovi aktivniji učenici, moradoše za kratko vreme da napuste moravsko područje i da se spasavaju kako znaju.

Kao što su Moravci hteli, da se pomoću vizantiskih sveštenika zaštite od nemačkog uticaja u duhovnom životu, tako su isto hteli i Bugari da se pomoću germanskih sveštenika zaštite od suviše bliske Vizantije. U postupku jednih i drugih kao da ima veze. Možda je Vizantija svoju misiju u Moravsku i uputila onako rado, što je htela da na taj način odgovori Francuzima za veze s Bugarima. Same Bugare prisilila je Vizantija 864/4. god., jednim vojnim pohodom, da prekine počete veze. Sam bugarski vladar, Boris, primi hrišćanstvo i po kumu caru Mihajlu uze njegovo ime. Širenjem hrišćanstva Bugarska gubi svoj azijatski karakter, a širenjem slovenske pismenosti dobija postepeno slovensko obeležje. Pokušaji veza sa zapadom, sa Nemcima i papom Nikolom I, postavljeni su u Bugarskoj i posle pokrštavanja, ali ih je Vizantija uvek znala preseći na vreme.

Dolazak na vladu Vasilija I Maćedonca (867-886) doneo je znatne promene u Vizantiji. Ovaj energični čovek uspeo je, da tešnje veže uz Vizantiju ne samo bliske Bugare, nego i udaljene Hrvate. On dobro čuva područje Carevine. Kad je od Saracena ugroženi Dubrovnik zatražio carevu pomoć, ovaj je brzo ispunio molbu i u Jadransko More poslao jaku flotu. Carev admiral, Nikita Orifas, ulazi u bliže veze sa srpskim plemenima oko Dubrovnika, sa Zahumcima, Trebinjcima i Konavljanima, i poziva ih na zajedničku borbu protiv Saracena, i to ne na kopnu, nego i na lađama (869. god.). Upada u oči, da su pozvana na saradnju samo plemena iz južne Dalmacije. Severnija, Hrvati i Dalmatinci, behu ušla u veze sa italskim kraljem Ludvikom I, i izazvala protiv sebe gnev Vizantije. Kad su neki "Sloveni" iz tih plemena napali i opljačkali papine legate na putu iz Carigrada u Jakin, upotrebiše to Grci kao dobar povod da ih napanu i prisile na pokornost (871. god.). Neretljani su dugo vremena bili vrlo uporni, da promene svoje gusarske navike i uopšte svoj način života. Naročito su bili protivni hrišćanstvu, u kom su gledali samo sredstvo za svoje potčinjavanje. Porfirogenit je ostavio pomen, da su Neretljani čak bili prozvati "paganima", "s toga što nisu pristali da se pokrste u ono vreme, kad su se krstili svi Srblji". Car Vasilije je, najzad, savladao i njih. Pritešnjeni, oni su poslali jedno poslanstvo caru i zatražili krštenje, a on im je poslao sveštenike i primio ih pod zaštitu. Oko 878. god. gotovo sva Dalmacija vraća se ponovo pod vlast carigradskog gospodara, a dobrim delom i pod vlast carigradske crkve. To, istina, ne traje dugo, ali je značajno za veliki zamah Vasilijev.

[vlado]

Pokrstavanje Juznih Slovena

3.deo
Za vlade cara Vasilija i kneza Borisa-Mihaila pada glavna aktivnost u hristijanizaciji Južnih Slovena. Najveći deo učenika Ćirila i Metodija sklonio se na Balkan. Jedne, koji su bili prodani kao roblje, otkupio je jedan vizantiski legat u Mlecima i uputio u Carigrad. Car ih je tamo lepo primio i jedne zadržao, a druge uputio u narod. Drugi su se neposredno spasavali preko Panonije u Bugarsku, prošavši kroz Beograd, koji je tada bio u Borisovoj vlasti. Boris ih je, kao i Vasilije, primio lepo. On je s njima dobio čitav kadar učenih i iskusnih ljudi, zgodnih da nastave početo delo hrišćanske misije. Vrlo je karakteristično, da ih je vrlo mali broj zadržao u samoj Bugarskoj, nego ih u većini šalje u najzapadniji kraj svoje države, tamo na put prema Draču i Jadranskom Moru. Da li je to bilo s toga, što im ipak nije mnogo verovao, pa ih je hteo imati dalje od same Bugarske? Ili obratno, da ih je slao tamo, na periferiju, da deluju među Slovenima i da ih pridobiaju za njegovu državu? Od učenika Metodijevih neke znamo po imenu i njihovoj velikoj aktivnosti. Kliment je delao u kraju Kutmičevice, oko Ohrida i Devola, koji posle njega preuzima Naum. Ovi učenici Metodijevi, naročito Kliment, koji je imao sedište u Devolu, razviše neobičnu delatnost � legenda govori o 3.500 đaka! � i ne samo što utvrdiše hrišćanstvo, nego i stvoriše osnove književnosti Južnih Slovena, a posebno Srba i Bugara. Kliment je delao u tom zapadnom kraju i od 893. god., kad je postao episkop bliže neutvrđene dremičko-beličke eparhije. Njegov naslednik Naum, koji je 900. god. podigao svoj manastir na Ohridskom Jezeru, istakao se pre toga svojom književnom inicijativom. U Devolu, Klimentovom i njegovom zaslugom, stvorila se prava škola slovenske pismenosti i hrišćanskog obrazovanja. Kliment (+916.) preživeo je Nauma, koji se pred kraj života povukao u svoj manastir, gde je i umro, 910. god. I Kliment je umro u Ohridu i sahranjen je u crkvi Sv. Pantelejmona.

Kod Srba su za to vreme počele međusobne borbe. Sinovi Vlastimirovi ne ostaše u slozi. Najstariji, Mutimir, hteo je da kao takav ima vrhovnu vlast i kako su se braća njegova, Strojimir i Gojnik, tome opirala, on ih obojicu uhvati i posla u Bugarsku, nalazeći u njenom vladaru pomagača za svoje ciljeve. U stvari, Boris je hteo da dobije uticaja na prilike u Srbiji i da pomaže tamo one, koji bi se u svojoj politici oslanjali na Bugare mesto na Vizantiju. On s toga prognate srpske knezove prima ljubazno, držeći ih kao oruđe za svoje potrebe, i tamo Klonimira, Strojimirova sina, oženi s jednom uglednom Bugarkom. Jednog od srodnika, svog sinovca Petra Gojnikovića, Mutimir je zadržao kod sebe, ali se taj, uplašen očevim udesom, skloni u Hrvatsku. U verskom pogledu Mutimir se držao istočne crkve, iako ga je papa Ivan VIII pozvao, da se, po tradiciji prethodnika, vrati panonskoj dijecezi, naročito valjda s obzirom na to, što je u Metodiju dobila slovenskog episkopa.

U Porfirogenita je saopštena i činjenica o odnošaju dalmatinskog romanskog gradskog i ostrvskog stanovništva prema Slovenima njihova zaleđa. I Neretljani i Hrvati uznemiravali su to stanovništvo, kad je iz svojih zidina izlazilo da obrađuje zemlju. U nevolji, Romani se obratiše u Carigrad s molbom za pomoć ili za upustva šta da rade. Car im odobri, da se nagode i da daju Slovenima izvesne novčane otštete, a carevini da plaćaju tek toliko, "da se pokaže pokornost i podložnost romejskim carevima". Dubrovnik, čiji tesni grad morađaše da proširuje svoje posede i da za nasade i vinograde zahvata susedna trebinjska i humska zemljišta, plaćao je po 36 zlatica zakupnine ("mogoriš") dotičnim vladarima. Uzajamni, sređeniji odnošaj između tih gradova i njihovih slovenskih suseda doprineo je znatno, da se i s te strane postepeno širi hrišćanska kultura među njih. Zapadni uticaj, naročito u Zeti, gde je bilo dosta romanskog elementa po gradovima, i uz Neretvu, i po celom Primorju, širio se od ranog Srednjeg Veka sve do ovih dana. Duboko u Bosni, u VIII ili IX veku, postojala je u Brezi jedna stara bazilika s jednim natpisom � (irgini) genetrici, a u Drenovu kod Prijepolja druga, sa natpisom iz istog vremena: Te Christe auctore pontifex. U Budimlju imamo do danas očuvana imena brda Misa i Koludra; a u Kolašinu i Pešteru čuju se i danas zapadni oblici za manastir "mojstir" i "molstir". Breg Srđ kod Breze dobio je ime, kao i dubrovački, po nekoj crkvi Sv. Srđa, kao i brdo Ivan po Sv. Ivanu.

U srpskim zemljama, kao što se vidi, ukrštao se i istočni i zapadni uticaj. U Zeti i Primorju zapadni je bio veoma jak i radi uticaja romanskog stanovništva i radi veza s Italijom. U Raškoj dvor se držao Vizantije i Bugarske, a puk se kolebao. Slovenski crkveni uticaj iz Maćedonije teško da je dopirao u Rašku pre početka X veka, a kad je dopro nema sumnje, da je imao znatne privlačne snage radi narodnog jezika u bogosluženju. Maćedonski slovenski element delovao je toliko na Rašane, da je, sredinom XII veka, prema pretežno katoličkoj Zeti Raška bila u glavnom čisto pravoslavna domena.

Od kraja IX veka nastaje nova epoha u historiji Južnih Slovena. Od tada, primivši hrišćanstvo, oni postepeno ulaze u hrišćansku kulturu i dobivaju nove elemente za izgrađivanje svoje civilizacije. S hrišćanstvom su u vezi: i stvaranje slovenske pismenosti i začeci slovenske književnosti. Sem toga, od X veka je vidna i promena dosadašnjeg kulturnog uticaja. Dotada su, izuzevši tračke i maćedonske Slovene, svi drugi bili u romanskoj sferi kulture, a odsada se, uticajem ne samo političkih, nego i religiozno-civilizatorskih činilaca, obrću postepeno prema Carigradu i Vizantiji ne samo Srbi, nego čak i jedan deo panonskih Slovena i dobar deo Hrvata. Ovo obrtanje fronta nije se održalo za duže vreme na periferiskim delovima zapadnog Balkana, ali je njegov najveći deo, od Bosne do Crnog Mora, ostao u novoj orijentaciji za nekoliko vekova. Srbi su pretežno, sem Zete i Primorja, do XIII veka, ušli u sferu istočne vizantiske kulture. Prvi i najbolji posrednici bili su njihovi saplemenici iz Maćedonije.

[vlado]

Srbi između Vizantije,
Hrvatske i Bugarske

1.deo
Neretljani se nisu dali odvići od svojih gusarskih navika. Da ih silom urazume, poslali su Mlečani u avgustu 887. god. jednu kaznenu ekspediciju protiv njih. Ali je taj pohod rđavo prošao. S toga se, septembra iste godine, krenu sam dužde, Petar Kandijan, sa 12 lađa, da on izvede napadaj. S početka je postigao izvesne uspehe, ali kad se iskrcao na kopno, kod Makarske, i ušao dublje u zemlju, goneći protivnika, Neretljani ga skleptaše i potpuno poraziše (18. septembra). Sam dužde pade u boju. Taj poraz ostavio je u Mlecima težak utisak. Zbog njega, dobrim delom, Republika 7. maja 888. obnavlja savez s talijanskim vladarem Berengarom protiv Slovena "neprijatelja naših i vaših".

Oko 890. god. prodro je iz Hrvatske u Srbiju, posle Mutimirove smrti, izbegli Petar Gojniković. On je svrgnuo Mutimirova sina i naslednika Pribislava, učvrstio se u zemlji, i održao na prestolu više od četvrt veka. Mutimirovi sinovi, trojica, beže Hrvatima i traže tamo sklonište i pomoć. Pokušaj srednjeg brata Brana da sa hrvatskom pomoću sruši Petra nije imao uspeha (oko 894.). Bran sam bi uhvaćen i oslepljen. Isto je tako propao i pokušaj Klonimirov, koji je provalivši iz Bugarske, bio zauzeo grad Dostinicu (oko 896.). Petar, jači čovek, odupro se svima. Sa Hrvatima je, izgleda, prekinuo veze, iako su ga oni s početka podržavali, verovatno s toga, što su najpre tražili nagradu za usluge, a posle pomagali njegove protivnike. U prvo vreme Petar se, valjda preko oca ili strica ili rođaka tamo, približio Bugarima i okumio se s njihovim novim vladarom Simeonom (od 893. god.). Siguran na toj strani, on je počeo da se širi prema zapadu, na račun humskih i neretljanskih vladara.

Simeon, bugarski gospodar, najveći koga je dala njihova historija, vaspitan u Carigradu, izvrgao se u najljućeg protivnika Vizantije. U njemu se, vremenom, razvila ambicija, da on, svojom svežom snagom, zameni to carstvo, koje se, po njegovom uverenju, održavalo više veštinom nego snagom. Da bi imao slobodne ruke on se sprijateljio sa Petrom Gojnikovićem i podržavao ga je, verovatno, u Raškoj. Vizantiski car, Lav VI Mudri, protiv opasnog bugarskog napadača pozva u pomoć jedan nov finsko-hunski narod, Mađare, koji se do tada iz Ugrije, istočno od srednjeg Urala, behu spustili do u Besarabiju. Mali, tamne puti, sa izbrijanim glavama, na kojima su ostajali samo perčini, ogrnuti zverinjim kožama, u glavnom konjanici, Mađari su bili potpuno azisko-turskog tipa i Vizantinci ih s toga češće zovu Turcima. Nomadski narod, živeći od lova i stočarstva, oni su bili vrlo svirepi; bukvalno su pili krv i jeli živo ili poluživo meso. Prvi put se javljaju na Dunavu 838. god. kao pomoćnici Bugara, sa kojima imaju izvesne rasne srodnosti, u borbama protiv Grka. Pred kraj IX veka poznaju ih svi narodi srednje i istočne Evrope. Od 892. oni ulaze u dunavsku dolinu služeći kao neka vrsta ratnih pomoćnika najpre Francima, a onda Vizantiji. Simeon je našao protiv njih novog saveznika u Pečenezima, u jednom isto tako aziskom plemenu sa područja južne Rusije. Potisnuti od njih, Mađari napuštaju svoja ranija sedišta i 895/6. god. nastanjuju se definitivno na području između Dunava i Tise. Njihovim dolaskom u te krajeve suzbijeno je bugarsko širenje na levoj obali Dunava i bugarska vlast u Panoniji. Mađarskim dolaskom i njihovim nastanjivanjem u panonskoj dolini prekinuta je i neposredna veza između Južnih i Severnih i Severoistočnih Slovena, Poljaka, Slovaka i Ukrajinaca.

Simeon je pojačao napade protiv Vizantije naročito posle smrti cara Lava, (+912. god.), iskorišćavajući u Carigradu gotovo uobičajene krize oko nasledstva. Vizantija je, osećajući veliku opasnost, napregla sve svoje snage da odoli Bugarima. Carigradska diplomatija postala je veoma aktivna tražeći na sve strane saveznike. U nevolji obratila se i Srbima. Drački zapovednik Lav Rabduh došao je lično u neretvanski kraj, koji je tad bio pod vlašću Petrovom, s misijom da pridobije Srbe protiv Bugara, u vezi s Mađarima. Zahumski župan Mikajlo Višević, koga je Petar potisnuo iz Zahumlja na susedna ostrva, obavesti o tim pregovorima Bugare. On je uopšte bio prišao bugarskoj politici, nadajući se da će njihovom pomoću suzbiti Petra, koji je pokazivao težnje da se oslobodi bugarskog pritiska. Mihajlo je još 912. god. uhvatio sina mletačkog dužda i docnijeg dužda Petra Badoarija, kad se iz Carigrada vraćao u Mletke, i poslao ga je Simeonu.

Simeonova politika bila je jasna: on je, da preseče sve te opasne veze protiv sebe, pogodio najpre najačeg protivnika. U bitki kod Ahelosa, 917. god., on je strahovito potukao Grke. Odmah za tim, dok je jednu vojsku uputio na Carigrad, krenuo je drugu na Srbe, da sruši Petra i dovede na vladu Pavla Branovića, unuka Mutimirova. Ali je Petar bio jak; održao se s uspehom protiv svih dotadašnjih napadaja; i nije bilo neverovatno da će i sada njegov otpor biti vrlo snažan. S toga Bugari smisliše prevaru. Oni ga, pod zakletvom, pozvaše na dogovor. Kad je on poverovao zakletvi i došao, oni ga uhvatiše i vezana odvedoše u Bugarsku. Tamo je i umro u Simeonovoj tamnici. Vladu u Srbiji preuze bugarski štićenik Pavle Branović, priznavši Simeonovu vrhovnu vlast. Posle tih svojih pobeda Simeon se 918. god. krunisao za cara, stvorivši u isto vreme i bugarsku patrijaršiju.

Neuspesi vizantiski dovedoše u Carigradu do velikih promena. Na čelo države dođe zapovednik flote Roman Lakapen, 919. god. kao savladar i posle tast maloletnog cara Konstantina Porfirogenita. Ta promena uvredi Simeona, koji je imao ugovor s Vizantijom da njegova kći postane njihova carica i da tako on sam dođe do uticaja u Carigradu. Novi rat bio je neizbežan, i počeo je vrlo brzo. U to vreme nalazio se u Carigradu srpski knežević Zaharija, sin Pribislava, prvenca Mutimirova, koji se pred Petrom bio sklonio u Hrvatsku. Vizantiska diplomatija ponudi Zahariji, da s njihovom pomoću izvede prevrat u Srbiji i sruši bugarskog štićenika Pavla. Grci su očevidno hteli da Bugare zaposle na toj strani i odvrate od Carigrada. Zaharijin pokušaj nije uspeo. Sam Zaharija bi uhvaćen i poslat u Bugarsku, gde je čuvan u okovima (920/21. god.). Ali malo iza toga uloge se potpuno menjaju. Sigurno potaknut grčkim obećanjima, a možda i izazvan kakvom surovošću Bugara, sam Pavle se digao protiv Simeona. Ali, kao i drugi pre njega, nemade uspeha. Simeon posla sa svojom vojskom protiv njega Zahariju, za koga je držao da ga je bavljenje u Bugarskoj naučilo pameti. Pavle bi zbačen, a Zaharija dođe na vlast, 922. god. Ali Zaharija nije bio prijatelj Bugara. Njihov pritisak opredelio ga je brzo, da nastavi svoje ranije veze s Vizantijom. Kao povod za novi stav njemu je dobro došao jedan ustanak u samoj Bugarskoj, koji je izbio 923. god. Da li je on dao kakve pomoći ustanicima i da li je imao uopšte kakvih veza s njima ne zna se pouzdano, ali je sigurno da se sam opredelio protiv Simeona. S toga Simeon uputi u Srbiju jednu kaznenu ekspediciju, kojoj behu na čelu Teodor Sigrica i Marmaj, one iste vođe koje su s Pavlom Branovićem i ranije dolazile tamo protiv Petra. Srbi suzbiše tu vojsku s velikim bugarskim gubicima; u borbi im padoše obe vođe. Kao dokaz svoje pobede Zaharija posla u Carigrad njihove glave i oružje. Kivan radi tog poraza, Simeon posla u Srbiju novu, znatno jaču vojsku, i uza nju, tobože kao novog kandidata za presto, Klonimirova sina Časlava. Zaharija se prepade od te nove sile i, ne smejući da je sačeka u zemlji, pobeže u Hrvatsku. Srbija je, ipak, mogla da dade otpora; Bugari su bili dobro obavešteni o svom prošlom porazu. S toga ponovo pribegavaju lukavstvu. Pozivajući srpske župane da dođu na jedno određeno mesto i prihvate svog novog vladara Časlava, oni su se kleli, da ne misle ništa rđavo. Zaboravivši sličnu lakovernost Petrovu, Srbi poverovaše i dođoše na to mesto. Tu vođe biše odmah pohvatane, a obezglavljen narod posta lak plen bugarskog napadaja. Bugari uđoše u Srbiju, pohvataše tamo velik deo stanovništva "od malog do velikog" i odvedoše ga u Bugarsku. Jedan samo deo, zapadni svakako, uspeo je da se spase u Hrvatsku. Ovo zaštićivanje Srba i veze Hrvata s Vizantijom izazvaše Simeona da krene vojsku i na Hrvatsku, ali je u tom pothvatu bio zle sreće. Hrvatski kralj Tomislav s uspehom je odbio bugarske napadaje, preduzimane, istina, na toj daljini, s nevelikim snagama. Srbija je međutim postala obična bugarska pokrajina.

Mihajlo Višević, protivnik Petra Gojnikovića, a saveznik cara Simeona, kao da se u poslednje vreme bio povukao od Bugara. Posle pada Petrova on je sigurno dobio natrag svoju zahumsku oblast i pratio, bez življeg učešća, borbe u Raškoj. O njegovu držanju za vreme ovog teškog ratovanja između Srba i Hrvata s jedne i Bugara s druge strane nema nikakva pomena. Tek 925. spominje se on, uz kralja Tomislava, kao učesnik na spljetskom crkvenom saboru, na kom se raspravljalo o slovenskom bogosluženju u Hrvatskoj i susedstvu. Po svemu se čini, da Mihajlo nije bio tada potpuno samostalan, nego da je zavisio od Tomislava. Po zaključku tog sabora Spljet je postao crkvena metropola ne samo hrvatske, nego i zahumske srpske države. Mihajlo se, posle toga, javlja kao izvestan vojnički činilac. 10. jula 926. uzeo je on talijanski grad Sipont, koji je nominalno bio vizantiski, ali lako mogao postati plen pljačkaških Arapa ili Langobarda. Očevidno je, da Mihajlo nije morao uzimati taj udaljeni talijanski grad za svoj račun, jer ga ne bi mogao trajno održati. Nije, međutim, sigurno, da li je to činio radi plena, iz gusarske sklonosti; ili po želji Tomislavljevoj; ili, možda, po poruci iz Carigrada. Jer ne dugo iza toga on je ušao u veze s Vizantijom i dobio je otud plemstvo i titulu "antipata", tj . namesnika.

[vlado]

Srbi izmedju Vizantije, Hrvatske i Bugarske

2.deo
Posle smrti cara Simeona (27. maja 927.) Bugarska poče naglo opadati. Svađe nastaše u samoj dinastiji između carevih sinova; u boljarskim redovima, dugo pritiskivanim silnim carevim autoritetom, javiše se veliki prohtevi; ratom zamorena zemlja tražila je oduške. Bogumilski pokret, koji uze naglo da se širi, bio je čista reakcija osvajačkom duhu Simeonove politike: ljudi su tražili ugušivanje strasti, vraćanja odricanju i sporila su vlasti. Postanak te sekte veže se uz ime nekog popa Bogumila, koji se javio za vreme Simeonova naslednika, cara Petra; u stvari, to je niz učenja koja potiču iz starih gnostika, a imaju dubljih veza sa pavlikijancima i manihejima. U osnovi dualistička, kao sve vere Istoka, bogumilska sekta je taj dualizam naglašavala do kraja u svima pojavama: boga i đavola, odnosno duše i tela, vere i države. Glavni propovednici te vere bili su pavlikanski Sirci i Jermeni, koji su bili kolonizovani na Balkanu od VII-X veka; ali se pokret razvio naročito posle smrti cara Simeona, kad je nezadovoljstvo u zemlji moglo da se slobodnije izrazi. Bogumili su imali izvesnih racionalističkih crta; bili su protivnici verskih simbolizacija, apstraktnih teorija i dogmatičarstva; tražili su, da se Hristova vera razume onako kako je propovedana, bez naslanjanja na Stari Zavet, prosta i jednostavna, ali duboka po svojoj suštini. Odbacuju krst i krštenje dece, pričest, vaskrs mrtvih. Ne veruju u čistilište i zagrobni život. Ljuti su protivnici hijerarhije i nekrišćanskog sjaja crkve. Ovaj svet sujete nije delo božje nego đavolsko; s toga treba duhovnim savladati telesno; vratiti se izvoru pravog apostolskog hrišćanskog života. Protivnici bogumila, kao čuveni Kozma Prezviter, napadaju ih prekorima, da su protivnici vlasti, da osuđuju bogatstva, da bune sluge protiv gospodara, da daju ženama mnogo prava. Da je ta socijalna kritika imala svoje opravdanosti vidi se iz reči, koje govori sam Kozma: sveštenici stranstvuju po tuđim zemljama, pa i u rođenoj; ne brinu se o pastvi nego samo o sebi i svojima; učestvuju u metežima, ili pijanče "budući sluge utrobi, a ne bogu", ili se zanose pohotom; ili se bave trgovačkim poslovima; kad odu u manastire, ne mogući podnositi askezu i disciplinu, vraćaju se starom životu "kao psi na svoje bljuvotine". Učenje bogumila imalo je velikog uspeha, naročito među Slovenima. S izvesnim demokratskim osobinama, s nešto nacionalnih crta vidnih u samom imenu sekte, u nazivima braće (ded, strojnik), bogumilizam im je postao blizak i drag. Bilo je možda i izvesnog socijalno-političkog opredeljenja. Vlasti su u Bugarskoj bile još uvek stari bugarski boljari, sa još neistrtim plemenskim osećanjima; ili pod Petrom, na dvoru, grčke. Sloveni, široki puk, bili su nosioci glavnih tereta. Nije slučajno, da se u jednoj-dve od poznatih bogumilskih organizacija, među Brsjacima i Drugovićima, na donjem Vardaru i oko Babune, organizuje doskora nova, od Bugara nezavisna, država. Možda je čak i ime babuna, koje se navodi kao druga oznaka za bogumile, naročito u srpskim oblastima, u vezi s tom organizacijom. Iz Bugarske i Maćedonije ta je sekta prešla posle i u Srbiju, a odatle u Bosnu.

Prva se otcepila od Bugarske Srbija. Za vreme uzajamnih borbi i meteža u Ugarskoj rešio se Časlav Klonimirović da obnovi svoju otadžbinu. Sa četvoricom drugova on 931. god. pobeže iz Preslava u Rašku. O pustoši, koja je tada vladala u Srbiji, pričale su se na zainteresovanom carigradskom dvoru neobične stvari. Časlav je, govorilo se, zatekao u zemlji svega pedeset ljudi, koji su lutali planinama i hranili se lovom, a ne imali ni žena ni dece. Pričanje je nesumnjivo preterano, ali je verovatno da je zemlja ličila na kakvo zgarište i da su prometni putevi bili napušteni. Takvu zemlju Časlavu nije bilo teško "zauzeti". On se odmah obratio vizantiskom dvoru tražeći pomoći i zaštite. Car Roman, kome je svako slabljenje Bugarske bilo dobro došlo, iako se s njom smirio, a imajući i ranije Srbiju u svojim kombinacijama, prihvatio je odmah ponudu Časlavljevu. Vizantija je dala za obnovu Srbije materijalna sredstva, koja su donosile one izbeglice što su se iz Bugarske, preko Carigrada, ili iz Vizantije same, vraćale u otadžbinu. Vratiće se i begunci iz Hrvatske i drugih susednih zemalja. Srbija se, zajedničkom saradnjom, brzo oporavljala. Bugarska nije, koliko se zna, zauzeta domaćim zlom, preduzimala ništa protiv Časlava; verovatno je tome doprinelo i držanje Vizantije, koja je odmah pokazala živ interes za srpsko pitanje.

Za vlade cara Konstantina Porfirogenita, stalno pomagan od Vizantije kao njen štićenik, Časlav je uspeo da znatno utvrdi svoju vlast i ojača Srbiju. On je bio još živ, kad je car pisao svoj važni spis O državnoj upravi, u kom je naveo granice tadašnje srpske države. Srbija je tada obuhvatala današnju Bosnu do Plive, Cetine i Lijevna na zapadu; Travunija i Konavlje priznavali su srpsku vlast, a Zahumlje i Neretljanska oblast označavani su kao područje srpskog stanovništva i države. Na istoku je srpska granica dopirala do Rasa, a prema severu išla je do Rudnika i možda do Save. Na jugu se Časlav naslanjao na srpska plemena u Duklji. Časlav je imao širu državu nego Vlastimir, ali je središte i njegove države bilo u današnjoj istočnoj Bosni i severoistočnoj Hercegovini i zapadnoj Srbiji; od izvora Neretve do zapadne Morave. Taj kraj, za više od dva veka, predstavlja središte srpskog plemena i zametak srpske države. Uži naziv Srbija Porfirogenit daje za severoistočnu Bosnu sa Solima i za kraj od izvora Lima, Rasa pa do Rudnika, nazivajući to "pokrštenom Srbijom". Ali u cara se nalazi i širi obim tog imena. Prvi put se kod njega, dakle sredinom X veka, za ovu čitavu Časlavovu tvorevinu, upotrebljava ime Srbija, ι Σερβλια. Pod srpskim imenom Porfirogenit obuhvata sva plemena, koja su ušla u obim Časlavove države, Bosance, Rašane, Trebinjce, Konavljane, Dukljane, Zahumce i Neretljane. Pod Časlavom se, dakle, vrši prvo srpsko plemensko grupisanje u našoj prošlosti, i to kao reakcija na bugarsku osvajačku politiku Simeonova vremena. Dinastija Viševića gubi svoj značaj iako se Mihajlo u drugom delu svoje vladavine, pred kraj Simeonova života, približio Vizantiji i bio primljen od nje.

Od tih srpskih plemena Neretljani su bili najratoborniji Njihova gusarenja po Jadranskom Moru ne malaksavaju. Mlečani su s toga s njima na živoj muci. Ekspedicija, koju je protiv njih poveo sa 33 lađe dužde Petar Kandijan, 948. god., ne postiže nikakve uspehe. Posle još jednog neuspelog pohoda Mlečani su bili prisiljeni na pregovaranje i, kako se čini, na plaćanje izvesnih "darova", da bi mogli nesmetano ploviti. Neretljani su se koristili i unutrašnjim neredima u Hrvatskoj posle smrti kralja Krešimira (oko 945. god.) i zauzeli su otoke Kazu, Vis i Lastovo, a držali su pored njih i četiri svoja ostrva Mljet, Korčulu, Brač i Hvar.

Jedan arapski pisac, koji je upotrebljavao savremene izvore, piše za ovo vreme o Slovenima Balkanskog Poluostrva, koji su prekrivali čitavo njegovo područje, da su njihova zapadna plemena, Srbi i Hrvati, najhrabrija i da stanovnici onih krajeva zaziru od njih i traže njihovu zaštitu. Da nije njihove plemenske rascepkanosti i surevnjivosti, kako su smeli i odvažni, "ne bi se s njima mogao meriti po sili nijedan narod na svetu". Oni stanuju, kaže, u teško pristupačnim gorama, bave se zemljoradnjom i trgovinom, i njihovi tovari idu kopnom i vodom sve do Rusije i Carigrada.

Srbe i Hrvate od početka X veka često i surovo napadaju Mađari, bilo da na njih udaraju neposredno, bilo da preko njihova područja prodiru u tuđe oblasti. Poslednje godine vlade cara Konstantina, 959., o Vaskrsu, oni prodiru duboko u Vizantiju, do blizu same prestonice. U tim napadajima nije, verovatno, bila pošteđena ni Srbija. U Dukljanskoj Hronici ima poduža priča o tom, kako je Časlav došao u sukob s Mađarima i poginuo od njih. Neki vođa mađarski, Kiš, upao je s vojskom u Bosnu i plenio je. Časlav požuri sa svojim četama proti njega. Stiže ga negde kod Drine i potpuno ga potuče; sam Kiš pogibe u toj borbi. Njegova udovica pođe poglavici mađarskom s molbom, da joj da novu vojsku, da bi osvetila muža. Sa "nebrojenom vojskom", priča hronika, pošla je ona protiv Časlava. Zatekla ga je negde u Sremu. Po noći, iznenada, napali su Mađari na Srbe, potukli ih i uhvatili i samog Časlava i svu njegovu mušku rodbinu. Po naredbi Kišove udovice, vezali su im noge i ruke i pobacali ih sve u Savu. To je bilo negde oko 960. god.

S Časlavom je pala i njegova državna tvorevina. Jedini historiski izvor za to vreme, vrlo mutan i nepouzdan, Dukljanska Hronika, zabeležila je samo činjenicu, da se Srbija iza Časlavljeve pogibije raspala u manje jedinice i da je takvo stanje trajalo duže vremena. Raška se odvojila od Bosne, koju je osvojio hrvatski kralj Krešimir II. Bosanski ban, videvši da mu ne može odoleti, pobeže Mađarima. U ostalim srpskim pokrajinama uzeše vlast lokalni gospodari. Tako se priča za trebinjsku oblast, da je u njoj obrazovana posebna kneževina.

[vlado]

Država maćedonskih Slovena

1.deo
God. 969. umro je naprasno u Bugarskoj car Petar. Već za njegove vlade Bugarska je počela naglo opadati, a posle njegove smrti raspad se ubrzao još više. Prvih godina Petrove vlade odmetnuli su se od njega Srbi iz Raške; a odmah po njegovoj smrti pokušali su odmetanje i Sloveni iz Maćedonije. Na čelu ustanka behu četiri sina brsjačkog kneza Nikole sa imenima starozavetnih lica: David, Mojsije, Aron i Samuilo. Sudeći po imenima iz njihove porodice (majka im se zvala Ripsimija, jedan sin Aronov Aluzijan) oni su bili jermenskog porekla, bar po ženskoj liniji; i to iz jermenskih kolonija sa Vardara, koje su bile naročito pojačane za vreme cara Teofila (829-842.). Njihov ustanak nije uspeo, jer je zakonite naslednike Petrove pomagala Vizantija. Ali su doskora Bugarsku preplovile ruske četi kneza Svjatoslava. Da ih odagna odatle i iz Trakije, gde su bili opasnost za samu Vizantiju, krenuo je protiv njih car Jovan Cimishija. Kad je odbio Ruse, car nije hteo da vaspostavlja bugarsku državu, nego je prosto zaposeo svojim garnizonima, 971. god. Po Dukljanskoj Hronici vizantiska je vojska prešla iz Bugarske i u Rašku, pa pokorila i nju.

Kad je 10. januara 976. godine umro car Jovan Cimishije, nenadno, među njegovim velikašima, koji su vršili neku vrstu tutorstva za maloletne sinove, nasta razdor i otimanje za vlast. Te unutrašnje borbe u Carevini iskoristiše naročito balkanski Sloveni. Dukljanska Hronika priča da su se tad pobunili Rašani na severu; a iz drugih, pouzdanijih izvora, doznajemo i za ustanak maćedonskih Slovena. Sinovi kneza Nikole, koji su se javili ranije kao vođe pokreta, digoše 976. god., dakle uskoro iza careve smrti, veliki ustanak u Maćedoniji. Njihovo ishodište bilo je područje južne Maćedonije od Velesa do Ohrida, a glavno mesto beše im Prespa i posle Ohrid. U selu Germanu prespanskog kraja, kod jedne stare crkvice, nađen je nadgrobni spomenik, koji je 992/3. god. Samuilo, najmlađi Knežević, podigao ocu Nikoli, majci i bratu Davidu, koji je kao najstariji bio primio vlast.

Ustanak brzo uze maha. Kad su čuli za nj, oko 979. god. pohitaše iz Carigrada bugarski potonji vladari, Boris II i brat mu Roman, da pomoću tih ustanika povrate svoju vlast u Bugarskoj. Ali nemadoše sreće. Boris je poginuo na putu, ubijen od jednog Bugarina, koji ga nije poznao u grčkom odelu; a Roman, iako je stigao u Vidin, ne nađe nikakva većeg odziva. Glavni vođa ustanka, Samuilo, nije bio od ljudi, koji bi svoje uspehe ustupio drugome. Od četiri brata on je naskoro ostao jedinac. Mojsej je pao pri napadaju na grad Ser; Davida su ubili maćedonski Vlasi u gorama između Prespe i Kostura; a Arona je docnije dao ubiti sam Samuilo, možda radi njegovih veza sa Vizantijom ili što nije mogao da se složi s njim oko podele vlasti. Kad neće da deli vlast s bratom, još manje će je Samuilo hteti deliti s carevićem Romanom. On Romanu daje samo podređeni položaj namesnika u Skoplju, što ovaj prima videći da nema inače izgleda za uspeh u borbi protiv njega. Samuilo, prema tom, odbija bugarsku zakonitu dinastiju od vlasti nad svojim područjem; on stvara novu državu i uzima vlast za sebe i svoje potomke. Taj svoj samostalni stav on održava do kraja. Iako je posle zauzeo Bugarsku i prestonicu njenu Preslav, on tamo neće da prenosi svoje sedište, nego ostaje veran Prespi i Ohridu. U ta mesta on je preneo i sedište patrijaršije, hoteći da patrijarh bude uza nj kao uz novog cara. Jedino što je primio kao neposredno nasleđe stare bugarske države to je carska titula i ustanova patrijaršije, kojima je hteo i da obeleži svoj stav prema Vizantiji i da pokaže kontinuitet Simeonove tvorevine kao nove državne koncepcije protiv svemoći Carigrada. S toga je njegova država smatrana kao nastavak stare Bugarske od svih savremenika, pa i od same Vizantije.

Vizantija je pune četiri godine, od 976.-980., bila zauzeta pobunom, koju je digao u Maloj Aziji vojvoda Varda Sklir; i posle toga raznim ustancima za oslobođenje muslimana, koje je osokolila akcija Sklirova. Samuilo primećava, da su u evropskim oblastima Carevine proređeni garnizoni i s toga živo radi da svoju ustaničku akciju što više razvije i dobijeno učvrsti. Već 979. on sa vojskom dopire do u Tesaliju i opseda Larisu, koju je posle duže opsade, u jednom novom pohodu, osvojio 983. god. Opljačkavši grad, on je stanovništvo, verovatno slovenskog porekla, preselio u Maćedoniju, a muške uvrstio u vojsku. Tom prilikom preneo je i mošti lariškog svetitelja Ahilija i podigao mu crkvu na jednom od prespanskih otoka, koji se danas zove Ail. Od tada datira kult ovog inače malo značajnog svetitelja među Južnim Slovenima. U žegligovskoj župi podignuta je u XIV veku crkva Arhiljevica, a u užičkom kraju postoji mesto i manastir Arilje. Pad Larise izazvao je u grčkom svetu razumljivo ogorčenje; opasnost od Samuilove akcije postala je do očiglednosti jasna za sve.

Za ovu maćedonsku dinastiju vezano je nekoliko romantičarskih pripovedaka, čiju verodostojnost nije uvek lako proveriti. Naročito su česte ljubavne historije. Samuilov sin, Gavrilo-Radomir, pri osvajanju Larise, zaljubio se u jednu lepu Grkinju Irenu i rastavio se posle radi nje sa svojom prvom ženom, kćerkom mađarskog kralja. God 986., kazuje druga priča, pregovarao je sevastiski mitropolit za mir između Vizantije i Samuila. Ovaj je među ostalim tražio za nekog svog bliskog srodnika sestru cara Vasilija II za ženu. Grci su im kao nevestu podmetnuli kćer jednog dvorjanina. Kad su to doznali Samuilo i njegovi ljudi spalili su mitropolita, koji je doveo mladu, i rat je planuo nanovo. Grci su tad pokušali da odvoje od Samuila Alusijana, neko njemu vrlo blisko lice, koje je gospodarilo u jednom delu države. Nije sigurno ko je taj Alusijan: da li posle dobro poznati unuk Arona, brata Samuilova, ili neki Aronov sin, ili, kako neki bugarski naučenjaci drže, Aron sam, koga je Samuilo dao ubiti. Sigurno je, da je te godine došlo do jednog većeg pohoda Vasilijeva protiv Slovena. Vizantiski car udario je na Sofiju, kao glavno središte puteva od Carigrada prema zapadu, i kao na najistočnije mesto dokle je tada dopro slovenski pokret. Pred Sofijom grčka vojska, pod zapovedništvom još neiskusnog cara, ostaje za tri nedelje neaktivna, opsedajući grad i rasipljujući se po okolini radi hrane za sebe i za konje. Samuilovi ljudi ih, tako rasute, napadaju, plene i ubijaju. Kako je loše i na brzu ruku bila opremljena sva vojska, koja nije imala potrebnog iskustva, vidi se najbolje po tom, što joj naskoro nestaje hrane. Prisiljen svim tim, priča Lav Đakon, carev pratilac na ovom pohodu, Vasilije mora da se nesvršena posla vraća natrag. Pri tom povlačenju, u klancu takozvanih Trojanovih vrata, napadoše ih sa svih strana maćedonske čete i napraviše pravi pokolj. Carev šator, sve blago i sav prtljag beše zaplenjeni. Sam je Samuilo vodio svoju vojsku i 17. avgusta 986. odneo ovu pobedu. Njen rezultat bilo je osvajanje čitave Bugarske, sve do Dunava.

Kao neposredna posledica ovog poraza beše novi građanski rat u Vizantiji, koji i opet vodi Varda Sklir i drugi vojvoda Varda Fokas. Oni traže za sebe carsku krunu. U nevolji, car Vasilije se obratio Rusima i samo sa njihovom pomoću, posle duže borbe, uspeo je da očuva presto. Za vreme te krize, koja je trajala sve do 989. god., Samuilo je nastavio svoja osvajanja na Balkanu. Tada je, verovatno, on pokorio Rašku i Bosnu i uzeo od Mađara Srem, u kom postoji episkopija podvrgnuta Ohridu. Mada je, isto tako, uzeo i Zetu s Trebinjem. U Zeti je u to doba vladao knez Vladimir; prestonica mu beše kod crkve Prečiste Krajinske, ispod Katrkola, a oblast mu je obuhvatala današnju Crnu Goru i jedan deo severne Albanije. Kad je Samuilo napao njegovo područje, Vladimir se sklonio na brdo Oblik. Ostavljajući jedan deo vojske da ga opseda, Samuilo je s ostalim četama osvajao druga mesta. Pritešnjen glađu i izdajom Vladimir se predao, bio svezan i poslat u zatvor u Prespu. Dukljanska Hronika, koja je za ovu partiju imala jedno dosta pouzdano žitije Vladimirovo kao izvor, kazuje, da je Samuilo, ljut što nije mogao osvojiti Ulcinja, počo da pleni i pali čitavu Dalmaciju, sve do Zadra. Odatle se, u jednom smelom i dotle nečuvenom vojnom pohodu preko Bosne i Raške, vratio u svoju oblast. Na zapadu je, dakle, Samuilo prodro dalje od cara Simeona; njegova je država uopšte najveća slovenska tvorevina na Balkanu. Nikad više, sve do naših dana, nisu Sloveni imali u svojoj vlasti toliko poseda. Na jugu, Samuilo je 989. god. uzeo Veriju i Srpčište.

Prilično je poznata iz književnosti, u kojoj je više puta obrađivana, dalja sudbina Vladimirova. Kći Samuilova, Kosara (u grčkim izvorima zvana Teodora), zaljubila se u mladog sužnja Vladimira i izmolila je u oca njegovu ruku. Samuilo imao je u svojoj politici i širih poteza. On nije išao samo za tim, da, prigrabivši zemlje, postupa sa osvojenim oblastima kao sa surovo pokorenim područjem, nego je želeo da nove podanike na neki srdačniji način veže za sebe i svoju državu. On je, mudro, vratio Vladimiru Zetu, da u njoj i dalje vlada, ali odsada kao njegov čovek, zet i vazal. Isto je tako vratio oduzetu trebinjsku oblast i Vladimirovu stricu Dragomiru. Posle ovog veze između Maćedonije i severnih srpskih oblasti postale su tešnje i srdačnije. Srpska crkva došla je pod vlast ohridske patrijaršije. To je pojačalo uticaj pravoslavlja i naročito uticaj i širenje maćedonske slovenske književnosti među Srbima.

[vlado]

Drzava macedonskih Slovena

2.deo
U tom vremenu do 990. god. Samuilo je osvojio i Epir i dračku oblast. On je bio zet gradskog dračkog kmeta Jovana Hrisilija, i verovatno je do Drača došao s njegovom pomoću. Tako je Samuilova država izlazila na tri mora: Crno, Egejsko i Jadransko, a na severu je bila ograničena Savom i Dunavom.

Od 991. god. njegova se sreća obrće. Car Vasilije II, sav vojnik, energičan, dosledan i nepopustljiv, pošto je smirio sve unutrašnje nezgode, prelazi u ofanzivu, da raščisti svoje odnose i sa Samuilom. Vesti o ovom periodu maćedonske historije dosta su pomućene i nesaglasne, i na osnovu njih ne da se uvek stvoriti potpuno tačna slika. Jasno je samo to, da Vasilije II ima uspeha, iako još nedefinitivnih, i da postepeno osvaja teren. Jedan jermenski hroničar zabeležio je jednu vrlo važnu činjenicu iz ovog vremena. Car je bio naselio u evropskim tematima mnogo Jermena, dotle pouzdanih prijatelja Vizantije, i računao je na njih u slučaju potrebe. Kad je, međutim, izbio rat, jedan dobar deo tih naseljenika, sa dve vođe, prešao je Samuilu. Da li tu nema posredne potvrde za Samuilovo jermensko poreklo?

Kad je Vasilije, zbog napada egipatskih muslimana u Maloj Aziji, morao 995. god. prekinuti ratovanje u Evropi i poći na tu stranu, obnovio je Samuilo svoje udarce protiv Vizantije. Ovog puta 996. god., on je krenuo ravno na Solun. Grad nije mogao da uzme, ali je Grcima zadao pod gradskim bedemima osetan udarac i zarobio je Ašota, sina gradskog zapovednika Gligorija Taronita. Sa Soluna krenuo je Samuilo na jug Grke, sve do Peloponeza, u smelim i vratolomnim zaletima. Čim je dobio vesti o tome, car Vasilije je odmah uputio protiv Samuila Nićifora Urana, vrlo sposobna vojskovođu. Iz Soluna, gde je spremio sigurnu odbranu, požurio je Uran za Samuilom i u dolini Sperhija naišao je na njegovu vojsku. Maćedonci su bili iznenađeni, ali, nadajući se da Grci neće moći preći usled kiša nabujalu reku Sperhij, ne uznemiriše se mnogo. Grci su ih, međutim, zaobišli i izveli noćni prepad. Sloveni su u toj borbi ljuto stradali; sam Samuilo bio je teže ranjen i jedva je uspeo da se spase sa isto tako ranjenim sinom; a na 12.000 njegovih ratnika dopalo je ropstva.

Taj udarac otpočeo je niz daljih Samuilovih nesreća. Ima jedna vest, da se on pod utiskom katastrofa bio obratio caru Vasiliju moleći mir. Do mira nije došlo; i to, kako jedan istočnjački izvor kaže, s toga što se Samuilo predomislio u poslednji čas. Čuo je, kaže, da je tad umro poslednji bugarski car – valjda Roman, jer drugog nije bilo – i onda se trgao. Napustio je pregovore i proglasio sebe za cara. Vest ta u suprotnosti je sa grčkim izvorima, koji znaju za cara Romana i posle tog datuma i za njegovu dalju sudbinu; a i teško je verovati, da bi se Samuilo proglašavao za cara baš sad, posle tako krupnog poraza. Istina, sam jedan poraz ne bi bio dovoljan da dotuče Samuila. Ne manje težak poraz pretrpio je i car Vasilije, pa nije podlegao. Ali je bilo razlike u karakteru poraza. U jednom Vasilije, još mlad i neiskusan, dobija udarac kao pouku za budućnost; on iza toga, s tvrdom verom u sebe, radi živo dalje, ide napred i očevidno doživljava uspehe. U drugoj, Samuila stiže udarac posle čitavog niza uspeha, kao kazna za preveliku smelost, u doba zrelih godina kad se nedaće teže podnose. U novim borbama nije više napadač Samuilo nego Vasilije.

Prilikom vizantiskog napadaja 997. god. Samuilo je gotovo pasivan. Nićifor Uran je iz Soluna prodro u maćedonsku oblast i plenio je tri meseca. Od početka novog veka akciju protiv Maćedonske Carevine preuzima sam Vasilije. God 1101. pokorila je njegova vojska Bugarsku, zauzela obe stare prestonice i porušila mnogo utvrđenja. Naredne godine napali su Vizantinci na južne Samuilove oblasti. Ljudi su počeli gubiti veru u Samuila. Njegov zet, Dobromir, bez borbe je predao grad Veriju i postao zato vizantiski antipat. Drugi vojvoda Dimitrije Tihonas predao je grad Kolindron, pod uvetom da s vojskom dobije slobodan prolaz do Samuila. Jedino je Srpčište hrabro branio vojvoda Nikolica, koji je, zarobljen, prezreo grčke časti, pobegao Samuilu, pokušao nove borbe, ali ponovo bio zarobljen i odveden u carigradske tamnice. Posle toga Vasilije osvaja Tesaliju. U osvojenim mestima sistematski iseljava slovensko stanovništvo, a dovodi grčko. Po povratku iz Tesalije car je napao i uzeo Voden, jednu od glavnih tvrđava maćedonskih, koja je štitila prilaz za Prespu i Ohrid. Treće godine, 1003., pošto su svršili stvari na jugu, Grci opet nastavljaju akcije na severu. Te godine napadali su Vidin. Da spase taj grad, dok je dosada bio pasivan, Samuilo sad preduzima energičnu diverziju. Licem na Veliku Gospoinu rupio je on s vojskom u Adrijanopolj, i oplenio grad koji je sav bio u prazničnom raspoloženju. Karakteristično je svakako, da Samuilo neće da uđe u borbu s carevom vojskom; on sad ne ide u pomoć Vidinu, kao što je nekad jurio da spase Sofiju. Jedino što je pokušao bilo je to, da presretne grčku vojsku, kad je posle zauzeća Vidina pošla na Skoplje. Vasilije je zatekao maćedonsku vojsku na izabranim položajima kod Vardara. Bez oklevanja, on je prešao nabujalu reku, napao iznenađenog Samuila i zadao mu udarac sličan onom u dolini Sperhija. Car Vasilije ušao je tad pobedonosno u osvojeno Skoplje, koje mu je, po Skilicinom pričanju, predao bugarski bivši car Roman. Po zauzeću Skoplja Vasilije je pošao pod tvrdi grad Pernik, u dolini Strume, ali nije uspeo ni da ga osvoji, ni da obećanjima skloni na izdaju njegova zapovednika Krakru. Samuilo je, po carevu povratku, 1004., pokušao nov napad na Solun, ali sasvim uzaludno.

Samuilo je doživeo udarce i u porodici. Mladog zarobljenika solunskog, Ašota, on je oženio svojom ćerkom i uputio ga je potom za upravnika dračke oblasti. Mladi Ašot (sudeći po imenu, i on jermenske krvi), kad je video obrt sreće Samuilove, izdaje Samuila i beži u Carigrad. S njim je u izdaji učestvovao i sam tast Samuilov Hrisilije. U Carigradu, Vasilije lepo primi i nagradi Ašota, usvoji i njegove predloge i poruke o tom, kako treba udesiti napad i predaju gradova, i postupi po njima. 1005. god. Drač je bio ponovo u vizantiskoj vlasti.

Kao što nekada car Simeon nije hteo da sklapa mira sa Vizantijom, nego je stalno bio s njom "na ratnoj nozi", tako je sad činio i Vasilije protiv Samuila. On mu ne dv da odahne. Njegove čete često napadaju Samuilovo područje i nanose mu štete. Od 1004.-1014. god. nema nijedne sigurne vesti o ma kakvom ofanzivnom pokušaju Samuilovom. Mesto toga, u strahu od vizantiskih napadaja, on podiže utvrđenja i pregrađuje klisuru u strumičkoj dolini među Ograždenom i Belasicom. Kad je Vasilije, početkom 1014. god., pokušao tud da se probije naišao je na nesavladive teškoće. Uviđajući, da tako neće moći proći, on poveri zapovedniku maćedonske teme Nićiforu Ksifijasu da obiđe ove položaje iza Belasice, dok on bude napadao s preda. Samuilo je za to vreme, da odvrati Vasilija, poslao moćnu vojsku i opet protiv Soluna, pod vođstvom vojvode Nestorice; ali je ta vojska pretrpela potpun poraz. Međutim je Skifijas izvršio svoj zadatak. Na zaprepašćenje maćedonske posade pojavile su se grčke čete sa Belasice njoj u bok i sasvim je rastrojile. 29. jula 1014. zametnula se odlučna bitka, koja je završila slovenskim porazom. Sam stari Samuilo pao bi u vizantisko ropstvo, da ga nije spasao jedan očajnički juriš njegova sina, ali su ipak obojica morali da se begstvom spasavaju s nesrećnog bojišta. Samuilo se sklonio u Prilep, u jedan od najtvrđih gradova Maćedonije. Strumica se ipak održala, zahvaljujući tome, što je stanovništvo tvrđave Mačukova kamenjem i strelama odbilo grčke napadaje. Inače, slovenska je vojska strahovito stradala. 15.000 ljudi beše palo u grčke ruke. Surovi vizantiski car, pun osvete, i da zastraši, kaznio je nesrećne zarobljenike oslepljivanjem, ostavljajući na svaku stotinu po jednog ćoravog kao vođu. Učinio je to verovatno s toga, što je jedan odred Slovena, pod vođstvom Samuilova sina Radomira, iz zasede pobio jedan deo njegovih vojnika u tesnacu između Belasice i Plauš-planine. Kad su pred Samuila stigli ti ubogaljeni vojnici, nekad cvet njegove vojske, on je dobio srčani udar, i domalo je umro, 6. oktobra 1014. god.

Samuila je nasledio njegov sin Gavrilo-Radomir, lično veoma hrabar i odlučan, ali bez prave sreće. Izmorena dugim i neuspelim ratovanjem njegova zemlja beše klonula, a energični protivnik nije dopuštao da se pribere nova snaga. Još iste jeseni, 1014., car nastavlja ratovanje, želeći da iskoristi pobedu. Posle vesti o porazu caru se predao grad Melnik. Čim je dobio glas o Samuilovoj smrti Vasilije je odmah krenuo u središte maćedonske Države, u samu Pelagoniju, da po mogućnosti dokrajči rat. Njegova vojska zauzela je Štip i Prilep, a on je sam popalio Bitolj, u kom je bio dvor novog cara. Kad je zazimilo vratio se Vasilije u Solun, početkom januara 1015. god. Odatle se s proleća, aprila meseca, krenuo opet u Maćedoniju, da pokori odmetnuti Voden. Zauzevši grad, car je njegovo slovensko stanovništvo preselio u bolerski kraj, a mesto njega je doveo grčki elemenat; i to ne ratare i radnike, nego prave pustahije zvane "kontorate" – kopljanike. Osim toga, u klancu na putu za Ostrovo i Bitolj dao je car sazidati dva nova grada, Kardiju i Sv. Iliju. Dalje odatle nije išao, nego se vratio u Solun.

[vlado]

Drzava macedonskih Slovena

3.deo
Malo dana iza tog uspeha stiže caru Vasiliju poslanstvo od novog maćedonskog gospodara, Jovana Vladislava. To je bio sin Samuilova brata Arona, koga je Samuilo dao ubiti. Ovaj je, verovatno, iskoristio nedaće Samuilove i Radomirove, i pun osvete, a željan vlasti, ubio je Radomira kod mesta Petriska, koje se nalazi kod istoimenog jezera. Dukljanska Hronika izrično kazuje, da ga je na to razračunavanje poticao sam car Vasilije, razumljivo iz kakvih pobuda. Svirep, Vladislav je ne samo ubio Radomira, nego mu je dao ubiti i ženu, a sina oslepiti. To je bilo negde s početka jeseni 1015. god., po svoj prilici septembra meseca. Došavši na vlast Vladislav je pohitao da izjavi pokornost caru Vasiliju i da zamoli mir. Vasilije je bio voljan njemu odobriti ono, što je Radomiru odbio; to daje, donekle, potvrde Dukljaninovoj priči o njihovim tajnim vezama. Ali, baš u taj mah, stiže njemu ugledni velikaš maćedonski, kavhan Teodor, kako se čini, pristalica starog Samuila i njegova sina. On je prikazao Vladislava vrlo crnim bojama i odgovarao je cara da ulazi s njim u veze. Predložio je čak caru, da se Vladislav ubije i najmio je za taj posao jednog Vladisavljevog dvorjanina. Ali, ovaj dvorjanin, verniji Vladislavu nego Teodoru, ubi ovog na povratku kući. Car Vasilije, potaknut sumnjama Teodorovim, inače protivnik Maćedonske Države i ne željom da je što pre satre, uze ovo ubistvo kao povod da počne novi rat. Bez ikakve veće muke car je ovog puta prodro do samog Ohrida. Odatle je nameravao krenuti na Drač i tamo utvrditi svoju vlast, kad mu stiže vest, da je jedan njegov odred, koji je operisao u Pelagoniji, nastradao od četa maćedonskog vojvode Ivca. Car odmah pođe u Pelagoniju, ali se Ivac povukao u planine, nemajući snage da primi borbu s glavnom grčkom vojskom. Vasilije se potom vratio u Solun, a dve vojske posla u dva razna pravca da uzmu još zaostalih delova Maćedonske Države i da ih smire; jednu u Strumicu, a drugu prema Sofiji. Prva je uzela tvrđavu Termicu (Banjsku kod Strumice?), a druga Bojanu kod Sofije.

U takvim prilikama šta bi bilo prirodnije, nego pribrati sve narodne snage za zajednički otpor? Krvavi Vladislav smatrao je, da će ojačati svoj položaj ako potamani sve takmace i srodnike Samuilove porodice. On s toga radi o glavi i zetskom knezu Vladimiru. Legenda kaže, da je ovaj, pored svih opomena svoje žene, a Samuilove kćeri, na obećanja i zakletve Vladislavljeve, došao u Prespu, i tu, po naredbi Vladislavljevoj, bio ubijen pred crkvom 22. maja 1016. god. Žena mu je posle prenela telo i sahranila u krajinskoj crkvi. Odatle je preneseno najpre u Drač (1215. god.), a posle je sahranjeno u novom, po njemu prozvanom manastiru kod Elbasana (Šen Ćin). Vladimirova država pala je u plen Vladislavu. Kult kneza i mučenika Vladimira razvio se dosta rano. Jedno njegovo latinsko žitije, u izvodu, sačuvano je u Dukljanskoj Hronici, a potiče nesumnjivo iz XI veka. Politički značaj kneza Vladimira, očevidno, nije bio velik; njegov kult s toga dolaziće nesumnjivo od moralne vrednosti njegove ličnosti. Još uvek, na dan njegove smrti, ide puk na planinu Rumiju noseći sa sobom jedan krst, za koji veruju da se na njemu Vladislav zaklinjao, kako mu neće učiniti prevare. Ta svečanost okuplja sve susede, pravoslavne, katolike i muslimane. Isto tako ima kulta kneževa i u Zapadnoj Maćedoniji. U manastiru Sv. Jovana Bigorskog, priča se, očuvana je glava Vladimirova, koju je tamo sam doneo.

S kraja leta 1016. god. car Vasilije, svršivši izvesne poslove u Carigradu, polazi ponovo protiv Maćedonaca. Tvrdi grad Pernik, koji je odoleo tolikim napadima, bio je glavni cilj njegove nove akcije. Posle tromesečne opsade (upravo posle 88 dana) Vasilije je i ovog puta morao da se vrati ne mogavši ni opet nagnati hrabru posadu ni na predaju ni na izdaju. Čim je oslavilo proleće 1017. god. Vizantinci su krenuli na novi pohod. Iz Mozinopolja, gde je car češće zimovao, pošao je prema Kosturu, pošto je uz put uzeo još nepoznati grad Long. Ali napori njegovi da osvoji taj tvrdi grad brzo, na prepad, nemadoše uspeha. Za duže opsedanje, međutim, car nije imao vremena ni potrebnog spokojstva. Evo zašto. Baš tu njemu je stigla vest, da je poznati branilac Pernika, vojvoda Krakra stupio u savez s Pečenezima, da se sjedinio sa Vladislavom i da se sprema da, uzevši Dorostol, napane cara s leđa iz Bugarske. Dobivši te glasove Vasilije počinje da se povlači, osvajajući i rušeći uz put gradove Višegrad, Veriju i predele Ostrova i Moliska. Na putu mu javiše, da je opasnost prošla u nekoliko, pošto su Pečenezi odbili da sudeluju u borbi protiv cara. Vasilije krene na to protiv grada Setine, na izlasku iz Morihova u bitoljsku kotlinu, gde se nalazi jedan carski dvor maćedonski i velike zalihe žita. Nedovoljno utvrđen, grad je bez muke pao u grčke ruke, s celim plenom. Maćedonska vojska požuri u pomoć. Car Vasilije joj posla u susret zapovednika solunske teme, Konstantina Diogena. Maćedonci su bili vešto zaveli i opkolili njegovu vojsku i sigurno bi je potpuno porazili, da joj nije stigao u pomoć sam car požurivši sa svojom konjicom. Kad su maćedonski osmatrači ugledali tu vojsku, u užasnom strahu stadoše vikat: "Bežite, bežite, eto cara!", našto svu vojsku obuze panika. U najvećoj pometenosti vojska prenu na sve strane, potpuno nesposobna za borbu, zajedno sa samim Vladislavom. Posle te pobede Vasilije se neko vreme zadrža u Vodenu da organizuje nove krajeve, a onda ode na zimovanje u Carigrad (9. januara 1018.).

Vladislav, koji je imao energiju ređe vrste, nije klonuo ni posle tog poraza. Iza careva dolaska on odmah počinje novu akciju, ali sasvim na drugoj strani; verovatno s toga, što se tamo nadao lakšem uspehu. On udara na Drač, na koji je od početka svoje vladavine bio bacio oko. Ali tu, pod Dračem, prilikom borbe Vladislavljeve sa samim zapovednikom grada, biva napadnut od dvojice pešaka i ubijen. Grk Skilica, a još više Dukljanska Hronika, prikazuju to ubistvo kao nešto tajanstveno, odnosno kao neku božju odmazdu; u stvari, kao da ima razloga verovanju da je Vladislav poginuo od svojih ljudi.

Vest o pogibiji Vladislavljevoj krenula je cara, da odmah, marta meseca 1018. god., pođe u Maćedoniju i definitivno pokori tu zemlju. U samoj Maćedoniji nasta malodušnost. Zemlja je bila izmučena dugim i bezuspešnim ratovanjem i otrovana unutrašnjom borbom; a izgledi na neki obrt sreće ne behu nikakvi. S toga velik deo velikaša požuri, da se preda caru i spase svoje oblasti i prava. Već u Adrijanopolju stigoše mu brat i sin hrabroga Krakre, koji mu izjaviše pokornost i predadoše 36 gradova zajedno sa dotle neosvojivim Pernikom. Car oberučke primi ponudu; samom Krakri dade čin patricija i ostavi ga na njegovom starom položaju. Kad je tako bio obezbeđen od Bugarske, Vasilije pođe u Mosinopolj, da uredi i pitanja Maćedonije. Po primeru Krakrinom dođoše i mnogi drugi velikaši sa raznih strana, iz Pelagonije, Morovizda i iz Lipljana s Kosova. U Seru stigao je cara Krakra sa ostalim gospodarima predatih gradova i lično je izjavio svoju podložnost. Tu su mu se predali i vojvoda Dragomuž, gospodar Strumice, koga car isto napravi patricijem, i Bogdan, zapovednik "unutrašnjih gradova." Upada u oči, da je sem Krakre kod maćedonskih vojvoda malo bugarskih, nego prevlađuju čisto slovenska imena, kao i kod mlađih članova dinastije. Pred samim gradom Strumicom dočekao je cara arhiepiskop Jovan (David) sa sveštenstvom, moleći za milost u ime Marije, žene Vladislavljeve, koja se odricala svih vladalačkih prava. To je bila potpuna kapitulacija Maćedonske Carevine. U pobedničkom pohodu car je prošao Skoplje, Štip, Prosek i ušao je najposle u Ohrid, gde je dočekan s molepstvijima i klicanjem. U staroj prestonici Samuilovoj Vasilije je naišao na ogromno bogatstvo; bilo je, priča se, više od hiljadu kentenara zlata i mnoštvo zlatom i biserom okićenih haljina i nakita. Tu je zatekao i Vladislavljevu udovicu sa decom njenom i Radomirovom. Car je bio prema njima milostiv i uzeo ih je pod svoju zaštitu, ali ih je, u isto vreme, stavio pod nadzor. Čak i Vladislavljeva sina Prusijana, koji se beše, sa dva brata, povukao u planinu Tomor i pokušao da tamo organizuje borbu, primi u Devolu usrdno i dade mu titulu magistra. Prusijan i braća mu Alusijan i Aron vraćali su se, po imenima, na staru jermensku tradiciju porodice. Kod Prespanskog Jezera car je ovom prilikom podigao dve nove tvrđave, Vasilidu i Konstanciju, u čast svoga i bratova imena.

[vlado]

Drzava macedonskih Slovena

4.deo
Ali se ipak ovom prilikom ne pokoriše sve vojvode i knezovi maćedonski. Vojvoda Ivac, poznat sa svoje posede nad Grcima u Pelagoniji, ne hte da prizna vrhovnu vlast Vasilijevu i odmetnu se u planine, da sprema ustanak. Grci tumače njegov otpor tim, što je on hteo da obnovi Samuilovu državu i uzme njegovu titulu i položaj. Na planini Vrohotu, u gradu Proništu, Ivac je počeo da okuplja ustanike. Taj je pokret morao biti vrlo ozbiljan, kad je car lično došao u Devol, da, primivši careviće, pozove na predaju i Ivca, nudeći mu istu milost, koju je već pokazao prema ostalim njegovim vojvodskim drugovima, a upozoravajući ga na bezizglednost dalje borbe. Da bi dobio vremena Ivac uđe u pregovore, otežući ih namerno što duže. Tako je zadržao cara gotovo dva meseca. Tada novi ohridski zapovednik, Jevstatije Dafnomil dođe na ovaj plan prevare. Vojvoda Ivac slavio je svake godine Veliku Gospoinu i po starom običaju primao taj dan u svoj dom goste i namernike. Jevstatije sa dvojicom svojih ljudi ode na Ivčevu slavu. Ovaj ga primi lepo, iako je bio iznenađen tom posetom. Posle crkvenog obreda Jevstatije pozove Ivca na tajni dogovor u četiri oka, pa kad je ovaj došao Jevstatije ga, kao fizički jači, obori na zemlju i pomoću svojih pratilaca veže i oslepi. Uzrujanim gostima izjavio je, da to radi u ime carevo. Ubogaljenog Ivca odveo je potom caru Vasiliju, koji ga dade baciti u tamnicu. Jevstatije je, za nagradu, dobio upravu nad Dračem.

Pored Ivca zna se i za još neke maćedonske vojvode, koji nisu hteli da se pokore. Tako je neki vojvoda Gavra mislio na ustanak i ušao radi toga u veze sa Elemagom Francison, koji je bio zapovednik Berata i priznavao Vasilijevu vrhovnu vlast. Kad se doznalo za tu zaveru, Gavra je bio uhvaćen i oslepljen, a Elemag se odbranio od optužbe i zadržao staro dostojanstvo. Ustanak je pokušao i stari vođa Nikolica. On se ranije istakao kao hrabar branilac Srpčišta, ali je najzad morao da se preda. Car Vasilije ga je, kao sina jednog uglednog vizantinskog činovnika, pomilovao i imenovao patricijem. Nikolica se naskoro vratio u Maćedoniju i, za vlade Samuilove, pokušavao nove napadaje na Srpčište. Posle sloma Maćedonske Države on se spremao na nove borbe. Ali, gonjen od Vizantije i carske vojske, videći sve skrhano, Nikolica se sam jedne noći predao carevim ljudima. Bio je okovan i poslat u Solun. Krajem 1018. god. bila je čitava zemlja pokorena, a Vasilije je, radi svoje energije, u ovim dugim i krvavim borbama, dobio naziv "ubice Bugara".

Na Maloj Prespi, na ostrvcu Ailu, još se nalaze ruševine stare Samuilove crkve Sv. Ahila. Za nju stručne arhitekte nalaze, da predstavlja prelazni tip jelinističko-orientalne škole i da ima iste dispozicije kao Stara Mitropolija u Mezemvriji, na obali Crnoga Mora. Druga Samuilova građevina, crkva Sv. Germana, u selu Germanu, pokazuje uticaje anatolske škole, čije je poreklo u Jermenskoj. Crkva je ta u novije vreme popravljana i dograđivana. Pored nadgrobne ploče Samuilovih roditelja i brata mu Davida, to su jedini ostaci Samuilove vladavine, koja je bila tako neobična po svojim velikim uspesima, kao i po naglim obrtima sreće. U našoj prošlosti nije bilo primera naglijeg uspeha i naglijeg pada, kao što je slučaj sa sudbinom Maćedonske Države.

Na krajnjem severu nekadašnje Maćedonske Države u Sremu, držao se još, posle pada svih oblasti na jugu, sremski poglavica Sermo. Ne mogući ga, bez težih napora, savladati, poručio mu je vizantiski namesnik u današnjoj Srbiji, Konstantin Diogen, da želi s njim neki lični dogovor. Svaki je imao da povede sa sobom po trojicu sluga; a sastanak je trebalo održati na sred jedne reke, verovatno Save. Na sastanku, Diogen ubi Serma i onda s vojskom krene i bez muke uze grad Sirmij, odnosno Mitrovicu, koji mu je predala Sermova žena. Vizantiska vlast proširi se tako, 1019. god., sve do Srema na severu i Jadranskog Mora na zapadu.

Osvojivši Maćedonsku Državu car Vasilije nije pokazivao one surovosti, kakva bi se mogla očekivati od njega posle onog postupka sa zarobljenicima iza bitke kod Belasice; a nije nastavio ni onaj sistem helenizacije ove oblasti, kako je činio ranije zauzimajući izvesna mesta. Mesto toga, kako videsmo, on je na mnogim položajima ostavljao stare knezove i zapovednike. Maćedonija je bila podeljena u četiri teme, a glavno sedište upravnika beše u Skoplju. Važniji gradovi i tvrđave behu posednuti pouzdanim grčkim ljudima; a vojničko uređenje dobilo je, kao u vizantiskim oblastima Italije, karakter katepanata. Poreski sistem nije udešen prema težem vizantiskom, nego je ostalo da se plaća za porezu mat žita, mat prosa i krčag vina. Vrlo važno beše i to, što je Vasilije zadržao avtokefalnu ohridsku arhiepiskopiju, koja se, u tradiciji bivše bugarske patrijaršije, zvala i patrijaršijom, ostavivši joj sva njena prava i granice. Car, istina, ne priznaje toj crkvi patrijaršiskog dostojanstva, ali to je, posle pada Mećedonske Države, u prvi mah malo bunilo njene pripadnike, pošto je na upravi ostala ista ličnost, arhiepiskop Jovan. Ovaj čovek uspeo je izgraditi kod cara da ohridskoj crkvi potvrdi sve one granice, koje je ona dobila za vreme Samuilovo. Povelja o tom izdana je ohridskoj crkvi 20. maja 1020. godine. Prema toj i još dve povelje izdane 1019-1020. god., ohridska arhiepiskopija imala je pod sobom 31 episkopiju: obuhvatajući na severu Braničevo, Beograd i Srem, na severozapadu Ras i Prizren, na istoku Silistriju, Vidin, Sofiju Strumicu, na jugu Veriju i Srpčište, na jugozapadu Butrinto i Janjinu. Dobar deo tih zapadnih episkopija dobila je ohridska mitropolija na račun dračke. Opseg arhiepiskopije ohridske obuhvatio je u glavnom sredinu, trup Balkanskog Poluostrva i njegov zapadni deo izuzimajući Albaniju i Primorje. Od Bugarske je u sastav ohridske arhiepiskopije ulazio samo zapadni deo. Težište delatnosti ohridske crkve bilo je, dakle, na čisto slovenskom području, koje je delimično i ranije bilo, a sad definitivno došlo van domašaja rimske crkve. Zapadni uticaj u oblasti Raške bio je delovanjem ohridskog sveštenstva postepeno suzbijen, da kasnije sasvim iščezne. Kao u crkvi, tako je, verovatno, i u svemu drugom u Maćedonskoj Državi bio vidan slovenski karakter njezin. Car Vasilije i njegovi naslednici dali su posle ohridsku crkvu u grčke ruke; uticaj grčki postepeno se jačao i osećao sve više; � ali on nije mogao da znatno izmeni glavni slovenski fond, i to jedno s toga, što je stvaranjem slovenske književnosti Ćirilo-Metodijevske škole, i stvaranjem slovenske Maćedonske Države razvijena slovenska narodna svest; i drugo, što je slovenskim radom od jednog stoleća stvorena tradicija i bogat duhovni kapital, koji se više nisu dali potisnuti.

U vezi sa Samuilovim ratovanjem protiv Vizantije dogodile su se i osetne promene u Jadranskom Primorju. Mletačka Republika, koja se znatno razvila pred kraj X veka, iskoristila je sukob Carevine sa Samuilom da ojača svoj položaj u Jadranskom Moru. Sem toga, za vreme hrvatskih unutrašnjih borbi, posle smrti Stevana Držislava (+997.), Mlečani se upletoše u hrvatske i dalmatinske poslove, štiteći svoje trgovačke kolonije i romansko gradsko stanovništvo. U proleće, 9. maja 1000. god., krenuo je dužd Petar II Orseolo protiv Hrvata i Neretljana, da ih prisili na vođenje obzira prema mletačkim interesima. Njegov pohod toga puta ličio je na kakav triumf. Kao pobedilac, bez napora, često i bez ikakve borbe, on je prošao celu istočnu obalu Jadrana. Nešto otpora dali su samo Neretljani. Prva njihova žrtva bila je jedna grupa od 40 trgovaca, koja se iz Apulije vraćala kući. Kod otoka Kače savladale su Neretljane mnogobrojnije mletačke lađe. U Spljetu, gde je dužde na svom pohodu bio svratio, pojavilo se izaslanstvo slobodnih Neretljana, koje je tražilo da se njihovi saplemenici oslobode, a obećavalo da će doći duždu sam neretljanski knez sa svojim ljudima, koji će dati svečanu izjavu: da neće više uznemiravati mletačke lađe i da se odriču onog danka, koji su im ranije Mlečani plaćali za slobodnu plovidbu. Dužd pristade i pusti zarobljenike, zadržavši samo šestoricu kao zalogu za ispravnost obaveze. Tako se smiriše Neretljani s kopna. Korčulani, koji uđoše u borbu s Mlečanima, biše savladani. Krvav otpor dat je duždu i na otoku Lastovu. Ovo za gusare vrlo pogodno ostrvo sa svojim mnogim dragama i klancima bilo je kod Mlečana veoma ozloglašeno. S toga su sad tražili, da se razruši lastovski grad i da bude potpuno napušten. Kad su Lastovljani to odbili došlo je do borbe. Mletačka nadmoć odnela je pobedu; lastovski grad bi srušen i opustošen. Kod crkve Sv. Maksima, na malom jednom otočiću, dođe duždu na poklonjenje i dubrovački episkop i izjavi mu odanost u ime svog grada. Tako je dužd Petar II s uspehom završio svoju ekspediciju. Kad je 1018. god. bila srušena Maćedonska Država, i kad pobedonosne vizantiske vojske dođoše do Primorja, priznadoše i Hrvati vizantisku vrhovnu vlast. Verovatno je, da su to s njima zajedno učinili i Neretljani. Tako je car Vasilije II postao vrhovni gospodar svih Južnih Slovena sem Slovenaca.

[vlado]

Zetska država

1.deo
Ogromno Vasilijevo državno nasledstvo pada u slabe ruke. Iza njegove smrti, 1025. god., dođe za kratko vreme na vlast brat mu Konstantin, a posle ovog muževi i ljubimci njegove kćeri Zoe, jedne kasno udate princeze, koja je u starosti žurila da nadoknadi strogo i uredno proživljenu mladost. Dvor je ponovo postao središte spletaka i uzajamnih optuživanja. U pokrajinama javljaju se pokreti pojedinih uglednijih vođa i zapovednika, koji žele da izbiju na površinu i koji teže da se dočepaju i samog prestola. Sa severa počinju da bivaju sve češći upadi Pečenega, koji dobro osećaju da u Carigradu nije sva pažnja obraćena pitanjima odbrane državnih granica. U Carevini, sa novim i slučajno nađenim carevima, kakav beše, na primer, Mihajlo IV Paflagonac, dolaze do vlasti razni sumnjivi i skorojevićski elementi. Razvija se i korupcija. Pritisak politički i ekonomski ogorčava ljude i izaziva proteste i pobune. Novi režim prekinuo je i sa tradicijom Vasilijeve politike u Maćedoniji. Za ohridskog arhiepiskopa doveden je jedan Grk, Lav, učeni hartofilaks carigradske Sv. Sofije. Tako je ukinuto poslednje visoko zvanje slovenske hijerarhije i okrnjeno pravo slovenskih episkopa da biraju svog poglavara.

Među Slovenima još su bile dosta žive tradicije o svojoj državi i dosta jaka plemenska svest u suprotnosti prema Grcima. S toga je sasvim razumljivo što se na pritisak vlasti javio jak i buntovan otpor. Tim pre, što je i nova poreska politika vizantiskih vlasti, s odbijanjem primanja prihoda "u prirodi", razdražila svet u Maćedoniji. Otvoren ustanak izbi, kad u zemlju stiže iz grčkog ropstva Petar Deljan, koji se izdavao za sina cara Radomira. Ustanak je buknuo 1040. god. na severu, u okolini Beograda, na području ugrožavanom od Pečenega, gde se Petar, verovatno, nadao i pomoći od Mađara, pošto mu je majka, ako je on doista bio Radomirov sin iz prvog braka, bila mađarska princeza. Ustanak se brzo raširi po svoj današnjoj severnoj Srbiji i doprije do Niša i Skoplja.

U isto vreme izbi i ustanak u Draču protiv tamošnjeg gramžljivog vizantiskog zapovednika, a na čelo ustanka dođe neki Tihomir, kao odličan vojnik. Očevidno je, već po imenu vođe, da je u tom ustanku slovenski elemenat uzeo živa učešća.

Pored ta dva, izbio je i ustanak u Zeti, najozbiljniji i najuspešniji. Posle ubistva kneza Vladimira, priča Dukljanska Hronika, u zemlji je nastalo bezvlađe i zluradost. Kotorani su ubili kneza Dragomira s motivacijom, da neće više vladara koji će ih pritiskati, i da je došlo vreme kada vladara nestaje. Ali posle grčkog zavojevanja u zemlji je nastalo teško stanje. Sin Dragomirov, Dobroslav, uzeo je na se perfidnu ulogu, da podbada Grke na sve veće opačine, praveći im se inače kao prijatelj, a bunio je s druge strane narod protiv ugnjetača. I jednog dana, kivan na Grke, narod se diže i pobi sve njihove velikaše, koji se zatekoše među njima. Tada pozvaše Dobroslava, koji primi vlast nad narodom i poče borbu za oslobođenje. Taj Dukljaninov Dobroslav u grčkim spisima zove se Stevan Vojislav, i mi svi ovo drugo ime, pošto se nalazi u pouzdanijim izvorima, uzimamo kao pravo. Grci su nam zabeležili, da je prvi ustanak među Srbima buknuo 1035/6. godine, ali da je brzo završen jednim nametnutim ugovorom. Vojislav je bio uzet za taoca i odveden u Carigrad, a nadzor nad pobunjenom zemljom poveren Teofilu Erotiku. Vojislav je naskoro pobegao, dočepao se svojih planina i počeo borbu, zavladavši ubrzo čitavim krajem od Zahumlja do Skadarskog jezera.

Zetskom uspehu znatno su pomogli ustanci Deljanov i Tihomirov. Kao usled vatre podmetnute s više strana čitav je Balkan buktao u pobuni. Deljanova vojska sjedini se s Tihomirovom. Da ne bi bilo borbe o prvenstvo, Tihomir bi ubijen, a Deljan proglašen za jedinog vladara. Pobedonosna vojska ustanika prodre čak do starodrevne Tebe. Uz put, kao u Epiru, gde su ubili poreskog starešinu, pridružiše im se i drugi nezadovoljni elementi. Car Mihajlo, uplašen, pobeže u Carigrad iz Soluna, u kome se tad slučajno nalazio. Usred tih uspeha stiže ustanike nesreća. Alusijan, sin fatalnoga cara Vladislava, koji je bio namesnik u Erzeruku, pa radi nekih nepravilnosti stavljen pod istragu i progonjen, pobeže u Evropu i, čuvši za ustanak, javi se Deljanu kod Ostrova. On je požurio da se postavio kao kandidat za presto, iako to nije hteo odmah da kaže. Deljan ga je primio lepo, podelio čak vlast s njim i dao mu dobar deo vojske, da s njom zauzme Solun. Ali nesposobni Alusijan pretrpi poraz. Da se osveti Petru za prekore s toga, i da ga ukloni kao takmaca, Alusijan ga dade, na jednoj naročito priređenoj gozbi, opiti i oslepiti. To nedelo ne donese mu ono čemu se nadao; narod nije bio nimalo voljan da pođe za takvim čovekom. Alusijan, videći to, ode Grcima. Car Mihajlo, obavešten o svemu, požuri prema Ostrovu, napade tamo pometenu vojsku i porazi je, a slepog Deljana zarobi. Iza tog pođe za Prilep, koji je branio Manojlo Ivac, verovatno srodnik hrabrog vojvode Samuilova. Pošto su osvojili taj grad Grci su pošli prema severu, gde su ustanici dali poslednji otpor kod Bojane, blizu Sofije. Kad je i taj bio skršen, 1041. god., čitava Maćedonija dopala je ponovo pod grčku vlast.

Srećniji beše u svojim borbama Stevan Vojislav. Proteravši grčke vlasti, on je u svojoj gorovitoj otadžbini bio nesmetan od Grka sve dok nije sam dao povoda za napadaj. Caru Mihajlu, koji se bavio u Solunu, beše poslata, verovatno iz Južne Italije, jedna velika pošiljka zlata od 10 kentenara. Bura je lađu sa tim dragocenim teretom bacila na zetsku obalu. Vojislav je zlato, koje mu je tako došlo na noge, zaplenio i zadržao, pored svih protesta carevih. Tada se car Mihajlo odlučio da kazni odmetnutog kneza. Evnuh Georgije Provat dobi naredbu da krene u Zetu. Taj vojskovođa zapade u zetskim klancima u spremljenu zasedu, 1040. god., i bi potpuno poražen. U ovoj borbi naročito se istakao Vojislavov sin Radoslav, koji je ubio jednog od grčkih zapovednika i tim uneo prvu zabunu u njihovu vojsku. Sprečeni Deljanovim napredovanjem, Grci nisu mogli da odmah ponove napadaj, nego su morali pustiti, da se Vojislav ojača i dovoljno spremi za dalje borbe.

Car Mihajlo nije doživeo nove pothvate u Zeti. Umro je, još mlad, krajem 1041. god. U Carigradu je ceo početak naredne godine prošao u dvorskim pobunama; carica Zoe bila je oterana u manastir i ponovo vraćena, a na prestolu se za pola godine izmenjaše dva cara. Od 11. juna 1042. treći muž carice Zoe i novi car Vizantije postade Konstantin IX Monomah. Jedno od prvih dela novoga cara beše kaznena ekspedicija protiv Zete. Drački zapovednik, patricije Mihajlo, dobi zapoved da pokori Zetu. Dukljanska Hronika ima vest, da je car poslao posebne ljude sa dosta zlata i srebra, da pokrene protiv Zećana raškog župana, bosanskog bana i zahumskog kneza. Ako bi ta vest bila tačna, onda bi to značilo da te zemlje nisu u to vreme bile u potpunoj grčkoj vlasti, nego da su domaći vladaoci, možda pod nominalnom grčkom vrhovnom vlašću, imali izvesna avtonomna prava, ili su ih možda sami sebi proširili usled meteža u Carevini, izazvanih Deljanovim i Zetskim ustankom. Ti su se vladari odazvali pozivu, poslali svoje čete u pomoć i poverili ih Ljutovidu, humskom knezu, kao vrhovnom zapovedniku u tom pohodu. On, doista, krenu protiv Zete s trebinjskog područja, a Grci sa velikom vojskom (govori se o 60.000 ljudi) navališe od Skadra i Bara. Zećani se povukoše u klance crmničke nahije. Grci su oplenili bogate doline primorske Zete, i ne htedoše da idu dublje u planine. Na povratku naiđoše sve klance oko Sutormana posednute od Zećana. Po pričanju Grka Kedrena, Srbi su osuli na Vizantince kamenje i stene i strele sa svojih visina, a ovi su, ne mogući da upotrebe svoje oružje, gledali samo da iznesu živu glavu. Nastradoše užasno. Kao vihor, jurnuše Zećanci za preplašenom gomilom, koja je, po grčkom izveštaju, izgubila 7 zapovednika i na 40.000 ljudi, i goniše ih sve do reke Drima.

Pobedivši tako Grke, Vojislav se obrte prema Ljutovidu. Izabra 50 od zarobljenih Grka, pa ih, onako zaplašene i ranjave, posla pred sobom Humljanima, da ispričaju grčku pogibiju. Ljutovid je, međutim, neaktivan čekao kod Klobuka. Kad je Vojislavljev sin Gojislav stigao sa zetskom vojskom pred Klobuk, nije mu bilo teško da razbije savezničku vojsku. Sam je Ljutovid bio ranjen na megdanu sa Gojislavom i dvojicom njegovih ljudi. Zetski uspeh bio je, prema tom, potpun na obe strane. Granice Vojislavljeve države dopreše, po Dukljaninu, sve do Vojuše na istoku, a čitava trebinjska oblast (s Konavljem) na zapadu, zajedno s nekim delovima primorskog Huma (do Stona) dođe pod njegovu vlast. Ova je pobeda bila izvojevana krajem 1042. godine.

[vlado]

Zetska drzava

2.deo
Posle ovog poraza Vizantija nije preduzimala ništa protiv Zete. Zadržale su je, verovatno, u prvi mah opasne navale Rusa, koji stigoše do pod samu prestonicu (1043. god.) i zapleti s Normanima, koji počeše sistematski potiskivati Grke iz južne Italije. Na sam Balkan sve češće upadahu gomile Pečenega. Vizantija je na muci s njima. Jedne miti, druge šalje u vojsku, u Malu Aziju, a treće, po predlogu namesnika u Bugarskoj, naseljava u području između Niša, Sofije i Skoplja. Gramžljivi, nasrtljivi, nepouzdani, oni postaju napast Carevine; njihovi pohodi, pljačkaški i razbojnički, dopiru ponekad do samog Carigrada. Vojislav je, zbog svega ovoga, u dalekoj Zeti bio ostavljen na miru. Jedino je dubrovački grčki strateg Katakalon nameravao jednu prevaru u stilu onih, kakve su izvedene protiv Ivca i Sermona. On se ponudio Vojislavu da mu bude kršteni kum jednom novorođenom sinu. Vojislav je, lukav i oprezan, tobože pristao i ugovorio sastanak u jednom pristaništu. Katakalon je stigao sa ratnim lađama, ali kad je stupio na suho, iskočiše iz zasede Vojislavljevi ljudi, te ga s pratnjom uhvatiše i okovaše. Srbi na to osvojiše i ratne lađe, te na njima odvedoše Katakalona kao sužnja u Ston. Vojislav je umro u Prapratni, u svojoj prestonici, i sahranjen je u crkvi Sv. Andrije.

Posle Vojislavljeve smrti, prema pričanjima Dukljanske Hronike, pokušalo je stanovništvo trebinjske oblasti, pod vodstvom nekog Domanca, da se oslobodi zetske vrhovne vlasti. Naslednik Vojislavljev, Mihajlo, imao je dosta muke dok je savladao ustanike, zahvaljujući za konačni uspeh svom, u borbama s Grcima već oprobanom, bratu Radoslavu. Sa Vizantijom Mihajlo nema uopšte nikakvih sukoba. On je bio zadovoljan, kao i otac mu Vojislav poslednjih godina, da njega Vizantija ostavi na miru, da bi mogao srediti svoje odnose u Zeti i sa susedima. Vizantija je, međutim, sita dvorskih kriza i spletaka, rešila jednom vojničkom pobunom za duži niz godina pitanje carstva i carske dinastije. God. 1057. proglašen je za cara Isak Komnen, prvi iz dinastije Komnena, koja će Vizantiji posle dati tri uzastopna velika vladara i koja će, poslednji put, obnoviti ambicije i tradicije Istočne Carevine Justinijanove. Isak je vlado malo, i sam je pomogao da dođe na presto njegov prijatelj i odlični finansijer Konstantin X Duka, koji je imao da sredi poremećenu administraciju u državi. Mihajlo je, negde oko 1052. god., ušao u intimnije veze s Grcima i dobio je titulu njihova protospatera, a ima vesti i da se oženio jednom grčkom princezom. Šta je Mihajla opredelilo da se približi Vizantiji nije pobliže poznato; odnosi u susedstvu, koliko se danas zna, nisu po nj bili mnogo opasni.

U XI veku Balkan je bio sa više strana preplavljen napadajima tuđih naroda. Rusi su dolazili pod Carigrad; Mađari su odavno počeli da se spuštaju preko Dunava; Pečenezi su se već ugnezdili u nekim krajevima, gde se u mesnim imenima još očuvao spomen na njih (sr. na primer Pečenjevce, Pečenoge i sl.). God. 1065. izbilo je u naše krajeve još jedno novo pleme. To su bili Kumani, ili po ruskom Polovci, plemenski srodnici Huna i Avara. Oni su izbili na Balkan za Pečenezima, a potiskivani od Rusa. Njihova pojava, 60.000 na broj, značila je čitav užas. Oni su kao poplava prelili čitavu Bugarsku i doprli čak do Carigrada, Soluna i Helade, a da im grčka vojska nije nigde stavila ozbiljan otpor. Kumane je, u glavnom, uništilo to, što su se razlili suviše daleko, pa su, onda stradali kao pojedinačne grupe. Kad su, pritešnjeni, zamolili milost, naseliše ih po oblasti oko Skoplja, gde Kumanovo još i danas nosi jasan trag spomena svojih nekadašnjih žitelja. U Mađarskoj, oni su se održali duže i tragova o njima ima mnogo više. Još opasniji od tih severnih napadača behu za Vizantiju avanturistički Normani, dobro poznati radi svojih smelih podviga u historijama svih severnih evropskih naroda. Oni su 1073. imali u svojoj vlasti celu vizantisku Južnu Italiju, a od onda pokazaše jasno svoje tendencije da se prebace i na istočnu obalu Jadranskog Mora. Oni su radili donekle u sporazumu s papama, koje su raskinule sve veze s Vizantijom i 1054. god. objavili i definitivni prekid s carigradskom patrijaršijom.

Roman, sin nekadašnjeg namesnika današnje Srbije, Konstantina Diogena, beše, čudnim sticajem prilika 1067., postao car. God. 1071. izgubio je jednu bitku i carstvo. U Carigradu, po običaju, počeše strasne spletke i borbe oko prestola. Roman je u Maloj Aziji uzalud pokušao da se održi; ali je tu, na očigled Turaka, koji su sve više uzimali maha, otkrio unutrašnje borbe Vizantije. Sem Turaka, Carevini se javiše neprijatelji i s drugih strana. Južna Italija, pod vođstvom Normana, sasvim se oslobodi vizantiske vlasti. Ove meteže i borbe iskoristiše, među ostalima, i maćedonski Sloveni, čiji se borbeni duh ne beše smirio ni posle toliko skupih iskustava. Možda je bilo kakva potsticaja za to od ljudi cara Romana. Maćedonski boljari, većinom iz okoline Skoplja, pod Đorđom Vojtehom, čije ime ne kazuje slovensko poreklo, digoše pravi ustanak. Da u borbama ne bi ostali osamljeni, oni se obratiše za pomoć knezu Mihajlu u Zeti. Sigurno je bilo sećanja na srodničke veze između Samuila i Vladimira, odnosno na zajednički rad maćedonskih i zetskih poglavara. I ustanak Vojislavljev, sasvim verovatno, ne pada slučajno kad i akcija Petra Deljana. Mihajlo prihvati njihovu ponudu i dade im kao poglavicu svoga sina Bodina, 1073. god. Sa Konstantinom Bodinom Mihajlo je poslao vojvodu Petrila i vrlo mali broj vojske, svega 300 ljudi. Oprezan, Mihajlo kao da nije hteo da ulazi u veliku avanturu i hteo je samo da održi veze s pokretom i da osmotri opštu situaciju. U Prizrenu Bodina proglasiše, prema tradiciji koja je još bila živa za "bugarskog" cara, i po poslednjem bugarskom caru Petru on dobi novo ime Petar. Skopljanski namesnik, koji pokuša da uguši pokret, bi poražen i zarobljen. Na to se maćedonska vojska, nedovoljno mudra, i željna da pokret što više teritorijalno proširi, podeli na dvoje: jedna pođe prema Nišu, s Bodinom kao vođom, a druga u južnu Maćedoniju. I Mihajlo, pomagan od Hrvata, napade na dračku oblast i vizantiske gradove u Dalmaciji, verujući posle prvih uspeha, da je pokret na dobru putu. Međutim, južni deo maćedonske vojske, koji beše bez napora uzeo Ohrid i Devol, nastrada pod gradom Kosturom. Tamo se beše prikupila ne samo vizantiska vojska, nego i neki bugarski i maćedonski velikaši koji su bili protiv ustanka. Suzbivši Petrila, Vizantinci se obrnuše protiv Bodina, uz koga behu pristali svi krajevi od Srema do Vidina. Kad Vizantinci uzeše Skoplje Bodin se, u zimu, po snegu, uputi iz Niša prema Zeti. Kod Pauna, na Kosovu, stigoše ga Grci, potukoše ga i zarobiše. Tako je skrhan i ovaj maćedonski ustanak. Kao zarobljenika odvedoše Bodina u Carigrad, gde ga zatvoriše u manastiru Sv. Srđa i Vakha. Kad je Isak Komnen bio poslat u Siriju, upućen bi tamo, u Antiohiju, i mladi Bodin. Odatle se spasao i vratio u otadžbinu pomoću mletačkih brodara, koje za to beše najmio njegov otac.

Kad je skršen maćedonski ustanak, Vizantija odluči, da kazni i Zećane i Hrvate. Drački namesnik, Nićifor Brienije, dobi naredbu za napadaj. Kratki izveštaj njegova sina kaže, da je on pobedio zetskog neprijatelja, da je uzeo taoce i da je ostavio posade u važnijim mestima, naročito dalmatinskim, koje je opet povratio romejskoj vlasti. Karakteristična je njegova opreznost, za veću sigurnost vojske, da je dao prokrčiti klance i puteve, kako ne bi prošao u toj gorovitoj zemlji kao njegov pretšasnik. Znamo, da je ovom prilikom potpuno uništena Prespa i opljačkan hram S. Ahilija. Dukljaninova Hronika dodaje još, da je u ovim borbama Mihajlo pogubio sve sinove sem zarobljenog Bodina. Borba je završena 1074. god.

U Rimu je, u ovo vreme, bio na čelu crkve kao papa moćni Grgur VII, jedna od najistaknutijih i najautoritativnijih ličnosti u celoj historiji papa. Kao predstavnik božije moći on je na zemlji hteo papskoj vlasti da stvori ne samo moralni, nego � stvarni fizički prestiž. On hoće papsku moć da naturi kao državnu; hoće da bude darodavac kruna; glavni regulator svetske politike u religioznom zamahu. On 1076. god. dovodi do prestola hrvatskog kralja Zvonimira, ali kao vazala papske kurije. Izgubivši poverenje kod Vizantije, knez Mihajlo je morao tražiti naslona na nekoj drugoj strani. Prirodno je, da ga je potražio kod tada silnog pape Grgura, koji mu je od glavnih evropskih sila bio najbliži. Verovatno je delovao i primer hrvatskog kralja. Papa nije imao nikakva razloga, da Mihajlovu ponudu ne primi. U jednom pismu od 9. januara 1078. Mihajlo se naziva kraljem. Prema tome, on je tu titulu dobio po svoj prilici tokom 1077. god. Papa je, primanjem Mihajla, hteo očevidno da pojača svoj uticaj na istočnoj strani Jadranskog Mora, odnosno da povrati poziciju izgubljenu 732. godine. Vrlo je verovatno, da je papa i od Mihajla tražio da prizna njegovu vrhovnu vlast, po svom osveštanom načelu. Mihajlo je to priznao isto kao i Zvonimir, bez ikakva uštrba po politički značaj svoje države. Naprotiv. Ona je tim samo dobila; imala je sad formalno priznanje sa najkompetentnijeg mesta u Evropi. Vredi zabeležiti, da je tih godina, 1076. god., i treća slovenska država, Poljska, dobila "kraljevstvo" od Grgura VII.

[vlado]

Zetska drzava

3.deo
Mihajlo je želeo, da u svojoj državi dobije i posebnu arhiepiskopiju kao versku centralu. O tom je i pisao papi Grguru. Katolici njegova područja, � a i on sam beše katoličke vere, � behu pod vlašću dubrovačke episkopije, koju nedavno behu potčinili spljetskoj arhiepiskopiji. Razumljivo je po tom, što Mihailo nije rado gledao, da njegovi podanici imaju svog verskog poglavicu u tuđoj državi. Ali on nije dočekao da mu se ta želja ispuni. Tek je za vreme vlade njegova sina Bodina, 8. januara 1089. god., barska episkopija dobila dugo željeno unapređenje.

U Vizantiji krajem sedamdesetih godina XII veka nasta prava jagma oko carskog prestola. U borbu uđoše ništa manje od pet raznih kandidata, koji nisu prezali ni od kakvih sredstava. Kao kandidat ističe se i poznati nam drački zapovednik Nićifor Brienije, koga pobedi retko sposobni Aleksije Komnen, glavni zapovednik vojske i domalo car Vizantije (1081. god.). U tim vizantiskim međusobicama Mihajlo nije učestvovao, ali je pojačao svoj ugled. Za to vreme on je, međutim, živo razvio veze sa Normanima. Još 1073. god., kad je bio potučen skopljanski zapovednik, beše u njegovoj vojsci zarobljen jedan langobardski oficir iz donje Italije. Njega Mihajlo, po primeru Samuilovom, napravi zetom. Ovaj je čovek, izgleda, bio neka vrsta Mihajlova posrednika. Vođa normanske stranke u Apuliji, jedan od najbogatijih građana, Argirac iz Barija, dolazi lično kralju Mihajlu i u aprilu 1081. god. udaje za Bodina svoju kćer Jakvintu. Ova veza pojačala je donekle i akcija dračkog zapovednika Đorđa Monomahata. Zaražen primerom svog prethodnika, i on je spremao ustanak i sanjao o kruni. Radi toga je ušao u pregovore s Normanima i Mihajlom. Kad je stvar postala opasnija, i kad je Aleksije pokazao više snage, nego što je ovaj pretpostavljao, Monomahat nemade snage da se upusti u pustolovinu, nego dobeže Mihajlu.

Normani, pod vođstvom Roberta Gviskara, a od sredine 1080. god. i sa pristankom pape Grgura, behu se rešili da se prebace u područje dračkog temata i da se tu stalno ugnezde. To su stare težnje svih gospodara Južne Italije. Odatle, starim emporijama Istočnog Carstva, tražeći za svoje koliko osvajačke toliko i lakome prohteve pogodno područje. Vizantija je brzo osetila njihovu opasnost. I jedni i drugi računahu na Srbe, čija bi pomoć u tim oblastima bila dragocena. Rešiti se, međutim, bilo je vrlo teško, jer je ishod borbe bio veoma neodređen. Dubrovnik sa svojom flotom pristade uz Normane. Mlečani, bojeći se od Normana za svoj položaj na Jadranu, pristaše uz Vizantiju. Verovatno je držanje Mletaka uticalo na Srbe u Zeti, da se suviše ne izlažu. Kralj Bodin, koji je nekako u to vreme nasledio oca, vodio je dvoličnu politiku; on je tobože pristao uz Vizantiju, i kad je car Aleksije lično došao pod Drač i on je lično doveo tamo jedan odred svoje vojske. Ali stvarno u borbe ni za jednu ni za drugu nije hteo nikako da uđe. Robert se iskrcao u Valoni u proleće 1081. god. i ubrzo je s vojskom pao pod Drač. Dok je on opsedao grad stiže car Aleksije u pomoć svojima, ali pretrpi težak poraz, 18. oktobra 1081. Bodin je, stojeći po strani za vreme te borbe, čekao ishod. Posle te pobede Normani osvojiše Drač i prodirući dalje uzeće tokom 1082. god. celu Maćedoniju s Ohridom, a na severu Skoplje, dalje Epir i Tesaliju.

Dukljanska tradicija potvrđuje za Bodina karakteristiku Ane Komnene, da je bio "vrlo ratoboran i pun podmuklosti". On je, priča se, potisnuo sve rođake centrališući vlast u svojoj ruci. On ukida patrijarhalno zajedničko vladanje čitave porodice sa posebnim srodnicima � vladarima pojedinih župa, koji su bili u mnogom nezavisni. Njegovo držanje u borbi pod Dračem dovoljno karakteriše njegov moral. On iskorišćava to, što su Normani presekli veze između Zete i Vizantije i što su težište svoje akcije preneli više na jug. Njemu je ostalo slobodan sever i severo-zapad. U to vreme Bodin je uzeo Rašku i napravio je običnom pokrajinom Zete, davši joj za upravnika dva svoja dvorska župana Vukana i Marka. Zatim zauze i Bosnu i postavi u njoj nekog kneza Stevana, isto kao svog namesnika.

Car Aleksije, kao nekad Vasilije II, nije klonuo posle prvog poraza, nego energično pribira vojsku za nove borbe. Od 1083. god. on postepeno potiskuje Normane, dok ih posle smrti Robertove (1085.) nije prisilio da potpuno napuste Balkan. Dukljanska Hronika beleži, da je Bodin tom prilikom dobio Drač. Ako je to i bilo, � a potvrde za to nema, � to je trajalo vrlo kratko vreme. Vizantiji je Drač bio i suviše važna tačka, a da bi je oni lako pregoreli. Bodin ne beše ničim zadužio Carevinu, da bi ona imala prema njemu obzira. Postoji i druga vest, isto tako nedovoljno sigurna, da je Bodin bio poseo i Dubrovnik i sagradio u njemu tvrđavu. Povod za to su dale neke dinastičke svađe, koje je naročito izazvala Bodinova žena Jakvinta. Bodin je, doista, bio čovek vrlo nemirna duha. Zaposlenost Vizantije sa Pečenezima on je iskoristio, da češće vrši upade u vizantiske oblasti. Pri jednom takvom napadu on je 1090. god. bio zarobljen, ali se brzo dočepao slobode, ne zna se kojim načinom. Vrativši se u otadžbinu, on ponovo postaje aktivan i već 1091. god. ulazi u nove borbe zajedno sa raškim županom Vukanom. Ana Komnina, glavni grčki izvor za ovo doba, "bila je tačno obaveštena da između Vizantije i Srba leži čitav pojas zemlje i znala je da taj nije bez utvrđenja. To je, dakle, bila tipična vizantiska granična ivica, kakvu su oni održavali naročito prema ratobornim narodima, koji su se svaki čas zaletali u vizantinske oblasti da pljačkaju i osvajaju".

Posle 1091. god. prestaju grčke vesti o Bodinu. Izgleda, da je on, zauzet domaćim borbama s rođacima, bio manje aktivan prema Grcima; a biće tačno i to, da je njegovo ropstvo 1090. god. dalo povoda domaćim protivnicima da dignu glave i da je uopšte Bodinov ugled počeo da pada. S Bodinovom nizbrdicom počeo je da opada i značaj same Zete. Sve aktivniji postaje raški župan Vukan, koji krajem XI veka vodi glavne borbe s Grcima. Poprište borbe je u glavnom zapadni deo Kosova, gde se Zvečan nalazio u srpskim, a Lipljan u grčkim rukama. "Granica je počinjala na Drimu, išla je njime pa se na severoistoku proširivala u granični rub i okretala Toplici, pošto Vranje pre Vukanovih osvajanja nije bilo srpsko". Vukanovi upadi, iako četničkog karaktera, bili su ozbiljni i zadavali su brige prestonici. Sam je car obilazio pogranična utvrđenja. Za Vukana se piše, da je strašan i o njegovim se napadajima piše s grozom. 1093. on je zauzeo i popalio važni Lipljan. To nagna cara da sam krene na granicu. Doznavši za carev dolazak, Vukan mu posla u Skoplje pismo s porukom, da je do sukoba došlo zbog izazivanja grčkih graničnih vlasti, a on da je lično spreman na lojalne susedske odnose. Da to pokaže ponudio je caru taoce između svojih rođaka. Car se, čudnovato, zadovoljio tom izjavom i vratio se u Carigrad ne preduzevši nikakve druge mere. Vukan je, prošavši neočekivano dobro, nastavio doskora svoju četničku akciju. Šta više, on je te godine kod Zvečana razbio i vojsku dračkog zapovednika, a careva sinovca Jovana Komnina, koja beše krenula da ga smiri. Posle te pobede, Vukanove se čete zaletahu do Tetova, Skoplja i čak do Vranja, ne radi osvajanja, nego radi pljačke i iz ratničke obesti. To izazva cara da iduće godine ponovo krene na Srbiju. Kad je stigao u Lipljan posla mu Vukan svoje poslanike nudeći ponovo mir i taoce. Car, zauzet dinastičkim spletkama u Carigradu i rđavim vestima s Dunava, pristade ponovo. Vukan ovog puta pođe lično kod cara sa svojom pratnjom rođaka i župana, kao pravi vladar. Tom prilikom predao je caru i tražene taoce, 20 ljudi, i svoja dva sinovca Uroša i Stevana Vukana.

U ovo vreme pada i početak krstaških ratova. Prodiranje Turaka u Malu Aziju i osvajanje Palestine sa Jerusalimom davalo je povoda papama, da krenu akciju o "oslobođenju svetih mesta". Inicijativu je dao agilni Grgur VII. Kad je papa Urban II 1095. god., na saborima u Pjačenci i Klermonu, stao da zaziva pomoć krišćanskog sveta za krstaški rat i u oduševljenim propovednicima, kao Petru Amijenskom, naišao na pogodno oruđe, uztalasa se čitav zapad i ubrzo se organizova prvi pohod u Palestinu. Ali krstaši, skupljeni sa raznih strana, od belosvetskih avanturista, behu sve pre nego zatočnici božiji. Gibon ih je nazvao oštro "životinjama bez razuma i bez čovečnosti", a nemački historik G. Kaufman reče za njih da su bili "poruga na religiozne ciljeve, koje su uzeli za plašt". Jedan, i to veći, deo tih krstaša prošao je i kroz naše zemlje dolazeći nam preko Mađarske. Oni su obično prelazili kod Beograda i moravskom dolinom išli do Niša, a odatle ponajčešće preko Sofije i Adrijanopolja za Carigrad. Prvi je prošao, u proleće 1096. god. francuski vitez Gotije sa svoja četiri sina i 15.000 ljudi. Još ispred Beograda oni su izazivali protiv sebe tamošnje stanovništvo kradući i otimajući njihovu stoku. Kad su, krenuvši iz Beograda, zašli u guste moravske šume, između njih i tamošnjeg stanovništva počinju prave borbe. I jedna i druga strana hoće pljačke; a mržnja je bila velika kod naših i zbog toga, što je ceo pohod ličio na zavojevačku najezdu. U gustežu šuma, gde ih naši presreću, poginuo je među ostalima i sam Gotije. Druga grupa krstaša, pod vođstvom Petra Amijenskog, hoteći da osveti ranije drugove, izaziva nove sukobe. Od njih je, već pre prelaska Dunava stradao Zemun, a posle naročito Niš, u kom je grčki zapovednik prema njima imao obzira i bio na veri obmanut. Treći odred, najveći, pod vođstvom Gotfrida Buljonskog, prošao je mirno, pošto su i grčke vlasti i sami krstaši preduzeli potrebne mere opreznosti i pažnje.

[vlado]

Zetska drzava

4.deo
Poslednji su od krstaša prošli našim zemljama Provansalci, u zimu 1096./7., pod vođstvom tuluskog grofa Rajmunda. Oni su došli u Dalmaciju preko severne Italije i Istre, suvim, ne obavestivši o tom hrvatskog kralja. S toga je sasvim razumljivo što su na putu imali mnogo neprilika. Hrvate i Srbe njihov opis prikazuje kao surove i grabljive, pune nepoverenja, koji beže od njih i neće da im čine nikakve usluge. Zamlja, kroz koju su prošli, opisana je tačno kao brdovita i uz to kao gorovita, s velikim rekama; slabo je obrađena i malo nastanjena. Stanovništvo joj se, u glavnom, bavi stočarstvom. Na tom putu stradali su poslednji odredi i zalutali i odvojeni pojedinci od domaćih, neprijateljski raspoloženih, ljudi. Za osvetu, i da zastraše, krstaši su sekli slovenskim zarobljenicima ruke, noge i noseve ili su im kopali oči, i tim su ih ogorčavali još više. Taj teški put krstaša trajao je do Skadra četrdeset dana. U Skadru ih je, međutim, kralj Bodin primio vrlo lepo i pobratio se čak sa grofom Rajmundom. Ali nije mogao da spreči i dalja uznemiravanja krstaša, koja su prestala tek njihovim dolaskom u Drač.

Od krstaških pohoda, ma i kratkotrajnih, stradale su sve balkanske zemlje sem Raške i Bosne. Raška je, sklonjena, ne bivši nikom na putu, ostala potpuno pošteđena. To je nesumnjivo bilo od izvesnog značaja i pomoglo je još više jačanju Vukanovu.

Sastanak Bodinov sa Rajmundom poslednji je historijski spomen, koji je očuvan o zetskom kralju. Datum njegove smrti nije poznat; ali u novom srpskom pokretu od 1106. god. njemu više nema traga. Vrlo je verovatno, s toga, da je umro negde između 1098.-1105. godine. Sahranjen je kod Skadra, u crkvi Sv. Sergija i Vakha. Da je režim Bodinov bio vrlo nepopularan kazuje izrično Dukljanska Hronika pričajući, da narod nije hteo za vladara njegova sina Mihajla "radi rđavštine njegove majke", nego uze Bodinova brata Dobroslava. Iz toga, zetska historija je ispunjena krvavim smutnjama oko prestola, u kojima se radi vlasti žrtvovalo sve. Jedni pretendenti deluju iz Drača, pomagani od grčkih vlasti i prijatelja, a drugi se grupišu u Raškoj oko Vukana, tražeći da im on osigura vlast u Zeti. Vukan iskorišćava te slutnje, ulazi s vojskom u Zetu i, zarobivši Dobroslava, dovodi na presto Kočapora Branisavljevića, ali kao svog štićenika. Raška se tako diže iznad Zete i preuzima vođstvo u srpskom plemenu. Kočaporu je taj pritisak Raške bio vrlo težak i on je gledao da pomoću drugih srpskih oblasti povrati raniji značaj Zete. Radi toga uzima za ženu kćer bosanskog bana, čija je ovisnost od Zete, usled poslednjih meteža, postala vrlo labava. Kad je pokušao da i humsku zemlju povrati u stari odnošaj pokornosti, naišao je na otpor i poginuo u tim borbama.

Iza Kočaporove pogibije došao je na presto, opet obilaženjem neposredne Bodinove linije, Vladimir, sin Vladimira, najstarijeg brata Bodinova. Ovaj je napustio misao o borbi s Raškom, sasvim se približio Vukanu i postao je čak njegov zet. Tako je za izvesno vreme � Dukljanin govori o dvanaest godina � osigurao svojoj zemlji mir.

Krstaški rat u Maloj Aziji doveo je, međutim, do sukoba između Vizantije i krstaša. Među grčkim protivnicima naročito se isticao Boemund, sin Roberta Gviskara, pun starih nasleđenih mržnja protiv Carigrada. Krajem 1104. god. on se vratio u Evropu, da traži pomoći i saveznika protiv Grka, optužujući cara kao potajnog pomagača Turaka. Znajući veze i aktivnost Boemundovu, car Aleksije 1105. god. pređe u Solun, da se obavesti o stanju na zapadu Balkana i da preporuči pregled i popravku tamošnjih utvrđenja. Usled ovih spremanja stiže mu vest, da su ponovo započeli napadaji Srba iz Raške. Ne može se ničim utvrditi, da li je u tim napadima bilo kakve veze sa Boemundom. Vukan je s proleća 1106. god. napao dračkog namesnika i potukao ga je. Ali kad mu stiže vest, da se car lično, po četvrti put, kreće prema Raškoj i da je na putu došao u Strumicu, on pribeže i opet svom oprobanom sredstvu: požuri da pošalje poslanstvo i da ponovo ponudi taoce, sve kao znak svoje dobre volje. Car i ovog puta, ne želeći zapleta i da bi presekao sve osnove za kakve veze Srba s opasnijim protivnicima, primi izvinu i, šta više, smeni dotadašnjeg dračkog zapovednika. Ta careva dobra volja i naročito njegova vrlo ozbiljna spremanja za rat delovali su na Vukana da ostane u borbama između Vizantije i Boemunda ne samo potpuno neutralan, nego čak i prijateljski prema Carevini. Nama se čini, da bi u ovom pohodu od 1106. god. mogli možda naći osnovu za datiranje događaja oko Kočoperova dolaska na presto u Zeti. Da nije sukob izazvan mešanjem dračkog zapovednika u unutrašnja raško-zetska pitanja i da nije, zbog toga, došlo do njegove smene? Bilo bi, ipak, malo suviše naivno, da car toliko puta veruje Vukanu, ako ovaj nije morao da se brani razlozima, koji bi cara mogli uveriti, da on nije izazivač u svakoj prilici.

Hronološki red događaja, koji su se za sve to vreme razvijali u srpskim zemljama, ne da se tačno utvrditi. Pouzdanih izvora za taj period nema, a vesti Dukljanske Hronike, mada su u ovom periodu nešto sređenije, nisu ipak takve vrste, da se možemo na njih osloniti bez ustručavanja. Glavni momenti, prema njenom pričanju, bili bi ovi. Prevlast Raške u Zeti nije bila bez otpora. Borbe u dinastiji ne prestaju, zahvaljujući poglavito, neskrupuloznoj i svirepoj Jakvinti. Ova uklanja s vlasti kraljeve Vladimira i starog Dobroslava i povraća na presto svog sina Đorđa. Branisavljevići, potisnuti s vlasti i nesigurni za život, traže skloništa i potpore u Draču. Zapovednik Drača, Jovan Komnen, docniji car, rado upotrebljava priliku da se uplete u zetske odnose. Grčka vojska pobedi Đorđa i zauze Skadar. Za vladara bi doveden Grubeša Branisavljević, očevidno kao štićenik Grka. Razumljivo je s toga, što se Đorđe obrće sada prema Raškoj, u koju se spasao, dok mu je mati Jakvinta bila uhvaćena u Kotoru i poslata u Carigrad, gde je i umrla. S raškom pomoću Đorđe, u jednoj bici kod Bara, savlada Grubešu, koji i sam pogibe. Poučen iskustvom, on nudi izmirenje Branisavljevićima i ustupa nekima na upravi pojedine županije. Sami Branisavljevići nisu više složni između sebe; jedni primaju ponuđene županije, drugi idu u Rašku, a treći i dalje ostaju s Grcima. Smrt župana Vukana u Raškoj znatno je pomogla Đorđu da se ne samo učvrsti, nego i da pojača uticaj Zete. U Raškoj behu nastali meteži i Đorđe ih iskoristi, da na tamošnji presto dovede sinovca Vukanova, Uroša, koga su rođaci kao suparnika bili zatvorili. Prirodno je, da se Uroš osećao za to obaveznim Đorđu, i da je u njemu gledao zaštitnika. Ovaj uspeh Đorđev doveo je do novih sukoba s Branisavljevićima, koji se sad svi obraćaju za pomoć grčkom zapovedniku u Draču. U Draču više nije bio Jovan Komnin; od 1118. on je postao car Vizantije. U Draču se pamtila njegova politika prema zetskim dinastičkim spletkama i s toga novi zapovednik rado pođe u zajedničku akciju s njima. Srpski pretendenti, s vizantiskom vojskom, pođoše u dva maha na Zetu. Drugi put kralj Đorđe bi potučen i pobeže u Crmnicu. Zemlja, zamorena tim dinastičkim pregonjenjima, poče da se buni. Prvi se diže Kotor, a i Raška se odmetnu od Zete. Kralj Đorđe, kao begunac, lutajući iz mesta u mesto, pade u ruke protivnika i bi odveden najpre u Drač, a odatle u Carigrad, gde je i umro. Za kralja u Zeti, kao grčki vazal, dođe Gradihna Borisavljević.

U tim borbama izgubljene su glavne tekovine Vojislavljeve i Mihajlove države. Zeta je izgubila slobodu i došla je ponovo pod vrhovnu vlast Vizantije. Izmučen, narod je dočekao tuđinsko posredovanje kao neku vrstu olakšanja. Glavni predstavnici narodnog suvereniteta bili su teško kompromitovani; izgledalo je da zemlja postoji i mora da strada samo zbog njih.

Na Stonu je nedavno izbliže proučena jedna mala crkva Sv. Mihajla. Ceo njen sklop i građevinski i dekorativni upućuje nas na kraj XI ili na početak XII veka. Samo ime sveca kome je crkva podignuta potseća živo na zetske gospodare, kod kojih je ime i kult Mihajlov čest i razumljiv. Ston je, zna se, bio u njihovoj vlasti. U toj crkvi očuvana je freska vladara ktitora, na žalost, bez imena, i još ponešto od starog živopisa. To je najstariji portret naših vladara, a to su "ujedno i najstariji srednjevjekovni afreski u čitavoj Jugoslaviji". Lj. Karaman, koji je podrobno proučio tu crkvu, nalazi, da je ovaj stonski živopis "rustična ali vrlo interesantna interpretacija ranoromaničkog italskog slikarstva".