Istorija Srbije - Strana 7
Strana 7 od 13 PrvaPrva ... 56789 ... PoslednjaPoslednja
Prikaz rezultata 91 do 105 od ukupno 186
  1. #91

    Odgovor: Istorija Srbije


    Delo cara Dušana

    2.deo
    Položaj na jugu Maćedonije beše se doista za Srbe naglo pogoršao. Vizantinci su iskoristili carevo otsutstvo i ovaj rat u Bosni da što brže poprave stanje u Solunu i oko njega. U tom gradu, izloženom čestim srpskim napadima, opasanom Srbima sa svih kopnenih strana, i otsečenom od ostale grčke države, beše se stvorila jedna dosta jaka stranka pod vođstvom Andrije Paleologa, koja je radila za Srbe. Hoteći da napravi što jači utisak u ugroženoj oblasti, oba grčka cara dođoše u Solun. Andrija Paleolog, bojeći se progona i kazne, prebeže Srbima. Kao pomoćnici grčke vojske, koju je dobio Matija Kantakuzen, stigoše iz Male Azije nova turska odelenja. Ali Turci, željni pljačke, priđoše u nevelikom broju Matijinoj vojsci, dok se većina razišla na druge strane jedan deo ode čak u južnu Bugarsku da hara i pleni. Grci su, ipak, prešli u napadaj, nemajući protiv sebe veće srpske vojske. Lako su osvojili grad Ber, iskoristivši skele postavljene za opravku gradskih zidina. Gradska posada srpska bi razoružana, pa puštena, a nemački najamnici mogoše izići slobodno sa svom opremom. Srbi su mnogo polagali na posed starog važnog Bera, slavna kroz čitav Srednji Vek radi svog strateškog položaja i množine crkava. Odmah, čim su dobili taj grad, Srbi su u nj doveli dosta veliku posadu i pregli su odmah sa ogromnim brojem radnika (govorilo se o 10.000) da obnove njegove bedeme, i to u velikom obimu, kako bi se u grad mogao skloniti ne samo što veći broj ljudi, nego i stoke, i to sa mestom za pašu. Njegov gubitak izazvao je s toga vrlo mučan utisak, tim više što je pri tom bilo i izdaje. Posle Bera padoše Voden, Ostrovo, Notija. Napadaj na grad Srbiju hrabro je odbio vojvoda Preljub, iako se grčko stanovništvo odmah sporazumelo sa napadačima. Za vreme ovog ratovanja upadalo je, uopšte, u oči, da je grčko stanovništvo što se, u ostalom, moglo i očekivati bilo brzo spremno i voljno, da se pridruži svojim saplemenicima protiv novih srpskih gospodara. Od otvorenog ustanka zadržavao ih je dugo strah od jake ličnosti Dušanove i, jedno vreme, saznanje, da je Vizantija suviše slaba da ih podrži. Kad im se sad učinilo, da su se prilike u Konstantinovoj carevini sredile, oni su se lako odlučivali da priđu svojima, i čak su ih, prema Kantakuzenovu pričanju, i sami pozivali. U tom je pravcu vršena i živa agitacija s grčke službene strane. Sam Kantakuzen je iskorišćavao sem toga i svoja ranija poznanstva i veze s pojedinim srpskim zapovednicima i mamio ih je raznim obećanjima. Bilo je u tom pogledu i izvesnog uspeha; primeri ćesara Hrelje i vojvode Momčila kazuju dovoljno jasno, da su kod pojedinih velikaša lična korist i samovolja bili jači od osećanja dužnosti i odanosti svojoj državi i svom vladaru. Tako su i sada davali izvesna obaveštenja Kantakuzenu ili ulazili u pregovore s njim hrisopoljski zapovednik Brajan, zapovednik Ginekokastra Vuk, pa čak i ugledni Hlapen, koji će posle postati tast Kraljevića Marka. Jedan deo ovih ljudi, uplašen ofanzivom Kantakuzenovom i otsutstvom Dušanovim, pregovarao je s Grcima ponekad i s toga, da bi obezbedili svoje posede i položaje.

    Nenadna pojava cara Dušana pred Solunom, usred zime, pomrsila je planove Vizantije. Grci odmah ponudiše pregovore. Pred samim kapijama grada, praćeni od svojih vojvoda i garde, sastali su se sva tri cara, oba grčka i srpski, da potraže sporazum. Gnevan, Dušan je obasuo Kantakuzena prekorima radi nezahvalnosti, radi izvršenog napadaja, radi saveza sa Turcima, naglašavajući uzgred da je Kantakuzen, koji smatra Srbe i Dušana kao otimače grčkog područja, u stvari glavni otimač, koji je prisvajao ono što po zakonu pripada drugom, t. j. mladom Paleologu. Kantakuzen je bio blaži i gledao je da "izdiplomatiše" Dušana; njegova beseda, koju je sam pisao i konstruisao u starosti, možda nije tačna u celini, ali daje svu argumentaciju koju je on mogao navesti u svoju korist. Kantakuzen je priznavao Dušanovu velikodušnost prema sebi lično, ali je, naravno, branio grčko pravo na njihove oblasti, koje su Srbi nepravedno pritisli. Nije on nikad mislio, da za svoj spas žrtvuje najkrupnije interese svoje otadžbine. U ostalom, Dušan nije mislio iskreno, iskorišćavao je njegovu nevolju, i najzad je prekinuo savez s njim i počeo čak i da ga goni. Ovaj početi rat nije upravljen protiv srpskih zemalja, nego ima da povrati nesumnjivo grčko područje, koje je Dušan osvojio u jednoj krizi Carstva. Da ne bi svu ovu, naročito za Kantakuzena nezgodnu, argumentaciju vodili javno, pred celom pratnjom, njih su dva pregovarala jedno vreme i nasamo. Kantakuzenu se činilo, da je njegovo razlaganje imalo utiska, iako je on od Dušana tražio, da se povuče na stare granice i vaspostavi prvašnje stanje, ustupajući mu definitivno od novih tekovina, kao krajnji stupak, samo gradove i liniju Zihna, Ser, Melnik, Strumica i Kostur. Dušan je s početka tražio da mu se vrati sve što je bilo uzeto pre ove poslednje ofanzive, pa je tokom razgovora pokazivao izvesnu sklonost za popuštanje. Tačno je, da je drugi dan raspoloženje na obe strane bilo vedrije i da je došlo čak i do zajedničke časti. Kantakuzen tvrdi, da je Dušanovu popustljivost pokolebalo držanje njegovih protivnika. Po tobož već postignutom sporazumu, došle su Dušanu pristalice Paleologa, sa predlogom da se ne miri s Kantakuzenom, nego da pomaže mladog cara, koji još uvek, sa svojim pristalicama, nerado gleda tutorstvo i ličnu suprematiju svoga tasta. Dušan je, pri takvom stanju stvari, ako je čak i tačno da je bilo došlo do sporazuma na ovoj osnovi, koju je kao krajnju liniju grčkog popuštanja bio predložio Kantakuzen, lako promenio svoju odluku. Što da popušta i ustupa, kad je stanje u Vizantiji još uvek mutno i bez opasnosti da se može zlo okrenuti protiv njega? Sjutri dan, njegovi vesnici objavili su Kantakuzenu prekid pregovora i objavu rata. Do nove borbe između Kantakuzena i Dušana pod samim Solunom nije došlo, nego se Dušan uputio da povraća otete gradove. Brzo bi osvojen Voden, a za njim i važni Ber, koji je uzeo vojvoda Hlapen.

    Prilikom zauzeća Vodena Dušan je vrlo oštro postupio prema Grcima, koji su ga izneverili. Gonjenom u borbi načelniku grada Lisaku bi iščupana brada, pa je, zlostavljan i inače u okovima poslat na suđenje u Skoplje, ali je na putu umro. Sam grad je za kaznu opljačkan, a neverni stanovnici raseljeni. Obavešten o nepouzdanom držanju grčkog stanovništva i po drugim mestima, car je naredio najstrože istrage i kazne. Koliko je poslednja agitacija, s verom u uspeh Kantakuzenove ofanzive, bila uzela maha, vidi se najbolje po tom, što su čak neki grčki građani Skoplja, u nadi da bi Grci mogli dopreti čak i do tog grada, ušli u pregovore s Kantakuzenom, nudeći mu za taj slučaj svoju saradnju. Skopske Grke spasao je tamošnji mitropolit, kome je bilo povereno suđenje, pravdajući ih da su pregovarali od straha, a ne iz zle namere. Dušan se, posle ovih događaja, mogao jasno uveriti, da je njegov jedini oslonac u srpskom i slovenskom elementu Maćedonije, a da je sve drugo nestalno i čak neprijateljski raspoloženo. Revizija dotadašnje politike svela se, u glavnom, na lične promene i kazne; dok su, u stvari, trebale biti izvršene mnogo korenitije izmene. Srpska snaga, ta koja je bila pravi stub Carevine, nije mogla doticati da očuva sve te daleke tekovine. Je li mudro cepati tu snagu i slabiti je garnizonskom službom u mestima i sredinama, gde njeno prisustvo, u času ozbiljne opasnosti, ipak neće moći da izmeni sudbinu? Je li mudro da Preljub srpskim grudima brani granice Tesalije, kad nisu potpuno sigurni ni Strumica ni Voden? Ekspanzija srpske snage bila je očevidno na štetu njene solidnosti; pre nego se ratovalo zbog Tesalije ili Trakije ili Epira trebalo je obezbediti i priljubiti bliža područja, s Maćedonijom na čelu

  2. #92

    Odgovor: Istorija Srbije

    Delo cara Dušana

    3.deo
    Od ovog vremena Dušan svoju energiju zbira, da izvrši još jedan obračun s Vizantijom, možda konačan. Da to što sigurnije postigne, on namerava da ukloni s Balkana opasne grčke saveznike, Turke, koji su u poslednjim borbama imali znatna udela. Postoji jedno shvatanje u nauci (N. Jorge, pisca jedne velike Historije Osmanskog Carstva), koja Turke ovoga vremena prikazuje kao ljude, koji su imali malu važnost, koji su bili poslušno oruđe u rukama njihovih pozivača ("kad ih pozvaše, oni dođoše; kad ih otpustiše, oni odoše") i koji su "primorani" da pređu u Evropu i osnuju svoju državu. Shvatanje je to površno i vrlo uprošćeno. U stvari, Turci su predstavljali već tada snagu, koja nije slutila na dobro. U Maloj Aziji njihovo sistematsko prodiranje lišilo je Grke njihovih glavnih gradova i bogatih oblasti i sateralo ih do same obale. Ne nude se njima uzalud carske kćeri, vojni savezi i bogati pokloni. Kad su prvi veći odredi Orkanovi stigli u Carigrad, svet ih je tamo dočekao s radosnim klicanjem, ne samo s toga što su Grci bili radosni radi dolaska novih pomoćnika, nego i što su ti pomoćnici predstavljali stvarnu snagu. Da su ti pomoćnici bili ponekad daleko od toga da služe kao prosto oruđe Grcima videlo se već dosad u više prilika. Turci su, nema sumnje, pokazali pravi interes za Evropu tek od onda, otkad su tamo bili pozvati; njihovi prvi odredi nisu bili ništa drugo nego obične pomoćne čete, koje slušaju naredbe svojih gospodara; ali vrlo brzo te pomoćne čete postaju neka vrsta izvidnica. Čim su Turci videli, kako stoje stvari u Evropi, kakva je snaga njihovih grčkih poslodavaca i kako je bogat plen kome se s one strane Dardanela mogu nadati, oni su se lako rešili da iskoriste to stanje i to novo područje. Tim pre, što je Vizantija, iscrpena drugim krizama, bila stalno u novčanim neprilikama, ne mogući da isplaćuje uredno najamničke nagrade i tako donekle i sama upućivala gramžljivi tuđi elemenat da se naplaćuje sam. Osmanlije nisu, kao ni drugi pljačkaši, pazili mnogo na to, da li će oštetiti svoje najmodavce, a naročito onda, kad ti najmodavci ne vrše prema njima primljene obaveze. Računajući s tim, Dušan namisli da turske čete ili premami na svoju stranu ili da ih odvrati od pomaganja Vizantije. S toga šalje jedno svoje poslanstvo u Brusu i, po Kantakuzenovu primeru, nudi sultanu ništa manje nego svoju kćer za ženu. Bar tako priča Nićifor Gregora. Sultan je srpsko poslanstvo primio s čašću i otpratio ga s darovima, ali ono nije dospelo da se zdravo i čitavo vrati u Srbiju. Jedna grčka četa, koju je vodio namesnik Halkidike, predusrela je kod Rodosta srpsko poslanstvo i njihovu tursku pratnju, pa ih delom pobi, a delom zarobi. Taj postupak veoma je ogorčio Turke i samo veliko uniženje Kantakuzenovo moglo je da smiri Orkana. Velika je šteta što o tom poslanstvu nema nikakvih bližih podataka. Dušan je svakako išao za tim, da Vizantiju sasvim osami i da je onda, slabu i rastrovanu, savlada bez težih napora. Njegove planove nije bilo teško prozreti. Vidimo, da su im Grci uhvatili niti i da su se požurili da sve osujete. Oni su dobro osećali, da im je turska pomoć, iako pod skupu cenu, tada bila glavno sredstvo da koliko-toliko zaustave srpski nalet.

    U tom tako teškom položaju Vizantiji nimalo nije trebao rat sa Đenovom, u koji se uplela poglavito zbog đenovaških trgovačkih kolonija u Galati. Taj rat imao je i za Dušana izvesnih nezgoda. On je, pre svega, opredelio Mlečane, suparnike Đenove, da uzmu stranu Vizantije. Dalje je, mletačkim posredovanjem, došlo do izvesnih pregovora između Bugarske i Vizantije, vođenih s početka radi napasti od turskih pljačkaša. Dušan je upotrebio sav svoj uticaj da te veze, koje su mogle ići i dalje, liši krupnijeg političkog značaja; ali je, za svaki slučaj, ugovorio s Dubrovčanima da ne izvoze i ne prodaju oružje u Bugarsku. Izgleda, da je uvek aktivna Dušanova žena, carica Jelena, dala misao, da se njena mlađa sestra Teodora uda za grčkog cara, pošto se taj rastavi s Kantakuzenovom kćeri. Tako bi sva tri carska dvora došla u tesnu porodičnu vezu, a Dušan bi u tom porodičnom savezu imao glavnu reč.

    U velikoj pomorskoj bitci pred Carigradom, 13. februara 1352., Mlečani sa svojim grčkim prijateljima ne mogoše savladati đenovsku flotu. Uplašen tim neuspehom, Kantakuzen se poče truditi, da se izmiri s Đenovom i njihovim turskim saveznicima. Učinio je to nesumnjivo s toga, što mu je bilo jasno, da je nemogućno voditi borbu na toliko frontova i održati se protiv svih napasti. Sukob s carem Jovanom beše ponovo na pomolu. Već u leto 1352. vodio je mladi car borbe s Kantakuzenovim sinom Matijom, samo uskoro požuri otac u pomoć. Da se osigura za nove sukobe i da ne bi gubio vremena u prevozu četa, Kantakuzen ponudi Turcima grad Čimpu na Galipolju. Ovi su primili ponudu i 1352. god. prešli su u Evropu, na određeno mesto, ako i ne s namerom da tu osnivaju novu državu, a ono svakako u želji, da u Evropi dobiju jako uporište za svoje akcije. Njihov prelazak u Evropu, prema tome, ako i nije bio zavojevački, s većim planom, nije ipak bio ni onako slučajan kako se ponekad htelo da prikaže. Stojan Novaković tačno je rekao jednom prilikom: "Sve grčke stranke iz opaloga Istočnog Rimskog Carstva služile su se Turcima neprestano i u svima prilikama kako protiv unutrašnjih tako i protiv spoljnih neprijatelja. Nemoć i strano slepilo političkoga suparništva vodili su Turcima ruku i pokazivali im šta treba da rade".

    Car Jovan, videći pripreme Kantakuzenove i bojeći se da sam primi borbu protiv njega i njegovih opasnih saveznika, obrati se za pomoć srpskom i bugarskom caru. Da pokaže svoje iskrene namere on posla Dušanu kao taoca svog brata Mihaila. Taj akt najbolje pokazuje značaj Dušanove ličnosti i saradnje i odnos vizantiskog cara prema njemu. Dušan se odazvao tom pozivu, koji je bio pripravljen čitavim njegovim političkim radnjom poslednjeg vremena. Odazvali su se i Bugari. Srpsku konjicu vodio je kaznac Gradislav (?) Borilović. Blizu gradića Empitija dođe do borbe s Turcima. Bolja i okretnija turska konjica savlada Srbe, umorne s daleka puta, dok Bugari pobegoše, a Grci padoše u plen. Ta bitka rešila je borbu. Kao pobednik Kantakuzen proglasi svog zeta lišenim prestola, a za savladara podiže sina Matiju (1353. god.) Car Jovan se povuče u Solun.

    Pritisak Turaka osećao se sve više. Njihove konjičke čete, surove i grabljive, nisu vodile mnogo računa o stanovništvu područja kroz koja su prolazile i od njih je naskoro procvileo i saveznik i dušmanin. Neprijatelji Kantakuzenovi bacali su krivicu za tu napast na njega i imali su u tom pravcu dosta uspeha kod sveta koji je stradao i bio kivan i ogorčen. Kantakuzen je i sam uviđao, da mu novi saveznici počinju postajati opasan teret. On s toga kuša da ih se oslobodi. Ali sva njegova nastojanja, pa čak i bogate novčane ponude, da se Turci vrate u Aziju ostaju bez uspeha. Druga beda, koja je zadesila južnu Trakiju, a koju Turci odmah iskoristiše, beše strahoviti zemljotres od 2. marta 1354. Od njega naročito nastrada Galipolje. Turci, u velikom broju, iz Čimpe i naročito iz Azije, nagrnuše u opusteli grad i kraj i posedoše ga. Zemlja bi odmah podeljena u spahiluke i uvedene turske vlasti. Uzimanje zemlje i poseda izvršeno je nasilno, bez mnogo obzira prema starodalnicima. Tako se Turci ugnezdiše na Balkanskom Poluostrvu.

    Dolazak Turaka u Evropu doneo je opasan elemenat za njenu bezbednost. Silni Orkan, sa svojom organizatorskom sposobnošću i jakom rukom, beše stvorio od njih odličnu vojničku snagu i domalo političkog činioca prvorazrednog značaja. "Sa starinskim veštinama pustinjskog razbojnika spajaju ovi novi maloaziski Turci finese njihovih grčkih suseda". Nagli razvoj ranije zapuštene Bruse, njihove prestonice od 1326. god., davao je dovoljno dokaza čak o konstruktivnoj vrednosti njenih gospodara. Smatrati Turke ovog vremena kao proste pljačkaške horde, koje je samo puk slučaj doveo u povoljnu situaciju, sasvim je pogrešno i nehistoriski. Kod njih je, u ovo vreme, vladala jedna volja, koja je dobro znala šta hoće i imala širi interes. Pored Orkana, koji je glavnu pažnju obraćao vojsci, delovao je i njegov brat Alaedin kao veliki vezir. Taj čovek bio se u mladosti povukao od sveta, ali se posle kao naš Sv. Sava, vratio na bratov dvor i tu živo radio na organizovanju nove države. Naročitu je pažnju posvetio finansijama, kao glavnom izvoru državne snage, počinjući od 1328. god. kovati Orkanov novac. Samo državno uređenje u mladoj turskoj državi bilo je u osnovi demokratsko: svaki čovek od vrednosti mogao je slobodno napred. Vrednost se ljudi cenila ponajviše po vojničkim vrlinama. Jer sve što je postigao, Orkan je, u stvari, postigao pomoću ratničke vrednosti Turaka, koji su svima tradicijama bili vezani za tu vrstu rada.

  3. #93

    Odgovor: Istorija Srbije

    Delo cara Dušana

    4.deo
    Opasnost od Turaka opazili su dosta rano svi susedi. Gomile begunaca sa Galipolja dospeše do samog Carigrada, gde su sa užasom pričale o turskoj najezdi. Na Kantakuzena diže se opšta povika i gnev. On postade jedna od najnepopularnijih ličnosti, javno okrivljavan zbog dovođenja Turaka u Evropu. I on sam uviđao je svoju pogrešku, ali kasno. Zauzevši Galipolje, Turci su na njegove proteste s ironijom odgovarali, da oni nisu prekršili ugovora, niti se ogrešili o saveznike; oni su samo poseli mesta potpuno napuštena. Uzbuđena masa u prestonici, nezadovoljna Kantakuzenom, poče prilaziti u redove stranke mladog cara Jovana. Još ove iste godine, 22. novembra 1354., uspeše njegove pristalice da Jovana dovedu u Carigrad i sruše Kantakuzena. Osećajući se kriv i odgovoran, Kantakuzen izgubi staro prisustvo duha i ne pokuša nov vojnički otpor, nego se pomiri sa svojim novim monaškim činom, koji je značio odricanje od svake svetske sujete. Kao monah Joasaf (od 10. decembra 1354.), predavši se bogoslovskim studijama i pisanju historije svoga vremena, Kantakuzen je umro u dubokoj starosti 1383. god.

    Ugnezdivši se na Galipolju Turci brzo počeše da šire svoja osvajanja. Još 1354. god. uzeli su Kipselu, na donjem toku Marice, i Malgrad, pa produžiše pljačke i pohode duž čitave obale Mramornog Mora sve do Carigrada. Od ranije naučeni na plen na bugarskom području oni 1354/5. god. počeše provaljivati i preko bugarske granice. Jedna bugarska hronika kaže, da su doprli čak do Sofije. U sukobima s turskim odredima izgubio je car Jovan Aleksandar dva svoja sina, od kojih mu Mihajlo beše naslednik i savladar.

    Caru Dušanu davali su svi ti događaji dovoljno povoda, da se ozbiljno posveti turskom pitanju. Turci su svakim danom postajali vidno jači i agresivniji. Onom ko je mislio da ide dalje prema Istoku i Carigradu oni su predstavljali ako ne nesavladljivu, a ono svakako opasnu prepreku. Smetali su čak i u posedu stečenog. Brzi, lako pokretni, smeli, vešti ratnici oni su srpskoj vojsci zadali već dotad dva-tri osetna udarca. Ako im se za vremena ne preseče dalje ukorenjivanje u Trakiji, oni, sa svojim jakim rezervama u Maloj Aziji, mogu dosta brzo postati ne samo vrlo nepogodan sused, nego možda i takmac za pitanje vizantiskog nasleđa. S toga Dušan dolazi na misao, da jednom većom akcijom učini kraj njihovom zadržavanju u Evropi. Ali, da bi mogao prema njima razviti svoju punu snagu, trebalo je da dobije slobodne ruke na drugim stranama, naročito na severu, gde su Mađari u poslednje vreme, od 1353. god., počeli pokazivati svoje staro neprijateljsko raspoloženje. Trebalo je i inače pomiriti zapadni svet, posebno talijanske republike i francuski dvor, sa srpskom akcijom u Trakiji, kojoj bi neposredni cilj bio odbijanje Turaka, a posredni, gotovo sigurno, posed Carigrada. Možda je car želeo, da se u njegovoj borbi s Turcima ne nađe na protivničkoj strani koja hrišćanska sila, možda Đenova, stari prijatelj Turaka i Dušanu i Srbiji ne baš prijateljska radi njihovih veza sa Mlecima. S toga svega, Dušan se rešava da se obrati papi, da mu ponudi uniju svoje crkve s rimskom, a da papa zato njega prizna i proglasi "kapetanom Hrišćanstva", borcem za veru, i da ga tako zaštiti od neprijateljstva drugih hrišćanskih država.

    Dušanova verska politika do tog vremena nije bila mnogo prijateljska prema katolicima. Pravoslavna jerarhija imala je moćan uticaj u Srbiji od početka XIV veka i nije htela biti mnogo tolerantna. Posle srpskih osvajanja na jugu taj se uticaj samo povećao; pravoslavlje je bila jedina spona koja je vezala srpske osvajače s pobeđenim Grcima i koja bi, možda, vremenom mogla učiniti, da se ta dva elementa više približe. S toga je Dušan zadugo bio čist pravoslavac. U čl. 6. njegova Zakonika katolička vera zvala se "jeres latinska". Tim članom car je naređivao, da se vrate u pravoslavlje svi oni, koji su ranije prevereni. Ko to ne učini biće kažnjen, isto kao što će biti kažnjen i katolički pop, koji bi pravoslavnog preveo u svoju veru (čl. . U stare prave katolike tim nije dirano, oni su mogli mirno ostati u svojoj veri, kao što su i činili. Car je samo presekao svaku katoličku propagandu na štetu pravoslavlja i dao je punu zaštitu veri, koju je sam ispovedao i koja je bila državna.

    S katoličke strane bilo je pokušaja da se car privuče zapadnoj crkvi. Papa Kliment VI, verski vrlo aktivna a inače i politički moćna ličnost, bio je nezadovoljan Dušanovom crkvenom politikom i tražio je od njega početkom 1346. god. da prestane s progonjenjem katolika i da vrati kotorskoj biskupiji neka oduzeta mesta. Postoji mišljenje, da je još tada, dozvolivši izuzetno hrvatskim glagoljašima slovensku službu u praškoj nadbiskupiji, papa nameravao, da pomoću češkog kralja Karla IV i u Češkoj bolje obrazovanih slovenskih kaluđera "postigne željeno jedinstvo vere". S toga da je Karlo IV podigo glagoljaški manastir Emaus u Pragu (1347. god.). Početkom 1347. god. došla je u Rim od skadarskog episkopa vest o Dušanovoj sklonosti za uniju, što je na papinom dvoru izazvalo življu aktivnost, da se ta sklonost privede u delo. Pisano je odmah nekoliko pisama važnijim katoličkim opštinama Srbije, kakve behu Kotor, Bar i Skadar, i nekim uglednim licima, da pokušaju delovati na cara. Naročito se mnogo polagalo na uticajnog Kotoranina, Nikolu Buću, careva protovestijara i glavnog finansiskog stručnjaka Srbije. Ali su te vesti, izgleda, bile nedovoljno proverene. Kad papine prijateljske poruke i pozivi nisu pomagali prešlo se 1350. god. na pretnje. Pozivani su mađarski kralj, Mleci i veliki majstor jovanovskog reda da oni efikasnijim merama utiču na srpskog cara. Ali sve to nije pomoglo; na ove poslednje pozive nije se niko ni odazvao, zauzet drugim brigama. Dušan je bio protivnik katolika i njihove propagande ponajviše zbog albanske politike napuljskog dvora, koji je svoje glavno oruđe u borbi protiv njega nalazio u katoličkom elementu.

    Kad je kralj Lajoš zadovoljio svoje prohteve u Italiji i izmirio se s napuljskim dvorom, počeo je, potstican od pape, veće pripreme za svoju novu balkansku politiku. God. 1352. ušao je sa Đenovom u savez protiv Mletaka, a u julu 1353. god. oženio se Jelisavetom, kćerju bosanskog bana Stepana II, i vezao tako još tešnje Bosnu za svoju državu i politiku. Domalo, njegovo neprijateljsko raspoloženje prema Srbima postade javna stvar.

    To držanje Lajoševo i opasnost od Turaka i opredelili su Dušana, da 1354. god. lojalno potraži naslon na papsku kuriju. U Avinjonu nije više bilo Klimenta VI, nego ga je nasledio Inoćentije VI. Njemu je u leto te godine stiglo carevo poslanstvo, koje je vodio raniji kotorski, a sad trogirski biskup Vartolomej, noseći carevo pismeno obećanje da će prići zapadnoj crkvi i uslove pod kojima bi on to bio voljan učiniti. Poslanstvo se čak zaklelo, da su Dušanove namere iskrene i dobra volja van sumnje. Ali odgovor avinjonske kurije nije bio onakav, kakvom se car nadao. Papa je, istina, ljubazno odgovorio 29. avgusta, ali u tom odgovoru, iz obzira prema francuskom, a još više prema mađarskom i napuljskom dvoru, on cara nije nazvao carem, nego kraljem, što na Dušana očevidno nije moglo ostaviti dobar utisak. Posle, papini legati otezali su veoma dugo svoj odlazak za Srbiju; samo poslanstvo dobilo je propratno pismo tek na Badnji-dan 1354. Glavna ličnost papina poslanstva beše učeni Francuz, padski biskup Petar Toma. Na putu za Srbiju biskup Petar se, po papinu nalogu, sastao u Pizi s češkim kraljem Karlom, koji je išao u Rim da se kruniše za nemačkog cara. Iz Pize uputio je Karlo 19. februara 1355., jedno vrlo važno pismo caru Dušanu, "našem u Hristu najmilijem bratu". Kralj se raduje carevoj želji da pristupi sjedinjenju crkava, koja će biti olakšano tim, što će se u bogosluženju moći zadržati slovenski jezik. Zajednički slovenski jezik, "plemeniti", kako se kaže u pismu, jeste važna veza, koja spaja ova dva slovenska vladara, na koju Karlo, da bi jače uticao na Dušana, posebno udara glasom. Ako Dušan ustraje na svom početom putu, Karlo mu obećava svoje posredovanje kod mađarskog kralja i pomoć pri daljem osvajanju u Grčkoj.

  4. #94

    Odgovor: Istorija Srbije

    Delo cara Dušana

    5.deo
    Ali, uprav u vreme kad se Dušan rešio na taj tako važni korak, mađarski kralj organizuje svoj pohod na Srbiju i tako razbija bitnu pretpostavku cele ove Dušanove kombinacije. Zašto da on izaziva potrese u zemlji, koji pored svega njegova ličnog autoriteta, ipak ne bi mogli izostati, kad on od tog svega dela nema nikakve praktične koristi? Ako papin ugled ne može da zadrži kuriji tako odanog mađarskog kralja ni u času, kad se, radi pridobijanja novog druga, obično svuda, u takvim prilikama pokazuje najveća predusretljivost, šta će mu onda sva ta unija? Dušan nju nije trebao, što su ga mučili neki verski problemi, nego iz neposrednih praktično-političkih razloga. Kad ti nisu ispunjeni, on sad ne samo što je odbacio misao o sjedinjenju crkava, nego se čak ljuti na nju i možda na sebe sama, što je primio.

    Kralj Lajoš upao je u Srbiju u leto 1354. god. Da ga suzbije, Dušan je krenuo na sever i u avgustu već se nalazio pod Rudnikom, u Brusnici. Po svoj prilici radi ovih verskih pitanja, car je pozvao patrijarha Janićija u Žiču, da se s njim posavetuje. Patrijarh se tu razboleo i na povratku u Peć umro je u Polumiru na Ibru, 3. septembra. Posle Dušanova dolaska mađarska je ofanziva zaustavljena. Lajoševa vojska stradala je, sem od Srba, još i od neke zaraze, od koje je umro i sam kraljev brat, hrvatsko-dalmatinski herceg Stevan. Posle njegove smrti mađarska vojska povukla se iz Srbije bez ikakva uspeha. Dušan nije mogao da protiv nje preduzima jače mere jedno s toga, što se žurio na jug, gde su se događale stvari od presudnog značaja, i drugo, možda, s toga, što nije hteo da jačim protivnapadom izaziva Mađare na osvetne borbe.

    Ljut radi ovog mađarskog napada, Dušan nije hteo da skriva svoje ogorčenje pred papinim izaslanstvom, koje mu je stiglo negde u martu 1355. god. Biograf biskupa Tome daje vrlo zanimljiv opis tog sastanka. Dušan je, veli on, bio "telom veći od svih ljudi na svetu ovog vremena i strašan u licu." Papine poslanike dočekao je oholo, opkoljen vlastelom i vojskom, i dao im je odmah do znanja, da je od lanjske godine izmenio svoje držanje. Biograf kazuje, da je zbog careve srdžbe sam biskup Petar bio u opasnosti. Dušan je čak zabranio svojim katolicima u vojsci, da nipošto ne smeju prisustvovati misama, koje je biskup služio. Kad je, za inat, "želeći smrt da bi se umnožila katolička vera", biskup jedno jutro odslužio misu, pozvavši na nju sve verne, i kad je uprkos zabrane, na nju došli nemački najamnici, car se beše razgnevio još više. Ali se umirio prividno dosta brzo, kad mu je vođa najamnika, verovatno Palman, izjavio, da su oni spremni, za odbrani vere ne pretrpeti kaznu nego ući i u borbu. Takvo držanje biskupovo, u njegovoj zemlji, uticalo je na Dušana, da potpuno odustane od ranije namere. Ozlojeđen zbog propale misije, biskup je iz Srbije, na povratku kući, krenuo kralju Lajošu i tražio od njega da rat nastavi svom žestinom.

    Kralj Lajoš se, doista, počeo spremati na Srbe, ali ne mogade tokom 1355. god. preći u napadaj. Možda nije imao ni prave volje da primi borbu s Dušanom, čiju je snagu znao i video. Sem sa Srbijom on je rđavo stajao i sa Mletačkom Republikom, nešto zbog mletačkih veza sa Srbima, a mnogo više zbog njenog učvršćivanja u Dalmaciji. Zbog izvesnih gradova u Dalmaciji, posebno zbog Klisa i Skradina, koji su pripadali Šubićima, odnosno Dušanovoj sestri Jeleni, udovici Mladena III, bilo je dosta pregonjenja i pregovaranja. Te gradove su hteli i Mlečani i Mađari i Bosanci, dok je Dušan želeo da ih očuva sestri kao svojoj saveznici, možda kao strateške tačke prema Bosni, sa njene zapadne strane. Dušanova vojska ušla je 1355. god. u te gradove. Kako car nije hteo nikakva sukoba s Mlečanima, on je, videći njihovu nesavladivu želju da dobiju te gradove, pristao da njegova sestra povede pregovore o prodaji. Videći neraspoloženje skradinskog građanstva protiv svojih ljudi, a čuvši možda i za carevu smrt, njegov vojvoda Đuraš Ilić predade taj grad Mlečanima 10. januara 1356. god., kako mu car beše ranije naredio. Grad Klis preoteli su Mađari.

    Dušan se nadao da će mu događaji u Vizantiji iz druge polovine 1354. god. znatno pomoći da se približi svom davnom cilju. Borbe između starog Kantakuzena i mladog cara ne behu završene padom prvoga. Očevu borbu nastavili su Kantakuzenovi sinovi, iako su dobro osećali koliko im uspehu smeta ogorčenje koje je zavladalo protiv njihova oca. U širokom narodu, koji je najviše stradao, strah od Turaka pretvarao se ponegde u paniku. Jedan mletački izveštaj iz Carigrada od 6. avgusta 1354. govorio je, da bi tamošnji građani pristali i na tuđu vlast, čak i na mletačku ili srpsku, samo ako bi ta mogla da ih zaštiti od azijatskog saveznika. S toga, u času, kad su događaji u Vizantiji mogli dobiti kakav nenadni, po Srbe povoljni, obrt, Dušanu je palo vrlo teško, što je morao da se zapliće u nove sukobe s Mađarima. Tim treba objasniti sem onog nepreduzimanja protivnapada na Mađare i ovu predusretljivost prema Mlečićima u Dalmaciji. Njegova je glavna pažnja bila na jugu. Odatle, u jednoj povelji od 5. decembra 1355., imamo i poslednji pomen o njemu i njegovu radu. Dve nedelje docnije, 20. decembra, Silni Car Dušan bio je već pokojnik. Umro je iznenada, ne zna se od čega, u najboljoj muškoj snazi, i u vreme kad je srpskoj državi i hrišćanskom Balkanu uopšte trebala jedna centralna volja najapsolutnijih kvaliteta. Dušan je bio sahranjen u njegovoj zadužbini, u Arhanđelovu Manastiru kod Prizrena. Pri iskopavanjima, koja su vršena u manastiru 1927. god., nađen je u jugozapadnom delu crkve jedan mramornim pločama obeleženi grob, za koji se misli da je Carev. U grobu nije nađeno ništa sem nešto ispreturanih kostiju, pošto je grobnica ranije pretresana i opljačkana.

    __________



    S Dušanom je stara srpska država dostigla vrhunac svoje moći. Postala je carevina, prva sila na jugoistoku Evrope, ne takmac nego gotovo gospodar Istočnog Rimskog Carstva. Uz carstvo se digla i patrijaršija, kao najveći stepen crkvene vlasti. Srpski zamah nije nikad bio veći, ni napor plodniji. Bar ne na oči. Jer u stvari Dušanovo delo, mada veliko i mada blistavo po carskom sjaju, i mada snažno po uloženoj energiji, nije bilo trajnijih kvaliteta. Za teret jedne Imperije srpska snaga tada još nije doticala; ona je mogla da delo sublizu izvede, ali ne i da ga održi. Mlada srpska energija bila je napregnuta preko mere i s toga je vrlo brzo morala nastupiti reakcija. Veličina postignutog, čisto politički govoreno, bila je varka a ne stvarnost. Srpski elemenat obuhvatio je više nego što je mogao da asimiluje, da priljubi i da stvarno usvoji; on se trošio na dalekim područjima, koja su bila van domašaja njegove kulture, njegove rase i čak njegovih političkih interesa. Šta je značilo za srpsku politiku posed Tesalije ili južnog Epira? Kakve je koristi mogla imati zemlja od toga? Štete je međutim, bilo. Dok se naša snaga trošila tamo na jugu, srpski je elemenat postupno potiskivan na zapadu, u Humu, i ugrožavan u Mačvi. Bosna je otišla sasvim u mađarsku sferu. Gubila se linija Neretve, sa najčistijim delom naše rase, a išlo se čak na obale Meste. I što je najvažnije, s tim novim stanovništvom grčkih oblasti, srpska država nije dobila priliv snaga za dalja dela, nego opasan teret, koji se u svima sumnjivim situacijama, kao 1350. god., pokazivao kao naš neprijatelj. To je stvoren, realan sud o Dušanovu delu, dat iz daljine, posle čitava niza vekova, kad čovek ima pred sobom pregled svega što je bilo i sasvim nov i drukčiji pogled na stvari.

    Historijski, Dušan je radio onako, kako je odgovaralo shvatanjima njegova vremena. On je nastavio delo, koje je već bilo započeto, iako njegovi prethodnici, možda, ne bi do kraja išli baš tim putem. Teško se bilo oteti iskušenju, pa ne prihvatiti plen koji se gotovo sam nudio i na koji su ga zvali sami oni, kojima je pripadao. Posle, onoga vremena, uspeh se cenio po veličini osvojenog područja od tih shvatanja nije bio slobodan još ni XIX vek! a ne po njegovu etničkom sastavu. Osvajač je verovao u svoju moć pokoravanja pobeđenih i nije tražio ništa drugo nego pokorne podanike. Ljudi su često verovali, da je dovoljno dati samo gospodara ili upravnike svojih shvatanja i svoga plemena, pa osigurati akciju smirivanja i lojalnog podaništva. Tako je postupao i Dušan sa dovođenjem srpskih plemića i prvosveštenika na upravna mesta u novim oblastima. On se trudio s pažnjom, da nove krajeve približi srpskoj matici i ovu njima i da od njih stvori celinu. On nije u historiji ni prvi ni poslednji koji je tako mislio i tako radio. Dalje treba imati na umu, da je Dušan, sam jaka ličnost, verovao da se delo koje on stvara može održati i da odgovara doista njegovoj snazi i snazi države kojoj je on na čelu. Zar je on mogao pomisliti da će s njim zajedno da se počne rušiti i njegovo delo? Zar je mogao misliti, da od toliko ruka koje su s njim sarađivale neće biti nijedne da dostojno prihvati krmu u ruke?

  5. #95

    Odgovor: Istorija Srbije

    Delo cara Dušana

    6.deo
    Koliko se Dušan istinski trudio da svoje državno delo sredi i stavi na solidne osnove svedoči najbolje njegov Zakonik, jedan od najdragocenijih kulturnih spomenika srednjevekovne Srbije. U uvodnoj reči Zakoniku on kaže, kako se rešio, postavši car, da potraži "neke dobrodetelji i sveistine i pravoslavne vere postavi zakone, kao što ih treba imati i čuvati po svetoj i svih sabornoj i apostolskoj crkvi gospoda Boga i Spasa Isusa Hrista i po zemljama i gradovima, da se ne umnoži u državi carstva našeg neka zloba i zlo varalištvo i lukava nenavist, nego da poživimo u svakoj tišini i ćutljivom žitiju i u životu pravoslavne vere sa svima ljudima carstva našeg, malim i velikim." Stvaranje carstva nametalo je, prirodno, i velike administrativne i zakonodavne dužnosti, da se velika tvorevina organizuje i ujednači. "Velika osvajanja Dušanova", razlaže vrlo lepo mladi ruski istoričar A. Solovjev, "izazvala su i potrebu velikog zakonodavnog rada. Južne oblasti njegove nove carevine odavna su navikle na pisano grčko pravo. Srpske sudije i episkopi po grčkim gradovima morali su da se upoznaju sa tim pravom, da se njim i dalje pravedno služe. I kao prvi korak javlja se (verovatno u zimi 1347-1348, za vreme boravka Dušanova na Sv. Gori) srpski prevod najnovijeg i najboljeg vizantijskog pravnog zbornika, t. zv. Sintagme jeromonaha Matije Vlastara, napisane u Solunu god. 1335. Ovo je privatni zbornik od velikog značaja, jer on obuhvata i čitavu crkveno-pravnu građu Nomokanona, i vizantijsko svetovno pravo. Vlastareva Sintagma je, možemo reći, jedna iscrpna enciklopedija čitavog vizantijskog crkvenog i svetovnog prava. Njezin slovenski prevod Dušanova doba postao je brzo popularan ne samo u srpskoj, nego i u bugarskoj i u rumunskoj i u ruskoj crkvi. Ipak ovaj zbornik bio je suviše glomazan za svakodnevnu upotrebu, sadržavao je suviše mnogo čisto crkvenih pravila. Stoga se javlja na srpskom jeziku, verovatno iste godine 1348, jedno skraćenje Vlastareve Sintagme "radi potreba carskog suda". U tom srpskom skraćivanju ostala je samo jedna trećina Sintagme. Izbrisana je gotovo cela kanonska, crkvena građa ali su ostali svi svetovni zakoni vizantijskih careva Skraćena Sintagma sačuvana je u mnogo rukopisnih primeraka (ali samo u Srbiji, nepoznata je bila bugarskim, rumunskim ili ruskim sudovima). Ovom skraćenom Sintagmom služile su se bez sumnje Dušanove sudije po južnim, grčkim zemljama carevine. Osim toga, služili su se za agrarna pitanja takozvanim "Zakonom Justinijana", kratkom srpskom kompilacijom (?) iz starog vizantijskog Nomos Georgikos, koji je odavno važio u grčkim zemljama. Ova dva srpsko-vizantijska zbornika (skraćena Sintagma i Zakon Justinijanov) mogla su da se primenjuju i u severnim, čisto srpskim krajevima Dušanove carevine, jer su mnoga njihova načela (naročito bračnog i građanskog prava) odavna bila poznata u Srbiji i primenjivana od episkopa po varošima, od igumana po manastirskim metohijama pri suđenju i upravljanju. Kroz sto i pedeset godina, koje su protekle od vremena Sv. Save, mogli su i Srbi u Raškoj da naviknu na mnoge odredbe vizantijskog prava. Nemnogi sačuvani spomenici srpskog privatnog prava pokazuju da se n. pr. ugovor o kupovini i prodaji vršio za Dušanova doba potpuno po vizantijskim pravilima u jednoj čisto srpskoj varoši kao što je bio Prizren. Doista, srpska pravna i administrativna terminologija, još pre Dušanova vremena, pokazuje dosta uticaja vizantiskog, kao na pr. u rečima i pojmovima: parik, metoh, pronija, panađur, prikija, stas, perivol, eksod, harisati, garepsati, nomik, kefalija, sevast, prahtor, apoklisijer, kastrofilaks i sl., da crkveno, čisto grčko uređenje i nazive, i ne podvlačimo naročito. Vizantisko pravo i ulazilo je u naše zemlje najpre preko crkve i crkvenog zakonodavstva, koje je naročito svojim tipicima i prevodom Nomokanona osveštao Sv. Sava.

    Dušan je svoj Zakonik proglasio 21. maja 1349. u Skoplju, na saboru pošto je duže vremena bio proučavan i pripreman. Nova dopuna, dosta velika, objavljena je pet godina docnije, 1354. Prvi, veći deo, sa 135 članova prilično sistematski poređanih, sadrži pretežno odredbe državnog i administrativnog prava, dok drugi deo nema doslednog sistema i nosi karakter naknadnog dometanja, koje su izazvale neposredne potrebe. Izvori zakonodavne radnje Dušanove još nisu proučeni sistematski i iscrpno, te se ne može u svakom slučaju sa sigurnošću odvojiti šta je recepcija vizantiskog i starog rimskog prava, šta ostatak našeg običajnog prava, a šta eventualno pozajmica s koje druge strane. Profesor F. Taranovski, poznati stručnjak za slovensko pravo, ukazuje u Dušanovom Zakoniku na tragove "duboke i tako reći iskonske starine" (n. pr. vraćanje konja i oružja caru posle smrti vlastelinove, što opominje na odnose u starim vojničkim "družinama"; zadruga sa starim međusobnim zajemčivanjem i dr.); dok je na drugoj strani N. Radojčić upozorio na važne članove 171 i 172 Zakonika, kojima se zakon diže iznad carske volje i priznaje mu se apsolutna važnost, našavši da su pozajmica iz vizantiskih Vasilika[1]. U svakom slučaju Dušanov Zakonik predstavlja značajan i iskren napor, da se celo državno uređenje stavi na pravnu osnovu i da se kod svih podanika njegove države dobije uverenje o zakonu kao ujednačavajućem činiocu u Carevini. Kod srpskog elementa, gde je pravno osećanje čuvano gotovo samo po tradiciji, ovom zakonodavnom radnjom razvijao se smisao za pravnu odgovornost i činjeni su pokušaji, da se mesto starih običaja uvedu delimično novi, osveštani u životu jedne Carevine dugim nizom vekova ili godina.

    [1] N. Radojčić za tu pozajmicu nalazi i ovaj motiv: "Carevi Andronik Stariji i Mlađi su se mnogo bar s rečima trudili da obnove snagu zakona i ugled sudova u onom delu Vizantije, što im je bio zaostao. Njihovi pokušaji, istina, izgledaju danas kao bezizgledna afektacija, ali su ih Grci, srpski podanici, zbog iredentističkih političkih razloga bez sumnje idealizirali, i car Dušan je morao i ovakve vizantinske korake odbijati. Tako je srpska država, najviše zbog osvojenja civilizovanijih vizantinskih oblasti, s razvijenijim zakonodavstvom, morala uneti u svoj Zakonik članove 105, 171 i 172, do kojih bi inače, da se srpsko srednjevekovno pravo normalno razvijalo, mnogo kasnije dospela".



    Dušan je grčko zakonodavstvo, i isto kao i grčku civilizaciju, smatrao naprednijim od srpskoga i primao ga je ne samo za nove grčke, nego i za stare srpske oblasti. Dopunom iz 1354. god., on sudsko uređenje grčkih gradova proširuje na sve gradove njegove države, nalazeći da je pravnički bolje. Ali tako nisu postupali zapadni plemići, koji su gospodarili u grčkim oblastima. "U XIII i XIV veku francusko, katalonsko i mletačko plemstvo u Atini i u Peloponezu, na Kandiji i na Kipru donelo je sobom sistem personalnih zakona. Potpuna prava uživaju samo "Franci" koji se upravljaju po svojim feudalnim zakonima. Grčko pravo potisnuto je u pozadinu, Grci su smatrani za nižu, osvojenu rasu. I samo pojedini Grci dobijaju velikom mukom privilegium francitatis, povelju na povlašćena franačka prava i postaju onda punopravni državljani. Toga nema u Dušanovoj državi; car gotovo i ne zna za nacionalne i pokrajinske razlike, nego teži da stvori jedinstven pravni sistem."

    Srbija Dušanova vremena, po svom karakteru, bila je staleška država. Plemstvo i sveštenstvo imali su povlašćen položaj; oni su sačinjavali i sabor srpske zemlje. Ostalo stanovništvo, u koliko nisu bili građani i zanatlije (posebno rudari) sa svojim naročito utvrđenim pravom, behu prosti sebri. Sebri bi, prema tom, sačinjavali naš treći stalež, kome su, istina, pripadali i građani, ali sa više prava. Najveći deo sebara bio je seljak, slobodan (u ogromnoj meri) i zakupnik "meroph". Oni su i jedni i drugi bili vezani za zemlju i stajali u izvesnim obavezama prema vlasniku njihova sela ili zaseoka, koji su obično bili: vladar ili članovi vladarskog doma, crkve i manastiri i crkvene vlasti (dobra arhiepiskopije, episkopije i dr.), i vlastela. Zbog vojne dužnosti, koju su morali vršiti kod svetovnih gospodara, a od koje su često bili izuzeti ljudi na crkvenim imanjima, seljaci su bežali na ova druga, sve dok to Zakonik nije zabranio, iz lako razumljivih razloga. Čl. 139 meroph je imao pravo, u koliko se prema njemu postupa protiv zakona, da se parniči, čak i sa samim carem, i da mu niko ne sme za to učiniti kakva zla. Nesumnjivo je tačno, iako to u Zakoniku nije nigde izrično navedeno, da su seljaci, u svom selu, imali izvesnu samoupravu.

    S Dušanovim Zakonikom Srbija je postala pravna monarhija u punom smislu te reči; htelo se, da se pojam samodršca ne poklapa s pojmom svojevoljca, kao što je to ranije, pored svih ograničenja datih tradicijom, ličnom obavezom i priznanjem izvesnih prava, ipak mogao biti slučaj. S jačanjem svog ugleda i carske moći Dušan nije hteo da jača i vlast svoje volje ili svoje ćudi, nego je, u naponu svojih uspeha, izašao sa svečanom objavom, koja je proglasila zakonitost osnovom državnog poretka i njoj podvrgla sve vlasti, sa carskom zajedno.

  6. #96

    Odgovor: Istorija Srbije

    Raspad Srpske Carevine

    1.deo
    Car Dušan je umro još mlad, u punoj muškoj snazi, sa nepunih pedeset godina, i nije dospeo da svoje organizatorsko delo izvede do kraja. Suviše je bio u akciji, i to ovih poslednjih godina najviše, i zemlji nije ostavio dovoljno vremena da se pribere i u miru, koji jedini utiče na privikavanje redu i radu, sređuje svoje odnose. Njegov naslednik Uroš, sa devetnaest godina, bio je nedorastao za ogromno nasledstvo, a i kasnije, kad je postao zreo čovek, nije pokazivao nijedne crte očeve. Nije bio ni dobar vojnik, ni mudar državnik, ni vešt taktičar. Narodno predanje dalo mu je odavno naziv Nejakog, koji se može primeniti koliko na njegovu mladost, toliko i na njegove intelektualne osobine. Savremeni srpski letopisi, koji su o njemu pisali s vidljivim saučešćem, govore za nj, da je bio "po istini krasan i dostojan divljenja po izgledu":, ali "mlad smislom"; da je odbacivao staračke savete, a pričao i voleo savete mladih, i da je s toga zlo prošao. U fresci manastira Psače Uroš je predstavljen kao krupan čovek, velike brade, nešto duguljasta lica, s izvesnim crtama poznatog Dušanova lika, ali bez ičeg drugog, iz čega bi se mogli izvoditi ma kakvi zaključci o njemu kao čoveku.

    Još za života cara Jovana Aleksandra beše u Bugarskoj došlo do cepanja države. Sam je car, da umiri svađu u porodici, podelio Bugarsku u dva dela, u severnu Bugarsku, s glavnim gradom Vidinom, koju ustupi svom sinu Stracimiru, i u južnu, s Trnovom, koju nameni drugom mlađem, sinu Šišmanu. Nezadovoljni carevom politikom i slabošću pokazanom poslednjih godina njegove vladavine, izvesni krajevi počeše se otvoreno odmetati. Tako se odvojio od Carstva Balčik sa Kaliakrom. Da bi prekinuo sve veze sa Trnovom taj kraj se odrekao čak i crkvene zajednice s njim i priznao vrhovnu vlast carigradskog patrijarha.

    U Srbiji, za Dušanova vremena, nije se moglo poći tim putem. On je bio i suviše jaka ličnost, da bi tako što dopustio. Ali se, odmah po njegovoj smrti, javila ista težnja za cepanjem i u Srbiji, koja je bila dobrim delom karakteristika ovog vremena. Kantakuzenov primer našao je svojih posledovača i kod nas isto kao i ovi slučajevi iz Bugarske. Prvi koji je uspeo da poremeti red u srpskoj državi beše Dušanov polubrat Simeon, namesnik u Epiru, kome je otac, Stevan Dečanski, spremao presto još kao detetu i radi njega izazvao sukob s Dušanom. Za života Dušanova o Simeonu nema gotovo nikakvih vesti; on se, kako se to kaže u narodu, gotovo nije živ čuo. Simeon je sad tražio za sebe ili carsku krunu ili udeoništvo u carevanju, kao što je bio običaj u Vizantiji. Pomoć u tom pothvatu dao mu je njegov tast despot Jovan Komnen iz Valone. Sa vojskom od kakvih 5.000 ljudi krenuo je Simeon od Kostura prema severu tražeći od vlastele, preko čijih je oblasti prolazio, da ga proglase za cara. Ali najveći deo srpske vlastele ostade ipak na strani Uroševoj. To je bilo iz više razloga. Prvo, što se to dogodilo neposredno iza Dušanove smrti, kad je još delovao autoritet njegova rada i poretka; drugo, što je Uroš bio u pravu, jer je već ušlo u običaj, da na prestolu oca nasleđuje sin ("od oca je ostanulo sinu", veli narodna pesma za Uroševo carstvo); i treće, što je Simeon bio, po majci, vaspitanjem i posle bavljenjem među Grcima smatran kao Polugrk. Najbliži susedi Simeonove oblasti ne pristadoše uz nj; tako Hlapen, gospodar Vodena i Bera, i Branko Mladenović, gospodar ohridskog kraja. U borbama, vođenim u leto 1356. god., stradao je naročito grad Berat, dok su u svoj Albaniji, a naročito u južnoj, nastali neredi i opšta nesigurnost. Ljudi gospodara donje Zete, oko ušća Bojane i Drima, Žarka Mrkšića, za kojim beše udata Teodora sestra braće Dejanovića, naneli su tom prilikom štete Dubrovčanima, isto kao i građani Drača, tako da je car Uroš morao posredovati u njihovu korist.

    Ali, kako Srbi nisu marili Simeona kao Polugrka, tako ga nisu marili ni Grci kao Polusrbina. Čim su oni osetili, da je u Srbiji nestalo čvrste ruke Dušanove, u njih se odmah javila težnja da se oslobode srpskog gospodstva. Potomak starih epirskih gospodara, despot Nićifor javi se već u proleće 1356. god. u Tesaliji i pozva grčke sunarodnike da mu se pridruže u borbi protiv Srba. Za kratko vreme pristade uza nj sav Epir i Tesalija. I Nićifor i Simeonov tast želeli su, da Simeon uspe u Srbiji, pa da, posle toga, lako pregori gubitak jugozapadnih oblasti Carevine. Njegov neuspeh pomeo im je donekle račune. Ne želeći nikako, da se Simeon vrati u grčke oblasti, Nićifor pokuša da se sam, neposredno prijateljskim načinom, nagodi sa Srbima. Znajući za veliki uticaj carice Jelene u Srbiji, on se obratio njoj sa predlogom, da oteravši prvu ženu, uzme jednu Jeleninu sestru. Ali sve njegove planove presekoše Albanci. Čim je nestalo Dušana, pa se Grci osetiše nešto slobodniji, oni počeše da se odupiru albanskoj ekspanziji, a plemići naročito počeše silom povraćati svoja ranije im oduzeta i Albancima razdeljena imanja. Albanci, koji se behu ojačali pod srpskom vlašću i postali samopouzdaniji, rešiše se na krvava obračunavanja. U borbi kod Aheloja (1358. god.) pogibe despot Nićifor, a njegova vojska bi poražena i razjurena.

    Posle neuspeha među Srbima, a uplašen Nićiforovom akcijom, Simeon je tokom leta 1357. pokušao da se izmiri sa Urošem. Kao jedan od posrednika imala je biti i Dubrovačka Republika, koja je dobro stala na srpskom dvoru. Na državnom saboru u Skoplju, držanom prvih dana aprila 1357., u prisustvu carice majke i patrijarha Save, darovao je car Uroš 10. aprila ostrvo Mljet svojoj vlasteli Basetu Bivoličiću i Tripi Bućiću "da im je u baštinu." 24. aprila, na Ribniku pod Prizrenom, dao je car Dubrovčanima četiri razne povelje; potvrdio im je stare povlastice i ustupio im je područje od Ljute do Kurila, za kojim su dugo žudili. Dubrovnik je, kao prijatelj Carevine, uzeo na sebe ulogu posrednika i u ovom sukobu između Uroša i Simeona. Sporazum je naročito olakšao Nićiforov poraz. Simeon je, pomognut posredno od Albanaca, mogao sad bez opasnosti da povrati svoje oblasti. Ali se ipak nije smirio. Početkom 1359. god. on počinje novu borbu i prodire do blizu Skadra. Jedan dubrovački trgovac, čak iz požarevačkog Kučeva, pisao je 3. februara 1359., kako ga je strah od Simeonova napadaja i s njim skopčane nesigurnosti zadržao da nije poslao neke tovare olova. Ni taj pokušaj Simeonov da prodre u Srbiju nije imao sreće. Ali cela njegova akcija donela je ipak izvesne promene u sklopu srpske države. On nije uspeo da dođe do srpskog prestola, ali je stvarno odvojio iz srpske državne zajednice glavni deo grčkih oblasti. U svojoj prestonici Trikali on je živeo potpuno u grčkom krugu, kao kakav grčki dinast, posvetivši se gotovo isključivo svojim podanicima grčke kulture. U njegovim poveljama grčko ime ide pre srpskog; a on se sam potpisuje samo grčki i kao grčki princ ističe svoje poreklo od Paleologa, a ne od Nemanje: Συμεων εν Χριδτωτω θεω τδτοζ βαδιλενζ χαι αυτοχρατωρ Ρωμαιων χαι Σερβων ο Παλαιολογοζ ili se još ponekad dodavalo Ουρεδιζ ο Παλαιολογοζ. Nekoliko njegovih povelja očuvano je naročito u tesalskim, veoma živopisnim i na vrlo strmim stenama podignutim Metorskim Manastirima, kojima je bio darežljiv ktitor. Sa susednim srpskim velikašima, koje nije uspeo da pokori, stupio je u porodične veze, da ih ne bi dobio kao stalne neprijatelje. Tako je posinku moćnog vojvode Hlapena, Tomi, sinu ćesara Preljuba, dao za ženu svoju kćer Mariju, ustupivši mu posle na upravu čitav Epir, u kom je Janina postala glavno mesto.

  7. #97

    Odgovor: Istorija Srbije

    Raspad Srpske Carevine

    2.deo
    Da slobodni Grci iz susedstva Srbije neće ostati mirni, čim osete da u Srbiji stvari ne idu kako treba i da je nestalo snažne ruke Dušanove, moglo se i očekivati. Čim je saznao za srpske međusobice, napao je Matija Kantakuzen, u zajednici s jednim turskim odredom od nekih 5.000 ljudi, srpsko područje, misleći da će na dosta lak način moći da ga povrati svojoj državi. Ali, mimo očekivanja, naiđe pod Serom na dobro spremljenu srpsku vojsku, koju je vodio ćesar Vojihna. Grci i Turci biše potučeni i nagnani u beg. Sam car Matija, da spase glavu, sakri se u nekom trščaru blizu Filipija, ali ga tu nađoše lovački psi. Uhvaćena, Srbi su ga predali njegovu protivniku caru Jovanu Paleologu, po naredbi carice Jelene, koja se nalazila u svom serskom gradu, gde je zadržala vlast, iako se odmah po Dušanovoj smrti zamonašila, i postala monahinja Jelisaveta.

    U to vreme završavala se duga borba Mletaka i Mađarske za posed Dalmacije. S proleća 1356. god. izgledalo je, kao da će kralj Lajoš nastaviti početo ratovanje u Srbiji; njegov proglas od 4. juna iz Zagreba, u kome je skupljao vojsku, govorio je izrično, da se sprema rat protiv šizmatičnih Srba, koje treba prevesti u jedinstvo vere, i da kralj misli obnoviti svoje pravo nad Srbijom. Ali mesto na Srbe, kralj Lajoš je iznenada okrenuo tu vojsku protiv Mlečana. Povod je nađen u tom, što su Mlečani sarađivali sa Srbima, naročito u Dalmaciji; ali glavni razlog ovom ratu bilo je mađarsko nastojanje, da potisnu mletački uticaj na hrvatskom i dalmatinskom primorju i da istočnu obalu Jadranskog Mora obezbede isključivo posedu krune Sv. Stevana. Još u martu 1356. uzela je mađarska vojska Šubićev Klis, koji je branila srpska posada, i dobila je naskoro dozvolu da odatle sme praviti ispade protiv svih susednih opština sem prijateljskog Spljeta. Mađarska vojska, koja se skupila u Zagrebu, nije krenula u Dalmaciju, nego je napala Mlečiće na njihovom području u samoj Italiji. Mađarima se pridružiše gorički grofovi, akvilejski patrijarh i austrijski vojvoda. U samoj Dalmaciji, uplašeni od mađarske sile i njenih uspeha, dalmatinski gradovi počeše napuštati Mlečane i prelaziti sami pod mađarsku vrhovnu vlast. Tučeni i ugroženi od nadmoćnijeg neprijatelja Mlečani biše prisiljeni da mole za mir. Pregovori o njemu završeni su 18. februara 1358. u Zadru. Tim mirom Mletačka Republika odrekla se svih svojih poseda i prava na Jadranskom Primorju od Kvarnera sve do Drača.

    Ovom prilikom priznala je vrhovnu vlast Mađarske i Dubrovačka Republika. Mletačka vlast i neposredni politički uticaj, koji su trajali u gradu Sv. Vlaha od 1204. god., prestadoše za uvek; i ničeg se Dubrovčani, za celog trajanja svoje historije, nisu plašili više nego da se ta vlast ne ponovi. Mađari su ostavili Dubrovačkoj Republici sva njena avtonomna prava; obavezali su je jedino da plaća godišnje 500 dukata "u znak podložnosti i priznavanja". Godišnje obaveze plaćanja Dubrovčana srpskom kralju (2.500 perpera) i bosanskom banu (500 perpera) imalo su otad da se upućuju mađarskom dvoru, da ne bi bio doveden u pitanje suvereni položaj mađarskog kralja kao vrhovnog gospodara Dubrovnika. Mala republika nastavila je, međutim, da isplaćuje i dalje svoje obaveze prema Bosni i Srbiji, istina s nešto pokušavanja prvih godina da im izbegne, osetivši mudro, da bi u protivnom slučaju bili teško pogođeni njezini trgovački interesi. Na dubrovačkim bedemima i lađama imala se od 1358. god viti mađarska zastava. Dubrovnik je, dalje, primio obavezu, da svojom flotom pomaže mađarske akcije. U svojoj povelji od 27. maja 1358., kojom je sve to utvrđeno, kralj Lajoš je obrekao Dubrovniku, da će ga braniti od svih napadaja i ustupio im je, doduše samo tim pismenim aktom, oblast od Kurila do Stona. Zanimljiva i za Republiku od naročitog značaja beše kraljeva dozvola, da Dubrovčani mogu nesmetano trgovati sa Srbijom ili Mlecima čak i onda, kad se te države nalaze u sporu sa Mađarima. Ova promena vrhovne vlasti donela je i izvesne promene u unutrašnjem uređenju Dubrovnika. Mesto mletačkih plemića kneževa sad dolaze rektori iz kruga domaće vlastele, čija vlast traje samo mesec dana. Razlog te promene nije teško pogoditi. Dubrovačka vlastela imala je češće sukoba s knezovima iz Mletaka, koji su ponekad zloupotrebljavali svoju vlast ili hteli da je suviše iskoriste; i u samim Mlecima duždevska samovolja dovodila je ponekad do sukoba i potrebe, da im se rad ograničava raznim merama. U Dubrovniku se duždevski sistem svesno zamenio senatskom republikom, u kojoj je čisto aristokratski karakter vlasti očuvan sve do njenog sloma.

    Kad je tako, sa potpunim uspehom, završio rat s Mlecima, kralj Lajoš odluči, da se obračuna i sa Srbijom. Svakako je bio obavešten o Uroševim teškoćama u južnim oblastima i o boljim izgledima za obnovu borbe nego što su bili oni iz 1355. god. Kralj Lajoš je zamišljao napadaj protiv Srba u većem stilu: s kopna i sa mora. Kralj Lajoš je želeo da pomoću dalmatinske flote suzbije i Srbe sa Primorja, kao što je učinio i s Mlečićima; iznuđeno mletačko odricanje od svih poseda od Kvarnera do Drača imalo je da pokaže mađarske tendencije i prema Srbima. Kako Srbi nisu imali flote, a kako im Mlečani nisu smeli pomagati, činilo se na prvi pogled da će njihovo suzbijanje ići dosta lako. Nije se, međutim, uzimala s mađarske strane dovoljno u obzir činjenica, da se sva zaleđina primorskih gradova južno od Dubrovnika nalazila u srpskim rukama. Povod za napadaj s kopna, dala je Mađarima borba dvojice srpskih velikaša u severnoj Srbiji, čija nam imena nisu poznata. Kad je bio pritešnjen od svog protivnika, jedan od te dvojice, ne mogući dobiti pomoć od Uroša, obratio se Mađarima i tako izazvao njihovo posredovanje. U maju 1359. god. prešla je velika mađarska vojska u Srbiju. Poraženi u jednoj većoj borbi, Srbi su se povlačili u svoje planine noseći sve što se moglo i vodeći sa sobom i stoku. Mađari su prodrli u Srbiju "osam dana hoda" od dunavske i savske linije, ali verovatno ne dalje od rudničkih planina ili Zapadne Morave. U teško prohodne srpske planine nisu se hteli upuštati, čak ni onda, kad je u leto stigao sam kralj Lajoš s novim četama. Srpski otpor iz šumom obraslih predela, s mnogo brda i uvala, zaustavio ih je od brzih i smelih prodiranja u unutrašnjost. S toga je čitav taj pohod završen s relativno malim uspesima: sem što je ugroženi srpski velikaš priznao vrhovnu vlast Mađara, kralj Lajoš je kao jedinu nesumnjivu dobit imao osiguranje poseda Mačve. Srpska granična linija ostala je nesumnjivo severno od Rudnika.

    U području od Konavlja pa sve do Podrinja, s Trebinjem, Gackom i Polimljem, vladao je srodnik i prijatelj cara Uroša, knez Vojislav Vojinović. Ovaj je pažljivo pratio uspehe Mađara u Dalmaciji znajući dobro, da će posle Mlečića doći na red Srbi. Zbog toga, što je Dubrovnik priznao vrhovnu vlast mađarsku Srbi su počeli da zaziru i od svog starog primorskog prijatelja i ubrzo njihovi odnošaji ne samo da hladne nego postaju čak i neprijateljski.

    Čim su u jesen 1358. počela mađarska neprijateljstva protiv Srbije, knez Vojislav traži od Dubrovnika izvesna obaveštenja o njegovu držanju, naročito s obzirom na Ston, koji su oni utvrđivali. Dubrovčani su na to zabranili trgovinu s Vojislavom, hoteći mu na taj način sprečiti snabdevanje iz Primorja, i dali su tako odgovor, koji je bio vrlo blizu objavi neprijateljstava. To, doista, naskoro i započeše; da se ubrzo, izgleda posredstvom župana Sanka Miltenovića, za izvesno vreme smire. Ali kad su Mađari 1359. godine udarili ponovo na Srbiju i negde kod Rudnika potukli srpsku vojsku, u kojoj je verovatno sudelovao knez Vojislav, Dubrovčani upustiše svoje ljude u Konavlje i Trebinje, i primiše u svoj grad neka lica, koja su pljačkala. Na tu nelojalnost knez Vojislav nije ipak odgovorio odmah neprijateljstvom, nego je najpre tražio naknadu i predaju krivaca. Kad Dubrovčani, uzdajući se u mađarsku pobedu, počeše odgovarati prevrtljivo, krenu Vojislav na njih svoje ljude i opleni Reku, Rožat i Šumet; zapleni jedan dubrovački karavan i sam lično krenu u blizinu Dubrovnika. Pretio je otvoreno, da hoće da povrati ponovo Ston humskoj državi i da i inače napakosti Dubrovniku kao kletveniku Mađarske.

    Preplašena tom Vojislavljevom odlučnošću Dubrovačka Republika pokuša, da kneza nekako smiri, ali se u isti mah obraćala na sve strane za pomoć i zaštitu. Mađarskom kralju pisali su, da je napadaj došao po naredbi srpskog cara i da je u vezi sa poslednjim ratovanjem; oni bi, prema tom, bili žrtva svoje vernosti prema mađarskoj kruni. Ali su se Dubrovčani mogli brzo uveriti, da će se teško radi tog pograničnog spora krenuti u njihovu pomoć kralj ili neko drugi ili da bi trebalo vrlo dugih pregovora pa da to učine. Njihova trgovina, međutim, kojoj je put išao ponajviše baš preko Vojnovićeva područja, stradala je osetno i radi toga, što karavani nisu smeli da idu ili što su, kad bi išli, bili predusretani i pljačkani. Dajući volju za nevolju oni nađoše, da je ipak najbolji način, da se nagode sa knezom i kad je taj pristao da se miri, tražeći 4.000 perpera oštete, oni sklopiše s njim mir oko 25. avgusta iste godine

  8. #98

    Odgovor: Istorija Srbije


    Raspad Srpske Carevine

    3.deo
    Ali ni ovaj sklopljeni mir nije bio duga veka. Dubrovčani su još tada osećali, da je, i pored stvorenog sporazuma, ostala među njima jaka tražina nepoverenja. I to ih osećanje nije prevarilo. Udovica cara Dušana obratila se početkom 1360. god. u Dubrovnik sa zahtevom, da joj se vrate ili isplate neke dragocenosti, koje je republičin čovek, Maroje Gučetić, carev protevestijar pre Dušanove smrti, navodno odneo sa careva dvora. Republika se branila tim, da to traženje nije opravdano; dokazujući, na osnovu careva oprosnog pisma, da je Maroje prav. Odbijena tako sa svojim traženjem carica mati se obratila knezu Vojislavu, da on ili uredi stvar ili kazni Dubrovčane. Ovaj se odmah odazvao pozivu i uputio je u Dubrovnik vrlo oštru poruku. Zabrinuta, Republika je odmah, oko 10. februara, uputila mađarskom kralju jedno pismo, u kom se potužila na Vojislava, koji "kao vuk nasrće hoteći da proždere janjce", moleći svog zaštitnika, da im otkloni opasnost. U isto vreme, oni su upotrebili svu svoju slatkorečivost, da se objasne sa srpskim dvorom i knezom Vojislavom. Naročito su iskoristili svadbu mladog cara Uroša, u leto 1360. da čestitajući veselje uvere dvor o svojoj iskrenoj dobroj volji i da izrade u Senici 29. septembra, široke povlastice za svoju trgovinu po čitavu području srpske carevine, pa prema tome i u oblasti kneza Vojislava, koja je u carevoj povelji naročito pomenuta, mimo dotadašnji običaj.

    Car Uroš je uzeo za ženu Anu, kćer vlaškog kneza Aleksandra. Jedna sestra nove carice bila je udata za sina bugarskog cara Aleksandra, a vidinskog gospodara Stracimira, bratića carice majke Uroševe. S toga je sasvim opravdano Jiričekovo mišljenje, da je carica majka bila posrednik u toj ženidbi, pojačavajući tako veze nemanjićske dinastije sa svojim rodom.

    Čim je prošla careva svadba knez Vojislav je našao novi povod za raspru s Dubrovčanima. Krajem novembra 1360. on je tražio od njih ništa drugo nego otstupanje jednog dela njihove zemlje, verovatno ili Stona ili Žrnovničke Župe koju oni držahu "pod zakup" još od davnih vremena. Dubrovčani su se branili tim, da je zemlja u stvari njihova; da imaju za to i potvrde srpskih vladara i da oni u njoj rade već nekoliko dobrih desetina godina.

    Ne dobivši od Republike povoljan odgovor, knez naredi svom namesniku u Trebinju i Konavlju, Milmanu, da počne neprijateljstva. Milman postupi po naredbi; udari u prvoj polovini januara 1361. na Žrnovničku Župu i mnogo je ošteti. Videvši svu ozbiljnost položaja Dubrovčani se na sve strane stadoše spremati na otpor. Car Uroš je ponovio u Dubrovniku majčin zahtev od prošle godine i, kad ga oni ponovo ne hteše ispuniti, on odobri Vojislavljev borbeni stav. Kneževa vojska, žareći i paleći, stigla je sve do blizu gradskih vrata samog Dubrovnika. Razjareni, Dubrovčani uceniše glavu Vojislavljevu sa 10.000 perpera, a obećali su ubici još i dubrovačko građanstvo i kamenu kuću u gradu. Ko ubije koga kneževa sina dobiće 1.000 perpera, a ko mu donese glavu u Dubrovnik još hiljadu više. Retko je kad Republika sa toliko besa i strasti ustala protiv koga od svojih protivnika i želela, da mu do kraja iskopa kuću i trag. Na stranu Dubrovčana stupiše, protiv svog vladara i protiv Vojinovića, zetska vlastela Balšići, verovatno iz želje da se dokopaju Kotora.

    Oko sredine avgusta 1361. god. knez Vojislav je napustio opsadu Dubrovnika, opustivši i opet pred polazak njegovo područje. Ali tim nije prekinuo i ratovanje ili, bolje reći, četovanje po njihovoj državi. Dubrovčani, mesto da odahnu posle njegova odlaska, dospeše u jednu drugu nezgodu. Njihova oštra blokada protiv Kotora i njihovo smetanje slobodne trgovine sa podanicima cara Uroša dovede ih u sukob sa Mlečanima koji su čuvali svoje trgovačke interese. Ražljućeni dubrovačkim postupkom protiv svojih lađa, Mlečani pozatvaraše dubrovačke trgovce u svom gradu. Sva posredovanja dubrovačka i dubrovačkih prijatelja ostadoše bezuspešna. U neprilici Dubrovačka Republika kuša posle toga da se miri sa Vojislavom, ali on postavlja vrlo teške uslove. Videvši da produžavanje ratovanja donosi za njih sve nove štete i zaplete, a da im niko od suseda neće da pruži stvarnu vojničku pomoć protiv kneza, Dubrovčani se najzad obratiše caru Urošu. Car je pokazao mnogo dobre volje, da se rat dokrajči i vršio je u tom pravcu izvestan pritisak na Vojislava. 22. avgusta 1362. potpisana je najzad u Onogoštu mirovna povelja, koja je prebila štete i vratila Republiku u raniju milost Carstva.

    Srpska vlastela osećala je sve više, da sposobnosti mladog cara ne odgovaraju nimalo ni teškom položaju, koji je zauzimao, ni opasnim vremenima, u kojima je živeo. Najstariji srpski letopisi, nastali naskoro iza maričke bitke, optužuju Uroša, da je oko sebe kupio mlade vrsnike, odbijajući savete starih. Drugim rečima, otuđivao je od sebe tvorce Dušanove Srbije i ljude sa državničkim iskustvom. Vlastela sama, osećajući slabost centralne vlasti, počela je sve više da grabi vlast za sebe. U pojedinim oblastima, kao Balšići u Zeti već 1361. god., oni se ponašaju gotovo kao samostalna gospoda i u toj težnji izazivaju postepeno, ipak dosta naglo komadanje Dušanove Carevine.

    Posle Simeonova odmetništva na krajnjem jugu i onog nepoznatog vlastelina na krajnjem severu, počinju odmetanja i u samoj unutrašnjosti Carevine. Od starih srpskih oblasti prva se odvojila od zajednice Zeta, pod Balšićima. Zeta je bila odavno najbuntovnija naša oblast, još i sad, sredinom XIV veka, sa mešanim stanovništvom i uvek gotova i na neke proteste. Sva prinčevska odmetanja srpska u prvoj polovini XIV veka poticala su iz te oblasti; jedan zetski ustanak izbio je odmah po Dušanovu stupanju na presto. Najmoćnija porodica Zete u ovo vreme behu Balšići, čije je poreklo, sudeći po prezimenu, romansko, odnosno vlaško. Nije poznato koji je događaj izbacio ovu porodicu na površinu; misli se samo, da su se istakli u poslednjem ratu protiv Simeona, i to u borbama oko Skadra. Njih su bila, kako u narodnoj priči, tri brata: Stracimir, Đurađ i Balša, a imali su gradove Bar i Budvu, a može biti i Skadar. Za vreme neprijateljstva između Dubrovnika i Srbije oni vode svoju posebnu politiku, protiv one koju zastupa car i njihov sused knez Vojinović. Kad je sklopljen mir u Onogoštu, oni nastavljaju rat na svoju ruku bez obzira na to, što se car lično založio da dođe do mira. U toj činjenici najbolji je dokaz, koliko je carev autoritet pao, kad se očevidno protiv njegove volje smelo tako postupati. Njihovu nasrtljivost osetili su ubrzo svi susedi. U leto 1362. bili su u borbama s Ulcinjanima verovatno s toga, što su hteli da ih pokore, iako je grad bio svojina carice majke. Pošto je prestala opasna kuga, od koje je među drugima umro knez Vojislav, Balšići god. 1364. dolaze u sukob sa novim albanskim dinastom, Karlom Topijom, koji se javlja kao "knez Arbanije". U tom sukobu Đura Balšić dopada ropstva i Dubrovčani se u oktobru te godine zauzimaju za nj da bude oslobođen. Njihovim posredovanjem došlo je do mira u leto 1366., koji je bio kratka veka. Već u januaru 1368. nalaze se opet Balšići na Mati, u pohodu na Karla.

    Uz cara Uroša naročito se podiže Vukašin Mrnjavčević sa bratom Uglješom. Poreklo njihove porodice, koje se veže za više mesta i oblasti, nije sigurno poznato, ali bi se moglo misliti da je odnekud iz zapadnih strana, iz humske ili zetske zemlje. U Trebinju se oko 1280. god. pominje neki Mrnjan, kaznac kraljice Jelene. U istom mestu nalazio se kao Dušanov namesnik 1346. god. neki vlastelin Uglješa, možda mlađi sin Mrnjanov. Dušan je, kako znamo, u južnim oblastima voleo da ima kao više činovnika pouzdanu srpsku vlastelu, stoga je, možda, vrednije članove Mrnjanove porodice iz trebinjskog kraja premestio na jug. Vukašin se prvi put spominje 1350. god. kao župan prilepskog kraja, gde je učvrstio svoju porodičnu vlast. Narodno predanje kazuje za nj, da je bio žura i s toga po spoljašnjosti neugledan. Na fresci u manastiru Psači car Uroš je čitavom glavom veći od njega, i razvijeniji. Vukašinov lik nije tu nimalo simpatičan; izraz njegovih malih očiju ima nečeg lukavog i prodirnog. Najstariji Vukašinov sin Marko, najpopularniji junak narodne epske poezije svih Južnih Slovena, javlja se prvi put 1361. god. kao poslanik cara Uroša u Dubrovniku za vreme rata sa knezom Vojislavom. Znači, dakle, da je porodica uživala poverenje oba cara, i Dušana i Uroša. Narodno predanje govori, da je Marko bio pisar na Dušanovu dvoru, a za Vukašina tvrdi i ono, kao i najpouzdaniji istoriski izvori, da je bio čak venčani kum Urošev.

    O Vukašinu nema nekog naročitog pomena sve do 1365. god. Teško bi bilo reći da on, koji je nesumnjivo bio čovek jače volje i vrednosti, nije za to vreme ničim skretao pažnju na sebe, ali mi samo ne znamo u kom je pravcu to bilo. Ne znamo, isto tako, ni kad on uzima u Carevini glavnu ulogu, ni zašto, ni kako. Po svoj prilici on se izdiže naročito ne toliko posle smrti caru odanog Vojislava Vojinovića (+1363.), čija se oblast nalazila daleko na zapadu, nego više posle smrti despota Dejana, carskog zeta, i despota Olivera, čiji je ugled u Maćedoniji bio veoma veliki. Za njihova života, čini nam se, Vukašinovo se dizanje ne bi moglo izvesti bez težih potresa. Velika je šteta, što ništa ne znamo ni o tom kako je završio svoj život despot Oliver i zašto njegovu oblast ne nasleđuju njegovi sinovi, nego sinovi despota Dejana, Jovan Dragaš i Konstantin. Da je tu bilo nekog meteža i poremećaja može se uzeti kao sigurno, ali se ne može reći u kolikoj su se meri oni razvili i kakve su im sve bile posledice.

  9. #99

    Odgovor: Istorija Srbije


    Raspad Srpske Carevine

    4.deo
    Srpske velikaše na jugu šezdesetih godina XIV veka nije sasvim približila ni turska opasnost, koja je iz dana u dan postojala veća. God. 1361. pala je Dimotika, a 1363. god. Adrijanopolj, u koji Turci prenose svoju prestonicu. Već 1366. god. drže Turci celu rodopsku oblast. Emir Murat (1362-1389.), koji je nasledio svog od kuge umrlog oca Orkana, beše jedan od najsilnijih turskih vladara, odlučan u nameri da tursku vlast učvrsti u Evropi. "Činilo se da je prezirao lake pobede", piše za nj H. Ganem, "i da je voleo sresti opasnost s ozbiljnošću junaka, slažući triumfe na triumfe i učvrstivši ih na kraju svojom krvlju". Videći tu opasnost od Turaka vizantiski car Jovan pokuša da stupi u veze sa Srbima. On uputi, u leto 1364., u Ser, carici monahinji, patrijarha Kalista, da nađe bazu za sporazum i zajedničku delatnost prema Turcima. Carica je bila sklona za sporazum. Ali, usred pregovora patrijarh se razboli i umre u Seru, gde bi i sahranjen. Car Jovan je pokušao zainteresovati za sudbinu Balkana i zapadne sile. U zimu 1365. on je lično krenuo u Mađarsku, ne bi li zadobio njenog borbenog kralja, Lajoša Velikog, za rat protiv Turaka. Nešto odziva on je našao i na mađarskom dvoru i na zapadu, gde je grof Amadej Savojski, sinovac carice Ane, organizovao neku vrstu krstaške, ali nevelike, ekspedicije. Ali ta se ekspedicija, u sporazumu s kratkovidom politikom Carigrada, obrnula koliko protiv Turaka toliko i protiv Bugara, što je samo unelo novu zlu krv i nepoverenje među već i inače prilično zavađene balkanske narode i države.

    Biće da su sve te prilike u neposrednom susedstvu Srbije dale podstreka vlastoljubivom Vukašinu, da uzme vlast u svoje ruke. Lične ambicije mogao je pravdati državnom potrebom. Ma koliko osion, izgleda ipak da nije bio bez izvesnih obzira. Upada u oči, da on nije uzeo carsku titulu, nego titulu kralja; onu, koju je Uroš nosio za života Dušanova. U Dubrovnik, novembra 1366. god., dolaze zajedno po svetodimitarski dohodak poslanici i Uroševi i Vukašinovi. U Psači su na fresci izrađeni zajedno, kao vladari, i Uroš i Vukašin. Moglo bi se, dakle, misliti, da je mogla biti neka dvojna vlada, kao donekle malo ranije u Vizantiji, kad su zajedno vladali car Jovan i Kantakuzen. Ali protiv takvog shvatanja govore izvesni naši izvori, pisani sedamdesetih godina XIV veka. Stariji letopisi beleže izrično, da je Vukašin "srinuo" cara s prestola i sam uzeo vlast, da je Uroš "mnoga ozlobljenja i muke i nevolje pretrpeo". U biografiji patrijarha Save kazuje anonimni pisac, kako je Uroš "bedu primio veliku od svoje vlastele", a kako se Vukašin "drznuo na kraljevstvo". Urošu je, doista, ostala gotovo sama titula; stvarne vlasti nije imao nikakve.

    Vukašin se proglasio za kralja krajem 1365. god. Njegov primer delovao je zarazno i izazvao prohteve i svih drugih; od 1365. Srbija, i pored očigledne opasnosti od Turaka počinje da se rasipa. Vukašin je skupio pod svojom vlašću u glavnom Staru Srbiju i severnu i zapadnu Makedoniju, s gradovima Prizrenom, Skopljem, Prilepom i Ohridom. On sam kazuje, da je "gospodin zemlji srpskoj i Grkom i zapadnim stranam". U svojim poveljama on nigde, ni jednom rečju, ne pominje svoj odnos prema caru, a u celom svom radu on se ponaša kao potpuno samostalan vladalac. Njegov brat Uglješa proglašava se despotom u oblasti grčke Maćedonije, koja je počinjala ispod Prilepa i obuhvatala dramsku i sersku oblast. Ne zna se kad je uzeo za ženu blagorodnu gospođu Jefimiju, ženu izvanredno lepog umetničkog osećanja, koja je imala primetan književni dar (n. pr. zapis na ikonici za umrlog sina, vezena pohvala knezu Lazaru) a bila vrlo dobra vezilja (naročito joj je lep rad plaštanica, danas u manastiru Putni, rađena zajedno s nekom, bliže nepoznatom, bazilisom Eupraksijom). Ona je bila kći ćesara Vojihne, Dušanova namesnika u dramskoj oblasti. Uglješa je, verovatno, dobio taj kraj iza tastove smrti, a svoje posede raširio je delimično i na račun careve majke, od koje je uzeo i Ser, i to, po svoj prilici, pre izvesnim pritiskom, ako ne već silom, nego dobrovoljnim ustupanjem.

    Svoj položaj Vukašin se trudio da učvrsti porodičnim vezama. Za jednog od svojih sinova, Marka ili Andriju, hteo je dobiti jednu devojku iz porodice hrvatskih Šubića, orođenih s carem Dušanom, koja je u to vreme živela na srodničkom dvoru bana Tvrtka. Taj brak sprečio je papa, koji nije dozvoljavao da jedna katolička princeza pođe za "šizmatika". Ne znamo kad se Marko venčao sa Jelenom, kćerkom na jugu moćnog vojvode Hlapena. Svoju kćer Oliveru udao je Vukašin za Đuru Balšića. Po nekoj bliže nepoznatoj vezi bio je kraljev srodnik i ugledni ohridski vlastelin, Ostoja Rajaković (+1379.). Zahvaljujući svojoj energiji, a donekle i tim vezama, kralj Vukašin je postao apsolutno priznati gospodar cele Maćedonije.

    Od uzurpacija ne osta pošteđena ni severna Srbija. U njoj se po svojoj bezobzirnosti i samovolji najviše isticao mladi, tek dvadesetogodišnji župan Nikola Altomanović (rođen 1348. god.), sinovac kneza Vojislava Vojinovića, po svoj prilici najpre gospodar kraja oko Rudnika. Od leta 1367. on je napadao svoju strinu Gojislavu, udovicu Vojislavljevu, i do kraja oktobra 1368. uspeo je da je potisne iz cele njene oblasti i da postane moćan gospodar od Rudnika do Trebinja i mora. U isto vreme župan Nikola je hteo da iskoristi i meteže u Bosni i pomagao je odmetanje izvesnih ljudi bana Tvrtka, kao na primer humskog gospodara Sanka Miltenovića, a verovatno se hteo i osvetiti Tvrtku, jer je ovaj bio u vezama i pomagao Gojislavu. Dubrovačka Republika nije bila nimalo zadovoljna novim susedom i uticala je sa svoje strane na njegove nove prijatelje, kao na župana Sanka, da se okane veza sa njim. U tom nije odmah uspela, jer se protiv Tvrtka borio i njegov mlađi brat Vuk, koga je župan Nikola isto tako potsticao i pomagao. Sukobi u istočnoj Bosni i humskom trebinjskom kraju izvrgli su se u pravi rat. Protiv župana Nikole ratovali su i Dubrovnik i ban Tvrtko, ali bez mnogo uspeha. Ban je, istina, skršio svoje protivnike u Bosni, naterao je na pokornost i Sanka, ali samog župana Nikolu nije mogao da savlada. U leto 1370. god. došlo je do mira između bana Tvrtka i župana Nikole, ali taj mir nije obuhvatio i Dubrovačku Republiku, iako se Tvrtko trudio da joj pomogne i u tom pravcu.

    Bujan i plahovit, župan Nikola se sve više isticao kao pravi vladar. Od Dubrovačke Republike tražio je, da se njemu isplaćuje čak svetodimitarski dohodak, koji se plaćao samo vladarima u Srbiji. Znači, da nije vodio računa ni o caru Urošu ni o kralju Vukašinu. Odbijanje Dubrovčana da to učine dalo mu je povoda, posle sklopljenog mira sa Tvrtkom, da pojača neprijateljstva protiv njih i da im u jesen 1370. god. nanese osetne štete. Kad su se Dubrovčani, u nevolji, obratili za pomoć kralju Lajošu, ovaj je naredio da se utiče na župana, ali je mačvanski ban Nikola Gorjanski, prijatelj Altomanovićev, to posredovanje izveo samo rečima.

    Istočni sused Altomanovićev u severnoj Srbiji bio je knez Lazar Hrebeljanović. Otac Lazarev, Pribac, bio je jedno vreme logofet cara Dušana, a i sam Lazar proveo je više godina u dvorskoj službi obojice srpskih careva. Oko god. 1353. oženio se Milicom, kćerkom kneza Vratka, potomka Vukana Nemanjića, pa je tako stupio i posredno u veze sa vladalačkom kućom. Njegov srodnik beše čelnik Musa, gospodar od 1363. god. Brvenika i njegove župe. On je imao za ženu sestru kneza Lazara, od koje je dobio sina, u narodnoj poeziji poznatog Stevana Musića. Ni knez Lazar nije mogao ostati u prijateljstvu s Altomanovićem. Zašto su došli u sukob nije pobliže poznato, ali glavna se borba između njih vodila oko važnog Rudnika. Taj grad oteo je knez Lazar od župana Nikole krajem 1370. god., za vreme ovih njegovih zapleta na jugu.

    Protiv župana Nikole spremao se u proleće 1371. god. opasan savez. Svi njegovi susedi imali su dosad s njim sukoba izuzimajući jedino Brankoviće s Kosova, od kojih je bila njegova majka. Nije dovoljno jasno, ko je sve uticao da se na njega digao sam kralj Vukašin, pored Dubrovčana i Balšića. Verovatno je Vukašin u mladom županu, koji traži za sebe vladarske dohotke, gledao suparnika, koji mu je, već zbog svoje velike oblasti i snage, mogao postati opasan. Možda je župan preduzimao štogod i protiv Balšića, sa kojima se njegova oblast graničila u dugoj liniji. Oko 20. juna stigao je kralj Vukašin sa sinom Markom i vojskom pod Skadar, odakle se spremao, s Balšićima zajedno, da krene prema Onogoštu, u susret Altomanoviću. Dubrovačka Republika bila je spremna, da na svojim lađama prebaci jedan deo vojske u Altomanovićevo područje, u Konavlje, da ga napadne sa te strane. Ali upravo u vreme kad je trebala da otpočne ta ofanziva, koja je mogla da bude kobna po Altomanovića, stigoše kralju Vukašinu glasovi o velikoj turskoj opasnosti s juga, i on morade na brzu ruku vraćati vojsku i krenuti i sam natrag, u istočnu Maćedoniju.

  10. #100

    Odgovor: Istorija Srbije

    Marička pogibija


    Kralj Vukašin je, koliko se po njegovim postupcima dade suditi, bio vojnička priroda i čovek bez mnogo obzira, dok je njegov brat Uglješa imao intelektualnog interesa i pokazivao izvesnih diplomatskih sposobnosti. Poznat je naročito kao pomagač manastira. U Svetoj Gori, kuda je i lično odlazio, on je obnovio manastir Simopetru i obilato pomagao Hilandar, u kome su bili sahranjeni njegov tast ćesar Vojihna i njegov mali sin Uglješa. Poznat je i kao pomagač Arhanđelova Manastira kod Gabrova. Nastavljajući veze koje beše počeo 1364. god. vaseljenski sabor u Seru, on živo radi da izmiri obe crkve, srpsku i grčku, i da ostvari politički savez sa Vizantijom. U tom poslu pomaže ga ohridski arhiepiskop Grigorije, kao i druga sveštena lica, koja su teško osećala carigradsko prokletstvo. Uglješa se nije ustručavao da Dušanovo proglašenje carstva i patrijaršije prizna kao nekanonično nalazeći da nema naročite potrebe braniti ustanovu carstva koje se i onako srozava. U ostalom, i neki savremeni srpski duhovni krugovi mislili su kao i on. Nastavljač žitija arhiepiskopa Danila piše, kako je car Dušan pomenuto proglašenje izveo "kako ne podoba", a "ne po zakonu ni sa blagoslovom carigradskog patrijarha, kako treba". Uglješina pomirljivost bila je izraz nesumnjive političke potrebe. On je jasno video sve veće jačanje Turaka i sve neposredniju opasnost od njih. Od srpskih dinasta on im je prvi bio na udarcu. Ali njegova pomirljivost tumačena je u Carigradu ne toliko kao politička mudrost koliko kao naročita slabost i s toga su pregovori o izmirenju išli vrlo sporo; Grci su, na ime, mislili da mogu postavljati uslove i teže vrste. Tek u maju 1371. došlo je do konačnog objašnjenja. Vaspostavljeno je jedinstvo između obe crkve, na štetu, naravno, pećske patrijaršije; ali taj sporazum nije obavezivao sve Srbe nego samo podanike Uglješine, a sem toga bio je i suviše pripreman. Posle četiri meseca nestalo je i Uglješe i njegova dela; ostalo je samo uverenje, da stvari treba dovesti u red.

    Još se ne može sa pouzdanošću utvrditi kako je došlo do srpskog pohoda protiv Turaka u jesen 1371. god. Da se taj pohod nije spremao iz ranije najbolji je dokaz u tom, što je kralj Vukašin sa sinom Markom, juna meseca, došao s vojskom pod Skadar, da odatle, s drugim saveznicima, deluje protiv Nikole Altomanovića. Ma kako kratak taj bi pohod, s povratkom u Maćedoniju, imao trajati najmanje do kraja leta. Ali, s druge strane, jedan naš pisar iz tog vremena, monah Isaija, piše izrično, da su Vukašin i Uglješa krenuli "na izgnanje Turaka". Da je ofanziva preduzeta od Srba vidi se jasno i po tom, što je bojište bilo van srpske granice. Najverovatnija će biti pretpostavka, da je despot Uglješa bio obavešten o nekim dotle nenadanim turskim pripremama ili o nekoj veoma povoljnoj prilici za napadaj, pa da se rešio da Srbi njih preduhitre ili da iskoriste priliku. Tako se može objasniti nagli Vukašinov povratak i srpska ofanziva. Izgleda da je Uglješa hteo da napane Turke u samom Jedrenu, za vreme otsutsva cara Murata u Maloj Aziji. Srbi su doista prodrli do blizu Jedrena, u šumoviti kraj Črnomena (sada Čirmena), na Marici. Ali tu ih 26. septembra 1371. snađe strahovit poraz. On je došao kao posledica jednog noćnog prepada, u kome su Srbi potpuno izgubili glavu. Srpski kaluđerski letopisci prikazuju to kao božiju kaznu za postupak Mrnjavčevića prema caru Urošu; naročito ističu da se čak nisu mogla naći ni mrtva tela Vukašinova i Uglješina. Srpska pogibija bila je, doista strahovita, najbezglavija u celoj našoj prošlosti. Zapamćena je dobro i u narodnom predanju toga kraja i u narodnoj epskoj poeziji. Mesto borbe i danas se zove Srb-sindigi, t. j. srpska pogibija; a u narodnoj frazeologiji uzrečica "odnela ga mutna Marica" potseća na tu kobnu borbu, kad je ta reka



    Udarila mutna i krvava,

    Pa pronosi konje i kalpake,

    Ispred podne ranjene junake.



    Narodno predanje kazuje, da su Vukašin i Uglješa, kao teško ranjeni, bili poubijani posle borbe od lakomih sluga ili namernika.

    Bitka na Marici je jedan od najsudbonosnijih događaja ne samo u historiji srpskog naroda, nego i celog Balkana uopšte. Ako i slučajan srpski je poraz bio potpun; što ga Turci nisu odmah iskoristili u većoj meri to je za to, što im se dobar deo vojske nije nalazio u Evropi i što i sami nisu bili potpuno svesni kolikog je obima bila ova njihova pobeda. U Maćedoniji nije bilo nikog ko bi mogao zadržati s uspehom njihov veći nalet; svi su bili pod utiskom strašne pogibije, koja je snašla glavnog gospodara zemlje i najačeg među svima. U maričkoj bitki turska sila je slomila najopasnijeg vojničkog protivnika na Balkanu; u Trakiji i Maćedoniji ona je posle toga neosporno glavni činilac. Put za dalja osvajanja bio je otvoren sve do Morave na severu i Neretve na zapadu. Srbija je ovim udarcem odjednom survana u red država drugog i trećeg reda, kojoj je posle toga ne samo nedostajala snaga nedavnog Dušanovog vremena, nego i vera u nju. Odmah iza ovoga delovi dojučerašnje carevine moraju da traže naslona kod tuđih država i primaju na sebe vazalske obaveze. Druge, one u Maćedoniji, postaju turski podložnici. Od te godine počinju Turci da šire svoju vlast nad Južnim Slovenima.

    Brzo razvijena Dušanova država brzo je i propala. Petnaest godina trebalo je njemu da od mladog zetskog kralja postane moćni car, 1331-1346., a tačno petnaest godina trebalo je od njegove smrti pa do maričke katastrofe, 1355-1371. Razbijena u nekoliko malih oblasti, nejakih po vlastitoj snazi ne samo za dela većeg obima nego i za uspešan otpor protiv silnog turskog zavojevača, Srbija se držala u teškom naporu još jedno stoleće, a izvesne njene zemlje i nešto malo duže: ali, ne više kao država smelih planova za budućnost, nego kao bolesnik koji se grčevito hvatao da očuva život.

    Srpski poraz iskoristiše prvi Grci i još u novembru iste godine njihova je vojska ušla u Ser. Akcijom je upravljao solunski namesnik Manojlo Paleolog, docniji car. Gde se sklonila Uglješina udovica u prvi mah nije poznato. Pouzdano je, da se tad pokaluđerila (otad nosi ime Jefimija) i da je kraj života provela sa kneginjom Milicom. Sahranjena je u manastiru Ljubostinji.

    Naskoro iza bitke na Marici, 4. decembra 1371. umro je i car Uroš. Docnija pričanja, nastala možebiti u vezi sa u nas poznatim i popularnim pričanjima iz romana o Tristanu, kazivala su, da je kralj Vukašin lišio cara ne samo prestola nego i života. A ubio ga je, govorila su najrasprostranjenija pričanja i narodne pesme, u lovu, na vodi, kad se car sagao da se osveži. Naša crkva je, na osnovu tog predanja, oglasila Uroša za mučenika i uzela ga u seriju svojih svetitelja. Njegovo telo, obreteno tek 1584. god. u zapustelom manastiru kod Šarenika, nalazi se danas u manastiru Jasku, u Sremu. S njim je izumrla muška linija srpskih Nemanjića. Simeonova loza držala se još neko vreme u Tesaliji. Simeonov sin, "car" Jovan Uroš, smatrao se više Paleologom nego Nemanjićem i bio je čista kaluđerska priroda. Odrekao se vlasti već 1381. god. i primio monaški čin; potpuno povučen, predan knjizi i molitvi, umro je kao monah Joasaf 1423. god. Najstariji srpski Koporinski Letopis govori sa simpatijom o ovoj grani srpske dinastije, nalazeći kako je ona "radi naših grehova" lišena svog otačestva. S Joasifovom smrću nestalo je i nje.

    Godina 1371. pretstavlja jednu od najsudbonosnijih u istoriji Srbije i Balkana. Smrt trojice vladara cara Uroša, bugarskog cara Jovana Aleksandra i kralja Vukašina i strahovita srpska pogibija na Marici činili bi i inače važne datume, ali u ovom sticaju prilika oni nagoveštavaju kobni obrt sreće hrišćanskih balkanskih država.

  11. #101

    Odgovor: Istorija Srbije

    Bosna kao kraljevina

    1.deo
    U leto 1353. umro je bosanski ban Stevan II Kotromanić bez muške dece. Nasledio ga je s toga brat knez Vladislav, odnosno Vladislavljev stariji sin, tek petnaestogodišnji Tvrtko. Ali knez Vladislav nije dugo nadživeo brata; u jednoj povelji iz 1354. god. mesto njega izdaju potvrdu nekih vlasteoskih povlastica mladi Tvrtko i majka mu Jelena.

    Knez Vladislav imao je dovoljno autoriteta, da posle bratove smrti uzme vlast; ali kad je ostala njegova udovica sama, sa dva maloletna sina, njen je položaj bio mnogo teži. Ona mora da protiv domaćih nezadovoljnika traži naslona kod Mađara i radi toga putuje na dvor kralja Lajoša. Šta je tom prilikom svršila kod Lajoša ne zna se pouzdano, ali sigurno biće da nije bila napuštena. Svakako, sa pojačanim autoritetom, ona je, odmah po povratku, još 1354. god. sazvala u Milama zbor sve Bosne i uspela je da na njemu pridobije za svog sina i dinastiju najuglednije velikaše zemlje. Da je jedan deo vlastele trebalo zadobijati poklonima i povlasticama pokazuje primer povelje date knezu Vlatku Vukoslaviću. Njemu se zaklela banova majka i sam ban sa dvanaest najuglednijih knezova i velikodostojnika, da će mu ostati sva imanja i prava, koja je bio dobio od bana Stevana; da mu neće suditi ban čak ni onda kad bi "dopao koje krivine ili nevere" dok ne dođe kući, u Ključ, i dok mu ne bi sudio zbor sve zemaljske gospode kakav se i tada sastao. O tom, da je u Bosni 1354. god. bilo izvesnih nereda znamo pouzdano iz zaključaka trogirske opštine. Zabrinuti zbog njih i nereda u susednoj Hrvatskoj rešili su Trogirani da se obrati pažnja na njihova gradska utvrđenja, očevidno samo s toga da im se ne bi desilo kakvo neprijatno iznenađenje. U čemu su se sastojali ti bosanski neredi ne znamo pouzdano, kao ni njihov razvoj. Uzrok za njih bila je, najverovatnije, težnja vlastele da se iskoristi smrt bana Stevana i kneza Vladislava i mladost novog bana. Nije nemoguće, da je ona napred pomenuta povelja kneza Vlatka akt izmirenja između njega i banske porodice.

    Naskoro posle toga Tvrtko sa majkom ulazi u aktivnu politiku u Dalmaciji. Sestra cara Dušana Jelena, udovica Mladena Šubića, počela je od septembra 1355. pregovore sa Mletačkom Republikom, da im, ugrožena od Mađara, ustupi svoje gradove Klis i Skradin. Mađarski kralj Lajoš upotrebio je protiv toga Tvrtka i njegovu majku, koja je bila iz Šubićeve porodice i imala uticaja i u svojoj rodbini i u ostaloj Dalmaciji. U te se borbe upleo i car Dušan pomažući svoju sestru. On je čak uputio u njene gradove i jedno svoje pomoćno vojničko odeljenje. U Skradinu, gde je građanstvo neprijateljski dočekalo srpsku vojsku, pridružili su se Srbima i Mlečani. Njima je srpski zapovednik, Đuraš Ilić, po ranijoj naredbi carevoj, i predao grad, odmah na početku 1356. god. Klis su, međutim, marta meseca zauzeli Mađari, pošto su srpsku posadu bili potpuno zatvorili u teško pristupačnom gradu. Tvrtko i njegova majka radili su za Mađare i imali su nesumnjivih uspeha pridobivši nekolika grada. Ali kad je 1356. god. došlo do velike borbe između Mlečana i Mađara za posed Dalmacije ban Tvrtko ne izgleda da je bio mnogo aktivan. O njegovom učešću nema nikakva naročitog pomena. Naprotiv. Ima nesumnjivih dokaza da je još krajem te i početkom iduće godine došlo do otvorenih nesuglasica između njega i kralja Lajoša. Izvestan deo bosanskih velikaša odmeće se od Tvrtka i prilazi Lajošu, a na bosansko-mađarskoj granici dolazi do borbi, za koje Mađari pripisuju inicijativu samom Tvrtku. Da se odnosi pogoršavaju doprineo je znatno novi bosanski biskup, Mađar Petar Sikloši, koji je bio potvrđen u februaru 1356. On je na svoju novu dužnost dolazio s pismom pape Inoćentija VI, upućenim mađarskim dominikancima, u kome se pozivalo na krstaški rat protiv Bosne i Srbije. To pismo je bilo čist politički akt, stavljen na raspoloženje kralju Lajošu za njegovu nameravanu ofanzivu prema Srbiji. Bosna je u nj ušla uzgred, po tradiciji, u koliko Mađarima zatreba da se tim pozivom posluže protiv nje za svoje interese. Ban Tvrtko nije bio zadovoljan novim biskupom i potakao je Ivana, lektora bosanske katoličke crkve, da istupi protiv njega. Biskupu je, međutim, pala u ruke prepiska između bana i lektora, te on, ubrzo, dade Ivana uhvatiti i zatvoriti. Zaplašen kraljevim uspesima protiv Mlečana, a videći da u zemlji ima protivnika i kod vlastele i kod klira, Tvrtko odluči da se izmiri sa Lajošem. U leto, pre 17. jula 1357., došlo je do sporazuma. Tvrtko je morao ustupiti Mađarima zapadni deo Huma do Neretve, da ovi zaokrugle svoje nove tekovine u Dalmaciji. Tvrtko je, dakle mesto nagrade za svoje ranije pomaganje Mađara na toj strani morao da odvoji još i jedan deo svog područja, tobože kao miraz uz kraljevu ženu Jelisavetu. Mi iz toga zaključujemo, da je do razlaza između Lajoša i Tvrtka došlo ponajpre s toga, što je Tvrtko za svoje usluge tražio neku nagradu u Dalmaciji, ne gledajući rado suviše jako učvršćivanje Mađara i na toj strani, duž cele njegove zapadne granice, kad ih je već kao teške susede imao i na celoj severnoj strani. Ugovor je dalje predviđao, da Bosna priznaje vrhovnu vlast Mađarsku, da pomaže Mađare u ratovima i da na kraljevu dvoru, kao neka vrsta talaca, stalno živi ili ban ili njegov mlađi brat Vuk.

    Sa Humom zajedno Tvrtko je ustupio Mađarima i Završje; odnosno priznao je prilazak njegovih gospodara Hrvatinića i Stepančića pod mađarsku zaštitu. Prema povelji Lajoševoj od 27. maja 1358., kojom je kralj primio pod svoju zaštitu Dubrovačku Republiku, bosanski ban je imao biti i novčano oštećen. Iako ga Lajoš tu naziva "svojim vernim" kletvenikom, on ipak traži da Republika ne plaća Tvrtku nego njemu onih 500 perpera stonskog dohotka, koji su davani godišnje. U isti mah kralj se obavezao i da će braniti Republiku od srpskog cara i bosanskog bana. Kao kraljev legat, koji je imao da primi od Dubrovnika zakletvu vernosti bio je određen bosanski biskup Petar, "naš savetnik", kako veli u svom pismu za nj sam Lajoš.

    Da odnosi između Tvrtka i Lajoša posle toga nisu mogli ostati mnogo prijateljski razumljivo je samo po sebi. Tvrtko se ponašao kao uvređen i trudio se da u Bosni ojača svoj položaj pomažući narodni elemenat koji je bio antikatolički i antimađarski. To je dalo povoda Lajošu da optužuje Bosnu zbog jačanja jeretizma u njoj, i da 1363. god. krene dve vojske protiv nje. "Nebrojena množina jeretika", kaže on u jednoj svojoj povelji, dovodila je u opasnost pravu veru, i s toga ih je trebalo iskoreniti. Jednu vojsku vodio je lično kralj Lajoš. Ona se krenula dolinom Vrbasa, u župu Plivu, i doprla do grada Sokola, gde je počela opsedanje prve nedelje jula. Ali je tu i zastao. Tvrtkov vojvoda Vukac Hrvatinić sa uspehom se odupro kralju i odbranio grad. Kao nagradu za to Tvrtko mu je poklonio čitavu Plivu s tim gradom. Otpor koji je dat kralju mora da je bio veoma jak, pošto je Lajoš brzo prekinuo dalje ratovanje. Već 13. jula on se, na povlačenju, nalazio kraj Sane, a 19. jula stigao je u Viroviticu. Drugu mađarsku vojsku vodio je ostrogonski nadbiskup Nikola. Ona je išla dolinom Bosne i doprla do Srebrenika, pa je tu zastala, kao i ona vojska pod Sokolom. Pod tim gradom palo je mnogo Mađara, a zabeležen je i gubitak materiala. Među ostalim stvarima nestalo je čak i kraljevskog pečata, koji je nosio nadbiskup kao njegov kancelar. Ovaj pohod, koji je po svoj prilici počeo nešto kasnije od prvog, završio se, isto sa neuspehom, u septembru mesecu. Pobeda Tvrtkova bila je potpuna. Ona je obratila na nj pažnju ostalih suseda i digla mu je ugled. Naredne godine, 7. septembra 1364., on je s majkom i bratom dobio mletačko građanstvo. Od ove pobede Tvrtko nema više vazalskog stava, a i Mlečani ga zovu bosanskim banom samo "po božijoj milosti".

    Ali brzo posle tog uspeha Bosna postade poprište građanskog rata. Pravi uzrok njegov još nije sigurno utvrđen, ali je razdor počeo iz same banove kuće. Mlađi brat njegov Vuk, možda zaražen primerima iz susedne Srbije, a možda vođen i nekim načelima i ličnim razlozima, odmetnuo se od brata i sa jednim delom vlastele digao pravu bunu. Ta pobuna je izbila posle 4. februara 1366., ali je pometnja u zemlji počela i ranije. Dubrovčani su se naročito tužili kako je u zemlji nestalo one bezbednosti, na koju su ranije njihovi trgovci bili svikli, i da su na dnevnom redu grabeži i pljačke. Buntovnici su s početka imali velike uspehe. Banova majka i ban Tvrtko biše proterani iz zemlje, a za novog gospodara proglašen Vuk. U nevolji, Tvrtko se obratio mađarskom kralju. Lajoš se, mimo očekivanja, odazvao, i sa njegovom pomoću Tvrtko se vratio u zemlju. Sve je išlo dosta brzo. Već 29. marta pisao je o tom svemu Tvrtko u Mletke, a u pismu se, prema svom novom odnosu, potpisao "ban bosanski po milosti božijoj i gospodara našeg kralja Ludovika". Mađarski kralj pomogao je Tvrtka po svoj prilici s toga, što je hteo da očuva autoritet legitimnosti i što Vukov pokret nije obećavao naročite koristi za Mađarsku. Pristalice Vukove bile su, na ime, protivnici mađarskog uticaja, a nailazili su na izvesne potpore i kod Srba u Raškoj.

  12. #102

    Odgovor: Istorija Srbije


    Bosna kao Kraljevina

    2.deo
    Tvrtku je trebalo dugo vremena dok je smirio zemlju. Njegove borbe s odmetnicima provlačile su se sve do 1369. god. U tim borbama on se pokazivao čvrst i odlučan. Protiv njega bila je stvorena vrlo moćna opozicija, u kojoj se nalazio, među drugima i njegov sinovac Dabiša, vojvoda Purća, i malo kasnije i ugledni humski gospodar Sanko Miltenović. Odmetnike je pomagao Nikola Altomanović, koji je i raspirivao strasti. On je lično najviše uticao, da se Sanko odmetne. Borbe između Tvrtka i odmetnika trajale su najduže na istočnoj strani, duž Altomanovićeva područja. Tvrtko je postepeno raščišćavao zemlju i, najzad, priterao Vuka da se potpuno povuče. Bežeći ispred brata pobeđeni Vuk se sklonio na dubrovačko zemljište. Uplašeni Dubrovnik pozvao je odmah u goste Tvrtka, da ovaj ne bi pomislio kako oni u gradu imaju kakvih veza sa buntovnikom, a u isto se vreme ponudio i da posreduje među braćom. Tvrtko je bio sklon za sporazum, i došao je juna 1367. u Dubrovnik, ali se Vuk bojao bratove osvete i uklonio se s njihova područja. Najduže je trajala banova borba sa Sankom. Dubrovčani su celo vreme prijateljski opominjali Sanka da se okani veza sa Nikolom Altomanovićem. Ali je ovaj ostao uporan. Video je pred sobom Nikoline uspehe i nadao se njegovoj pobedi. Nikoli je, na ime, posle borbe od skoro godinu i po dana, sredinom novembra 1368., konačno potisnuo svoju strinu Gojislavu Vojnovićku i naterao je da se spasava na dubrovačko tle. Ban Tvrtko, koji je bio na njenoj strani, nije mogao da je održi. Videći to, Sanko se rešio da ostane uz Nikolu. Tvrtko je onda, kad dubrovačka posredovanja nisu uspela, posle dosta čekanja, napao Sanka i potisnuo ga. Ovaj se, kao i toliki drugi, spasao u Dubrovnik. Ljut Tvrtko, kaže dubrovačka tradicija, stigao je s vojskom do njihova grada tražeći odmetnika, ali ga Dubrovnik nije izdao nego je počeo stara posredovanja. U tom je imao uspeha, jer je Sanko umro pomiren sa bivšim gospodarem.

    Ovakvo ponašanje Altomanovićevo dovelo je do sukoba između njega i Tvrtka. Kad su neprijateljstva formalno počela nije poznato, ali su trajala dosta dugo. Altomanović, prek i bezobziran, bio je u to isto vreme došao u sukob i sa Dubrovačkom Republikom. On je tražio ni manje ni više nego da se njemu plaća svetodimitarski dohodak, koji je pripadao samo kralju ili posle caru. To i izvesni granični sporovi izazvali su sukobe. Ban Tvrtko našao se, prirodno, na strani Dubrovnika. Međutim, kad je 1370. ugovarao mir sa Altomanovićem on nije uspeo da njim obuhvati i Dubrovčane. Ovi su s toga 1371. god. bili prisiljeni da se protiv užičkog gospodara pridruže koaliciji Balšića i kralja Vukašina. To što ban nije uspeo da izradi mir za Dubrovčane govori ujedno za to, da nije bio u položaju pobednika, koji bi naturio svoje uslove, nego da je po sredi bio neki sporazum, u kom se, u danom momentu, postizavalo samo ono što se moglo postići. Po svoj prilici na obe strane priznata su samo stvarna stanja.

    Župan Nikola Altomanović ozbiljno je računao sa mogućnošću, da sam dođe na srpski presto. Posle Vukašinove pogibije on je od srpskih velikaša bio svakako najmoćniji. Njegova oblast hvatala je od Rudnika do mora. Od kneza Lazara bio je svakako moćniji, jer mu je krajem 1371. ili početkom 1372. uspeo da preotme Rudnik. S vladarskim ambicijama u vezi biće Altomanovićeva predusretljivost prema papi i katoličkoj crkvi i dozvola da se na njegovu području u Rudniku, mogu podići dva katolička manastira. Još više pokazuje tu njegovu ambiciju težnja, da se dočepa carskog Prizrena, koji su posle Vukašinove pogibije bili poseli Balšići. Nikolin pokušaj da se grad otme prepadom nije imao sreće.

    Takve težnje i njegova mladićska silovitost stvorili su Altomanoviću neprijatelje na sve strane, u Bosni, u Dubrovniku, u Zeti i u samoj Srbiji. Glavni suparnik u Srbiji bio mu je knez Lazar. Oženjen jednom Nemanjićkom, iz linije Nemanjina sina Vukana, i Lazar je imao ambicija da preuzme vlast u Srbiji posle Uroševe smrti. Nemoćan da sam suzbije drinskog gospodara on je počeo da okuplja saveznike. U prvom redu pomišljao je na bana Tvrtka, koga je Nikola bio zlom zadužio. Hteo je da se približi i mađarskom kralju. M. Orbini, koji o odnosima između Altomanovića i kneza Lazara zna dosta stvari, kazuje da se Lazar obavezao kralju Lajošu na plaćanje 10.000 funti srebra i da mu je obećao vernu službu. Obavešten o Lazarevim koracima župan Nikola se uplašio i počeo je i sam da traži saveznike. Mletačka Republika izišla mu je na susret i, s namerom da ga dobije kao pomagača protiv Mađara, posredovala je da dođe do izmirenja između Nikole i Balšića. Ali ti pregovori nisu doveli do nekog konkretnog rezultata. Tokom 1373. god. Altomanović je podlegao. Mađarski kralj odazvao se Lazarevom pozivu i uputio Nikolu Gorjanskog sa 1.000 kopljanika, da se pridruži bosanskoj i Lazarevoj vojsci. Tolikoj sili Nikola nije mogao odoleti. Protivnici su ga uhvatili u Užicu i predali na čuvanje Stevanu Musiću. Ovaj je mladog župana dao oslepiti. Izgleda da je posle toga Altomanoviću data neka mala oblast, u kojoj je živeo. Neki župan Nikola misli se da je on pominje se kao živ još 1395. god.

    Njegove južne oblasti Trebinje, Konavlje i Dračevice poseli su u jesen 1373. god. Balšići, svakako posle Nikolina sloma. Tom prilikom svratio je Đura Balšić u Dubrovnik, da napravi srdačnijim veze sa novim susedom. Ostali delovi Altomanovićeve države biše podeljeni između Tvrtka i Lazara. Rudnik i istočni deo županovih zemalja dobi knez Lazar; a zapadni, s Mileševom, Prijepoljem, Onogoštem, Podrinjem i Gackom dobi Tvrtko. Tako bosanska država pređe stare granice Drine i pomeri ih sve do iza Lima, obuhvativši najveći deo područja stare Raške.

    U Tvrtka su se, za to vreme, začeli i jačali krupni planovi. Mađarski kralj, Lajoš Veliki, beše u novembru 1370. god. postao i poljski kralj i težište svoje politike beše od tada preneo s Balkana na severne granice svoje kraljevine. Zauzet novim problemima mađarsko-poljske saradnje i, posle, pitanjima Italije, svoje anžujske otadžbine, on je pokazivao sve manje interesa za balkanske stvari ili ih je shvaćao kao pitanja sporednije važnosti. Bistri ban Tvrtko osetio je to. On je za ovo vreme već bio sazreo čovek, sa dovoljno iskustva i sa sigurnim sudom o svojoj vrednosti. Njegova politika dobija očevidno šire koncepcije. Još ranije, 1370., on je bio ušao u veze sa kraljem Vukašinom i hteo nešto da postigne bračnom vezom između svoje Šubićeve rodice i Vukašinova sina. Posle pogibije Mrnjavčevića i smrti cara Uroša u njega se javila nova misao. On je neposredni potomak Nemanjića; njegova rođena baba, banica Jelisaveta, žena Stevana I Kotromanića, bila je kći kralja Dragutina. Po ženskoj krvi on je, dakle Nemanjić; i zašto da on, nesumnjivo vredniji od svih ostalih pretendenata, ne sedne na presto srpske države? Najopasniji takmac po snazi, župan Nikola, biva srušen. Drugi takmac, knez Lazar, nije mu se činio tako opasan. On je, pre svega, bio slabiji od njega. Tvrtkova zemlja bila je skoro dva puta veća od Lazareve. Drugo, Lazarevo legitimno pravo na nasledstvo Nemanjića bilo je slabije od njegova. Lazar je svoje pravo mogao imati samo po ženi, dok je Tvrtko svoje nosio sam; osim toga, Tvrtkovo je po stepenu srodstva bilo mnogo bliže. On je bio unuk jednog kralja, koji je vladao; dok je knjeginja Milica bila praunuka linije Vukanove, koja je ostala sporedna.

  13. #103

    Odgovor: Istorija Srbije


    Bosna kao Kraljevina

    3.deo
    Da je Tvrtko već tada imao planova, koji su išli van obima lokalne bosanske politike, vidi se ponajbolje iz njegove ženidbe, 1374. godine. Njegova žena bila je Doroteja, kći bugarskog vidinskog cara Stracimira. Otac banove neveste beše 1365. god. savladan od Mađara i odveden sa porodicom u ropstvo, u jedan hrvatski zamak, u Bosiljevu. Tada je, verovatno, ban Tvrtko prvi put čuo za svoju buduću ženu. Kad su Bugari preoteli od Mađara Vidin, u društvu s vlaškim vojvodom Vladislavom, vraćen je Stracimir ponovo u svoju zemlju, oko 1370. god.; i to su ga vratili Mađari, da bi pomoću njegovom suzbijali trnovskog gospodara Jovana Aleksandra. Stracimir je prvo vreme ostao pod vrhovnom vlašću kralja Lajoša. On 1371. zauzima Sofiju i počinje dugu i ljutu borbu protiv cara Jovana Šišmana, naslednika Aleksandrova. Bez izvora danas je teško reći, koji su motivi rukovodili Tvrtka u ovoj ženidbi ali jedna ideja se nameće gotovo sama od sebe. Jedan prijateljski front, koji bi obuhvatao Bosnu, Srbiju i Bugarsku, kao što je pojava ove 1374. god., nije obična i slučajna stvar; a koliko je bio potreban u vreme, kad je s juga nadirao jedan opasan neprijatelj, dušmanin svih balkanskih naroda, nije nužno posebno isticati. Čak i u odnosu prema Mađarima ovaj zajednički front mogao je samo biti od koristi. I Stracimir i Lazar i Tvrtko bili su vazali Mađara samo iz nužde; Stracimir i Tvrtko čak i prisiljeni. Ujedinjeni jakom prijateljskom vezom oni su mogli i u tom odnosu dobiti slobodniji zamah i po potrebi jednog dana, bez mnogo opasnosti, biti rešeni svih neprijatnih obaveza. Rad na što tešnjem prijateljstvu između tri slobodne slovenske države mogao je biti samo od koristi i Tvrtku bi služilo na čast, ako je tako rano uočio tu potrebu. Nema sumnje, da je ta ženidba s kćerju jednog cara trebala Tvrtku i radi ličnog prestiža. Orbini priča, da je Doroteja postala neka vrsta dvorske dame (,damigella) mađarske kraljice i da je Tvrtko bio upozoren na nju s te strane. Svadba je bila u Bosni ili blizu nje, u nekom nepoznatom mestu, gde se nalazila crkva Sv. Ilije (možda Iljinci). Tom prilikom ban se već bio izmirio sa svojim bratom, koji je, s majkom zajedno, prisustvovao svadbi. Venčanje je izvršio biskup Petar Sikloši. Kao nagradu za taj njegov čin i za vrlo veliku revnost, koju je pokazivao za crkvu, Tvrtko je poklonio kaptolu bosanske episkopije veliki posed Jelšavicu, koji se nalazio blizu njenog dubničkog imanja. Malo kasnije, radi svojih zasluga za veru, 23. januara 1376., Petar je postao nadbiskup đurski.

    Sad je ostajalo Tvrtku, da uredi svoje pitanje i u Srbiji. Jedan dobar deo starih raških zemalja, sa nekoliko važnih historiskih mesta, bio je u njegovoj vlasti i on je kao njihov gospodar imao još jedan razlog više, da se javi kao srpski pretendenat. Knez Lazar je njegov saveznik i mađarski vazal. U stvari čovek uman i od reda, on nije hteo da snagu rasipa, nego je svima sredstvima radio, da ojača svoj položaj prijateljstvom i sporazumom sa svima susedima. Radi toga sva njegova akcija ide za tim, da po mogućnosti ne otvara nijedno novo sporno pitanje. U ostalom, on je imao dosta muke dok je, i to tek pomoću saveznika, savladao Nikolu Altomanovića. Kud bi sad da ulazi u borbu sa čovekom koji bi bio još opasniji? Lazar je, nema sumnje, imao vladarskih ambicija. Sin Princa Hrebeljanovića, dvorskog logofeta cara Dušana, sam vaspitan u dvorskoj službi kod careva Dušana i Uroša, oženjen Milicom, kćerju kneza Vratka, iz porodice Nemanjića, on je te težnje i pokazivao. Polagao je na to da se smatra kao legitimni prijemnik vladarskih prava i tradicija Nemanjića, i delovao je, doista, u tom pravcu. Međutim, znao je dobro da zakonski na presto Nemanjića ima više prava Tvrtko nego on. Tvrtko je bio unuk Jelisavete, kćeri kralja Dragutina; naslednik, dakle, po neposrednoj liniji i od lica, koje je vladalo, dok je Lazar izvodio svoje pravo po ženi, koja je poticala iz sporedne linije.

    I kod Lazara i kod Tvrtka ima poteza dalekovidnije politike, koja ide za tim da pribire i okuplja snage. Knez Lazar je to naročito postizavao pomoću rodbinskih veza. Čitav niz srpskih velikaša i suseda postali su njegovi zeti. Čelnik Musa, čija se oblast nalazila pre oko Zvečana, a posle oko Brvenika, uzeo je Lazarevu sestru Draginju. Moćni gospodar Kosova, pod čiju će vlast pasti i oba carska grada, Skoplje i Prizren, jedan od starinskih velikaša Srbije, Vuk Branković venčao se sa najstarijom Lazarevom ćerkom Marom, za koju narodno predanje sa razlogom kaže, da je bila veoma ponosna na taj brak. Umna i književno vaspitana Jela udala se za Đurđa Stracimirovića Balšića. Druge dve kćeri udao je Lazar za susede; jednu za bugarskoga cara Šišmana, a drugu za Nikolu Garu (Garevića, Gorjanskog) mlađeg, mađarskog plemića, koji je znatno uticao na poslove u južnim krajevima Ugarske. "Lazar nije bio vrhovni gospodin srpskog kneževa", kaže dobro K. Jiriček, "nego samo starešina porodičnog saveza, čiji članovi behu njegovi zetovi Vuk i Đura".

    Da dokrajči neprijateljstvo koje je postojalo između srpske i grčke crkve, koje je nastalo povodom proglasa srpske patrijaršije, Lazar je rešio da traži izmirenje. Srpski crkveni krugovi, pod utiskom raspadanja carstva i maričke katastrofe, sve su više dizali glas da bačeno prokletstvo s grčke strane na cara i patrijarha nije bilo bez dejstva. Čuli su se čak i glasovi koji su i osuđivali stvaranje carstva na način kako je to Dušan izveo. U biografiji patrijarha Save nastavljač žitija arhiepiskopa Danila kaže čak izrično, kako se car "venčao na carstvo i izabrao sebi patrijarha Srbina ne po zakonu ni sa blagoslovom carigradskog patrijarha, kako treba", nego obilaznim putem, s blagoslovom trnovskog patrijarha i ohridskog arhiepiskopa. Svetogorski učeni starac Isaija, sa bivšim svetogorskim protom Teofanom i sa Nikodinom Grčićem, za koga staro žitije Isaijino kaže da je bio "silan u knjigama", i sa još dva iskusna monaha uzeće na sebe zadatak da posreduju. Uspeti nije bilo teško. Grcima nije više pretila nikakva opasnost od Srba; grčke oblasti nisu više bile u srpskim rukama i pitanje njihovih crkava i crkvenih lica nije se više postavljalo; a obojima je sad pretila podjednaka opasnost od turskih zavojevača. S toga se do sporazuma došlo dosta lako. Carigradski patrijarh sa sinodom priznao je srpsku patrijaršiju (dakle ne onakvu, kakva je pre bila s titulom patrijarha "Srbima i Grcima") i pristao je da skine kletvu. Dva grčka izaslanika došla su potom sa srpskim pregovaračima u Prizren, otslužili tu službu u crkvi i izvršili izmirenje. To je bilo 1375. god.

    Između Tvrtka i Lazara nije, dakle, bilo opasnosti od trvenja. Tvrtko je međutim bio borbeniji. Posle sloma Nikole Altomanovića njemu je smetao i nekadašnji Nikolin saveznik Đuro Balšić. On je, prema jednom kazivanju pokušao da se sporazume i s njim i imao je sastanak na neutralnom dubrovačkom području, na ostrvu Lokrumu. Posle neuspeha tog pokušaja Tvrtko je pomogao Balšićeve nezadovoljnike u oblastima Trebinja i Konavlja, koje Đura beše dobio od Altomanovića, i oni početkom 1377. god. digoše ustanak. Tvrtkov čovek Krasoje imao je sa Trebinjcima sastanak u Dubrovniku i tražio je da Republika jemči svojim susedima za bana, ali se ova toga bojala iz straha od Đure. Tvrtko je potom poseo te oblasti obećavši njihovim stanovnicima čuvanje starih prava. Izgleda da je Balšić pokušao osvetu sa upadom svoje vojske u oblasti Gacka, ali bez većih posledica.

    Posle uspeha postignutih protiv Altomanovića i Balšića rešio je Tvrtko da svoje delo kruniše i vidno. U Miloševu, nad grobom Sv. Save, verovatno na Mitrov-dan 1377., krunisao se Tvrtko za kralja "Srblnєmь i Bosně i Pomorih i Zapadnimь Stranamь". Krunisanje nije izvrљeno u Žiči, po staroj tradiciji Nemanjića, po svoj prilici za to, što se ona nije nalazila u Tvrtkovoj vlasti, ali je Mileševo, sa grobom Sv. Save, čiji je kult među Srbima bio već znatno razvijen, i kao zadužbina Nemanjića izabrano namerno da se naglasi to vezivanje za staro nasleđe. Od tada, on se, po običaju srpskih vladara, naziva Stefan Tvrtko; na svoj dvor dovodi posebnog logofeta iz Raške i s njim srpske kraljevske običaje; od Dubrovčana prima 2.000 perpera svetodimitarskog dohotka koji su oni dotle plaćali srpskim vladarima.

    V. Klajić je tvrdio, da je kralj Tvrtko svojim krunisanjem "uzvisio dosadanju banovinu bosansku na samostalnu kraljevinu". Nama se to ne čini verovatno. Ma koliko da je mađarski kralj bio zauzet pitanjima severne politike, ipak ne bi bar bez protesta, pristao, da se njegov dojučerašnji vazal na tako prost način reši svojih obaveza prema njemu. Tvrtku, po našem mišljenju, nije ni trebalo, da jednim aktom protiv mađarskog kralja stvara sebi diplomatske krize i zaplete. On je, u stvari, bio nezavisan vladar; vodio svoju politiku i radio u zemlji jedino ono, što je on hteo. Formalno priznavanje mađarske vrhovne vlasti ušteđivalo mu je neprijatnosti s mađarskog dvora i davalo mu mogućnosti, da neugrožavan s leđa slobodno razvija svoju političku aktivnost na zapadnom delu Balkana. Da kraljevska titula ne isključuje priznavanje tuđe vrhovne vlasti stvar je dovoljno poznata. Srpski kralj Uroš Veliki i kralj Dragutin priznavali su vrhovnu vlast Mađara; a u Bugarskoj su čak "carevi", kao nekad Svetoslav, a sad Stracimir bili vazali mađarske krune.

  14. #104

    Odgovor: Istorija Srbije

    Bosna kao stožer nove
    srpskohrvatske države

    1.deo
    Kralj Tvrtko je od 1377-1390. god. postigao nekoliko veoma lepih uspeha i napravio Bosnu najvažnijom državom toga perioda na Balkanskom Poluostrvu. Srbija, Bugarska i Grčka stajale su neposredno pred izmahnutim turskim mačem i nisu imale slobodnog zamaha. Zaštićeni njima, Tvrtko sa te strane zadugo nije imao veće opasnosti i s toga je mogao, nesmetan, da ide za svojim ciljevima.

    Za vreme mletačko-đenoveškog rata, 1378-1381. god., Tvrtko je proširio svoj uticaj na jugu. Kao mletački vazali, Dubrovčani su se bili mnogo uplašili za svoje posede i tražili su pomoći na sve strane. Kralj Tvrtko im je, u času ozbiljne opasnosti, poslao svoje ljude da čuvaju Ston. Kad su Mlečani sredinom avgusta 1378. uzeli Kotor i njegov kraj Dubrovčani su upotrebili sva sredstva na mađarskom dvoru, da tog svog starog takmaca oštete i na neki način izluče iz konkurencije. Preduzimali su i sve druge mere protiv njega goneći mu lađe i ljude i sprečavajući mu svaki promet i trgovinu. U nevolji, Kotor se obratio za zaštitu kralju Tvrtku. Tvrtko je, zaista, pokušao da posreduje u Dubrovniku, pa kad njegovo zalaganje nije uspelo on se otvoreno stavio na stranu Kotorana. Ovi su mu, kao cenu za pomoć, ponudili svoj grad i njegovu oblast. Ali pre nego što je Tvrtko morao preduzeti kakvu veću akciju došlo je do poraza mletačke flote kod Pole (7. maja 1379.) i do kotorske predaje mađarskom kralju. Tvrtko posle toga nije mogao preduzeti ništa, a da ne dođe u otvoren sukob sa Lajošem. Jedino je odlučno stavio do znanja, da ne bi mogao dozvoliti da Dubrovčani, kao eventualni mandatori mađarske krune, posednu kotorski grad. A ovi su to želeli da postignu iz mnogo razloga, ali prvenstveno s toga da bi podredili jednog opasnog trgovačkog takmaca. Kad je Turinskim mirom 1381. god. Kotor konačno pripao Mađarima, Tvrtko nije napustio svoj plan da ga jednog dana ipak dobije, ali se odlučio i na druge mere.

    U njega je za to vreme potpuno sazrela misao o stvaranju jedne svoje slobodne luke. Dubrovačko držanje za vreme cele te krize znatno je pomoglo, da on uvidi, kako je potrebno da se Bosna emancipuje od dubrovačkog pristaništa. Kotor je, u ovaj mah, izgledao izgubljen i sad je trebalo tražiti nov izlaz na more. Koristi od toga bile bi za Bosnu očevidne: njena bi trgovina procvala i oslobodila bi se dubrovačkih posrednika; zemlja bi, za svaki slučaj, imala slobodnu vezu preko mora i u teškim vremenima ne bi morala tražiti milost ili dobru volju zavisnih dubrovačkih gospara; i najposle Bosna, kao razvijen organizam, trebala je svoje morsko pristanište i iz pitanja prestiža. Mesto za svoju novu luku kralj Tvrtko je izabrao u dračevičkoj župi, u zaštićenom kotorskom zalivu, na severnoj strani Boke, gde je on imao dugu svoju obalu. U jesen 1381. god. njegovo bavljenje u Dračevici pospešilo je odluku i grad je uskoro počeo da se zida. U isto vreme, iz trgovačkih, a verovatno i iz političkih i strateških razloga, Tvrtko je počeo da podiže i grad Brštanik kod Počitelja. Tako su oba njegova puta na more, i onaj u dolini Neretve i onaj u Dračevici, imala da budu štićena gradovima. U ovom drugom gradu dovršenom 1383., bilo je i malo kraljevo brodogradilište.

    U Dubrovniku je ta Tvrtkova odluka primljena s jetkošću. Novi kraljev grad, u koji će biti upućena sva trgovina Bosne i Raške, postaće nesumnjivo vrlo ozbiljan konkurenat za malu republiku. Njezino bogatstvo, njezin trgovački značaj i njezina, može se sublizu reći, ekonomska ekzistencija zavisili su ponajviše od trgovačkih veza sa balkanskim zaleđem, a u prvom redu od veza sa Bosnom i Srbijom. Nije s toga nikakvo čudo, što je Dubrovačka Republika dala i osetiti, da u toj nameri Tvrtkovoj vidi očit akt neprijateljstva prema sebi. Radi toga odnošaji između Tvrtka i Dubrovačke Republike postaju zapeti i bez malo prelaze u neprijateljstva. Republika se obratila čak i mađarskom kralju sa tužbom na Tvrtka, ali se u Budimu, zbog prečih briga, na nju nije mnogo osvrtalo.

    U mostarskom Bišću, u blagajskom Podgrađu, izdao je 2. decembra 1382. kralj Tvrtko svoju povelju o novom gradu. Zazivajući sv. Stevana, čijom blagodati "spodoblnєnь bяhь věnьca i čьsti i ksνφetra carьska prьvяhь moihь roditelь svetяhь, gospode srьbьske," i posledujući "žitih ihь i věrě i pravilomь carьskimь," on taj svoj novi grad naziva imenom svetiteljevim. Danas je taj isti grad poznat joљ uvek pod imenom Novi, ili Herceg Novi, Castelnuovo. U njemu je kralj bio odredio, da bude slanica i trg za prodavanje soli. Na silne molbe Dubrovčana, da ih ne upropašćava i da ne poriče obećanja i povlastice stare gospode raške, njegovih prethodnika, kralj se ipak donekle smilovao i dao im je pismenu potvrdu, u toj istoj povelji, "da ne budetь u ωnωmь gradu lhbo podь gradωmь trьgь soli prodanіa do věka." Ali ova milost, veli kralj, trajaće samo dotle, "dokole gradь Dubrovnikь i vlastele dubrovьčsci siіega ne potvore i někωmь nevěromь ne izgube ωni i nihь dětca i nihь poslědni."

    U to vreme, 11. septembra 1382., umro je mađarski kralj Lajoš Veliki. Njegovom smrću Mađarska je izgubila ne samo jednog vladara veće vrednosti, nego i jedinu zakonitu mušku ličnost u dinastiji. Njegovi naslednici behu same žene: udovica mu Jelisaveta, Tvrtkova rodica, i dve kraljevske kćeri Marija i Jadviga. Starija Marija beše verena sa Sigismundom Luksemburškim, sinom češkog kralja, a nemačkog cara Karla IV. Ona je već 17. septembra bila krunisana za "kralja" Mađarske. Kralj Lajoš nadao se, da će uspeti, i iza svoje smrti, održati uniju između Poljske i Mađarske. Ali Poljaci, nezadovoljni mađarskim režimom, postaviše mladom vereniku vrlo teške uslove: među ostalima i taj, da mora stalno živeti u Poljskoj. Kad je on to odbio, Poljaci izabraše za svoju kraljicu mlađu sestru Jadvigu, koja beše verena sa Vilhelmom, sinom austriskog vojvode Leopolda III; i odvojiše se tako od zajednice s Mađarskom. Da to nije išlo bez težih zapleta i kriza razume se samo po sebi. Ali još teže krize nastaše u oblasti kraljice Marije. Mađarsko plemstvo javilo se sa velikim prohtevima protiv vlasti žena i naročito protiv vlasti glavnog kraljičinog doglavnika, palatina Nikole Gare. Glavni protivnici novog režima među Hrvatima behu Horvati, Pavle, zagrebački biskup i Ivan, mačvanski ban, i njihov ujak Ivan Paližna, prior vranskog manastira kod Zadra. Oni doskora pređoše u otvorene protivnike kraljičine i okupiše oko sebe velik broj buntovnika. Protiv kraljice Marije oni stadoše na stranu njenog suparnika, Karla Napuljskog, koji je pretendovao na mađarsku krunu kao najbliži muški srodnik umrlog kralja. U Mađarskoj i Hrvatskoj nastadoše smutnje i borbe, kao kad je, oko sto godina ranije, pred izumrće Arpadovića, trebao da mađarski presto zauzme Karlo Martel ili sin mu Karlo Robert.

    Kralj Tvrtko je shvatio značaj ovog položaja i hteo je da se dovoljno spremi za svaki slučaj. Već u decembru 1382. njegovi su ljudi pokušavali neke političke pregovore sa Dubrovnikom, ali nisu naišli na povoljan odziv. Dubrovački hroničari pričaju, da je kralj tada tražio od Republike jednog čoveka, koji bi bio vrhovni nadzornik svih njegovih gradova i tvrđava. Radilo se sigurno o nekom dobrom poznavaocu tvrđavne tehnike, vrlo lepo razvijene u Dubrovniku. Dubrovčani, koji su videli da se kralj sprema na neku veću borbu, nisu smeli da pristanu na tu ponudu. Oni su se ozbiljno bojali da bosanski kralj, koji je bio jaka ličnost, ne ugrozi njihove slobode i ne preduzme kakvu akciju. S toga su čak dali inicijativu, da se stvori odbranbeni savez dalmatinskih gradova, uperen u glavnom protiv Tvrtka. Ti njihovi postupci izazvali su kraljeve privredne sankcije i ponovo veoma zategnute odnose. Kao prirodnog saveznika Tvrtko je gledao Mlečane. Od njih je tražio prve brodove za svoju malu flotu i dobio je 1383. god. kao admirala, s odobrenjem vlade, Mlečanina Nikolu Baseja, jedan potpuno opremljen brod i dozvolu da mu se u njihovu arsenalu naprave još dve lađe. Iste godine, 30. jula, kralj je sa svojim naslednicima dobio kao priznanje, mletačko građanstvo.

    Tvrtkove veze sa Mlecima i spremanje bosanske flote beše naročito uznemirilo Dubrovačku Republiku, pa i sam mađarski dvor. Ovaj je o tom nesumnjivo bio obavešten od dalmatinskog bana, a možda i od Dubrovčana, koji su vrlo verovatno stvar prikazivali ozbiljnom i opasnom i određenom sigurno protiv mađarskih interesa. Mađarska, u kojoj su već izbijali ustanci i gde su ljudi na dosta strana bili nakostrešeni i gotovi na borbu, nije mogla ostati nezabrinuta radi držanja bosanskog kralja. S toga poslanici kraljice Marije prebacuju Mletačkoj Republici, što pomaže oružanje Tvrtkovo i oprema lađe za njegovu flotu.

  15. #105

    Odgovor: Istorija Srbije

    Bosna kao stožer nove srpskohrvatske države

    2.deo
    Na osnovu danas poznatih izvora ne može se tačno reći da li je i u koliko je Tvrtko lično imao učešća u prvim mađarskim neredima. Lajoš je nekad iskoristio njegovu mladost i uzeo mu Hum; ne bi sad, s toga, bilo nikakvo čudo, da Tvrtko iskoristi mladost njegove kćeri i oduzme nešto od mađarskog poseda. Njegovo oružanje 1382.-1384. god. dolazilo je dobrim delom radi toga, što se spremao s jedne strane na borbe s Balšićima, a još više za akciju u Dalmaciji. Mi ne znamo danas pouzdano, radi čega se vranski prior, Ivan Paližna, odmetnuo od mađarske kraljice i nećemo s toga početak njegova pokreta dovoditi u vezu s agitacijom kralja Tvrtka, po što to ničim ne možemo utvrditi. Ali je nesumnjivo, da je Tvrtku, kad je čuo za taj pokret, došla želja da ga iskoristi za svoje jačanje. Njegova poslanstva i poruke Mletačkoj Republici 1383. god. išla su za tim, da tamo nađe potpore za svaki mogući slučaj budućnosti. Kod izvesnih dalmatinskih gradova opazilo se još u jesen 1382., da se boje koliko Mletaka, toliko i Tvrtka; a u daljem nizu događaja ta je bojazan postojala sve veća. Mleci su jedno vreme bili pripravni da stupe u ozbiljne pregovore o savezu s Mađarima, u leto 1383., ali su od tog odustali, kad su dobili sigurne poruke, da kralj Tvrtko ima svoje neke planove i da bi, možda, u skoro vreme trebalo doći s njim do sukoba. Oprezni, Mleci s toga napuštaju pregovore s Mađarima, a Tvrtka pomažu sa zadnjom namerom, da se, u borbi između njega i Mađara, posredno osvete ovim drugima za nedavno neprijateljstvo, a i da se sami okoriste.

    Nema sumnje, da je Ivan Paližna, rešen na borbu protiv Mađara, potražio pomoći u suseda i da je stupio u veze s Tvrtkom. Može biti, da su mu vojna spremanja Tvrtkova davala nade, da može uspeti i hrabrila ga u otporu. Ali bosanski kralj nije mu poslao nikakve stvarnije pomoći i Paližna je u prvi mah pretrpeo poraz. 28. oktobra 1383. došla je Vrana u ruke kraljičinih ljudi. Da li se Paližna posle tog neuspeha sklonio kod Tvrtka ne znamo pouzdano, ali nije nemoguće. Za Tvrtkovo držanje, ne mnogo prijateljsko prema svojoj rodici i njenoj deci daju dovoljno primera uznemiravanja Spljeta od njegovih ljudi, vojna spremanja na kopnu i moru i ponašanje vojvode Vukca, koji je s Tvrtkovim znanjem prisvojio krajem 1384. grad Greben, nekadašnje dobro Vukoslavića (odnosno Stipanića), koje je bilo ustupljeno Mađarima. Na mađarskom dvoru učinilo se kao potrebno sprečiti takve slučajeve i spasti kraljevinu od težih udaraca sa te strane. S toga kraljice stupaju u neposredne pregovore s Tvrtkom. Palatin Nikola Gara, nekadašnji sused kraljev u Mačvi i saveznik protiv župana Nikole, posle čak i kum Tvrtkov, beše uzeo na se, da se nagodi s kraljem. Radi toga je došao u Bosnu, kralju na noge. Mađari su ponudili kralju Kotor i okolinu, ali pod uvetom da ga dobiju kao sigurna prijatelja. Tvrtko je na to pristao i 28. marta 1385. dao je o tom i pismenu potvrdu.

    Kad su Mlečani dobili vest o tom, da je postignut sporazum između Tvrtka i Gare i da je kraljica pristala da ustupi Kotor, odlučili su oni 20. jula 1385., da upute Tvrtku jednog svog čoveka koji bi izradio kod kralja povelju, da njihovi trgovci uživaju i dalje sva ona prava i slobode, koje su imali dotle. U Sutjesi, u svom kraljevskom dvoru, odobrio je Tvrtko 23. avgusta molbe Mlečana. U tom njegovom pismu on kaže, da je samo "dei gratia rex Rassie, Bossine, Maritimarumque parcium," a da je Kotor "večno" dobio ,per gratiam largiflue dei disposicionis et preclarissimo sororis nostre domine regine Ungarie. O nekom njegovom vazalskom odnosu prema kraljici nema, kako se vidi, ni reči. Po našem uverenju, ovo mutno doba iza smrti Lajoševe bilo je vreme, kad je Tvrtko definitivno postao samostalan vladar. Izvesne poteze samostalne političke akcije on je pravio i pre toga; Tvrtko je, uopšte, bio priroda svoje volje i uvek je težio da svoje poslove sređuje sam; ali definitivnu odluku, da istupi kao samostalan vladar, kao kralj ravan mađarskom, on je doneo onda, kad nije bilo nekakve opasnosti, da mu to Mađari mogu osporavati. Taj prekid nije ni ovog puta bio grub; gornje izjave, koje je dao Nikoli Gari kazuju jasno, da je Tvrtko još uvek imao izvesnih obzira, svejedno da li su oni bili više političke ili tobože srodničke prirode.

    Između Tvrtka i Balšića nisu nikad bili srdačni odnosi. Kao dva neposredna suseda izvesnih oblasti, koje su u opštem raspadanju srpske države bile ostale bez gospodara, oni su se javljali kao takmaci za dobit i vrlo su brzo došli u sukob. U vremenu od 1375-1377. između njih je postojao spor o posed oblasti Trebinja, Dračevice i Konavlja, koji se pooštrio naročito od onog vremena, kad je Tvrtko počeo da pokazuje nesumnjiv interes za Kotor. Balšići su držali, da su oni i po starim vezama i po svom geografskom položaju, kao zetski gospodari, svakako preči naslednici kotorske oblasti nego bosanski kralj i bili su spremni, da to svoje uverenje brane i oružjem. Sad, kad je Kotor doista došao pod Tvrtkovu vlast, bilo je jasno, da će se odnosi pogoršati još više.

    U leto 1385. došlo je već do neprijateljstava. Iz tih dana ima jedno nedatirano Tvrtkovo pismo upućeno Dubrovčanima, a pisano pod gradom Spužem, sigurno na kraljevom bojnom pohodu protiv Zete. Zanimljivo je, da je sam kralj Tvrtko zamolio mletačku vladu, da posreduje između njega i Balše. Ne bi li to bio donekle dokaz, da Tvrtko nije imao u borbi mnogo sreće? Ili je to bila uviđavnost mudrijega, koji je želeo sporazum sa susedom, sa izvesnom spremnošću, da mu iziđe na susret kolikogod bude mogao? Tvrtku je, vidi se, bilo mnogo stalo da dođe do mira i on je o tom pisao Mlecima ,cum maxima instantia. U mletačkom senatu ta je Tvrtkova molba bila rado prihvaćena i 5. oktobra izabrana su dva njihova poslanika, koja su imala ići Tvrtku i Balši i posredovati za "mir i sporazum."

    Ali, dok je Tvrtkovo pismo stiglo u Mletke i dok se tamo većalo o poslanstvu, preživljavao je Balša Balšić teške dane u borbi s Turcima. Severno od Valone, odbijajući nadmoćne turske čete, on je 18. septembra 1385. našao junačku smrt. Prirodna je stvar, da su zbog toga izostali pregovori između obe zavađene strane. Balšići, zadešeni takvim udarom, staju za izvesno vreme sa neprijateljstvima, a Tvrtko sam ne iskorišćava njihovu nesreću. Važni događaji u Mađarskoj i Hrvatskoj zaokupili su njegovu pažnju više.

    Prilike u Mađarskoj razvijale su se sve više u jednu vrstu anarhije. Mađarska mlada kraljica, koja je već bila verena za Sigismunda Luksemburškog, po savetu svoje okoline, napušta taj plan i pruža ruku bratu francuskog kralja Karla VI, Luju Orleanskom. To izaziva napuštenog verenika na osvetu i u avgustu 1385. on sa uspehom prodire u Mađarsku. S druge strane, odmetnici Horvati, sa jednim delom hrvatskog plemstva, rade otvoreno za kandidata napuljskog dvora, Karla Dračkog, i 12. septembra iste godine dovode ga iz Italije u Senj, a odatle u Zagreb. U škripcu, između dve opasnosti, kraljica Marija se vraća svom vereniku i postaje njegova žena; a da ugodi opoziciji Horvata oduzima moćnom Gari palatinsku čast. Izgledalo je čak jedno vreme, da se behu obe kraljice izmirile i sa samim napuljskim princem, Karlom, i priznale ga, u samom Budimu, kao guvernera kraljevine. U stvari, na sve su se strane plele podle spletke. Dočepavši se Budima i učvrstivši se na novom položaju Karlo se kruniše za kralja i potiskuje i mladu kraljicu i njenu majku. Ali ove, naročito kraljica majka, prepredene i energične, spremaju osvetu. Pozvavši kralja u dvor, na neki dogovor, one su ga u stvari dovele u već spremljenu zasedu. Njihov čovek, Blaž Forgač, prišao je, usred razgovora kraljeva sa kraljicama, kralju iza leđa i zadao mu težak udarac preko glave. Od te rane dobivene 7. februara 1386. Karlo Drački je umro posle dve nedelje dana. Kraljeva pogibija uzbuni sve njegove pristalice. Horvati digoše pravu bunu i behu spremni i na najgore. Sva Hrvatska i Slavonija behu zapaljene. Da ih koliko-toliko umire krenuše obe kraljice u te oblasti, i to najpre u Đakovo, gde je bilo bosansko biskupsko sedište, a odatle na sigurnije Garino dobro blizu Oseka. Neoprezne, kraljice su na taj put pošle s dosta malom pratnjom. Njihovim protivnicima, posle krvave borbe, pođe za rukom, da na tom putu kraljice uhvate, a njine pristalice, s Garom zajedno, na mestu poubijaju (25. jula). Taj prepad izvršili su, u glavnom Horvati. Posle izvesnog vremena zarobljene kraljice behu dovedene u Novigrad kod Zadra i zatočene. Tu je kraljica majka, na oči svoje kćeri, bila zadavljena sredinom januara 1387., na glas da je Sigismund pošao da ih spasava.

Strana 7 od 13 PrvaPrva ... 56789 ... PoslednjaPoslednja

Slične teme

  1. Istorija SFRJ
    Autor Lady S u forumu Istorija
    Odgovora: 23
    Poslednja poruka: 11.07.2016, 10:21
  2. Istorija Windows-a
    Autor goldie u forumu Softver
    Odgovora: 1
    Poslednja poruka: 11.09.2011, 12:16
  3. Istorija neposlusnosti...
    Autor dankaBg u forumu Filozofija
    Odgovora: 4
    Poslednja poruka: 24.07.2010, 18:44
  4. Odgovora: 70
    Poslednja poruka: 12.06.2009, 15:27
  5. Istorija Jezika
    Autor dule_legenda u forumu Istorija
    Odgovora: 25
    Poslednja poruka: 17.12.2008, 22:58

Tagovi za ovu temu

Vaš status

  • Ne možete pokrenuti novu temu.
  • Ne možete poslati odgovor.
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoje poruke
  •