Istorija Srbije - Strana 6
Strana 6 od 13 PrvaPrva ... 45678 ... PoslednjaPoslednja
Prikaz rezultata 76 do 90 od ukupno 186
  1. #76

    Odgovor: Istorija Srbije


    Zapadnjačka orijentacija u Srbiji

    3.deo
    Car Mihajlo, i dovoljno mudar i dovoljno preduzetan, nije se zaustavio samo na diplomatskoj i verskoj akciji. Imajući izvestan oslonac kod Albanaca on je preduzeo i vojničke mere da suzbije Anžujce na Balkanu. S jeseni 1274. god. njegova vojska je posela Berat i prešla te i naredne godine i na bolja osvajanja u dračkoj oblasti potiskujući anžujske čete. Ove se održavaju, u glavnom, u Primorju, gde ih štiti i snabdeva kraljeva flota.

    Kralj Uroš, koji nije imao uspeha ni prema Grcima ni prema Mađarima, tražio ga je prema maloj Dubrovačkoj Republici, kojoj nikad nije bio pravi prijatelj, pored svega što se činilo da su mirom od 1254. god. rešena sva sporna pitanja između njih. Dubrovnik je 1265-6. god. podizao svoje jake bedeme sa kopnene strane, "da bi obuhvatio podgrađe Sv. Nikole de Kampo i bolje branio pristanište". U isto vreme tražena je u Mlecima i pomoć protiv opasnog raškog suseda. Zanimljivo je, da je tada, kao dobra katoličkinja, kraljica Jelena bila na strani Dubrovčana i da im je čak, pismeno, ponudila usluge na račun svog muža i države, kojoj je ona bila kraljica, obećavajući im, da će ih na vreme izveštavati o kraljevim naredbama. Da li je tada došlo do neprijateljstava i kakvog su obima ona bila nije poznato; tek od 1268. god. povećava Republika svoj godišnji danak kralju. Ali ni taj novi sporazum nije bio duga veka. 1275. god. došla je srpska vojska ponovo pod Dubrovnik, pod vođstvom samoga kralja, i htela je jurišem da ga zauzme. Dubrovački knez, Petar Ćepolo, prvi put u dubrovačkoj historiji, ne ograniči se samo na uspešnu odbranu, nego sam, s vojskom, izvrši iz grada prepad na Srbe i potisnu ih od gradskih bedema. Posle tog uspeha poče dubrovačka flota napadati srpske obale i pljačkati ih. U jednom takvom napadaju nastradaše osetno od jedne srpske zasede, koja pohvata oko 40 njihovih plemića. Benedikt Gundulić kao vođa i jedan Mlečanin, zamenik Ćepolov, biše, po naredbi Uroševoj, oslepljeni. "Dvanaest dubrovačkih poslanika, obučenih u crno odelo, preklinjali su novoga dužda, Đakoma Kontarinija, da ih pomogne s flotom, posle čega su dva mletačka poslanika, koji stigoše na dve galije, posredovali te se mir naskoro obnovio".

    Godinu dana posle toga došlo je, po mađarskom primeru, i u Srbiji do borbe između oca i sina. Mladi kralj Dragutin, u kog su Mađari, kao u svog zeta, imali više vere, dobio je pomoć od mađarskog dvora i sa tom pomoću on je potukao očevu vojsku na gatačkom polju, u jesen 1276. god. Arhiepiskop Danilo u Dragutinovom žitiju prikazuje stvar tako, kao da Uroš nije hteo da, po obećanju, dodeli sinu jednu veću oblast za vladanje i da je ovaj, onda, bio prisiljen da vlast otme silom. U stvari, na Dragutina je delovao primer njegova tasta, kralja Stevana V, i tadašnje neodređeno držanje Uroševo u borbi između Grka i Anžujaca. Kralj Uroš povukao se posle poraza u Zahumlje, možda u trebinjsku oblast, i doskora se zakaluđerio i postao monah Simon. Umro je verovatno 1280. god., a sahranjen je u njegovoj lepoj zadužbini, u Sopoćanima, Raškoj na izvoru, u manastiru, koji je pored Mileševa očuvao najlepše srpske freske XIII veka. Zbacivanje Uroševo nije prošlo u Srbiji bez protesta. Sem kraljice Jelene, koja je osuđivala to delo, protiv njega je bio i glavni pretstavnik srpske crkve, arhiepiskop Joanikije, koji je zbog toga napustio svoj položaj. Posle su, iz zahvalnosti, kraljica Jelena i kralj Milutin dali preneti njegovo mrtvo telo u Sopoćane, da leži pored tela Uroševa.

    Značaj Uroševe vladavine nije bio u političkim uspesima; ti su, kako se vidi, bili ili vrlo mali ili ponekad nikakvi. Čak bi se pre moglo reći, da je linija njegove spoljašnje politike, vrlo krivudava, završila u mnogom negativno. Njegova vrednost pretežno je u unutrašnjem jačanju države; a u spoljašnjoj politici njegova je glavna zasluga samo u tom, što je, za razliku od svoje braće Radoslava i Vladislava, mesto njihove pasivne, uzeo više aktivnu politiku, pokušavajući da je vodi više samostalno. On je tražio nove orientacije, a nije hteo da se, kao njegova braća, drži samo jedne linije, bez imalo lične inicijative. U tim traženjima nije bio uvek srećne ruke, ali je prilično pogodio opšti put bar u jednom pravcu; savez sa zapadnjacima protiv Vizantije bila je jedina politička mogućnost da Srbija postigne izvesne koristi ako ne odmah i neposredno, a ono, pod dobrim vođstvom, u skoroj budućnosti. U unutrašnjoj politici njegov uspeh je neosporan. S kakvim je razumevanjem sredio crkvene odnose u zemlji vidi se najbolje po tom, što ga katolici zovu svojim papom, a što pravoslavni arhiepiskom s njim zajedno napušta svoju vlast. Da učvrsti pravoslavlje i da dinastiju tešnje veže sa crkvom, on je svakako dosta učinio da njegov brat Predislav postane arhiepiskop Sava II, po ugledu na njihova velikog strica. Za Urošev dvor je učeni kaluđer Domentijan pisao žitije Sv. Save i Sv. Simeona Nemanje.

    Kralj Uroš je prvi počeo eksploatisanje rudarstva u Srbiji, a posebno srebrenih majdana u Brskovu, i to, po svoj prilici, pomoću saskih rudara koji su ispred Tatara prebegli iz Erdelja u Srbiju. Prve kapitale za taj posao davali su Dubrovčani i Kotorani kao komisionari Mlečana; možda je zbog nekog finansiskog pitanja i došlo do kasnijih sukoba između Kralja i Republike Sv. Vlaha. Prvi srpski bronzani novac po grčkom uzoru počeo je da kuje kralj Radoslav, ali taj pokušaj nije imao gotovo nikakva privrednog značaja. Srpski srednjevekoni novac počinje od kralja Uroša. On je prvi počeo kovanje srebrenih dinara, po ugledanju na mletačke matapane, koji su gospodarili u trgovačkom prometu po istočnom delu Sredozemnog Mora, i taj tip novca zadržan je i od svih njegovih naslednika. Tim je srpska država primila, u novčanom pogledu, zapadnjački karakter; prema zapadu je, preko Kotora i Dubrovnika, uputila i svoj glavni izvoz ne samo rudarskih, nego i drugih domaćih sirovina, pretežno stočarskog porekla (meso, vuna kože, sir, vosak i sl.).

    Kralj Dragutin ostao je čitava svog života odan Mađarima, pored svih kriza i promena kroz koje je prošla njihova država krajem XIII i na početku XIV veka. Isto je tako ostao u prijateljstvu i sa napuljskim dvorom. Uticaj srodničkih veza preko Dragutinove žene Katarine bio je u oba slučaja od znatnog uticaja. Dragutin uopšte ima dosta obzira u svojim odnosima prema zapadnjacima; Mletačka Republika nema razloga da se tuži na nj, isto kao i naš Dubrovnik. Radi toga kralj Dragutin uživa simpatije zapadnih pisaca i ističe se uvek kao primer čestitosti prema mlađem bratu Milutinu.

    U Bugarskoj je od 1277.-1280. besnio građanski rat. Car Konstantin, slomivši nogu, beše postao teže pokretan i nije mogao s uspehom da suzbije preduzeća mnogih ogorčenih protivnika, razdraženih naročito postupcima njegove carice. 1277. on je izgubio krunu i život, a onda je počelo strahovito klanje u zemlji. Posle dugih borbi i nevolja dočepao se, najzad, 1280., carskog prestola jedan Kumanac, Đorđe Terterije. Protiv njega su Grci radili na sve strane, i onda je sasvim prirodno što se car Đorđe odmah pridružio anžujskom savezu protiv njih.

    Ratovanje saveznika na albanskoj strani nije bilo mnogo srećno. Sami Albanci behu pretežno uz Grke i u dosta slučajeva čine neprilike i Srbima i anžujskim četama i ljudima. U jesen 1278. god. ima pomena o tom, kako Albanci napadaju srpske i dubrovačke karavane, koji idu iz Brskova u Kotor. U jesen 1279. predati su u Brindiziju, u zatvor, neki albanski prvaci kao izdajnici napuljskog kralja. U proleće 1281. god., posle izvesnog napredovanja u srednjoj Albaniji, do Berata čete kralja Karla bivaju tučene i potisnute s osetnim gubicima. Ljut, s toga, a pun planova, Karlo, pomoću svojih širokih veza uvlači u savez i Mletačku Republiku; sprema veliko preduzeće protiv Grka; i ozbiljno se nosi mišlju da u najkraće vreme obnovi Latinsko Carstvo, kome bi bio na čelu njegov zet Filip, sin Balduina II. Ali i car Mihajlo ne čeka skrštenih ruku da dođe udarac. On je protiv kralja Karla našao saveznika u aragonskom kralju Petru, zetu kralja Manfreda, koga je 1266. srušio napuljski gospodar. Kao posledica grčko-aragonskog saveza došlo je 31. marta 1282. god. Sicilijansko Veče, pokolj Francuza na Siciliji, i opšti ustanak protiv njih. Vizantiski car bacio je ugarak u samu Napuljsku Kraljevinu i onda nije nikakvo čudo, što kralj Karlo za jedno vreme nije mogao preduzimati ništa na Balkanskom Poluostrvu.

  2. #77

    Odgovor: Istorija Srbije


    Zapadnjačka orijentacija u Srbiji

    4.deo
    U vezi sa ovom anžujskom akcijom u Albaniji bilo je i srpsko kretanje protiv Grka. Ono, kao ni anžujsko, nije vođeno s početka u velikim razmerama: karakteristično je, međutim, da nije išlo s njim u istom pravcu. Srbi su ratovali u području oko Šar-planine, i tek kad im se pridružio jedan ugledni grčki prebeg, vojvoda Kotanica, počeli su da šire svoj krug i da se upućuju s pojedinim četama duboko u Maćedoniju, čak do Sera. Posle svog uspeha u Albaniji Grci ugroziše i Srbe, koji moradoše da se povlače. Nešto taj neuspeh, a nešto nesreća, što je slomio nogu, pri jahanju, pod gradom Jelečem, izazvaše kod kralja Dragutina tešku potištenost. Arhiepiskop Danilo pripoveda, da je kralj smatrao svoj pad kao božiju kaznu za postupak prema ocu; ali je još verovatnije, da je na nj delovala nedavna kob njegova rođaka, hromog bugarskog cara Kostantina. S toga on u Deževu, 1282. god ustupi presto svom mlađem bratu Milutinu, a za sebe zadrža zapadni deo oblasti oko Rudnika, Podrinje, i Hum sa Trebinjem. Dragutin je predao presto Milutinu kao neke vrste regentu, želeći da nasledstvo prestola ostane svakako u njegovoj liniji, odnosno sinovima mu Vladislavu i Urošicu. Tako su stvar i prikazivali neki savremeni strani pisci; jedan anonimni prikazivač Srbije iz 1308. god. izrično veli, kako je sam Dragutin govorio, da je presto ustupio privremeno, za vreme svoje teške bolesti posle pada, i da polaže svoje pravo na nj. Danilo, međutim, veli, da je Dragutin Milutinu "darovao presto svoj". U manastiru Arilju, u Dragutinovoj zadužbini, beleži se 1296/7. god. kako je tad vladao "mladi kralj Uroš samodržac", pa se tek za njim pominje ktitor "gospodin kralj Stefan, brat kralja Uroša". Kasnije, kad je prezdravio, 1284. god., dobio je kralj Dragutin od svog šuraka kralja Ladislava, a protiv volje njegove tašte Jelisavete Kumanke, Mačvu sa Sremom, Beograd i od Bosne kraj Soli i Usore, koja je dotle držala sama Jelisaveta. Dragutin se s toga i nazva "sremski kralj", po središnjoj oblasti svoje nove države. Njegove prestonice behu Beograd, koji tad prvi put dolazi pod srpsku vlast, i Debrec u Sremu. Dragutinovu tu oblast anonim iz 1308. naziva Srbijom, dok za Milutinovu ima ime Raška. U Bosni; on u jesen 1284. postade zet kralja Dragutina, uzevši njegovu kćer Jelisavetu. Ta bračna veza imaće posle velika značaja u historiji Bosne i Srbije.

  3. #78

    Odgovor: Istorija Srbije

    Srbija kao glavna balkanska država

    1.deo
    S Milutinom je Srbija dobila jednog vladara retkih osobina. Njegov veliki politički talenat, koji ga je pokazivao kao pravog potomka Nemanjinog, doneo je njegovoj državi nekoliko sjajnih uspeha. Za njegovo vreme, sređena finansiski, snažna vojnički i dobro vođena diplomatski, Srbija postade najmoćnija država na Balkanu i znatno utiče na sudbinu celog susedstva. Milutin je uvek znao šta hoće i imao je ambicija i poteza jednog pravog državnika. Ali, kao što obično biva, on je, idući za svojim ciljevima, gledao samo svoje interese i bio je sebičan i bezobziran do brutalnosti. Radi vlasti, koju ne bi ispustio ni pod koju cenu, on je gazio preko svega; ni najrođeniji mu nisu bili pošteđeni od svireposti, ako je osećao da smetaju njegovim interesima. Jaka ličnost, koja je nadilazila svoju sredinu, on je svoju volju često izmetao u ćud i od zadovoljavanja te ćudi pravio ponekad ne samo porodična, nego i državna pitanja. Njegove oči, u individualno rađenim portretima u Nagoričanu i Gračanici, krive i male, imaju nečeg lukavog i požudnog, kao dve bitne crte njegovog karaktera. Milutin je bio velik vladar, ali rđav kao čovek; Dragutin je, kao ličnost, imao mnogo više moralnog osećanja. Milutinov primer, još više nego Nemanjin, daje neposredan dokaz, da državu jačih razmera ne stvaraju ljudi sentimentalnih osobina; ko i suviše vodi obzira o drugima upada u opasnost da ponekad pomeri svoje. Srpska crkva, koja je Milutina pored svih ličnih grehova, i to za crkvena shvatanja dosta teških, ipak proglasila za sveca, učinila je to gledajući njegove uspehe i njegovo delo, koje je neosporno bilo veliko i trajno.

    Promena na prestolu u Srbiji, posle Dragutinove abdikacije, nije uticala na spoljašnju politiku u Kraljevini. Ne znajući za Sicilijansko Veče i nemogućnost Anžujaca da nastave balkansku akciju po prvobitnom planu, Milutin je, veran savezu s njima, produžio rat sa Vizantijom i zauzeo je Skoplje, oba Pologa, Ovče Polje, Zletovo i Pijanec. Ova osvajanja od 1282. god. ostaju stalna srpska tekovina. Skoplje domalo postaje jedan od glavnih gradova Srbije, u kojoj su prevlađivala stočarska i ratarska naselja uz nešto trgovačkih i rudarskih. Srpsko prodiranje u vardarsku dolinu, koje je prvi započeo Nemanja poslednjih godina svoje ofanzive, za vreme Milutinovo postaje glavni cilj srpske ekspanzije. Sa juga su, u isto vreme, s uspehom počeli akciju protiv Paleologa i Tesalci. Na savezničke odnose između Srba i Tesalaca kao da nije uticalo ništa to, što je Milutin vratio kući svoju prvu ženu, kćer tesalskog despota Jovana. Na vest o ovim napadajima krenu se sam car Mihajlo, da suzbije i kazni osvajače. Legenda kaže, kako su uplašene izbeglice uveravale cara, da mu neće ostati ni sam Carigrad, ako ne suzbije opasnog srpskog napadača. Car je oko sebe pribirao poveću najamničku vojsku, ali ga u sred priprema zadesi smrt u selu Alagama kod Radosta, 11. decembra 1282. god. Krenuta vojska, u kojoj je bilo dosta Tatara, pošla je ipak na Srbiju i doprla do Lipljana i Prizrena. Jedan njen deo pošao je i dalje, željan pljačke i plena, ali je ljuto nastradao u nabujalom Drimu, kad je pokušao da ga na konjima prepliva.

    Iza careve smrti srpska ofanziva, početkom 1283. god., obnovljena je s većim snagama. U akciji je učestvovala vojska i Milutinova i Dragutinova. Ona je, u smelom zaletu, doprla vrlo duboko, sve do blizu obala Egejskog Mora, kod Atosa i Kavale. Opljačkane behu čitava strumska i serska oblast. Kad se Dragutin vratio natrag, ne mogući da izdržava ratne napore, Milutin je ratovanje nastavio sam, iza jednog malog odmora, i 1284. god., pomagan od susednih arbanaških velikaša. Ovog puta on je zauzeo oblasti debarsku, kičevsku i porečku, a opustošio je kraj oko Ohrida; "nije bilo koga da mu se protivi i da ga ukori", kaže biograf kraljev. Tako su srpska osvajanja u Maćedoniji proširena s istočnog i na zapadni kraj. Srpske državne granice pomakao je Milutin ovim srećnim ratovanjem do pred gradove Strumicu, Prilep, Ohrid i Kroju; najveći deo Slovenima naseljene Maćedonije došao je pod srpsku vlast. Težište srpske državne politike pomerilo se prema istoku i jugu. Raška prestonica i deževski dvor napuštaju se i kraljevska sedišta postaju Priština i Skoplje. Do Milutina Srbija je gravitirala samo prema Jadranskom Moru; sad, ovim novim osvajanjima, ona se vidno upućuje prema Egejskom. Dok je Raška pretstavljala srpsko središte područje, gravitacija prema Jadranskom Moru bila je prirodna, tamo su vodile Neretva i posredno Morača i svi glavni stari putevi; Dubrovnik, Kotor i Bar behu glavne izlazne tačke iz unutrašnjosti. Od Milutina središnja srpska oblast postaje kosovska visoravan i područje Šar-planine; tu se stječu putevi i pravci i prema jugu, niz Vardar, i prema istoku prema Bregalnici, i prema severu, niz Moravu, i prema zapadu, odakle je dobivala svoju glavnu etničku snagu.

    Sin cara Mihajla, car Andronik II (1282.-1328.), slab i povodljiv vladar, nije imao snage da spreči srpsku ekspanziju, koja je za ovo kratko vreme pokazala snažan polet i nenadane uspehe. On je najveći deo svoje aktivnosti proveo u defanzivi, i to ponekad više u stavu molioca, nego što bi odgovaralo još uvek poštovanja dostojnoj snazi Vizantije. U ostalom, bilo je i vrlo teško suzbiti srpsku ekspanziju. Od Nemanjina vremena Srbi nisu preduzimali ofanziva velikog stila, koje bi prošle narodnu snagu, isto kao što zemlja nije stradala ni od jedne teže neprijateljske najezde, koja bi je bacila za dug niz godina u nazadak. Prikupljena narodna energija tražila je da se iskoristi. Kod brđanskih elemenata, kao što je bio srpski u raškim planinama, ima te neodoljive težnje da izbije na čistinu, u predele lakšeg života. Vojničkom prodiranju prethodilo je etničko; do XII veka mešovito stanovništvo Kosova i Metohije biva u XIII veku gotovo u većini slavizirano, odnosno srbizirano; čak građanski elemenat u ono malo gradova Metohije i Kosova dobija osetan procenat srpskog življa. Trgovački obračuni u Dubrovniku i Kotoru u drugoj polovini XIII i prvoj XIV veka pokazuju taj slovenski prirast u dovoljnoj meri. Srpskom naglom jačanju najviše je doprinelo brzo razvijanje srpske finansiske snage. Eksploatisanje bogatih srebrenih rudnika, u Brskovu, Rudniku, Trepči, Brvniku i drugim mestima davalo je vladaru velike prihode, koji su upotrebljavani dobrim delom za nabavku dobra oružja i dobre najamničke vojske. S razvijanjem rudarstva razvila se i trgovina, u kojoj ponajviše učestvuje mletački kapital. Povećani trgovački promet jačao je, sa svoje strane, državni prihod. Dobivši tako jača sretstva, srpska država je sasvim prirodno, mogla doći i do svog jačeg izraza. Srpski zamah ovoga vremena nije s toga iskorišćeni uspeh jednog podesnog momenta, nego unutrašnja potreba jednog ojačanog organizma.

    Kralj Milutin je naročito sablažnjavao savremeni svet svojim postupcima prema ženama. U tom pogledu za nj nije bilo nikakvih prepreka ni obzira. Svoju prvu ženu, tesalsku princezu, koja mu je rodila sina Konstantina, vratio je prosto kući. Oženio se drugi put svojom prijom, sestrom svoje snahe Katarine, Dragutinove žene, Jelisavetom, koju je zaveo kao kaluđericu. Od nje je dobio kćer, kojoj je dao čudno ime Carica. I nju je oterao posle kratkog vremena i već 1284. god. venčao se sa Anom, ćerkom bugarskog cara Đorđa Terterija. Danas ne znamo, da li je ovde bila po sredi neka strast ili kakav politički račun. Đorđe Terterije, čiju su zemlju Tatari plenili nekoliko puta i čiju je vrhovnu vlast on priznao 1285. god., nije u ovaj mah bio neki značajniji politički činilac. Terterijeva se politika sastojala u to vreme u tom, da traži sporazum na sve strane; možda je on gledao da pridobije Milutina ovom bračnom vezom, iz koje je rođen Stefan Dečanski.

    U braničevskoj oblasti behu se osilila dva bugarska velikaša, braća Drman i Kudelin. U Ždrelu na Mlavi, u današnjoj gornječkoj klisuri, behu se oni utvrdili, odmetnuli od svake vlasti i uznemiravahu i srpsko i mađarsko susedstvo. U njihovoj vojsci nalažahu se kao polupljačkaši a polunajamnici ljudi raznih narodnosti, a ponajviše Bugari, Tatari i Kumanci. Ozlojeđeni na njih Mađari su početkom 1285. god. uputili protiv njih jednu vojsku da ih kazni. Njihovom primeru sledovali su malo kasnije i Srbi. Kralj Dragutin, kao neposredni sused, pokušao je sam da ih kazni, ali im nije mogao učiniti ništa, jer su se bili odlično utvrdili u inače teško prohodnom klancu. Dragutin je, po svoj prilici pretrpeo poraz, jer Drman i Kudelin pređoše odmah u napadaj protiv njega i zauzeše mu izvesne krajeve. Dragutin pozva Milutina na dogovor u Mačkovce na Moravi i zamoli ga za pomoć. Milutin se odazvao. Ujedinjena srpska vojska ušla je potom u Braničevo, potukla i proterala pljačkaše i njihove gospodare, i zavladala čitavom oblašću. Braničevo je predato Dragutinu; tada je prvi put došlo pod srpsku vlast i ostalo u njoj celo vreme posle toga.

  4. #79

    Odgovor: Istorija Srbije


    Srbija kao glavna balkanska država

    2.deo
    Posle ovog poraza Drmana i Kudelina rešio se vidinski knez Šišman, koji je možda imao nekih veza s njima ili polagao pravo na njihovo područje, da se obračuna sa Srbima. Iznenada, ne zna se tačno koje godine, prodro je on sve do Hvosna, a nameravao je, među ostalima, da opljačka pećsku arhiepiskopiju. Ali tu je pretrpeo poraz od srpske vojske, koja je dohrlila odnekud s juga, i morao se naglo povlačiti. Srbi su se dali u poteru za njim i gonili su ga sve do Vidina. Šišman se s mukom prebacio preko Dunava, dok su Srbi zauzeli vidinski grad. Sa leve obale reke poslao je pobeđeni knez ljude, da mole kralja za pregovore. Mir je sklopljen na osnovi: da Šišman prizna vrhovnu vlast srpskog kralja, a kao jemstvo imala je biti Šišmanova ženidba sa kćerju jednog srpskog velmože. Doista, Šišman je doskora uzeo kćer velikog župana Dragoša, a docnije njegov sin Mihajlo Milutinovu kćer Anu, koju docnije pisci zovu narodski i Nedom.

    Ovo ratovanje Srba po Braničevu i vidinskoj oblasti dovede ih u sukob s tatarskim hanom Nogajem. Nogaj, koji je imao posebnu oblast od područja današnje Rumunije, od Železnih Vrata i Dunava, do iza Krima, u izvesnoj još ne utvrđenoj vezi sa Zlatnom Hordom u Rusiji, bio je moćan gospodar i znatno je uticao na političke prilike u zemljama severnog Balkana. Pred njim je pobegao u Vizantiju bugarski car Terterije i bio zamenjen u vlasti vojvodom Smilcem, kao novim bugarskim carem pod vrhovnom vlašću Nogajevom. U susednim ruskim oblastima njegova se reč slušala bez pogovora. Vizantiski car Mihajlo Paleolog dao mu je još 1273. god. svoju jednu kćer za ženu. S toga je, prilikom careva spremanja protiv Srba 1282. god., njegovoj vojsci došao u pomoć i jedan veći tatarski odred. Silni Nogaj, koji je imao ranije sukoba i sa Poljacima i sa Mađarima, bio je spreman da napane i Srbe, jer je on od Srba osvojena područja, naročito vidinsku oblast, smatrao kao svoju domenu. Za taj napadaj on je već krenuo i vojsku. Milutin, koga su obavestili o Nogajevoj snazi, uplaši se i ponudi pregovore. Vrlo je verovatno, da je kralj tom prilikom dao obaveze, da ne misli preduzimati nikakve dalje akcije u tim oblastima. Kao zalogu za svoju dobru volju uputio je Nogaju kao taoca svog sina Stevana sa nekoliko druge dece iz vlasteoskih kuća. Oni su ostali među Tatarima sve do Nogajeva sloma i pogibije, kad je došlo i do raspadanja njegove države. Hronologija tih događaja još nije utvrđena; datumi se razilaze u krupnoj meri.

    Kad su nastale među Tatarima međusobne borbe, odlučio se bugarski car Smilec da se oslobodi njihove vrhovne vlasti. Da to postigne on se obratio za pomoć kralju Milutinu. Sporazum između Srba i Bugara imala je da utvrdi bračna veza između Milutinova sina Stevana i Smiljčeve kćeri Todore. Ali se Smilac nije mogao održati. Njega je srušio s vlasti Terterijev sin Svetoslav u zajednici s Nogajevim sinom Čekom (Čakom), koga je posle Svetoslav dao ubiti. Šta se dogodilo posle sa Smilcem nije poznato; sigurno je samo to, da se Milutin nije radi njega odlučivao ni na kakve oštrije mere; on je u to vreme bio zauzet krupnim pregovorima sa Vizantijom.

    Posle pogibije mađarskog kralja Ladislava (+1290. god.) nastadoše u Mađarskoj velike borbe oko njegova nasledstva. Sva se zemlja podelila u dva tabora: za poslednjeg Arpadovca Andriju III "Mlečića", u pola odnarođenog i nepopularnog "domaćeg" princa i za anžujskog princa Karla Martela, sestrića kralja Ladislava, a sina kralja Karla II. Za anžujsku stranu beše dobar deo moćnijeg hrvatskog plemstva i s početka i kralj Dragutin i njegov sin Vladislav, njihovi srodnici. S toga Vladislav dobija od anžujske strane 19. avgusta 1292. god. vojvodstvo cele Slavonije sem oblasti koje su već pripadale knezovima Vodičkim i Frankopanima. Međutim, malo posle te nagrade, Vladislav kao da je došao u bliži dodir sa kraljem Andrijom; bar se, 1293. god., venčao sa njegovom nećakom Kostancom iz poznate mletačke porodice Morozini. Iz smrti Karla Martela (+1295.), napuljski anžujski dvor postavio je kao svog novog kandidata Martelova sina, Karla Roberta. Dragutin ovog puta nije bio za tog novog kandidata i pravio mu je smetnje.

    U tom mutnom vremenu od 1290-1300. god., ban Pavle Šubić, pošto je već imao Dalmaciju i jedan deo Hrvatske u svojoj vlasti, baca oči i na Bosnu. On preduzima neke bliže nepoznate vojne pohode u bosanske zemlje i 7. aprila 1299. god. javlja se prvi put s novom titulom "gospodara Bosne". Izgleda da je to bila neka lična uzurpacija Pavlova, jer upada u oči da o Bosni nema pomena u povelji od 4. avgusta 1299. god., kojom Karlo Napuljski potvrđuje sva prava i oblasti Šubića. Ako je i dobio štogod od bosanskih zemalja, to je s početka moglo biti samo na zapadnim stranama. Na istoku, oblast Soli i Usora držao je kralj Dragutin, a u središnjoj Bosni izgleda da se bar još tada držao Dragutinov zet Stepan Kotroman.

    Za vreme ovih borbi oko mađarskog prestola kralju Dragutinu nije zapala neka vidnija uloga. Izvesni podaci govore za to, da je bio na strani svog pašenoga; to pokazuje, sem donekle držanja njegova sina, naročito preporuka napuljskog dvora Dragutinu i njegovoj ženi, da pomognu Karla Roberta, koji se s početka 1300. god. spremao da pređe u Dalmaciju, a odatle u Mađarsku. Posle se videlo, da Dragutin nije ispunio te nade, bar ne s početka. Iste 1300. godine knez Đuro Šubić doista je i preveo Karla u Spljet, a 1301. god. je umro kralj Andrija. Tako je Karlo ostao jedini pretendent. On je, prirodno, bio obavezan Šubićima i za ovaj mah obasuo ih je svojom milošću. Njima za volju, potvrdio je njihovu srodniku knezu Hrvatinu i njegovoj braći bosansku oblast donjih krajeva. Sam ban Pavle ustupio je svoj deo Bosne svom mlađem bratu Mladenu 1301. god. Pavlov sin Mladen, zvan inače i Mladen II, spominje se 1304. god. kao knez "Triju Polja i čitave zemlje klivanjske".

    Mađarski episkopat beše navukao na se gnev pape Bonifacija VIII, što nije pomagao njegova kandidata Karla Roberta i što je i posle smrti Andrijine tražio kralja za Mađare na drugoj strani. Da poprave svoj položaj, oni dođoše na misao, da predlože papskoj kuriji borbu protiv jeretika u Bosni, i to i duhovnu i fizičku. Kao mnogo puta ranije, i sada je Bosna imala poslužiti kao ventil za opasnu napetost u Ugarskoj. Do borbe je doista i došlo, samo je ona ispala složenija i teža nego što se nadalo u mađarskim krugovima. U tu borbu uđoše i Šubići. God. 1302. stajali su jedan protiv drugog bosanski ban Stevan Kotroman i ban Mladen Šubić i to čak na međi bosanske države, u oblasti oko Drine. Stevan se svakako povukao u oblast svoga tasta, kralja Dragutina. U junu 1304. ban Mladen je poginuo od "nevernih jeretika". Borbu je nastavio njegov brat Pavle i imao je uspeha; od početka 1305. god. on se zove "gospodarem čitave Bosne", koju daje na upravu svom sinu Mladenu II. Kako se Karlo Robert držao tad potpuno uz Šubića, to je kralj Dragutin ohladio i prema njemu, pored svih srodničkih veza i preporuka, i čak mu pravio neprilike na granici i među velikašima.

    Humsku zemlju držao je čvrsto kralj Milutin od 1284. god., kad je Dragutin, dobivši severne oblasti, ustupio trebinjski kraj majci kraljici Jeleni, i kad je Milutin zaposeo ostale krajeve humske zemlje. U njima je on kao namesnika postavio svog sina Konstatina. Kralj Milutin je tokom 1303-4. pregovarao s banom Pavlom i imao s njim čak i jedan sastanak u Vrulji blizu Makarske. Prema Humu Šubići nisu ništa postigli, on je i dalje ostao neokrnjen u srpskoj vlasti. Kralj Milutin, videli smo, nastavio je politiku svog oca i brata u pogledu saveza s Anžujcima. Kralj Karlo beše uputio u Albaniju svog sina Filipa Tarentskog, da upravlja tom oblašću. Ali Filip beše slab da odoleva vizantiskim napadajima, koji pred kraj XIII veka behu postali prilično uspešni. On je oko 1295. god. bio izgubio čak i Drač staro ishodišno mesto anžujskih pothvata protiv Vizantije. Od Vizantinaca ga je preoteo i držao kratko vreme kralj Milutin. God. 1296. grad je bio u srpskoj vlasti. Kad je i kako upušten ne da se pouzdano utvrditi.

  5. #80

    Odgovor: Istorija Srbije

    Srbija kao glavna balkanska država

    3.deo
    Grcima je bilo jasno, da treba odvojiti Milutina od Latina, da bi ove mogli suzbiti s Balkana. Udruženi Srbi i Latini pretstavljaju opasnost čije se sve mogućnosti ne dadu sagledati. S toga se u Carigradu odlučuju, posle neuspeha njihove ofanzive protiv Srba, pod vođstvom sposobnog i hvaljenog Mihaila Glavasa, da Milutina zadovolje priznavanjem ustupanja najvećeg dela onih oblasti koje je osvojio i da ga tako, po mogućnosti, pridobiju na svoju stranu. Kao vođa poslanstva srpskom kralju bi upućen krajem decembra 1298. god. Teodor Metohit, docnije veliki logotet, čovek vešt i pronicav, koji je, idući pet puta u Srbiju radi kraljeve ženidbe, sam zabeležio svoje vrlo zanimljive utiske s Milutinova dvora. Iz jednog njegova pisma dobro smo obavešteni kako je u Srbiji postojala jaka opozicija protiv sporazuma s Grcima; ljudi su govorili da je mir potreban Vizantiji, a ne pobedničkoj Srbiji. Jedan deo Grka, kao Kotanica, koji se behu pridružili Srbima, bojao se kraljeva sporazuma s carem i radio je protiv njega. Kod nekih Srba, kojima je ratni plen i pljačka znatno uvećao prihode, bilo je opiranja iz čisto materijalnih razloga. Kralj Milutin bio je, međutim, lično voljan da pregovara. Kao pečat ugovora imala je i opet da bude jedna ženidba. Car je ranije bio ponudio kralju svoju sestru, udovicu trapezuntskog cara Jovana II. Kralj Milutin beše pristao, ali se vizantiskoj dami nije išlo u nepoznatu i za nju varvarsku zemlju, a sem toga htela je da ostane u Trapezuntu uza sina Aleksija, koji se nije slagao sa ujakom. Da ne bi uvređeni kralj radi tog otkaza prekinuo sve veze, do kojih je Grcima bilo mnogo stalo, car Andronik ponudi sad Milutinu svoju kćer Simonidu, još mlado dete od pet godina. Ovaj četvrti brak kraljev, i to s detetom, samo je pojačao opoziciju Srba protiv tog sporazuma i kod vlastele i kod jednog dela klira; nezadovoljstva je bilo i kod Grka. Opoziciju carigradskog patrijarha i njegovih jednomišljenika car je morao da ublažava drugim ustupcima i izjavom, da je svoju kćer prosto žrtvovao da izradi otadžbini preko potrebni mir. Sem toga, bilo je i pokušaja susednih vladara, da se osujeti sporazum između Srba i Grka, koji bi mogao znatno izmeniti odnose na Balkanu. Stari saveznici Milutinovi, epirski Grci, odnosno sinovi tesalskog despota Jovana, navaljivali su na Milutina pismima i porukama da ne veruje Carigradu i da, u tešnjoj vezi s njima, nastavi početi posao na rušenju carigradskih vlastodržaca. S druge strane javljali su se sa svojim ponudama i Bugari. Udovica cara Smilca, poreklom Grkinja, iako već u rodu s Milutinom, kao tašta njegova sina, obratila se sada Milutinu sa predlogom da je uzme za ženu i tako dobije i Bugarsku Carevinu. Metohit kazuje, kako usplahirena udovica i njeni pomagači "šalju svaki čas poruke i izaslanike, preklinju kralja da ima pre njih na umu i da se ne uzda u careva obećanja, jer nisu iskrena niti će se ostvariti". Ali Milutin osta nepokolebljiv. Brak sa vizantiskom carskom kćeri laskao mu je sujeti, činio mu se kao nagrada za njegove političke uspehe i dizao mu ugled prema bratu u pitanju kraljevskog nasledstva. God. 1299. došlo je do konačnog sporazuma. Srbija je zadržala osvojene gradove, tobože kao miraz uz carevu kćer, ali se zakletvom vezao kralj na novo prijateljstvo i uzajamno su dati taoci. Na sred Vardara, posle Vaskrsa 1299. god, kraljeva treća žena bi, kao da je kakav krivac, predata Grcima, radi njihove veće sigurnosti, a s njom Kotanica i srpski taoci. Na istom mestu predali su Grci Simonidu i svoje taoce. Milutin je sam dočekao svoju mladu ženu; kad je prešla Vardar on je sjahao s konja i klekao pred nju. Brak sa Anom ranije je proglašen nezakonit, da bi se Milutin, mimo crkvene odredbe, mogao venčati i četvrti put. Tako je Stevan, Milutinov sin iz tog braka, posto odjednom nezakonito dete.

    U Solunu, na sastanku između Andronika i Milutina, to je prijateljstvo dobilo još tvrđu vezu. U svojoj jednoj povelji manastiru Hilandaru Milutin spominje s ponosom, da je na maču dobio južnu Srbiju, ali ne bez sujete ističe i to, kako je postao zet grčkog cara, koji mu onda dade "onuzi zemlju u prćiju".

    Ova promena Milutinove politike izazvala je nezadovoljstvo ne samo kod prijašnjih saveznika, nego i u njegovoj rođenoj zemlji, i u samoj njegovoj porodici. Kraljica Jelena, majka Milutinova, pobožna starica nije bila zadovoljna ni sa kraljevim političkim držanjem, ni sa njegovim neobičnim brakom. Milutinovi postupci pokazivali su bezobzirnost jedne vrlo tvrde, sujetne i sebične duše. Grci su, izgleda, znali nešto o tom jer su od Milutina izrično tražili da se na ugovor o miru zakune i Jelena. Milutin se izvinjavao majčinom starošću i daljinom i tegobom puta. Ovo traženje Grka da kraljica majka uz kralja bude jemac mira svakako je važan dokaz za politički značaj i uticaj Jelene. Milutinovo držanje oštro je osuđivao i njegov brat Dragutin. Ima vesti, da je već tada pomišljao i na oružan sukob, prozirući očevidno i druge planove Milutinove, ali se uzdržao, bojeći se pomoći vizantiske vojske koju je Andronik za taj slučaj stavio na raspoloženje, nemajući dovoljno potpore u tada rastrovanoj Mađarskoj i na drugoj strani zauzetim Napuljcima. Sem toga, i njegov zet, Stevan Kotroman, bio je ugrožen od Pavla Šubića, pa je trebalo obratiti pažnju i na te stvari.

    Prvi, koga je pogodila ova promena Milutinove politike bio je Dubrovnik. Mlečani, vrhovni gospodari male republike pod Srđem, behu počeli ogorčen rat sa Đenovom, saveznicom Vizantije. Da pomogne novoj tazbini srpski kralj je upotrebio oštre mere protiv Dubrovnika, kome ranije beše priznao sva prava i povlastice dotle uživane. On je 1301. god. dao po Srbiji pozatvarati dubrovačke trgovce, a Dubrovčani na to zauzeše Mljet i blokiraše ušće Bojane. Dubrovački trgovci iz Brskova tužili su se 8. maja 1302. svojima na moru, kako se, "u ovoj zemlji zlo čini". Mletačkim zauzimanjem došlo je 14. septembra 1302. god. do mira, po kom kralj ponovo "stvori milost gradu Dubrovniku".

    Sa Milutinom i novom političkom situacijom bila je veoma zadovoljna carigradska diplomatija. Njoj je savez sa Srbijom došao u pravi čas. Da je, mesto sporazuma, morala nastavljati rat sa Srbima ili, iz opreznosti, držati u Evropi veće garnizone, ona bi imala u Maloj Aziji teškoće, koje bi, možda, bila u nemogućnosti da otkloni, a kamoli da savlada. Jer u ovo vreme počinje brzo prodiranje Turaka prema maloaziskoj obali. Ojačali kao vazali seldžučkog ikoniskog sultanata, Turci, pod svojim vođom Osmanom, rođenim 1258. god., postaju aktivni već od kraja XIII veka. Još 1288. god. potukli su oni Grke kod Melangine i preneli tamo svoju prestonicu, poturčivši i samu varoš u Karadžahisar; a 1301. god. pala je u njihove ruke i Nikomidija. Posle raspada ikoniskog sultanata Turci počinju da stvaraju novu maloazijsku državu. To stvaranje moglo je biti samo na račun Vizantije. Posle udarca, koji su 1301. god. kod Bafejona zadali Turci vizantiskom prestolonasledniku Mihajlu, ta je opasnost postala jasna za sve državnike u Carigradu. Car Andronik, da bi s više izgleda odolevao Turcima, uze pod najam jednu jaku družinu španskih ratnika, "Katalane", koji su dotle služili kao najamnici u borbama po Italiji. U borbi s Turcima Katalani su s početka imali uspeha, ali već posle dve godine provedene u vizantiskoj službi oni, pusti, nedisciplinovani i ostrvljeni krvlju, obrću 1305. god. svoje oružje protiv svojih iznajmitelja, istina ne bez vizantiske krivice, jer, ne behu solidni u plaćanju. U toku tih borbi, ozlojeđeni Katalanci prevoze se u Evropu, na Galipolje i posle na Kasandru, i počinju odatle pustošenje susednih oblasti. Služili su jedno vreme i jednim delom i kao najamnici kod Bugara. Od njihovih nasrtaja bio je, negde 1307. god., ugrožen i manastir Hilandar, koji je požrtvovano, s mnogo napora, odbranio iguman Danilo, čuveni pisac žitija srpskih kraljeva i arhiepiskopa, zahvaljujući dobrim delom i pomoći koju mu je poslao kralj Milutin, u ljudima i novcima. Biograf Danilov piše kako "tada nije bilo naći nijednu stazu kud bi se moglo mirno proći, nego borbe i ratnike". Kraljeva pomoć uništila je jedan deo pljačkaša, a drugi su se, posle izvesnog vremena, povukli u staru Grčku.

  6. #81

    Odgovor: Istorija Srbije


    Srbija kao glavna balkanska država

    4.deo
    Sem sa Turcima u Maloj Aziji, Grci su imali velikih teškoća i sa Bugarima, sa kojima se behu zapleli u jedan dug a ne mnogo srećan i siguran rat, koji su 1307. god završili sa velikim popuštanjem. Kralj Milutin, prateći pažljivo razvoj događaja, počeo je sumnjati u mogućnost održanja Vizantije kao ozbiljnog političkog činioca. Nimalo sentimentalan, on je s toga odmah ušao u veze s onima, koji su mogli doći u obzir kao eventualni prijemnici njenih poseda. U prvom redu beše to anžujski dvor. Obnova Latinskog Carstva beše ponovo stavljena na dnevni red. Brat francuskog kralja Filipa IV, Karlo Valoa, beše se oženio unukom latinskog cara Balduina II i sa njom dobio u miraz titulu njenog deda. Pomagan od brata i izvesnih drugih elemenata na zapadu, on se počeo da sprema na rat i da traži veze radi napadaja na Vizantiju. Napuljski dvor pratio je sve te pripreme sa simpatijom. Drač je opet od 1305. god. u vlasti Filipa Tarentskog, sina Karla II, koji se sprema i na dalja osvajanja. Već u leto 1306. god. pokušao je Milutin, preko skadarskog episkopa, da ponudi savez Filipu. Bio je, naravno, s obzirom na njegovu moć, rado primljen. 6. avgusta te godine odredio je Filip svog kancelara, koji je imao primiti zakletvu od kralja, a u jesen se i sam lično sastao sa Milutinom. Kralj Karlo je odobravao te veze i potvrdio je ugovor. Sem sa Filipom, Milutin je ušao u veze i sa samim Karlom Valoa. Marko Lukarev iz Dubrovnika i Trifun Mikaeli iz Kotora otišli su, kao njegovi poslanici, papi i "caru" Karlu u Francusku, da i s njim sklope savez. Na francuskom dvoru se, prirodno, javio interes za srpsku kraljevinu i jedan njihov čovek, jedan dominikanski kaluđer, bi upućen u Srbiju, da je bliže sagleda i prouči. Njegov izveštaj s toga puta, pisan početkom 1308. god., očuvan je i sadrži zanimljivih podataka, iako je pisan sa mržnjom na kralja Milutina i radi njega namerno sa nekoliko neistina. Srpski kralj pretstavljen je kao nepouzdan, razvratan i surov. Piščeve simpatije su na strani katolicizma prijateljskijeg kralja Dragutina, koji je još i u rodu sa Anžujcima. Kralj Milutin se sad tobože boji napuljskog dvora, jer bi mu kralj Karlo, kao katolik, mogao oteti Primorje, u kom je većina nezadovoljnih katolika; a drugo on se boji još i tog, da stvaranjem Latinskog Carstva ne izgubi svoje tekovine, koje su ga dovele do blizu Soluna. Ali se Karlo Valoa nije obazirao na taj izveštaj. On je 27. marta 1308. sklopio savez sa kraljevim poslanicima blizu Melena. Glavna tačka tog saveznog ugovora bilo je zajedničko osvajanje Vizantiske Imperije "protiv Andronika koji vlada tim Carstvom i njegovih naslednika". Tim ugovorom Karlo je potvrdio Milutinu kao srpski posed ove zemlje i gradove, koje je ranije dobio od Vizantije i držao u svojoj vlasti: čitavu oblast između Prilepa i Proseka, Ovče Polje do Štipa, debarsku oblast do reke Maće i kičevski kraj do "Hokerije", koji su svi, po tvrđenju poslanika, donosili kralju svega 5.000 florina godišnje. Vrlo je važno za ove teritorijalne potvrde, da ih Milutin ne traži za Skoplje i Polog, koje svakako smatra kao nesporne u svakom slučaju; dok se za Štip kaže u ratifikaciji ugovora, da ga kralj drži za se i za svoje naslednike, "niti želimo obavezati se pretekstom pomenute zakletve (na ugovor) da ćemo ga napustiti". Tim ugovorom Milutin je obećao preći u katoličku veru i svoju kćer Caricu, rođenu s mađarskom princezom Jelisavetom, dati za Karlova mlađeg sina, isto Karla. Na Milutina je svakako delova i uspeh anžujskog princa Karla Roberta, koji je, iako nekrunisan, već tokom 1307. god. postao stvarni gospodar Ugarske. Papa Kliment V verovao je tvrdo u to obećanje i pisao je na više strana (patrijarhu u Grado i prokuratorima franjevaca i dominikanaca), da privedu u delo kraljevo prelaženje u rimsku crkvu i da mu, kao znak papine pažnje, predadu njegovu zastavu. S Milutinovim poslanicima stigla su u Srbiju i dva francuska sveštenika, kao carevi izaslanici, da prime od kralja potvrdu ugovora. Milutin ih je primio i potpisao ugovor 25. jula 1308. god. u šatoru kod "Golih Huma". Mnogo docnije, tek u decembru 1313., potvrdio je taj ugovor i francuski kralj Filip.

    Verujući u ozbiljnost tih planova Milutin je, odbacivši obzire prema vizantiskom dvoru, još te iste godine prešao u napadaj. Krenuo je vojsku u starom pravcu, prema Solunu i Egejskom Moru. Od katalonskih saveznika Turaka, koji su s njima zajedno, pljačke radi, prešli u Evropu, Milutin je uzeo u najam jedan deo četa: 1.000 konjanika i 500 pešaka. Vođa te najamničke vojske beše neki Melik ili, kako ga Danilo zove, Melekilj, Turčin, koji je, služeći hrišćanske vladare, postao i sam hrišćanin. S tom vojskom Srbi napadoše i solunsku oblast, ali biše odbijeni. Razuzdana rulja najamnika obrnu se, posle toga, protiv samog Milutina. Ali ih ovaj savlada i oštro kazni; Melik bi ubijen, a njegovo bratstvo razjureno i premlaćeno.

    Posle izvesnog vremena Milutinu je postalo jasno, da je zapadni antivizantiski plan više delo avanturističke fantazije, nego realnih priprema. Njegov strah od nove najezde Latina na Balkansko Poluostrvo pokazao se kao neosnovan. Uspesi Filipa Tarentskog u Albaniji behu neznatni i bez većeg uticaja na balkanske odnose. Kad je to uočio, Milutinu nije dugo trebalo da promeni svoju politiku i da se vrati svojim grčkim prijateljima. Kad je to izvršio ne da se tačno opredeliti, ali svakako još 1309. god. U to vreme, 1309. god., papa Kliment V prešao je u Avinjon i doveo tim do punog izražaja sukobe u rimokatoličkoj crkvi, koji su vladali između Talijana i Francuza. Ti sukobi slabe ugled pape i sprečavaju u osetnoj meri, njihov rad većeg političkog zamaha. Kad je iste te godine papa prokleo Mletačku Republiku učinio je samo to, da je jedan od najvećih činilaca u balkanskoj politici bio izlučen iz saradnje s njim, i to, naravno, na njegovu štetu. Karlo Valot, čovek od više kombinacija, malo posle saveza sa Srbima, beše, zajedno s bratom, ušao u pregovore da dođe i do nemačke carske krune, koja je, pogibijom kralja Albrehta (1. maja 1308.), ostala bez svog nosioca. Docnije, on je potpuno zaokupljen unutrašnjim pitanjima Francuske. Na promenu kraljeve politike možda su vršili izvestan uticaj Mlečani, koji su bili ogorčeni na papu i Francuze. Oni kao da upućuju Milutina i na pokrete protiv Albanije, odnosno, protiv tamošnje anžujske vlasti. U jednom pismu Mletačke Republike kralju od 10. maja 1309. god., Uroš se zove "kralj Srbije, Huma, Duklje i Albanije." To je prvi pomen Albanije u tituli srpskog kralja. Taj naziv možda nije upotrebila kao prva srpska kancelarija, nego mletačka, ali je njim obeležena vidna linija u Milutinovoj balkanskoj politici i s toga je i važan i karakterističan.

    Kralj Milutin nije mogao odmah preduzimati veće akcije u Albaniji. Bilo je važnih pitanja i na drugoj strani. Trebalo je pomagati, najpre, Vizantiji u borbi protiv Turaka. Jedno tursko odelenje, kao ono Melikovo i od prilike iste snage, beše pod vođom Halilom zaselo u Galipolju i po primeru Katalina vršilo pljačke po čitavoj Trakiji. Vizantija sama nije mogla da ih savlada; tek sa srpskom pomoću oni su 1312. god. bili potpuno uništeni. Iz zahvalnosti prema Srbima car Andronik je, među ostalim, poklonio Hilandaru selo Kucovo. Ovo je bio prvi historiski sukob između Srba i Turaka, na evropskom tlu. Ali nije bio i jedini. Tursko prodiranje u Maloj Aziji uzimalo je sve više maha. Nisu tu bili u pitanju manji ili veći pljačkaški odredi, nego svesna ekspanzija jedne mlade i dobro ogranizovane države. Grčke vojske nisu mogle da odole turskim udarcima i pretrpele su više poraza. Grci su već gledali Turke gde se približavaju Nikeji i Brusi i gde ih opasuju jednim snažnim lancem. Vizantija je, osećajući se sama slabom za borbu s njima, tražila savez na više strana. Na Srbe je računala kao na hrišćanske i srodničke prijatelje. Kralj Milutin odazvao se pozivu svog tasta, cara Andronika, i uputio je 1313. god jednu srpsku vojsku, sa dosta vlastele, u Malu Aziju, pod vođstvom velikog vojvode Novaka Grebostreka. Srbi nisu hteli da se podvrgnu grčkoj komandi, nego su sačinjavali posebno odelenje. Njihovo ratovanje u Maloj Aziji bilo je uspešno; čak u Nagoričinu, u manastiru Sv. Đorđa, uneseno je u crkveni natpis kako kralj "u to leto izbi Turke", dok Danilo govori o tamošnjim srpskim pobedama u samim superlativima.

  7. #82

    Odgovor: Istorija Srbije

    Srbija kao glavna balkanska država

    5.deo
    U ovo vreme kralj Milutin ima i dve teške krize u porodici. Između njega i njegova brata Dragutina odnosi odavno nisu bili iskreni i srdačni. Milutin je bio sebičan i jednom dobijenu vlast očevidno nije hteo ispuštati iz ruku. Dragutin je želeo da presto osigura svom sinu, a to je prema takvom Milutinu mogao postići samo silom. Sem toga, Dragutin je osuđivao Milutinov poslednji brak i sam po sebi, i radi veza sa Vizantijom. Bezimeni izveštač od 1308. god. izrično kaže, da je među braćom izbio rat i razlaz radi neslaganja u pitanju o prestolu, koji je trajao još i te godine. Vizantinci su, još prilikom udaje Simonidine, dali Milutinu nešto pomoćnih četa da bi se uspešnije branio od Dragutina, za koga su znali da je neprijatelj te veze i politički i jer je ona imala da podigne Milutinov prestiž. Borbe u Bosni početkom XIV veka između Šubića i Dragutinova zeta Stevana i sastanci Milutinovi s Pavlom Šubićem u to vreme možda su s tim u vezi. Ratovanje između braće imalo je manjih i većih pauza. Jedno posredovanje poznatog pisca Danila između oba brata zabeleženo je u vreme kad je Danilo bio hilandarski iguman, po svoj prilici negde između 1305.-7. god. Kad je Milutin uputio svoju vojsku u pomoć Grcima, Dragutin ga je napao ponovo. Srpska vlastela, kojoj je Milutin naturio svoju volju i koja je osuđivala njegove ćudi, prešla je u većini na Dragutinovu stranu. Milutina je iz vrlo teška položaja spaslo sveštenstvo. Ono je zaziralo od Dragutinovih veza sa zapadom, dok je Milutin, mada surov i bezobziran, zadužio srpsku crkvu obilatim prilozima, zidanjem i opravljanjem mnogih manastira i jačanjem svešteničkog staleža. Vođa Milutinu odanog sveštenstva beše poznati biograf Danilo, čovek vešt, okretan i s puno znanja, koji je nekako u to vreme postao episkop banjski. Njemu je Milutin poverio svoje veliko blago na čuvanje. S tim novcem, na dukate, Milutin je prikupio najamničku vojsku, sastavljenu od Turaka, Tatara i Oseta, i spremio se na pravi rat. Ali od tog domaćeg rata plašila se cela zemlja. Sveštenstvo se živo zauze da se raspra stiša i da dođe ponovo do sporazuma. Hilandarski iguman Nikodim bi upućen od oba kralja i sabora srpske zemlje u Carigrad, caru Androniku i patrijarhu Nifonu, očevidno s misijom, da tamo javi za tekst sporazuma i verovatno dobije neku sankciju. Dragutin je ovom prilikom proširio svoju oblast i dobio je Rudnik; da li je bilo još nekih drugih promena nije poznato. Kao simbol izmirenja došlo je podizanje manastira Banjske na povlašćenu igumaniju, o čemu je izdat zajednički čuveni Svetostefanski Hrisovulj, sa učešćem oba kralja. Pseudobrokar, neprijateljski raspoložen prema Milutinu, kazuje ishod čitava spora ovako: Milutin je u borbi ostao pobeđen. "A po tom Stefan (Dragutin), smilovavši se na krv svoga brata, oprosti mu, i po svojoj dragoj volji podeli kraljevinu sa svojim bratom." Pošto je umro Dragutinov sin Urošic, to je drugi sin njegov, Vladislav, imao naslediti očevu oblast, a Milutin da ostane kralj Raške kao sinovčev vazal. Ako je, pod pritiskom, doista pristao na to, Milutin ni jednog časa nije pomišljao da tu obavezu doista i održi.

    Drugi sukob imao je Milutin sa sinom Stevanom, rođenom iz braka sa Anom Terterijevom. Kako je bio poništen kraljev brak s njegovom majkom, Stevan se, odjednom, obreo kao nezakoniti sin. Neki strani pisci i zovu ga tim imenom. Da je to moralo vređati mladog princa i ohladiti njegove odnose sa ocem razume se samo po sebi. Kako je Milutin upotrebio Simonidu polno još kao nerazvijeno dete i pokvario joj matericu, to je bilo jasno da će taj brak ostati neplodan. Carica Irina, tašta Milutinova, žena vrlo ambiciozna i preduzimljiva, obasipala je Milutina raznovrsnim poklonima sa neskrivenom namerom da njegov presto osigura jednom od svojih sinova. Ona je poslala s toga u Srbiju, negde iza 1308. god., najmlađeg sina Dimitrija, ali se taj naskoro vratio. Mladom grčkom princu učinila se srpska država suviše surova. Da li je posle toga carica izvela drugi, isto tako neuspeo, pokušaj sa starijim sinom Teodorom, koji je postao monferatski gospodar, kako to priča jedan grčki hroničar, nije sasvim pouzdano. Međutim, gotovo je van sumnje da se uticaj taštin na Milutina nije ograničio na samo to jedno pitanje. Sa Simonidom je došlo i nešto grčke dvorske pratnje i ona je sigurno unosila svoja shvatanja i navike u srpski dvor. Da to nije moglo proći bez protesta srpskih dvorskih lica i vlasteoskih porodica ne treba ni isticati posebno. Najogorčeniji je bio kraljev sin, Stevan, koji je najnovijom očevom ženidbom izgubio najviše. Oglašen za nezakonitog gubio je izglede na vlast ili sudelovanje u njoj; a pokušaj sa Dimitrijem kazivao mu je, da to oglašavanje nije bila prosta formalnost, nego da će se iz nje izvući sve pravne posledice. U Zeti, gde je bio namesnik očev, oko njega se počela kupiti nezadovoljna vlastela. Možda je tu bilo i opozicije zapadnjačkog primorskog elementa protiv vizantofilske politike kraljeve. Koji je bio neposredan povod Stevanovom ustanku nije poznato, kao ni tačno vreme kad je on izbio. Milutin požuri s vojskom da uguši pobunu. Pred očevom silom Stevan se povukao iza Bojane. Danilo priča, da je Milutin ponudio tad sinu pregovore i da je ovaj, dirnut, otišao ocu i molio za oproštenje. Kad ga se dočepao, u Milutina nije bilo milosti. On je Stevana dao okovati, odvesti u Skoplje i tamo oslepiti; onda ga je, ubogaljena, poslao u Carigrad, svom tastu, zajedno sa ženom i dva sina, Dušanom i Dušicom. Sva je sreća bila za Stevana što očeva naredba o oslepljenju nije do kraja izvršena. Krvnik, koji je imao da to učini, bio je potkupljen i nije probo nesrećnom kraljeviću zenice. Bojeći se oca, Stevan je to krio za čitava njegova života i stalno nosio zavoj. U Carigradu, car Andronik je imao saučešća prema Stevanu, kome je tamo umro mlađi sin, i sa svoje strane nije činio ništa, što bi otežavalo sudbinu izgnanika i zatočenika.

    Ne znamo kako je kraljica Jelena primila vesti o ovim stvarima; možda ih nije ni dočekala. Umrla je u dubokoj starosti 8. februara 1314. god. Pred kraj života primila je u Skadru monaški čin, i to pravoslavni. Sahranjena je u svojoj zadužbini, manastiru Gracu, gde je po ljutoj zimi prenesena iz svog dvora, iz Brnjaka.

    Malo posle majčine smrti razboleo se i kralj Dragutin. Osećajući kraj života on se pokaluđerio i dobio ime Teoktist, pošto je od ranije pokazivao izvesne asketske sklonosti i osećao potrebu da svoje telo kažnjava radi grehova mladosti. Umro je 12. marta 1316., nadživevši sina Urošica, a sahranjen je, ne kao i sin mu u njegovu manastiru Arilju, nego u Đurđevim Stubovima kod Rasa, u Milutinovoj oblasti. Milutin je Dragutinovu nasledniku Vladislavu osporio ne samo pravo na vrhovnu vlast u Raškoj, nego i na očev deo države. On je odmah upao s vojskom u sinovčevu oblast, uhvatio je Vladislava i bacio ga u tamnicu. Njegovu oblast, sem Bosne, pripojio je svojoj državi. S kraljem Dragutinom nestalo je u Bosni i njegova zeta bana Stepana. Stepanova žena mora da beži s decom iz zemlje, i to, sudeći po tom što su jedni pobegli u Dubrovnik, a drugi u Medvedgrad, u velikoj žurbi. Dubrovnik se posle često hvalio, kako je prognata banica na njegovom području našla skloništa i zaštite. Možda su s tim u vezi Milutinovi napadaji na Dubrovnik 1317/8. god., koji su obustavljeni zauzimanjem Mlečića.

  8. #83

    Odgovor: Istorija Srbije

    Srbija kao glavna balkanska država

    6.deo
    U Bosni se, na račun Kotromanića, proširio ban Mladen II Šubić, koji ih je, u glavnom, i potisnuo, videći da se posle Dragutinove smrti nema ko založiti za njih. Samo ban Mladen nije znao da očuva tekovine svog oca. Osion i prek on je izazvao protiv sebe najmoćnije hrvatske plemićske porodice, kao Frankopane, Kurjakoviće, Baboniće, Nelipiće, neke primorske gradove kao Trogir, i bosanske plemiće Hrvatiniće i Mihoviloviće. Mađarskom kralju Karlu Robertu, koji se i inače nosio mišlju da krši moć velikaša, dobro je došlo ovo ogorčenje protiv bana Mladena, i on se brzo rešio da bana potpuno oslabi. Verovatno, da popravi svoj položaj i dobije nove pristalice, ban Mladen je doveo u Bosnu za bana Stevana II Kotromanića, sina Stevana I. Dubrovčani su se posle hvalili, da je u tom bilo i njihove zasluge. Novi bosanski ban, koji je bio bistra glava i vrlo vešt političar, bio je s početka potpuno zavisan od Mladena, gotovo samo njegov namesnik. Ban Mladen je, na primer, molio papu za dozvolu da se Stepan može venčati sa kćerju kneza Majnharda Ortenburškog, s kojom je bio u srodstvu. Papa se odazvao toj molbi pismom od 18. jula 1319. god.

    Pitanje o nasledstvu Dragutinovih zemalja, koje su bile mađarsko leno, dovede do sukoba između Mađarske i Srbije. Kralj Karlo energično je ustao protiv Milutinova prisvajanja tih krajeva. On je, po preporuci papinoj, stvorio protiv njega čitavu koaliciju i organizovao je napade sa više strana. Sem sa severa iz Mađarske, protiv Srbije se javiše neprijatelji i iz Dalmacije, koje je vodio Mladen Šubić, i iz Albanije, gde su Anžujci imali svoju stranku. Položaj Milutinov beše prilično težak. Ali je Srbija već bila toliko ojačala, da je iz te borbe izišla ne samo bez gubitaka, nego u nekoliko i kao pobednica. Prvi su počeli neprijateljstva protivnici s juga. Srpska vlastela iz Stona, tri brata Branivojevića, počeše odmah s napadajima na susedne oblasti Šubića, gledajući u banu Mladenu otvorenog protivnika. Od 10. aprila 1318. god. počeo je on da se zove, uz sve dotadašnje titule, još i "glavnim gospodarom humske zemlje". Milutin se, u istom duhu borbe, prozva "kraljem Hrvatske". U ratu koji se vodio 1318/9. god. ban Mladen je rđavo prošao i dobio je mir tek posredstvom Dubrovčana, pošto je morao dati taoce i među njima i rođenog brata, omiškog kneza Grgura. U zimu 1318. god. znalo se u Rimu, da je protiv Milutina ustao i Filip Tarentski i čitav niz arbanaških prvaka pod vođstvom tri brata Musakija. Papa Ivan XXII sokolio je 1319. god. odmetnike i borce protiv Srba i obećavao im svoju pomoć. Pokret je izgledao dosta širok. Kao neprijatelji Srba pominju se mnogi arbanaški prvaci kao Pavle Matarango, Viljem Arijanit, Vladislav Gonoma, dva brata Bliništa. Ali Milutin se održa i na toj strani. Mađari su napali na Milutina sa severa, u Mačvi i Beogradu. Jedna vojska prodrla je do Kolubare, a druga je na juriš uzela Beograd i zapalila ga. Ali niti je prva mogla da ide dalje od Rudnika, ni druga dalje od Kosmaja. Kralj Karlo je pozivao papu, da krene u akciju ostale vladare katoličkog sveta, kako bi sa njihovom pomoću mogao da prodre do mora i osvoji svu Milutinovu državu. Očevidno je, da on ne bi tražio tu tuđu pomoć, da je sam imao dovoljno snage da iziđe na kraj sa Milutinom. Papa, ljut protivnik šizmatičkog kralja, za koga kaže da je "u svemu neprijatelj hrišćanske vere", razvijao je dosta živu delatnost da stvori gvozdeni obruč oko njega. Pored pisama upućivanih albanskim glavarima i banu Mladenu, on je, posle molbe mađarskog kralja, stao pozivati i češkog i poljskog kralja i druge neke nemačke knezove, da pomognu Mađare i katoličku stvar protiv "raškog nevernika". Svi ti ljudi imali su, međutim, prečih briga kod kuće, a nisu nalazili ni dovoljno razloga da se upuštaju u tu daleku i po njih beskorisnu ekspediciju. S toga, cela ova akcija osta bez posledica. U zapisu iz 1319. god. na srebrnom oltaru što ga je dao postaviti u hramu Sv. Nikole, u Bariju, štovanom kod Srba još od Nemanje, Milutin je sa izvesnim ponosom dao zabeležiti, da je gospodar zemlje "od mora sve do reke velikog Dunava". Srbija je, dovoljno jaka i stabilna, s uspehom mogla izdržati ovu znatnu probu opterećenja.

    Jak i bezobziran u svojim državničkim akcijama, Milutin je takav isti bio i u porodičnim odnosima. Surov, cinik, čovek samo svoje volje. Od njega i njegove ljubomore propištala je i Simonida, koja se sve više razvijala u lepu ženu. Kralj nije više bio mlad da bi osvajao; a ni ranije dok je bio mlad, izgleda da nikog nije obavezao svojom ljubavlju. Nevoljen ni od kog, otuđen od najrođenijih, on je imao nezavidnu jesen života. Simonida je čak i bežala od njega. Iskoristila je majčinu smrt, 1317. god., da se vrati sama u Carigrad. Otud nije nipošto htela u Srbiju. Na pretnje Milutinove otac je silom natera da pođe tamo. Na putu, Simonida u Serezu primi monaški čin samo da se spase od Milutina. Ali njen brat, despot Kostantin, koji je dobro znao šta bi besan Milutin mogao da uradi posle toga na štetu Vizantije, razdera sestrinu monašku rizu i predade Simonidu Srbima, bez obzira na njen plač i jauk. Milutin je doskora, oko 1320. god., pod uticajem sveštenstva, a naročito arhiepiskopa Nikodima, oprostio najzad sinu Stevanu i dozvolio mu da se vrati u Srbiju. Pretvarajući se da je potpuno slep, Stevan je umirio oca i dobio od njega na upravu župu Budimlje, gde je povučen živeo čekajući svoje vreme.

    U Vizantiji je car Andronik od 1320. god. imao teške krize u porodici i državi. Te godine umro je njegov sin i naslednik Mihajlo, a zamenio ga je kao naslednik prestola njegov sin Andronik. Ovaj nije mario svog tvrdicu deda i nestrpljiv, odmah je zaželeo da starca potpuno potisne s vlasti. U grčkom društvu, sklonom spletkama, u kom stari car ni inače nije uživao mnogo simpatija, on je našao dosta odziva i stvorio jaku stranku, koja je bila gotova da odmah zagazi u borbu. Na čelu unukovih ljudi bio je pametni i prepredeni domestik Jovan Kantakuzen. U proleće 1321. god. došlo je u Vizantiji do otvorene borbe. Bugari su držali stranu staroga cara. Milutin se kolebao. U vreme ozbiljne napetosti on je poslao svog izaslanika, kaluđera Kalinika, da pozove natrag 2.000 kumanskih najamnika, koje je zet bio pozajmio tastu za borbe na istoku. Kalinik je ušao u pregovore s mladim carevićem, kome bi srpska pomoć rešila celo pitanje i koji je s toga živo želeo. Milutin, nikom pouzdan prijatelj, pokazivao je sklonost da napusti tasta, samo je želeo da se prethodno sastane s mladim Andronikom negde blizu granice i da se s njim pogodi za cenu pomoći. Kako se sukob između deda i unuka u leto 1321. god. privremeno smirio, a kako se uviđavnijim ljudima u Carigradu činilo opasno srpsko i bugarsko posredovanje u celom tom sporu, to je i pitanje o Milutinovoj pomoći bilo za izvesno vreme odloženo. U brzo potom Milutina je nestalo za uvek. Iznenada, 29. oktobra 1321. god., on je umro u Nerodimlju, po mišljenju lekara od apoplektičkog udara, jedva koju nedelju iza završetka svoje lepe Gračanice i pošto mu je stari tast, da ga odobrovolji, i iz zahvalnosti, ustupio manastir Sv. Nikole kod Sera. Po Milutinovoj smrti kraljica Simonida vratila se u Grčku i umrla je kao kaluđerica u manastiru Sv. Andrije.

    Milutin je digao Srbiju do glavne balkanske sile. Za njegova vremena srpska država se naglo razvila u svima pravcima: i kulturnom i ekonomskom i vojničkom. Njene granice obuhvatile su prvi put braničevsku oblast na severu, a trajno je u njen sastav ušla severna Maćedonija sa Skopljem kao novom prestonicom. Mačva s Beogradom, data Dragutinu kao mađarsko leno, postaje sve više srpsko područje. Milutin se ne može oglasiti za velikog samo zbog njegovih oskudnih moralnih osobina; inače, posle Nemanje to je svakako najkrupnija politička ličnost Srbije kroz ceo XIII vek, odnosno ličnost koja je za Srbiju državnički najviše učinila. Jedino je Sveti Sava jača duhovna vrednost od njega. Napretku Milutinove države svakako je mnogo doprinosilo i to, što se u njoj ustalila njegova vlast za skoro četrdeset godina, pa se u tako dugom roku mogla doslednije provesti izvesna konsolidacija prilika i ojačati autoritet centralne vlasti pored svih njenih nezgodnih strana.

    S Milutinom je naročito došao procvat crkvene umetnosti i književnosti kao jasan znak opšteg poleta zemlje. U njegovo vreme radila su tri velika pisca naše književnosti: Teodosije, originalni prerađivač vrlo popularne Domentijanove biografije Sv. Save i pisac službe i pohvale Sv. Simeonu i Sv. Savi; episkop Danilo, kraljev politički pomagač, vešt i kao čovek i kao pisac, koji je došao na misao da dade čitav niz biografije srpskih kraljeva, svojih savremenika (kraljeva Dragutina i Milutina i kraljice Jelene) i srpskih arhiepiskopa (od Arsenija); i arhiepiskop Nikodim, diplomata Srbije u tradiciji Sv. Save, čiji je velik poštovalac, koji je 1319. završio svoj važni prevod tipika Sv. Save Jerusalimskog. Sam je Milutin tražio i pomagao prepisivanje bogoslužbenih knjiga i rad oko njih. Jedno lepo evanđelje, rađeno po njegovoj želji 1316. god. i od njega poklonjeno Karejskoj ćeliji Sv. Save nalazi se i danas, odlično očuvano, u riznici manastira Hilandara.

  9. #84

    Odgovor: Istorija Srbije

    Srbija kao glavna balkanska država

    7.deo
    Naročito je zaslužan kralj Milutin za našu crkvenu arhitekturu. On je od svih naših vladara najviše podigao i obnovio crkava i manastira, i to ne samo u Srbiji. Naši stari letopisi beleže, da je on vladao 42 godine i podigao 42 crkve. Njegove dve najsjajnije zadužbine u zemlji jesu: još i danas u celini očuvana Gračanica, poslednje njegovo delo, i od Turaka razrušena Banjska. Za ovu drugu govorio je Andra Stefanović, poznati stručnjak u staroj srpskoj crkvenoj arhitekturi: "Po svojim dosta velikim dimensijama, po tehničkoj savršenosti, po lepoti razmera, po bogastvu ornamentike, po arhitektonskim oblicima najsavršenije i najpreciznije izvedenim, po lepo smišljenim i originalnim kapitelima, ovu građevinu stavljam na prvo mesto od svih građevina u romanskom stilu podignutih na srpskom zemljištu. Koliko je meni poznato, suvremeno talijansko građevinarstvo može pokazati primerke samo većih dimensija od ove starine srpske, ali se ova građevina u svemu ostalome može po tehnici i estetici da ravna sa najsavršenijim talijanskim građevinama svoga doba. I ne samo to, nego je tehnika tako savršena, da slobodno mogu reći da ni današnja tehnika ne bi mogla pokazati što savršenije od ove građevine, u pogledu preciznosti izrade, lepote razmera i lepo smišljene i organski izvedene građevine".

    Petokubetna u vizantiskom stilu građena Gračanica, zidana s ukusno složenim redovima opeka među kamenjem, nema inače druge spoljašnje dekoracije, ali ostavlja vrlo lep utisak oplemenošću svojih linija i razmera i harmonijom celine. Njen se oblik danas često upotrebljava u modernoj srpskoj crkvenoj arhitekturi. Od drugih crkava koje je Milutin izdigao i obnovio u zemlji važnije su: Borodica Leviška u Prizrenu (1306/7.), i Trojeručica u Skoplju; hram Joakima i Ane u Studenici (1314.), Sv. Nikita u skopskoj Crnoj Gori, Sv. Konstantin u skopskom gradu i dr. Upada u oči povelik broj crkava posvećen Sv. Đorđu: u Nagoričinu (1313., živopisan 1318.), na Seravi, Sv. Đorđa-Gorga, u Orahovici u Dabru. S majkom je obnovio iz temelja katolički stari manastir Sv. Srđa na Bojani. God. 1293. sazidao je današnju glavnu crkvu u Hilandaru, pošto je porušio staru Nemanjinu; proširio je konake i čitav manastir zaštitio gradom. Blizu mora, na mestu stare Samarije, podigao je grad s pirgom, Hrusiju, da bi branio prilaz Hilandaru od razbojnika s morske strane. Još i danas očuvani visoki pirg blizu morske obale počeo je već sa vrha da se ruši. Sem u Srbiji Milutin je zidao i pomagao crkve i u drugim krajevima. U Solunu je podigao crkve Svetoj Trojici, Sv. Nikoli i Sv. Đorđu i carski dvor, a obdario je crkvu Sv. Dimitrija. U Seru je stvorio obitelj Sv. Jovanu; u Carigradu je dao podići jednu crkvu u čuvenom manastiru Prodromu. Milutin je osnovao i u jerusalimu manastir Sv. Arhanđela kao sklonište za srpske hadžije i kao afirmaciju srpske države i na toj, u hrišćanstvu tako štovanoj, starini. I tu je pošao tragom Sv. Save, koji je prvi podigao tamo mali manastir, otkupivši jednu ćeliju. Milutinova darežljivost proširila se i do Sinaja. Tu je, u slavnom manastiru Bogorodičinom, podigao hram Sv. Stevanu, kome je posvećena i Banjska. U tom manastiru postojala je, kao i u Jerusalimu, lepa zbirka srpskih rukopisa od XII-XVI veka, koja još nije podrobnije proučena, ali koja je, srećom, prilično sačuvana. U Carigradu je Milutin podigao i jednu veliku bolnicu, s mnogo kreveta, i kupio za njeno izdržavanje mnogo sela; sabrao je u nju vešte lekare i dao im dobru platu, da bi stalno bili uz bolesnike. U toj bolnici postala je naskoro škola za učenje medicine; ili bolje, ona je dobila karakter jedne medicinske klinike.

    Sve te štedre poklone mogao je kralj Milutin da čini zahvaljujući svojim velikim prihodima od novih, dobro iskorišćavanih rudnika. Teodor Metohit u svom opisu kraljeva dvora kazuje, kako im se Milutin pretstavio sav nakićen. "Oko tela imao je više nakita od skupocenog kamena i bisera, koliko je god moglo da stane i sav je treptio u zlatu. Ceo dom blistaše svilenim i zlatnom ukrašenim nameštajem." Grčko poslanstvo, hranjeno obilato najraznovrsnijim jelima, dobivalo je hranu na zlatnim i srebrenim tanjirima i posuđu. Kralj je poslanicima poklonio "svoje najlepše haljine, koje je samo jedan put nosio i opasao nas je pojasima koje je tek jedan put pasao." Često ih je zvao za svoju trpezu. Ovolika darežljivost dolazila je, verovatno, nešto i otud što je kralj hteo da se istakne pred grčkim poslanicima, u času kad se pregovaralo da postane carski zet, ali je dobrim delom postala i crta njegova karaktera, omogućena lepim prihodima.

    U dubrovačkim knjigama ima nešto podataka o njihovom trgovačkom prometu sa Srbijom na početku Milutinove vlade. Po računanju G. Čremošnika 1282. god. roba, koju su srpski trgovci, poglavito iz Brskova, uzeli u Dubrovniku na kredit, u koliko su obračuni očuvani ili uopšte zabeleženi iznosila je 13.206 solida i 11 groša. Bilo je svakako i robe koja se uzimala za gotovo ili u razmenu i na kredit koji nije upisan. God. 1325. promet se znatno razvio i iznosio je oko 160.000 perpera godišnje. Kako je dobar deo srpske trgovine išao i preko Kotora i Bara, to je suma prometa svakako veća. Ali i ovako, prema dubrovačkom delimičnom računu, vidi se lepo kako je taj razvoj bio dosta brz i sve većih razmera.

  10. #85

    Odgovor: Istorija Srbije

    Potiskivanje Bugara kao
    Srpskih takmaca

    1.deo
    Kako je Milutin umro naglo, a kako, vrlo nepoverljiv, za života nije rešio pitanje nasledstva, to je odmah po njegovoj smrti došlo do borbe oko njegova prestola. Ni sam pogreb kraljev nije prošao na miru. Kad je mrtvo telo Milutinovo prenošeno u Banjsku da se tamo sahrani bilo je čitavih pljačkaških odreda, koji su hteli da otmu čak njegov leš.

    Borba o presto trajala je dugo i vodila se vrlo oštro; da Srbija nije bila doista jaka i očvrsla, mogla je zbog nje da ima znatnih neprilika. Kao naslednik Milutinov smatrao se njegov sin Konstantin, nekadašnji humski namesnik, koji se nije ničim isticao i koji, izgleda, nije bio od neke veće vrednosti. U lozi Nemanjića, rađenoj u Gračanici, verovatno poslednje godine Milutinova života, nema Stevana kao Milutinova sina, a naslikan je Kostantin. Ovaj se uz Milutina i Simonidu pominje i u barskom natpisu. Poslednjih godina, posle smrti kraljice Jelene i progonstva Stevanova, dobio je na upravu Zetu. Tu je proglašen za kralja, i tu je, u Skadru, kovao i svoj novac. To, što je on došao u Zetu iza Stevana, iako je bio stariji od njega (poticao je iz prvog Milutinova braka), i što je Milutin, mesto njega, pristajao na svoje šurake kao moguće naslednike, govorilo bi jasno za to, da ga Milutin nije cenio i da je uzeo u kombinaciju kad nije bilo drugog kandidata. Stevan koga su smatrali kao izlučena iz nasledstva zbog poništenja braka njegove majke i zbog toga, što se mislilo da je slep, stvorio je vrlo brzo svoju jaku stranku. Čim je čuo za očevu smrt, Stevan je zbacio zavoje s očiju, objavio da mu je Sv. Nikola povratio vid i spremao se da izbori svoje pravo. Ponudio je Kostantinu da podele vlast, a kad ovaj nije pristao počela je borba. Stevan je bolje stajao. Kostantinovo odbijanje da se nagode, Stevanovo mučeništvo, verovanje u čudesnu moć njegova isceljenja i njegovo slovensko poreklo po majci, osvojiše mu simpatije većine naroda. Konstantinova lična slabost ispoljila se i tom prilikom, kad nije mogao i razumeo da spreči Stevanov uspeh. Glavni klir napusti Konstantina. Na Bogojavljenje 1322. god. krunisao je arhiepiskop Nikodim Stevana za kralja, a njegova sina Dušana kao "mladog kralja." Stevan se posle krunisanja službeno zove Uroš III, pošto se Milutin zvao Uroš II. U borbi sa Stevanom Konstantin je bio savladan i uhvaćen. Pseudobrokar kazuje, da je bio ubijen vrlo svirepo. Taj prema Stevanu rđavo raspoloženi pisac kazuje, da je Stevan dao Konstantina "opružiti na jednom komadu drveta, pa mu klincima probi mišice i butine, pa ga onda raseče na dve pole, po sredini." U narod je, međutim, ušlo predanje, kako je Stevan iz njegove lubanje dao napraviti pehar.

    Drugi pretendent na presto beše Dragutinov sin Vladislav. On se, posle Milutinove smrti, izbavio iz tamnice i odmah istakao svoje staro pravo na presto. Uza nj pristade dobar deo vlastele iz oblasti njegova oca, gde je uprava Dragutinova bila u boljoj uspomeni od Milutinove. Vladislava je pomagao i mađarski kralj, a verovatno i njegov sestrić, bosanski ban Stepan. Sem toga, imao je posredne pomoći i od Bugara. Humski episkop Danilo, poznati stari pisac, slat je tim povodom u Trnovo i u Carigrad, da posreduje mir. S njim Stevan nije s toga mogao svršiti tako brzo kao s Kostantinom, iako mu, u Raškoj, od Vladislava nije pretila veća opasnost, niti je ovaj tamo morao da stvori neko moćnije uporište. Ratovanje se između njih oteglo sve do proleća 1324. god., u glavnom na severnim granicama, oko Rudnika. Na kraju je Vladislav, ipak, podlegao i savladan nije hteo da se sklanja u severoistočnu Bosnu, u taj kraj njegova oca, nego je otišao negde u Mađarsku, gde je i umro. Njegovo područje u Bosni poseo je tad definitivno bosanski ban.

    Ovim metežima u Srbiji najviše se koristio Stepan II Kotromanić, mudri bosanski ban, koji se vanredno vešto držao i u svima drugim krizama svoga vremena i koji je od dotle male bosanske države stvorio političkog činioca od značaja. On je, za vreme tih prestonih borbi, osvojio od Srbije gotovo celo humsko područje i dao Bosni širok izlaz na more. To osvajanje upotpunio je posle i u neretljanskoj krajini, iskoristivši katastrofu Mladena Šubića. Posle neuspeha Mladenova u ratu sa kraljem Milutinom ojačao je protiv njega pokret dalmatinskih gradova i neprijateljske vlastele. Osion, Mladen nije imao mnogo prijatelja; čak ni rođena braća nisu htela da idu do kraja s njim. Već 1319. god. odmetnu se od njega Šibenik, a naskoro i Trogir, našavši zaštite kod Mlečana. Sabor hrvatskih velikaša, koji je Mladen sazvao da bi na njemu stvorio raspoloženje protiv Mletaka, obrnu se protiv njega sama. Brzo bi čak stvoren savez između pobunjenih gradova i velikaša, da se skrši Mladenova moć. Tom savezu pridružio se, među drugima, i ban Stepan. Kad je kralj Karlo dobio vesti o tom pokretu, on je, nezadovoljan Mladenom i njegovom neveštom politikom, koja je dovela do mletačkog jačanja u Primorju, poslao slavonskog bana Ivana Babonića da dokrajči pobunu, a i sam se sa vojskom uputi u Dalmaciju. Mladen je bio poražen od svojih protivnika i na moru i na kopnu, kod Bliske. Kad je kralj Karlo stigao u Knin, skrušeni Mladen došao je preda nj s darovima i kao molilac. To mu je spaslo glavu; inače, kralj mu je oduzeo bansku vlast i odveo ga sa sobom kao zarobljenika iz Dalmacije, negde krajem septembra 1322. god. S Mladenovim padom Stevan je ostao jedini gospodar i ban Bosne. On se, u glavnom, verno držao uz mađarskog kralja, kao njegov vazal, i s toga je bez smetnje morao dobiti oblasti Dragutinova sina Vladislava. Zbog postignutih uspeha i mudrim ustupcima on je pridobio za sebe i ključkog kneza Vukoslava Hrvatinića, kome daje župe Banjicu i Vrbanju i gradove Ključ i Kotor.

    Za vremena bana Stepana Bosna se počela dizati i ekonomski. Trgovački promet s Dubrovnikom i Primorjem postao je življi. Kao u Srbiji i ovde eksploatacija rudnika donosi državi bogate prihode. S banom Stepanom počinje i kovanje bosanskog novca. Dok je ban Mladen kovao svoj novac oponašajući mletačke srebrene groše kao i Srbi, dotle je ban Stepan približio svoj tip novca dubrovačkom. Ima čak njegova novca, koji s jedne strane imaju bosanski, a s druge dubrovački natpis. Njih je ban Stepan kovao po dubrovačkim kalupima, možda s namerom da ujednači odomaćenu vrstu novca. Upada u oči, da u Bosni nema onako monumentalnih crkvenih građevina, kakve se u isto vreme podižu u Srbiji ili u Dalmaciji. Možda bi razlog za to mogli tražiti u nejedinstvenosti vere u zemlji i u čestim verskim sukobima, iako je teško protumačiti: zašto bar katolička crkva nije bila preduzetnija u tom pogledu, da lepotom i veličinom svojih hramova pravi utisak na bogumile i pravoslavne.

    Srpski gospodari iz Huma prešli su delimično pod vlast bosanskog bana, a delimično su se povukli na susedno područje trebinjskih drugova. Borbe na granici pretvorile su se u četovanje. Naročito strada stoka i trgovački karavani. Dubrovačka Republika krivila je za to ponajviše uglednu vlasteosku kuću Branivojevića iz Stona, koja je bila u vezi s porodicom Vojinovića, jednom od prvih kuća u srpskom kraljevstvu. Kad je Dubrovnik sam došao u opreku s kraljem Stevanom zlo se samo pojačalo. Dubrovački trgovci behu se u Ostrvici, na Rudniku, solidarisali s ljudima kralja Vladislava. Kralj Stevan smatrao je, da su to oni učinili u sporazumu sa svojom vladom i gledao je u tom, prirodno, akt neprijateljstva. S toga je verovatno da su napadaji pograničnih vojvoda Branivojevića i gatačkog Vojina bili njegov odgovor na taj postupak. Srbi su s povećom vojskom napali dubrovačku oblast i naneli joj grdne štete. Dubrovčani, u nevolji, poslaše dva građanina da umire kralja Stevana, a u isto vreme zamoliše i Mletačku Republiku da se zauzme za njih. Ova je to odmah i učinila, prekinuvši sve trgovačke veze sa Srbijom. Dubrovačke hronike spominju da se tom prilikom zauzeo za njih i ban Stepan. Do mira je najzad došlo 26. marta 1326. Dubrovčani su se posle toga svirepo osvetili Branivojevićima. Ovi su, i posle mira, nastavljali svoja pljačkanja, ali su doskora pali u dubrovačke ruke. Iako su bili ozloglašeni i svojevoljni, za Branivojeviće su se ipak, radi njihovih porodičnih veza, zauzimali i srpski dvor, i bosanski ban i vojvoda Mladen, rodonačelnik Brankovića, i vojvoda Vojin, tast Brajka Branivojevića, ali uzalud. Dubrovčani su baš ovog Brajka umorili glađu, držeći ga zatvorena u jednom kavezu, na javnu sablazan. Drugog brata, Branoja, osudio je srpski sud na smrt i kazna je izvršena u Kotoru, pošto su Dubrovčani podmitili sve uticajne ličnosti i silom sprečili njegovu majku da ode kod kralja Stevana i izmoli milost za sina.

    Posle propasti Mladena Šubića jedan deo hrvatske vlastele preneo je svoju mržnju na celu njegovu porodicu. Bilo je s toga za Šubiće dosta teških dana, iako se oni, još za vremena, behu izjasnili protiv postupaka svog nepromišljenog bratstvenika i čak delimično stupili i u savez protiv njega. Ban Stepan je stajao na njihovoj strani. U borbi protiv kneza Nelipića, pod tvrdim Kninom, 1324. god., stradale su uz Đuru Šubića i bosanske pomoćne čete. Dve godine docnije, kad je kralj Karlo opremio vojsku da skrha ojačanog Nelipića, kao nedavno bana Mladena, ban Stepan je išao zajedno s mađarskim kraljem, ali nisu imali velika uspeha. Bolje sreće beše Stepan u Primorju, gde je bez velika otpora zauzeo čitav kraj od Cetine do Neretve, izuzimajući jedini Omiš. To je, izgleda, bila naplata za pomaganje Šubića u ovim borbama.

  11. #86

    Odgovor: Istorija Srbije

    Potiskivanje Bugara kao Srpskih takmaca

    2.deo
    Za čudo je, da u vreme od 1324-1328. god. Srbija nije preduzimala ništa, da povrati izgubljeno humsko područje. Šta više, ban Stepan je u to doba održavao veze sa srpskim dvorom i pograničnom srpskom vlastelom od uticaja. Verovatno je to došlo s toga, što je kralju Stevanu trebalo izvesnog vremena da sredi zemlju posle građanskog rata, što je ušao u izvesne akcije protiv Vizantije, pa je izbegavao nove sukobe s protivnikom koji je bio od vrednosti i sam po sebi, a i po vezama s mađarskim kraljem, koji je stajao iza njega.

    Kralj Stevan je posle smrti svoje žene Teodore nameravao da se oženi ćerkom Filipa Tarentskog (još 1323. god.). Taj mu je brak trebao radi veza sa anžujskim dvorom, da preko njega oslabi politički značaj i zaleđinu sukoba s kraljem Vladislavom, Dragutinovim sinom. Stevan je čak, radi tog braka, obećavao preći u katoličku veru i uticati na izmenu crkvenih odnosa u svojoj zemlji. Ali njegova ponuda, koju su preporučivali Dubrovčani nije uspela, možda iz obzira prema Vladislavu, čije su veze s Anžujcima bile starije i dublje. Kad nije uspeo na toj strani, Stevan se obratio Vizantiji. Tamo je kao suprugu dobio 1324. god. dvanaestogodišnju Mariju Paleologovu, bratičnu Simonidinu, a unuku napred pominjatog i navođenog Teodora Metohita. Otac nevestin, sinovac cara Andronika II, Jovan Paleolog, bio je duže vremena namesnik u Solunu i dobro obavešten o prilikama u Srbiji. Ovaj brak Jovanu je dobro došao da ostvari svoje davne želje za jednom posebnom državom, koja bi imala Solun kao glavni grad, a Maćedoniju kao svoje područje. Taj deo Vizantije odredio je još ranije car Mihajlo Paleolog ocu Jovanovu Konstantinu. U tom pravcu pomagala su ga dva njegova šuraka, braća Metohiti, zapovednici Strumice i Melnika. Sa pomoću srpskog kralja taj bi plan mogao lako da se pretvori u delo. Posle Marijine udaje, on je sa ženom došao zetu u goste, "na viđenje", i tu je živo radio da ga pridobije za taj plan. Stevan je doista pristao, i srpski napadaj i pustošenja, u vezi s Jovanovim četama, u serskoj i strumičkoj oblasti posledica su tog dogovora. Car Andronik, uplašen tom akcijom, ponudi Jovanu izmirenje i dade mu titulu ćesara. Ovaj se pokoleba i pristade da se vrati, ali se iznenada razboli i umre u Skoplju, na zetovu dvoru. Njegova žena, "stideći se Romeja zbog muževljevog ponašanja", ne htede da se vraća, nego osta u Srbiji. Stari Metohit beše uzeo na sebe ulogu, da uredi celu ovu stvar; možda je on uticao na cara da uputi u Srbiju jedno posebno poslanstvo, pored jednog njegova sina. Carevom poslanstvu pridružio se i čuveni pisac Nićifor Grigora, koji nam je dosta živo opisao ceo taj put, a koji je inače o Metohitu imao izvanredno visoko mišljenje. Na tom putu, prešavši Strumu, poslanstvo se s mukom probijalo kroz nedavno opustošena mesta i gust šiprag. Njihovi pratioci pevali su pokatkad na sav glas junačke pesme, koje su se razlegale po brdima i stenama kud su prolazili. Na putu su, po noći, iznenada, sreli neke ljude, omalena rasta, obučene u mrka odela od vune, runa, oružane kopljima i sekirama, a poneki i s tobocem strela, od kojih su se Grci u prvi mah uplašili, a koji su se, posle pozdrava pokazali vedri i pristojni. To su bili pogranični stražari, koji su nadzirali puteve i čuvali susedstvo od pljačkaških upada. U Strumici su, o Vaskrsu, gledali narodna kola, u kojima su igrali i stari i mladi. Za tri dana stigli su iz Strumice u Skoplje. Ovaj grad Grigori se učinio mali i on ga zove πολιχνιον. Ćesarica, koju pisac prikazuje kao najumniju ženu svog vremena, pošto je pred Grima bolno oplakala muža, pristala je, najzad, da se vrati. Jedan član poslanstva, Tornikije, imao je s kraljem posebne pregovore i odmah se, bez ostalog društva, vratio caru. M. Laskaris ima pravo kad misli, "da je potreba povratka ćesarice bila samo jedan izgovor, koji su savetnici Andronika starijeg upotrebili da pošalju poslanstvo u Srbiju. Jer se u to doba obe stranke, t. j. i stranka deda i stranka unuka spremale za rat". Rezultat tih pregovora beše savez između Andronika II i Stevana, koji je prema starom caru imao izvesnih obzira i radi njegova blagog postupka prema njemu za vreme izgnanstva u Carigradu.

    Posle jedne poduže krize, u Bugarskoj 1323. god. bi izabran za cara vidinski knez Mihajlo Šišmanović, zet kralja Milutina i kralja Stevana (po sestri). On je uspeo da u borbi s Grcima i grčkim štićenicima povrati Bugarskoj stare granice i da građanskim ratom oslabelu zemlju dozove sebi. Da to postigne dobro su mu bile došle vizantiske borbe između deda i unuka, od kojih je Vizantija patila nekoliko godina. Andronik mlađi, koji je uživao simpatije carigradske publike, uspeo je 1. februara 1325. god. da ga ded prizna kao svog suvladara. Iako je tim postigao svoj cilj, on se ipak nije zadovoljio. Nije na njemu ni njegovim pristalicama bila dovoljna opomena ovo jačanje Bugarske, ili još opasnije jačanje Turaka u Maloj Aziji, koji 1326. god. osvojiše Brusu i preneše tamo svoju prestonicu. Šta više, oba cara potražiše za svoje obračune pomoć susednih država; Andronik II uđe u veze sa Srbima, a njegov unuk s Bugarima. Srpska vojska, pod vojvodom Hreljom, bi upućena u Ser i Strumu, ali je ostala neaktivna, zadovoljivši se s nešto pljačke, kao svoj prilici s toga, što je dobro obavešteni Hrelja, kao prvi srpski vojvoda na granici prema Grcima, video da je aktiniji unuk nadmoćniji i bolje spremljen. Tokom zime i proleća 1328. god. mladi Andronik je zauzeo svu vizantisku Maćedoniju i Albaniju. Pristalice dedove mogle su se održati samo u gradovima oko srpske granice, u Melniku, Proseku i Strumici, gde su im Srbi ukazivali svoju pomoć. Kralj Stevan, koji je izišao s nešto vojske na granicu, nije se upuštao u borbe, iako su ga zavađeni Grci pozivali; on je, po Hreljinim obaveštenjima znao, da je vojska mladog cara bolja i da nema smisla bez veće potrebe, izlagati se udarcima. Kad je mladi Andronik osvojio Prilep, onda je grčki zapovednik Proseka, Mihajlo Asen, poreklom Bugarin, sam predao svoj grad Srbima, ne hoteći da ga preda protivniku svog starog cara. Toliko je bila velika mržnja između jedne i druge strane! Većina stanovništva i vojske pristajala je uz mladog cara pobednika, kome Carigrađani jedne noći otvoriše vrata prestonice. Stari car, u maju 1328. god., bi uhvaćen, nateran da se odreče prestola i upućen u manastir.

    Između Srba i novog cara Andronika III došlo je zbog svega ovog, a naročito zbog posedanja Proseka, do vrlo zapetih odnosa, upravo do rata, koji je vođen, istina, sa srpske strane kao neko pogranično četovanje. Srbi su, po Andronikovom odlasku iz Maćedonije, pokušali bili i da osvoje Ohrid. Car je, jedva oporavljen od bolesti, lično dojurio pod ugroženi grad i spasao ga, a Srbe je potisnuo i zauzeo i neka utvrđenja na granici. Ovakvo držanje Srba izazvalo je Andronika da se protiv njih reši na odlučnije mere. Saveznika za jednu veću ekspediciju on je našao vrlo brzo u bugarskom caru Mihajlu.

    Car Mihajlo od svog dolaska na presto nije bio dobro raspoložen prema Srbima. Za vreme Vladisavljeve akcije protiv Stevana on je imao izvesnih poteza, koji su nagnali Srbe da mu šalju posebno poslanstvo. Još više je ohladio prema njima, kad je pustio svoju prvu ženu Anu (u kasnijim izvorima zvanu Nedu), pa se oženio Teodorom, sestrom Andronikovom (1325. god.). Prirodno bi bilo, da je Mihajlo posle toga, držeći se svog novog šuraka, postao otvoren protivnik i starog Andronika i njegovih srpskih saveznika. On, međutim, nije bio pouzdan prijatelj nikom. Usred saveza on je jedno vreme ostavio svog šuraka, ušao u pregovore sa dedom i uputio u Carigrad 3.000 svojih ljudi, da pomažu starog cara protiv unuka. Kad oprezni starac nije hteo pustiti u grad bugarsku vojsku, opozvao je Mihajlo ispod prestonice i počeo s njom lično borbu protiv Vizantije. Njegova tašta, vešta i energična žena, uspela je da ga smiri sa mladim Andronikom tek pod pogodbom, da se čim pre obojica obore na Srbiju.

  12. #87

    Odgovor: Istorija Srbije


    Potiskivanje Bugara kao Srpskih takmaca

    2.deo
    Za čudo je, da u vreme od 1324-1328. god. Srbija nije preduzimala ništa, da povrati izgubljeno humsko područje. Šta više, ban Stepan je u to doba održavao veze sa srpskim dvorom i pograničnom srpskom vlastelom od uticaja. Verovatno je to došlo s toga, što je kralju Stevanu trebalo izvesnog vremena da sredi zemlju posle građanskog rata, što je ušao u izvesne akcije protiv Vizantije, pa je izbegavao nove sukobe s protivnikom koji je bio od vrednosti i sam po sebi, a i po vezama s mađarskim kraljem, koji je stajao iza njega.

    Kralj Stevan je posle smrti svoje žene Teodore nameravao da se oženi ćerkom Filipa Tarentskog (još 1323. god.). Taj mu je brak trebao radi veza sa anžujskim dvorom, da preko njega oslabi politički značaj i zaleđinu sukoba s kraljem Vladislavom, Dragutinovim sinom. Stevan je čak, radi tog braka, obećavao preći u katoličku veru i uticati na izmenu crkvenih odnosa u svojoj zemlji. Ali njegova ponuda, koju su preporučivali Dubrovčani nije uspela, možda iz obzira prema Vladislavu, čije su veze s Anžujcima bile starije i dublje. Kad nije uspeo na toj strani, Stevan se obratio Vizantiji. Tamo je kao suprugu dobio 1324. god. dvanaestogodišnju Mariju Paleologovu, bratičnu Simonidinu, a unuku napred pominjatog i navođenog Teodora Metohita. Otac nevestin, sinovac cara Andronika II, Jovan Paleolog, bio je duže vremena namesnik u Solunu i dobro obavešten o prilikama u Srbiji. Ovaj brak Jovanu je dobro došao da ostvari svoje davne želje za jednom posebnom državom, koja bi imala Solun kao glavni grad, a Maćedoniju kao svoje područje. Taj deo Vizantije odredio je još ranije car Mihajlo Paleolog ocu Jovanovu Konstantinu. U tom pravcu pomagala su ga dva njegova šuraka, braća Metohiti, zapovednici Strumice i Melnika. Sa pomoću srpskog kralja taj bi plan mogao lako da se pretvori u delo. Posle Marijine udaje, on je sa ženom došao zetu u goste, "na viđenje", i tu je živo radio da ga pridobije za taj plan. Stevan je doista pristao, i srpski napadaj i pustošenja, u vezi s Jovanovim četama, u serskoj i strumičkoj oblasti posledica su tog dogovora. Car Andronik, uplašen tom akcijom, ponudi Jovanu izmirenje i dade mu titulu ćesara. Ovaj se pokoleba i pristade da se vrati, ali se iznenada razboli i umre u Skoplju, na zetovu dvoru. Njegova žena, "stideći se Romeja zbog muževljevog ponašanja", ne htede da se vraća, nego osta u Srbiji. Stari Metohit beše uzeo na sebe ulogu, da uredi celu ovu stvar; možda je on uticao na cara da uputi u Srbiju jedno posebno poslanstvo, pored jednog njegova sina. Carevom poslanstvu pridružio se i čuveni pisac Nićifor Grigora, koji nam je dosta živo opisao ceo taj put, a koji je inače o Metohitu imao izvanredno visoko mišljenje. Na tom putu, prešavši Strumu, poslanstvo se s mukom probijalo kroz nedavno opustošena mesta i gust šiprag. Njihovi pratioci pevali su pokatkad na sav glas junačke pesme, koje su se razlegale po brdima i stenama kud su prolazili. Na putu su, po noći, iznenada, sreli neke ljude, omalena rasta, obučene u mrka odela od vune, runa, oružane kopljima i sekirama, a poneki i s tobocem strela, od kojih su se Grci u prvi mah uplašili, a koji su se, posle pozdrava pokazali vedri i pristojni. To su bili pogranični stražari, koji su nadzirali puteve i čuvali susedstvo od pljačkaških upada. U Strumici su, o Vaskrsu, gledali narodna kola, u kojima su igrali i stari i mladi. Za tri dana stigli su iz Strumice u Skoplje. Ovaj grad Grigori se učinio mali i on ga zove πολιχνιον. Ćesarica, koju pisac prikazuje kao najumniju ženu svog vremena, pošto je pred Grima bolno oplakala muža, pristala je, najzad, da se vrati. Jedan član poslanstva, Tornikije, imao je s kraljem posebne pregovore i odmah se, bez ostalog društva, vratio caru. M. Laskaris ima pravo kad misli, "da je potreba povratka ćesarice bila samo jedan izgovor, koji su savetnici Andronika starijeg upotrebili da pošalju poslanstvo u Srbiju. Jer se u to doba obe stranke, t. j. i stranka deda i stranka unuka spremale za rat". Rezultat tih pregovora beše savez između Andronika II i Stevana, koji je prema starom caru imao izvesnih obzira i radi njegova blagog postupka prema njemu za vreme izgnanstva u Carigradu.

    Posle jedne poduže krize, u Bugarskoj 1323. god. bi izabran za cara vidinski knez Mihajlo Šišmanović, zet kralja Milutina i kralja Stevana (po sestri). On je uspeo da u borbi s Grcima i grčkim štićenicima povrati Bugarskoj stare granice i da građanskim ratom oslabelu zemlju dozove sebi. Da to postigne dobro su mu bile došle vizantiske borbe između deda i unuka, od kojih je Vizantija patila nekoliko godina. Andronik mlađi, koji je uživao simpatije carigradske publike, uspeo je 1. februara 1325. god. da ga ded prizna kao svog suvladara. Iako je tim postigao svoj cilj, on se ipak nije zadovoljio. Nije na njemu ni njegovim pristalicama bila dovoljna opomena ovo jačanje Bugarske, ili još opasnije jačanje Turaka u Maloj Aziji, koji 1326. god. osvojiše Brusu i preneše tamo svoju prestonicu. Šta više, oba cara potražiše za svoje obračune pomoć susednih država; Andronik II uđe u veze sa Srbima, a njegov unuk s Bugarima. Srpska vojska, pod vojvodom Hreljom, bi upućena u Ser i Strumu, ali je ostala neaktivna, zadovoljivši se s nešto pljačke, kao svoj prilici s toga, što je dobro obavešteni Hrelja, kao prvi srpski vojvoda na granici prema Grcima, video da je aktiniji unuk nadmoćniji i bolje spremljen. Tokom zime i proleća 1328. god. mladi Andronik je zauzeo svu vizantisku Maćedoniju i Albaniju. Pristalice dedove mogle su se održati samo u gradovima oko srpske granice, u Melniku, Proseku i Strumici, gde su im Srbi ukazivali svoju pomoć. Kralj Stevan, koji je izišao s nešto vojske na granicu, nije se upuštao u borbe, iako su ga zavađeni Grci pozivali; on je, po Hreljinim obaveštenjima znao, da je vojska mladog cara bolja i da nema smisla bez veće potrebe, izlagati se udarcima. Kad je mladi Andronik osvojio Prilep, onda je grčki zapovednik Proseka, Mihajlo Asen, poreklom Bugarin, sam predao svoj grad Srbima, ne hoteći da ga preda protivniku svog starog cara. Toliko je bila velika mržnja između jedne i druge strane! Većina stanovništva i vojske pristajala je uz mladog cara pobednika, kome Carigrađani jedne noći otvoriše vrata prestonice. Stari car, u maju 1328. god., bi uhvaćen, nateran da se odreče prestola i upućen u manastir.

    Između Srba i novog cara Andronika III došlo je zbog svega ovog, a naročito zbog posedanja Proseka, do vrlo zapetih odnosa, upravo do rata, koji je vođen, istina, sa srpske strane kao neko pogranično četovanje. Srbi su, po Andronikovom odlasku iz Maćedonije, pokušali bili i da osvoje Ohrid. Car je, jedva oporavljen od bolesti, lično dojurio pod ugroženi grad i spasao ga, a Srbe je potisnuo i zauzeo i neka utvrđenja na granici. Ovakvo držanje Srba izazvalo je Andronika da se protiv njih reši na odlučnije mere. Saveznika za jednu veću ekspediciju on je našao vrlo brzo u bugarskom caru Mihajlu.

    Car Mihajlo od svog dolaska na presto nije bio dobro raspoložen prema Srbima. Za vreme Vladisavljeve akcije protiv Stevana on je imao izvesnih poteza, koji su nagnali Srbe da mu šalju posebno poslanstvo. Još više je ohladio prema njima, kad je pustio svoju prvu ženu Anu (u kasnijim izvorima zvanu Nedu), pa se oženio Teodorom, sestrom Andronikovom (1325. god.). Prirodno bi bilo, da je Mihajlo posle toga, držeći se svog novog šuraka, postao otvoren protivnik i starog Andronika i njegovih srpskih saveznika. On, međutim, nije bio pouzdan prijatelj nikom. Usred saveza on je jedno vreme ostavio svog šuraka, ušao u pregovore sa dedom i uputio u Carigrad 3.000 svojih ljudi, da pomažu starog cara protiv unuka. Kad oprezni starac nije hteo pustiti u grad bugarsku vojsku, opozvao je Mihajlo ispod prestonice i počeo s njom lično borbu protiv Vizantije. Njegova tašta, vešta i energična žena, uspela je da ga smiri sa mladim Andronikom tek pod pogodbom, da se čim pre obojica obore na Srbiju.

  13. #88

    Odgovor: Istorija Srbije

    Potiskivanje Bugara kao Srpskih takmaca

    3.deo
    Bugari su sa zebnjom pratili srpsko učvršćivanje u vardarskoj dolini. Oni su se, istina, često zaletali prema Trakiji i sanjali više puta o svom osvajanju Carigrada, ali su njihove težnje još češće imale kao konkretniji predmet Maćedoniju i pridobijanje njenog radnog slovenskog elementa. Srpsko širenje u tom pravcu pretstavljalo je prepreku, koju je trebalo otkloniti. Postojala je verovatno i težnja, da se, u društvu s Grcima, slomi srpska premoć, koja je postala očevidna. Car Andronik i Mihajlo lično su se dva puta sastajali, kod Andrianopolja i Sozopolja, i na tim sastancima utvrdili su svoj plan za akciju protiv Srba. Car Mihajlo je tokom 1329. i prve polovine 1330. god. činio ozbiljne pripreme za obračun sa Srbima. Kupio je za svoju vojsku tatarske i osetske najamnike, a utvrdio je i savez sa vlaškim knezom Jovanom Basarabom. Ni Srbi, naravno, nisu ostali skrštenih ruku. Obavešteni o bugarskim spremanjima i savezu, i oni su počeli nabavljati najamnike; Gregora pominje 1.000 "Kelta", a Kantakuzen 300 "Alamana", sve konjanika. 1. maja 1330. izišla je naredba kralja Stevana, kojom je zabranjivao Mlečanima uvoz oružja i robe u Bugarsku; sam se spremao vrlo živo. Pre nego bi došlo do borbe, koja je Srbima zadavala mnogo brige, Stevan je ponudio Mihajlu prijateljski sporazum, ali se njegovo poslanstvo vratilo bez ikakva uspeha.

    Bugari su krenuli na Srbiju u južnom pravcu, prema Strumi i Bregalnici, svakako s namerom da s te strane lakše dođu u vezu sa Grcima. Srbi odlučiše da preduhitre saveznike pre nego što im se sjedine vojske. Nadajući se Bugarima sa severa Srbi su se grupisali na dobričkom polju, odnosno na ušću Toplice u Moravu, hoteći da s njima svrše posao dok su još sami. Car Mihajlo, koji je pre upada u Srbiju išao s vojskom sve do Vidina, verovatno da tu prihvati tatarske i vlaške saveznike, pa onda okrenuo daleko prema jugu, prešao je srpsku granicu kod grada Zemlena, kod Strume. Čuvši za pravac bugarskog kretanja Srbi pohitaše da ih predusretnu. Na putu se kralj zaustavio u crkvi Sv. Đorđa u Nagoričinu i u manastiru Sarandaporskom. Na reci Kamenci sačekao je ostatak svoje vojske i stupio ponovo u bezuspešne pregovore s Bugarima. Tu su mu svakako stigle i vesti, da disciplina u šarenoj bugarskoj vojsci nije najbolja i da su se mnogi vojnici rasuli po okolini tražeći hrane. Kada su u zoru 28. jula 1330. god. stigla i poslednja srpska odelenja kralj im je dao mali odmor, a onda je pred podne kod Velbužda napao Bugare svom snagom. Broj srpske vojske, a verovatno tako isto i bugarske, iznosio je oko 15.000 ljudi. Srbi su se borili odlično. Naročito su se isticali vojnici mladog kralja Dušana, koji su bili vešti strelci; "oni su streljali sa obe ruke i nikako nisu grešili", kazuje savremeni srpski opisivač borbe. Zapadni najamnici, iskusni u borbi, jurnuše pravo tamo gde se nalazila bugarska carska zastava i sam car. Bugari su bili iznenađeni srpskim napadom, brzo se smetoše, i nagoše u beg. Sam car Mihajlo, koji je jedno vreme pokušavao da ih sredi, kaže i sam da se begom spase. Njegova nesreća beše potpuna. Na tom begu on je pao s konja, a srpska potera ga stiže, ubi i donese kralju Stevanu. Ovaj ga je dao sahraniti u Nagoričinu, u crkvi Sv. Đorđa. Razbijenu bugarsku vojsku Srbi su daleko gonili i mnoge sasekli; naročito se u borbi istakao mladi Dušan. Ostatke bugarske vojske izveo je brat Mihajlov Belaur (rumunski "Zmaj") u Mraku, u rodomirski kraj. Srpska vojska pošla je za Bugarima, u njihovu zemlju. Tu joj je stigla vest, da se car Andronik, koji beše pošao na Srbiju s juga i prikupljao vojsku u Pelagoniji operišući na granici, povukao sa srpskih međa, na glas o bugarskoj pogibiji. Srbi su sad nesmetano mogli da operišu u Bugarskoj. Uplašeni bugarski boljari sretoše, međutim, kralja u Izvoru kod Radomira i zamoliše za mir. Bilo je Bugara, koji su tom prilikom nudili kralju da se ujedine Srbija i Bugarska. Stevan je pristao na mir, vrlo povoljan po dojučerašnjeg protivnika. On je povratio na presto svoju sestru Anu i njenog maloletnog sina Jovana Stevana. Za svaki slučaj caricu je otpratio u Trnovo jedan odred srpske vojske. Inače, unutrašnju upravu u Bugarskoj kralj nije hteo da menja; sve vlasti i lica ostali su onakvi, kakvi su bili i pre poraza. U teritorijalnom pogledu Srbija se, isto tako, nije htela mnogo koristiti; u najboljem slučaju izvršena je samo ponegde ispravka granice.

    Srbi su ovom pobedom postigli vrlo mnogo. Bugarska je bila oslabljena i konačno svedena u svoje granice između Dunava i Marice, da se za čitav Srednji Vek nikad više ne usudi i ne uzmogne obrnuti prema vardarskoj dolini. Tom pobedom Srbija je sebi potpuno obezbedila posed Maćedonije i nesmetan izlaz na Egejsko More. Sa caricom Anom došao je u Bugarsku srpski politički uticaj; u Trnovu se od Velbužda stalno vodilo računa o držanju Srbije i njenim interesima. Ovom pobedom Srbija je za dugo razbila svaku novu mogućnost političkih saveza na Balkanu protiv sebe; nju više na Balkanskom Poluostrvu ne sme da izaziva i napada nijedna druga država. Svest o toj pobedi, tako davnoj ali tako važnoj, održala se u narodnoj poeziji sve do XIX veka. U pesmi Vukova Zbornika "Ban Milutin i Duka Hercegovac" peva se o pogibiji bugarskoga kralja Mihajla i o tom kako je car Stepan seo "u zemlju bugarsku" i "umirio zemlju Bugariju." U Bosni je, u zborniku B. Petranovića (III), zabeležena i druga pesma o "Caru Dušanu i kralju Mihajilu." U historiskom pogledu, po svom značaju i po svojim posledicama, pobeda na Velbuždu pretstavlja jedan od najkrupnijih datuma u našoj prošlosti Srednjeg Veka.

    Grčka vojska nije sačekala povratak Srba iz Bugarske, nego se s juga prebacila u Trakiju, da tamo iskoristi nevolju i uzgred opljačka dojučerašnjeg saveznika. Srbi su se, posle malog odmora, uputili i na jug, protiv njih i povratili su bez muke zauzeta mesta na granici. I u tom pohodu istakao se mladi kralj Dušan.

    Kralj Stevan (Uroš III) slavan je naročito po svojoj zadužbini, manastiru Dečanima, podignutim nedaleko od Peći, po kome je dobio i svoje ime: Stevan Dečanski. Narodne pesme s ponosom pominju taj još uvek potpuno očuvani manastir, koji je zidan od "kamena merdžanije," donošena tobože čak preko mora; manastir koji je lep "da ga lepšeg nema" i visok "da ga višeg nema". Gradio ga je Kotoranin, fratar Vita, za punih osam godina, 1327-1335. god., i uneo je u nj, sem poleta i snage, ukusne kombinacije romanskih zapadnih tradicija sa nešto istočnjačkih elemenata i dao mu je mnogo ornamentike i skulpture u belom mramoru. "Tehnička preciznost", kazuje Andra Stevanović, "može se takmičiti sa današnjom tehnikom". Dečanska hrisovulja, kojom je kralj dao bogate prihode manastiru od sela i ljudi, jeste najveća srpska povelja, i vanredno je značajna za proučavanje srpskog državnog života u Srednjem Veku.

    Ali kralj Stevan nije dočekao dovršavanje te lepe građevine. Kao što je imao tešku mladost, tako mu behu teški i poslednji dani. On je najtragičnija ličnost dinastije Nemanjića, koja je najveći deo života provela u žrtvi, bolu i patnji. Još kao dečko on je taoc kod Tatara; lišen posle majke na način koji je bio pun poniženja i za nju i za njega; gonjen od oca i dat dželatu na oslepljenje; svrgnut s vlasti od sina; a možda i umoren od svirepih protivnika. Protiv njega su ustajali i otac i brat i sin. Kao da ga niko nije voleo, ili se bar niko nije zalagao za nj. Teško je reći odakle sve to dolazi i da li u ponečem nije bilo i njegove krivice, ali on je doista bio mučenik. Kad bi uzeli da je za sukobe s ocem više krivice do Milutina nego do njega, to ne bi mogli reći sa sigurnošću i za poslednji sukob sa sinom mu Dušanom. Nastavljač spisa arhiepiskopa Danila kazuje bez ustručavanja, da Stevan, otac, "nenavist diže na svog sina". Ima mišljenja, da je tu mržnju izazvala druga žena kraljeva, Grkinja Marija, koja da je želela da obezbedi presto ili udeo u vlasti svom sinu Simeonu-Siniši, koga je dobila u braku sa Stevanom. Drugo tumačenje spora između oca i sina svodi se na politička neslaganja. "Jedan od glavnih razloga što je u leto 1331. god. izvedena nasilna promena na prestolu", piše St. Stanojević, što je zbačen kralj Uroš i na presto podignut mladi prestolonaslednik Dušan, valja tražiti u nezadovoljstvu, koje se pojavilo zbog promene, izvedene u Bugarskoj, kojom je suzbijen srpski uticaj tamo, i što su time, kako je srpskom javnom mnjenju u taj mah moglo izgledati, uništeni svi rezultati pobede kod Velbužda."

  14. #89

    Odgovor: Istorija Srbije


    Proterivanje Bugara kao Srpskih takmaca

    4.deo
    Koliko se danas zna, stvari su se razvijale ovako: već u jesen 1330. god. znalo se, da su otac i sin protivnici i da se spremaju na borbu, tražeći obojica izvesne pomoći od Dubrovčana. U proleće 1331. god. krenuo je kralj Stevan na Dušana, koji je živeo u Zeti, i prodro je do Skadra rušeći sinove posade. Tom prilikom potpuno je razorio Dušanove "palate mnoge divne", koje behu podignute na obali Drimca. Dušan se pred ocem povukao na drugu stranu Bojane. Na očeve pozive da mu se pokori i vrati nije hteo da se odazove, bojeći se, da otac ne postupi prema njemu onako, kao nekad Milutin prema Stevanu. Ipak, posle dužih pregovora, oni su se nekako izmirili vezavši se uzajamno "strašnim kletvama". Dušan je, iza tog, prešao u Trebinje, meseca maja, a odatle je, po pozivu, sišao u Dubrovnik i tu bio vrlo srdačno dočekan. Ali, započeta borba tinjala je i dalje. Kralj Stevan, sumnjajući na sina, tražio je od njega bezuvetno da mu lično dođe. Ne verujući ocu, koji je bio uporan, Dušan je nameravao da ostavi Srbiju i tako izbegne očevu gnevu. Ali njegova zetska vlastela, nezadovoljna upravom Stevanovom, stade otvoreno na Dušanovu stranu i diže s njim zajedno bunu. Neočekivano, oni stigoše pred Nerodimlje, gde se nalazio Stevanov dvor, spremni za borbu. Kralj je jedva uspeo da sam na konju, sa malo ljudi, pobegne u Petrič. Potera je odmah pošla za njim, uhvatila ga tu i predala Dušanu. Ovaj je, po savetu vlastele, čitavu očevu porodicu uputio u grad Zvečan, gde je imala biti čuvana. Odmah iza toga sazvan je državni sabor u Svrčin, gde Dušan bi priznat i ponovo krunisan za kralja, na Malu Gospojinu, 1331. god. Stari kralj Stevan nije dugo preživeo svoj pad. Umro je 11. novembra iste godine, i to, kako se čini po navodima nekih pisaca, nasilnom smrću.

    Nemire u Srbiji iskoristili su Bugari, da oteraju s vlasti nepopularnu kraljicu Anu. Za novog cara bi doveden sin kneza Sracimira i Mihajlove sestre, Jovan Aleksandar. Ali ne želeći toj akciji dati politički, antisrpski karakter, iako ga je verovatno u dubini bilo, Bugari su požurili da tu promenu prikažu, u glavnom kao više ličnu i unutrašnju stvar. Sam novi car Aleksandar živo je želeo, da u Srbiji ne dobije neprijatelja i radi toga je odmah počeo pregovore o tom, da se orodi sa Dušanom. I doista, već o Uskrsu 1332. god. izvršeno je venčanje mladog srpskog kralja i Aleksandrove sestre Jelene. Odnosi između zeta i šuraka postali su iza toga srdačni; Dušan je, bez ikakve bojazni od Bugara, mogao na široko da razvija svoje akcije i prema Grcima i prema Mađarima.

  15. #90

    Odgovor: Istorija Srbije

    Delo cara Dušana

    1.deo
    Mlečići, koji su predviđali skori rat s Mađarima i svojim starim suparnicima Đenovežanima, želeli su, da za iduće borbe nađu potpore kod Dušana. Radi toga je jedan njihov poslanik, praćen trojicom Dubrovčana, krenuo u Srbiju 6. aprila 1349. Mletačka želja je bila, da car Dušan dobije slobodne ruke, da bi mogao, nesmetan ni od koga, priteći u pomoć njima, u času potrebe. Poslanstvo je s toga trebalo, da, pored izvesnih svojih pitanja o pregovorima i carini, posreduje i za mir između Srbije i Vizantije i Srbije i Bosne. Kako od tog poslanstva nije bilo odmah povoljna odgovora, ban je poslao u Mletke svog kneza Ninoja da požuri stvar moleći troje: 1) da Republika posreduje kod cara, da se između njih utvrdi "ljubav, dobra volja i sloga"; 2) da mu obreče pomoć, ako bi došlo do čega povodom podizanja njegova novog grada, po svoj prilici Novog na ušću Neretve; 3) da Republika primi pod svoju zaštitu njega i njegova mesta. 16. jula rešeno je u Mlecima, da se odgovori banu, kako će se Republika odmah obratiti caru; ali su primećivali banu, kako im se čini nezgodno da on podiže grad na zemljištu, koje je još uvek sporno među njim i carem.

    Mletačko poslanstvo uspelo je da reši kod cara samo svoja pitanja. I Dubrovčani su izradili ukidanje novoodređene carine u Trebinju. U pogledu sporazuma s banom car nije imao nikakva novog razloga, da menja svoje ranije dobro poznato mišljenje; bez popuštanja banova pregovori će ponovo ostati na pređašnjoj mrtvoj tačci. Još manje je hteo Dušan da popušta u pitanju Vizantije. Zar da sklapa mir s njom sad, kad je ona očevidno u nazatku i da pred njim kao pobediocem već blešte u daljini kubeta samog Carigrada? Mesto da sklapa mir po predlogu Mletaka, Dušan misli da i sami Mleci treba da uđu u rat, da mu flotom pomognu osvojiti Carigrad i da za to dobiju nagradu bilo u Carigradu, čitav kraj Galate, bilo epirski despotat. Njegov poslanik, Kotoranin Mihajlo Buća, polazi u proleće 1350. god. s naročitom misijom, da taj carev plan podrobnije razvije pred mletačkim senatom i pridobije Republiku za nj. Mleci, zapleteni u sukobe s Đenovom, a i inače voleći da Carigrad drže slabi grčki carevi, kojima će njihova pomoć biti često potrebna, nego moćni srpski car, odbili su da uđu u taj savez. Njihova se vlada branila svojim obavezama prema grčkim carevima, odnosno sad prema obojici, i grčkom i srpskom, i izjavljivala da ne može bez nužde gaziti zakletve. Isto tako Mlečani su odbili i carevu želju, da se radi toga lično sastanu on i dužde Andrija Dandalo, u Dubrovniku ili na ušću Neretve.

    U jesen 1350. god., pored svih mletačkih nastojanja da se postigne sporazum, izbio je rat između Srbije i Bosne. Povod su dali Bosanci. Oni su češće pravili ispade na granici i vršili pljačke, od kojih je jedan upad u Konavlje, pred Božić 1349. god., bio većeg obima. U Dubrovniku se već tada mislilo, da bi to mogao biti povod za rat. Carev poslanik u Mlecima prebacio je 13. aprila 1350. Republici, da je Dušan na njihovo zauzimanje imao obzira prema banu, a taj je dobro zlim vratio i pljačkao i uzimao njegova mesta i zemlje, pa to čini i sada. S toga neka ga Republika opomene da vrati i nadoknadi štetu, inače će ban imati da oseti carevu osvetu. Mlečani su doista pokušali da posreduju, ali uzalud. Dušan je tražio vraćanje Huma, a ban Stepan nije hteo ni da čuje o tome. Caru je bilo, vele docnije vesti, pala na um i ova kombinacija: da njegov sin Uroš uzme banovu kćer Jelisavetu i da s njom dobije Hum kao miraz, da tako poštedi banovu osetljivost. Kad ban nije pristao ni na to, rat je postao neizbežan.

    Sam car Dušan, praćen caricom i mladim kraljem Urošem, krenuo je protiv bana, oktobra 1350. god., sa jakom vojskom i sa četiri lađe. Možda mu je došlo nešto pomoćnih četa i od njegove sestre, udovice Mladena Šubića. Dušanova vojska osvoji čitav kraj na ušću Neretve i pođe prema Cetini. Trogir i Šibenik pozdraviše cara i odlikovaše ga svojim poklonima. Upada u oči, da Dušan osvajanje Huma nije preduzeo iz Trebinjske oblasti, i da napad na Bosnu nije izvršio neposredno iz Raške, nego tim zaobilaznim putem. Nameće se s toga misao, da je taj Dušanov pohod imao i nekih drugih ciljeva. Možda je car hteo da davno izgubljene zapadne delove Huma svojim prisustvom opomene na staru pripadnost; ili je možda hteo da preduzme štogod i u korist oblasti Šubića i svoje sestre, što nam izgleda manje verovatno; ili je akcijom na toj strani hteo da življe zainteresuje Mlečiće za savez s njim. Dubrovački pisci kazuju, da se ban Stepan povukao u planine, a Dušan da je "ognjem i mačem" prodro do Bobovca. Srpski letopisi imaju o tom pogrešnu hronologiju, a beleže da je car "svu (Bosnu) povinuo poda se". Uz cara je, u ovoj borbi, pristao i izvestan broj bosanske vlastele, nesumnjivo pravoslavne i bogumilske, koja je bila protivnik verske politike banove. Usred opsade tvrdog bosanskog grada stigoše Dušanu nepovoljni glasovi iz Maćedonije i on, s toga, prekide dalje bavljenje u Bosni, svrati u Dubrovnik (oko 13. novembra) i odatle požuri da čas pre stigne na južno bojište.

    Kad je car napustio Bosnu, vratiše se banovi ljudi opet u svoje stare oblasti. 20. avgusta 1351. naredila je Mletačka Republika Šibeničanima, da vrate banu roblje, a ovaj njima da naknadi štete, da bi unapred mogli živeti u ljubavi; a 22. novembra pročitana je u dubrovačkom Velikom Veću banova poruka, da mogu njihovi trgovci dolaziti u njegove zemlje bez ikakva straha i tu trgovati kao u samom Dubrovniku.

Strana 6 od 13 PrvaPrva ... 45678 ... PoslednjaPoslednja

Slične teme

  1. Istorija SFRJ
    Autor Lady S u forumu Istorija
    Odgovora: 23
    Poslednja poruka: 11.07.2016, 10:21
  2. Istorija Windows-a
    Autor goldie u forumu Softver
    Odgovora: 1
    Poslednja poruka: 11.09.2011, 12:16
  3. Istorija neposlusnosti...
    Autor dankaBg u forumu Filozofija
    Odgovora: 4
    Poslednja poruka: 24.07.2010, 18:44
  4. Odgovora: 70
    Poslednja poruka: 12.06.2009, 15:27
  5. Istorija Jezika
    Autor dule_legenda u forumu Istorija
    Odgovora: 25
    Poslednja poruka: 17.12.2008, 22:58

Tagovi za ovu temu

Vaš status

  • Ne možete pokrenuti novu temu.
  • Ne možete poslati odgovor.
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoje poruke
  •