Istorija Srbije - Strana 13
Strana 13 od 13 PrvaPrva ... 3111213
Prikaz rezultata 181 do 186 od ukupno 186
  1. #181

    Odgovor: Istorija Srbije

    Preokret u držanju Srba


    3.deo
    Nesumnjiva je činjenica, da je krajem XVI i početkom XVII veka, pod uticajem hrišćanske zapadnjačke aktivnosti, srpski narod u Turskoj izmenio svoju politiku. Istina, još ne na celom području, ali ipak na više strana; i, što je najvažnije, u glavnom središtu srpskog duhovnog i političkog života, u Peći i njegovoj okolini, Makarijev pravac bio je napušten. Turci su bili iznenađeni srpskim držanjem i ogorčeni; u ogorčenosti su učinili i jedan postupak koji je bio čisto i neobično svetogrđe. Ako su dotle Srbi bili oruđe tuđe propagande i radili, u najboljim težnjama, i nehotice protiv sebe, njihova je dalja borba bila razumljiva reakcija na tursko držanje. Posle meteža od petnaest godina i teških stradanja oni su na kraju došli do uverenja, da su se i suviše izložili bez ikakve stvarne koristi, a izmenili su svoje držanje. Novi srpski patriarh vratiće se na staru liniju. Ali, mada u prvi mah besplodan, ovaj je pokret uneo u srpski život nova osećanja. Slobodarske težnje probudile su se u narodu i radile su od sad više pritajeno, ali stalno. Spaljivanje tela Sv. Save stvorilo je dublji jaz između Turaka i srpskog sveštenstva, koji se više nije dao premostiti. Tim momentima došle su i socialne nevolje. Istrošena dugim ratovanjima i naporima Turska je sasvim poremetila svoje finansije i morala je da iznalazi sve nove izvore za državne prihode. Trgovački neinventivna i bez pravog poleta, sa nerazvijenom trgovačkom flotom, ne zalažući se za što aktivniju produktivnost bogatih oblasti kojima je raspolagala, Turska je pribegavala najkomotnijem sredstvu pribavljanja prihoda tim, što je povišavala stare i udarala nove poreze. S toga vidimo, da zamire rudarska proizvodnja, da trgovina ne ulazi u smelija preduzeća, da seljak, ogoleo i nesiguran, u velikom broju napušta zemlju, pa ili prelazi preko granice, ili se sklanja u planinske, teže pristupačne, krajeve. Zemljoradnja ustupa pred stočarstvom i sve više ostaje zapustele i neobrađene zemlje. Da je to još više pojačalo hrišćansko nezadovoljstvo razume se samo po sebi; rajvetin i zulum postaju pojmovi koji dobijaju naročit izraz pogoršanog socialnog i pravnog stanja.

    Kao najvidnija posledica ove promene u političkom držanju Srba bilo je povećano iseljavanje iz Turske. Lika je krajem XVI veka zadavala mnogo jada pograničnim austriskim vlastima. Nju i Krbavu Turci su bili naselili Srbima i s planom su puštali njihove čete da haraju po susedstvu. Kad je osvojio Bihać Hasan-paša Predojević se požurio da u njegovu oblast što pre dovede srpske koloniste. Srbi su, u to vreme, na krajini i po turskoj granici činili Turcima velike usluge, koristeći se i sami njihovim osvajanjima. U austriskoj Vojnoj Granici Srbe su štitile, u glavnom, samo vojne vlasti, dok su im plemići i starosedeoci često puta zagorčavali život. U Turskoj bar s te strane nije bilo smetnje; oni su obično dolazili na zemljišta, koja su dotadašnji i posednici i kmetovi napuštali sklanjajući živu glavu. Razumljivo je s toga što su Srbi na turskoj strani bili aktivniji i što je ta aktivnost zadavala glavobolje na austriskoj strani. Ali od početka hrišćanskog pokreta stanje se vidno izmenilo. Već je A. Karolji dobro primetio, da je spaljivanje tela Sv. Save izazvalo preokret. God. 1600. naseljena je Srbima okolina Gomirja, a posle toga iselilo se oko 500 Srba iz okoline Bihaća u hrvatsku Liku. Bili su to većinom članovi plemena Krmpotića. Za njima su išli i drugi, iz tih oblasti i iz Like. Toga seljenja bilo bi svakako i više, da se nisu vlasnici, Zrinjski i Frankopani, svim načinima protivili da na njihovo zemljište dolaze ljudi, koji neće da budu njihovi kmetovi. Vojne vlasti su uzalud posredovale. Gomije je osamdeset godina ležalo pusto. Šta su vlasnici imali od njega? Međutim, naseljavanjem Srba pojačava se bezbednost granice. Zemaljski staleži doneli su ipak 1604. god. u Požunu odluku, da se ukine nepravda, da doseljenici ne plaćaju devetinu vlasteli na čijem se imanjima nalaze. Dvor je uspeo u toliko, što je odbio da Srbi plaćaju taj porez za vreme rata. Privilegije, koje je car Rudolf bio 22. aprila 1607., po predlogu nadvojvode Ferdinanda, potpisao za Srbe u Lici ostale su neposlate iz straha, da se tim, zbog gornjeg zaključka, ne bi došlo u otvoren sukob sa staležima. Protiv Srba je i kranjski zemaljski sabor. Kad je 1609. god. došla jedna nova grupa doseljenika iz Ribnika, iz Like, i kad se za nju tražila pomoć i smeštaj, on je odgovorio, da je od Srba bilo više štete nego koristi i s toga se predložilo, da se obustavi svako dalje primanje Srba na toj strani. Odseljenim Srbima svetili su se, uz to, i Turci upadajući među njih i pleneći im stoku. Takav jedan veći napadaj zabeležen je 1613. god. protiv Srba u Modruši. Gonjeni i netrpljeni Srbi su se i sami svetili kome su stigli, a poneki su i napuštali nova naselja i odlazili na razne strane, a ponajviše na slavonsku granicu, gde je stanje bilo mnogo snošljivije.

    U poslednjoj desetini XVI veka pojačala se i srpska imigracija u Slavoniju. Primer je dao orahovački vladika Vasilije. To doseljavanje pomagao je zapovednik hrvatske granice baron Johan Herberštajn, u sporazumu sa visokim vojnim krugovima. U glavnom su prelazili Srbi iz turske Slavonije u austrisku, u Rovišće, Koprivnicu, Poganac, Sv. Križ, Ivanić. Pre doseljavanja pogranične austriske vlasti davale su Srbima razna obećanja, da bi ih lakše pridobili na svoju stranu, ali posle doseljenja javljale su se iste pravne teškoće kao i u Hrvatskoj. Glavni vlasnik u tim oblastima bila je zagrebačka biskupija, koja je branila svoje interese. Vojne vlasti zastupale su Srbe i odbijale su zahteve biskupije u glavnom onim istim razlozima, kojim su ih branile i u Hrvatskoj. Prema Srbima one su bile u obavezi, jer su im ranije obećavale da neće biti ničiji podložnici. Sem toga, one su se bojale da se razočarani Srbi ne vrate u Tursku i da tako ne imadnu dvostruku opasnost: ponovnu opustelost granice i razdraženo neprijateljstvo Srba s njihovim turskim pomagačima. "Doseljavanje Srba u austriski deo Slavonije", piše A. Ivić, "bilo je najintenzivnije od god. 1595. do god. 1600., a doseljavanje u Hrvatsku od god. 1600. do god 1611." Na početku XVII veka u tadašnjoj Hrvatskoj, u varaždinskom i karlovačkom generalatu, broj pravoslavnih duša, to će reći u pretežnoj većini Srba, cenio se na 60.000 duša.

    Borbe o odnosu posednika i srpskih doseljenika nisu prestajale. Posle sklopljenog mira s Turcima 1606. god. činilo se, da je prošla neposredna opasnost i da Srbe treba pritegnuti. I zagrebački biskup i velikaši tražili su od cara, da ispuni njihove zahteve. General Trautmansdorf i nadvojvoda Ferdinand zalagali su se za to, da se prema Srbima ima što više obzira. I uspeli su u priličnoj meri. Posle nekoliko uzaludnih pokušaja da dođe do uzajamne nagodbe kralj Ferdinand II, 7. avgusta 1623., uzeo je doseljenike pod ličnu zaštitu i obećao im, da ih u novim posedima neće niko smetati. Tim, istina, celo pitanje nije bilo skinuto konačno s dnevnog reda, ali je položaj Srba u znatnoj meri olakšan. Malo kasnije, 25. septembra (5. oktobra) 1630., dvor je odobrio Srbima poseban statut, koji je određivao njihovu unutrašnju organizaciju. Po tom statutu Srbi su dobili poseban položaj. Imali su, na čelu svojih opština, izabranog kneza, i svoje suce. Inače su svi, od 18. godine, imali služiti u potpunoj ratnoj opremi, u slučaju turskih napadaja. To je bila vrlo jevtina vojska, daleko jevtinija nego najamničke čete, kojima se tako često pribegavalo, i uvek relativno brzo pripravna. Uz to, obrađujući zemljišta na opusteloj granici Srbi su dizali privrednu snagu zemlje i tim i posredno i neposredno bili od koristi državi. "G. 1626.", piše dr. J. Mal, "kraljevski komisari cenili su ukupni broj uskočkih obitelji varaždinske granice na 1.200, a vladika je pak, Maksim Predojević, naspram Levakoviću tvrdio, godine 1641., da je u to vreme bilo u zagrebačkoj biskupiji oko 11.000 pravoslavnih kuća". General Trautmansdorf govorio je još 1613. god., da bi Srbi doseljenici "u slučaju pobune, mogli nastupiti sa većom moći nego cela Slavonija".

    U ovo vreme bilo je i velikog iseljavanja iz srednje Dalmacije. Za vreme borbi oko Klisa 1596. god. i posle njih okolnom stanovništvu svetili su se i Turci i Mlečani. Jedan narodni ustanak u tom kraju 1603. god. doveo je do smenjivanja turskog sandžaka Mehmed-bega, ali je taj čovek uspeo da postane bosanski paša, i da se, s tog položaja i inače, sveti svima protivnicima. To je izazvalo velike seobe i uklanjanja. Od 1603-1624. god. računa se, da se moglo iseliti do 10.000 kuća. Tada su opusteli manastiri Dragović i Krupa. J. Erdeljanović je svojim proučavanjima došao do rezultata, da je tada izvršena i seoba Bunjevaca na područje Bačke. Dr. R. Jeremić je utvrdio, da prezimena i narodne pesme Bunjevaca pokazuju, da su krajevi između Neretve, Vrbasa, Save, Kupe i Jadrana bili njihova najdugotrajnija etapa. I ostala proučavanja potvrdila su tu činjenicu. Bunjevačko stanovništvo, koje potiče iz zapadne Bosne i Hercegovine, povlačilo se najpre prema Dalmaciji, a odatle u dunavske oblasti. Naselili su se u oblasti Subotice, Baje i Sombora, iz kojih su se pre toga, 1598. god., mnoga srpska naselja sklonila prema severu, u okolinu Ostrogona. Sam naziv bunjevac čest je po celoj Dalmaciji i upotrebljava se samo za katolike. Etimologija reči još nije sasvim ubedljivo protumačena.

    U tim krajevima, u XVI i početkom XVII, dovelo je do velikih zapleta i pitanje uskoka. Iz početka, dok su i sami ratovali protiv Turaka, Mlečani su primali i pomagali uskoke, ali pred kraj XVI veka, kad su verovali da se stvari obrću protiv njih, Mlečani su im postali neprijatelji. I to ogorčeni. Za vreme borbi oko Klisa i posle njih oni su gonili ne samo njih, nego i svoje podanike, koji su bili s njima u vezi, pa čak i visoka sveštena lica, kao, na pr., šibeničkog biskupa. To je izazvalo osvete uskoka na svima stranama. Oni su ometali mletačku trgovinu i na kopnu i na moru, pravili drske zalete u mletačke luke, harali i pustošili gdegod su mogli. Njihovi protivnici zvali su ih s toga ljutito ,razza di ladroni, ali su priznavali da imaju simpatija u narodu zbog napadanja na Turske. U tom pogledu veoma je zanimljivo pročitati delo zadarskog nadbiskupa M. Minućia Historia degli uscochi i njegova nastavljača P. M. Paola. Austriske vlasti, kojima su uskoci bili jedna vrsta saveznika, pomagala su ih novčano i zatvarala su oči na izvesna njihova nedela. Mletački protesti, česti i ponekad vrlo energični, nisu mogli da izmene stvari. Austriski pokušaj da obuzda uskoke 1602. god. završio je formalnom bunom. Da bi im doskočili preduzimali su više mera. Nemajući pouzdanja u talijanske vojnike da se nose s njima, ni u Hrvate, koji im nisu bili sigurni, oni su protiv njih dovodili Arbanase. Prokazivali su ih i Turcima. Od god. 1597., kad su uskoci opljačkali njihove lađe u Rovinju, oni su protiv njih vodili prave hajke. Ne bez krupnih razloga. Uskoci su u leto 1605., u jednom retko smelom podvigu, doprli sve do Trebinja i Slanog, a zaleta do Neretve bilo je više puta. Naročito su se bili uplašili u Mlecima kad su čuli, da Španci nastoje dobiti Senj od Austrije kao bazu u severnom delu Jadranskog Mora. Tada su mletačke vlasti ozbiljno pokušavale da kupe taj grad od Austrije. Kad to nije pomoglo došlo je 1615. god. do blokade Senja i hrvatskog Primorja i na kraju i do pravog rata između Mletaka i Austrije. Rat je zainteresovao celu Evropu i stavio uskočko pitanje pred hrišćansku savest. Posredovanjem sa više strana ratovanje je završeno mirom u Madridu 1617. god., po kome je Senj morao biti raseljen.

    U narodnoj poeziji, koje je uskočke podvige pratila sa vidnim saučešćem, nema mnogo motiva i pesama o borbama s Mlečanima, jer se osećalo da ta borba između hrišćana nije mnogo simpatična. Senjanin Ivo, ili Ivo Vlatković, ne pamti se ni kao austriski kapetan, ni kao mletački protivnik, nego kao prvoborac protiv Turaka. To je bila sredina, u kojoj se, tada, nije pitalo za poreklo, i veru, nego se samo gledalo ko je bolji junak na teškom mestu prema opštem neprijatelju. Narodna pesma ne zna ni to, da je Senjanin Ivo 1612. god. u Karlovcu bio pogubljen za kaznu, što je opljačkao hranu iz carskih magacina i lađa. Očevidno, srpski pevač ne bi želeo da skrnavi pomen jednog junaka, s kojim bi zajedno morao da oskrnavi i čitavu grupu lica, koje je idealizovao i u kojima je gledao svoje osvetnike.

  2. #182

    Odgovor: Istorija Srbije

    Verski pokreti


    1.deo
    Zajednička ratovanja protiv Turaka približila su već poodavno razne hrišćanske narode Srednje Evrope. Ali kao da nisu mogla ni na našem ugroženom terenu da mnogo oslabe oštrice verskih protivnosti. Na zapadu ovo je bilo doba kad su verske borbe trovale sve društvene i državne odnose; god 1618. počeće, sav u njihovom znaku, strahoviti Tridesetogodišnji Rat, koji će prosto opustošiti dobar deo Srednje Evrope. Kod nas, na jugu, ova aktivnost protiv Turaka nosila je drugo obeležje. Ona je propovedana u znaku hrišćanske solidarnosti; u njoj su, prvi put tako javno, učestvovali kao vođe sveštena lica pravoslavnog i katoličkog kruga; i prvi put su, posle toliko vekova, naši ljudi ušli u neposrednije veze sa Rimom. Učinili su to u ogorčenju protiv turskog nasilja, u težnji da se oslobode njihova pritiska i sa uverenjem da će, oslobođeni imati daleko manje opasnosti s rimske strane. U rimskoj crkvi, od Tridentskog Sabora, oživela je neobično verska aktivnost s težnjama da se crkva reformiše i osposobi za nove zadatke. Tada je već ušao u program živ rad u turskim oblastima, među tamošnjim hrišćanima. Zavodu Sv. Jeronima u Rimu obraćana je naročita pažnja u vaspitavanju svešteničkog podmlatka za Jugoslovene. Bosanski franjevci sa Petrom Solinjaninom počinju 1596. god. svoju intenzivniju delatnost u Bugarskoj i u Ćiprovcu stvaraju važno kulturno središte. Ali naročito je imala da organizuje rad među nekatolicima Kongregacija ,de propaganda fide, koja je osnovana u Rimu 1622. god.

    Da bi pridobili Srbe, Bugare i Ruse za svoju državnu i crkvenu politiku u Rimu su apelovali na dva osećanja: na hrišćansku solidarnost, koja ima biti što dublja, i zatim na slovensku uzajamnost. Ova dotada nije bila s planom negovana, iako je postojala i dolazila s vremena na vreme do izražaja. Feudalni Srednji Vek nije vodio računa ni o užoj plemenskoj i narodnoj zajednici, a kamo li i o širokoj, u ono vreme skoro apstraktnoj, ali je zato ta svest o uzajamnosti postojala u izvesnim intelektualnim, a posebno crkvenim krugovima. Naši ljudi XVI veka odlazili su ne samo u pravoslavnu Rusiju, nego i u katoličku Poljsku. Hoteći da uvuče Ruse u saradnju sa Svetom Ligom, papa Kliment VIII u januaru 1594. naročito je preporučivao opatu Aleksandru Komuloviću, svom izaslaniku u severne zemlje, da ih potiče upozoravanjem na njihovu plemensku srodnost s Južnim Slovenima. U vezi s tom politikom počela se razvijati slavenofilska ili sveslovenska ideja i u nauci i u književnosti. Benediktinski opat Mavro Orbini objavio je 1601. god. svoje još i danas korisno delo Il regno degli Slavi, sa širokim pogledom i puno slavenskog rodoljublja. Dalmatinski književnici Petar Zoranić, Juraj Baraković, Ivan Ivanišević i drugi puni su slovenskog kulta i oduševljenja, ali najači izraz dobila su ta nova osećanja u dubrovačkog pesnika Điva Gundulića, koji je u svom Osmanu s oduševljenjem pozdravljao pobedu Poljaka nad Turcima kao pobedu Slovenstva i koji je podjednakom ljubavlju obuhvatao sve Južne Slovene i hrišćanske borce od Aleksandra Maćedonskog "Srbljanina" do Skender-bega. Odjeke tih shvatanja i oduševljenja nalazimo još u XVIII veku, u popularnom, iako književno nevelikom, Razgovoru ugodnom naroda slovinskoga Andrije Kačića Miošića.

    U Rimu se, s tim radom u vezi, nastojalo mnogo na tom da se izvrši i ujedinjenje crkava. Pregovori s patriarhom Jovanom dodirivali su i ta pitanja. Izvesni srpski crkveni krugovi bili su skloni da s papom stupe u bliže veze, iz onih istih razloga iz kojih su to činili i Grci XV veka. Želelo se oslobođenje od Turaka, pa ma i pod papskim okriljem, ako već ne ide drukčije. Jer se među našim ljudima verovalo, da je politička snaga papske kurije toga vremena bila daleko veća nego što je stvarno bila.

    Prvi srpski episkop koji je stvarno priznao srpsku uniju bio je Simeon Vretanja. Njega je za episkopa u austriskom delu zemalja Ugarske, Hrvatske i Slavonije bio 1607. god u Đuru posvetio izbegli korintski grčki arhiepiskop Kozma. Biće da naš svet nije bio zadovoljan tim postavljanjem od strane jednog grčkog mitropolita, kad je Simeon morao tražiti priznanje i od patriarha Jovana, koje je i dobio 1608. god. Ili nije bilo kanonski čisto postavljanje Simeonovo od Kozme, koji nije imao svog arhijerejskog sabora, niti sam svoje oblasti? U svakom slučaju za autoritet pećskog patriarha nije od male važnosti, što se njegova jurisdikcija tražila i priznavala i na području austriske carevine. Simeon, za koga ne znamo koga je porekla i kome je trebalo da on pravi taj zaobilazni i malo sumnjivi put do svoje eparhije, stupio je u veze sa zagrebačkim biskupom Petrom Domitrovićem, koji je sam poticao iz pravoslavne porodice. Pod njegovim uticajem Simeon je pristao na uniju i 1611. god. priznao papu. Od katoličkih vlasti dobio je dozvolu da obnovi njihov razrušeni manastir Marču i da tu bude njegovo episkopsko sedište. Vretenjin položaj posle toga u našem narodu nije bio lak. Zagrebački biskup tražio je stalno, da srpski naseljenici u Slavoniji po njegovim zemljama postanu njegovi kmetovi; drugim rečima, da priznaju neposredno njegovu fizičku a posredno i njegovu duhovnu vlast. Srbi su se tom energično opirali i Vretenjina duhovna akcija nije uspela dobrim delom zato, što je dobila taj socialni momenat.

    Na srpski patriaršiski presto posle smrti Jovanove došao je Janjevac Pajsije, dotadašnji novobrdski mitropolit. To je čovek koji je na čelu srpske patriaršije proveo najviše godina (trideset i tri) i koji je za nju učinio veoma mnogo. Posle neuspeha politike Jovanove očevidno je, da patriarh Pajsije nije mogao ići istim putem. On je, izgleda, bio drukčija priroda. Voleo je više unutrašnji red u samoj crkvi. S toga preduzima sve da crkvu oporavi i digne. Obilazio je svoju oblast i brinuo se da se obnove porušene i zapustele crkve, da se ukrase živopisom i da se snabdeju knjigama. Za njegovog vremena živopisano je najmanje 27 crkava i manastira, i to u svima krajevima, a prepisano, njegovom iniciativom, više rukopisa. On se i sam lično bavio književnošću. Napisao je, dobrim delom na predanju osnovano, žitije cara Uroša, koga je kanonizirao, i službu Stevanu Prvovenčanom. Pratio je i našu letopisačku književnost. Nastradao je, u dubokoj starosti, od jednog bivola u Budisavcima i umro je 3. oktobra 1647. sjutra dan pošto je bio ranjen.

    U maju mesecu 1620. god. skupio se u manastiru Gračanici neki "sabor", o kom inače ne znamo ništa bliže. Iste te godine 11. novembra 1620. pominje se i jedan sabor u Beogradu, na kom je učestvovalo mnogo glavara iz raznih oblasti Balkana, pa među njima i patriarh Pajsije. Ali akt o tom saboru ne izgleda ni malo pouzdan. U njemu se ponovo spominje onaj sumnjivi Jovan Renezi kao jedno od glavnih lica akcije, a i ostali navodi i lista učesnika puni su sumnje. U ovo vreme javlja se ponovo i fra Dominik Andrijašević, koji 1622. god. postaje skadarski biskup, ali koji je već posle dve godine morao napustiti svoju dijacezu i preći na "mostarsku", odnosno naronsku biskupiju.

    Savremeni izveštaji donose dosta pojedinosti o tom, kako je u XVII veku katoličko stanovništvo osetno nazadovalo u unutrašnjosti Turske, i to manje u korist islama koliko u korist pravoslavlja. Sima Milutinović izneo je u svojoj Istoriji Crne Gore, da je cetinjski vladika Ruvim preveo u pravoslavlje Kuče, Drekaloviće i Bratonožiće. Ruvim je bio savremenik Pajsijev i sedeo je dugo na vladičanskoj stolici. Njegovu aktivnost potvrđuju i rimski izveštaji. Među Bjelopavlićima bilo je 1633. god. svega još 200 katoličkih kuća, a 1635. god. među Zetom i Moračom broj katoličkih duša nije prelazio mnogo preko hiljade. Piperi, koji su još 1610. god. smatrani skoro svi kao katolici, postali su isto većim delom pravoslavni. U Popovu do 1627. god. od 12 crkava katoličkih 7 je prešlo u pravoslavne ruke; sličnih pojava je bilo i u okolini Trebinja. Ima isto tako vesti o prelasku katolika u pravoslavlje u Sremu, oko Rume i Mitrovice. Glavni razlog za to bio je taj, što katoličko više sveštenstvo u većini nije smelo da živi pod Turcima, nego se zadržavalo mahom u susednim hrišćanskim zemljama. Mnogo izveštaja govori o tom, kako puk po više godina nije video sveštenika među sobom. A bez neposrednog nadzora i stalnog održavanja veza stvari su prirodno morale ići na gore. Bosanski franjevci, koji su inače snosili sve tegobe sa svojim narodom, nisu van bosanskog područja bili rado viđeni, a i njihovom ponašanju u Bosni stavljali su papski vizitatori teške prekore.

    U ovo vreme, 1619-20. god., zabeleženo je i turčenje katolika u većim masama. U okolini Prizrena tih je godina preko 3.000 duša primilo islam, a oko Sutjeske, u Bosni, 6-7.000. Među Bjelopavlićima prešlo je 90 porodica.

    Na drugoj strani, u zemljama habszburškim, gubili su pravoslavni na račun katolika. Postupak vladike Simeona Vretanje samo je uvod u sistematsko prevođenje pravoslavnih u unijatske redove i u katoličanstvo. Vlasti su ometale prelazak srpskim sveštenicima, kako bi narod, obezglavljen, lakše primio katoličke i unijatske dušobrižnike. U tom smislu izdao je naredbe i sam car Ferdinand 1638. i 1642. godine. Tako se moglo dogoditi, da skoro svi žumberački uskoci vremenom prime uniju, kao i uskoci po Slovenačkoj. Mnogo katoličenja vršeno je i po Lici. Protestantski pokret nije zahvatio oblasti u kojima su Srbi živeli u gušćim naseljima, iako je bilo izvesnih težnja u tom pravcu. Ali je u narodu ipak postalo ime lutora kao oznaka za teške bezbožnike. U Turskoj katolici su obratili naročitu pažnju Južnoj Srbiji. U njoj su 1658. god. biskupiju u Skoplju podigli na stepen arhibiskupije, da bi pojačali revnost njenog sveštenstva, ali ni ta mera nije mogla zaustaviti opadanje njihova broja. U Boki i po Dalmaciji trudile su se crkvene vlasti da pravoslavne privedu katoličkoj crkvi, ali im uspesi nisu bili značajni, jer im mletačka vlada nije išla na ruku.

    Odnosi između pravoslavnih i katoličkih prvosveštenika bili su nejednaki. Iz Rima se težilo i tražilo, da verska aktivnost donese nekog ploda, pa su nastavljani odnosi s izvesnim licima iz srpske jerarhije. Kod pravoslavnih bilo je velikog kolebanja. Ima dosta tužbi koje govore o tom, kako oni zlostavljaju katolike i kako prave nasilja katoličkoj crkvi tražeći od njih prireze i danke. Drugi su tražili dodira s Rimom, ali veoma rezervisano. Patriarh Pajsije nije hteo da izlaže ni sebe ni narod. Godinama nema nikakvih poruka za Rim. Glavni radnik bio je jedno vreme samo cetinjski vladika Mardarije sa svojim kaluđerom Visarionom. Kongregacija za propagandu uputila je s proleća 1640. tog Visariona sa misionarom Franciskom de Leonardis, da sa patriarhom raspravljaju o izvesnim razlikama u crkvi i da mu donesu rimsku knjigu o opštim saborima. Patriarh je ostao pri shvatanjima pravoslavne crkve u čuvenom i mnogo raspravljanom spornom pitanju, da Sv. Duh ishodi od Boga Oca, a ne i od Sina (,filioque). To je, kao što se zna, bila jedna od osnovnih dogmatskih razlika između obe crkve još od vremena starog razlaza, i nije se dala nikako prebroditi. Međutim episkop Mardarije je ušao u veze sa Rimom i priznao rimsku crkvu kao "mater svega hrišćanstva" i papu kao vrhovnog poglavara. Iz Rima su tražili od Mardarija da utiče na patriarha, kako bi i on promenio svoje mišljenje. Između patriaršije i Rima razvila se prepiska o tumačenjima Svetog Pisma, ali bez uspeha za rimsko gledište, iako su s te strane gledali da utiču na Srbe pozivajući se na Grke i njihov pristanak na Fjorentinsku uniju. Uz Rim je pristalo, priča se prema jednom sasvim nepouzdanom izveštaju, do 1648. god. nekoliko stotina sveštenika i tri vladike, ali to ne izgleda nimalo verovatno. Izveštaji o tom potiču od zainteresovanih lica, koja su se htela prepoznati ili izvući neke koristi. Duh avanturista i falzifikatora trajao je celog XVII veka. Koliko je samo lažnih vladarskih diploma ostavljeno u to vreme i koliko lažnih rodoslova.

    Papa je bio poslao patriarhu Pajsiju arhijerejsku mitru uz jedno svoje pismo nadajući se da će ga konačno pridobiti. Ali je stari patriarh dobijene stvari zatvorio duboko u sanduke i nije ništa preduzimao.

    Tek posle njegove smrti postala je propaganda aktivnija. Na crkvenom saboru u Morači, držanom 1. februara 1648., kad je za patriarha bio izabran Gavrilo Rajić, donesena je odluka da se nastave pregovori s rimskom crkvom. Imalo se pregovarati na onoj istoj osnovi, na kojoj su vođeni pregovori i u Ukrajini i Beloj Rusiji. U ime kurije došao je u Moraču ruski knez Jovan Vasiljević Šujski, koji se bio izbavio iz ruskog ropstva. Drugi njegov pomagač bio je ukrajinski monah Pavlin Demski, koga je kurija odredila za učitelja u školama, koje su se imale otvarati među Srbima. Prvu takvu školu, sa pravoslavnim i katoličkim đacima, otvorio je Demski u Kotoru. Među Srbe u Hrvatsku i Slavoniju bio je upućen holmski biskup Metodije Terlecki, koji je delao od 1628-1644. god. Kurija je radila s planom, ali ipak bez uspeha.

    U Crnoj Gori nastavio je Mardarijevu politiku njegov bivši saradnik Visarion. O držanju hrvatsko-dalmatinskog vladike hadži Epifanija vesti se ne slažu, ali ima pomena, da se i on odlučio za uniju.

    Međutim, naši izvori ne govore o tim pokušajima i pregovorima. Znači, dakle, da o njima široki narod nije znao mnogo ili ne bar ništa pokretno. Postoji, istina, pričanje, da su Crnogorci kamenovali vladiku Mardarija, ali za to nema nikakve potvrde u izvorima. Upada u oči da vladike iz Srbije i Bosne ne uzimaju uopšte nikakva učešća u svim tim pregovorima i da se cela akcija vodi u Crnoj Gori, južnoj Hercegovini i oko Peći. Katolički pisci pominju, istina, unijatske zaverilce naših nekih manastira kao Mileševa, Žitomišljića, i dr., ali mi ne znamo koliko su one autentične. Bilo bi doista čudnovato, da o tom pokretu, ako je bio tako ozbiljan, nema nikakva traga u toliko naših zapisa i natpisa ili letopisa ili drugih spomenika. Očevidno je, da je bio samo površinski i diplomatski, shvaćen kao potreba jedne političke situacije, koju je trebalo kao takvu iskoristiti. A da stvar nije ušla u narod vidi se najbolje po onim pokušajima i rezultatima preveravanja.

    Naš svet ovoga vremena više se okretao pravoslavnoj velikoj Rusiji. Tamo odlaze kaluđeri po milostinju iz svih naših oblasti; tamo su u XVII veku, do 1654., išla i četiri crkvena velikodostojnika, episkopi vršački Antonije, skopski Simeon, trebinjski Arsenije i kratovski Mihailo. U Rusiji srpski monasi XVI i XVIII veka, pošto bi podneli uobičajenu "čelobitnju", dobijali su lepe priloge u novcu, knjigama i sasudima, a mnogima je davano pravo da se mogu povremeno navraćati za nova darivanja. U Rusiji oni su nalazili kult pravoslavlja i oduševljavali se toržestvom crkve. Tamo su mogli dobiti obaveštenja i o ljutim borbama pravoslavne crkve protiv Poljaka i katolicizma i o rascepu u crkvi posle primanja unije od strane ruskih manjina u Poljskoj. Obnova kijevske mitropolije strogo pravoslavnog tipa, 1620. god., smatrala se kao velika pobeda. Novi ruski car Mihailo Romanov (od 1612. god.) bio je sin docnijeg patriarha Filareta i s njim je počeo tako da rečemo, crkveno-nacionalni kurs. Ti naši ljudi, koji su održavali veze sa Rusijom, nisu mogli biti pristalice katoličke orientacije. Naprotiv. Mogli su samo propovedati borbu protiv nje. U isto vreme rimska je kurija živo radila i među Grcima i postizavala je prilične rezultate. Čuveni naučenjak Lav Alacije bio je jedan od glavnih pretstavnika grčkih unijata. Ali je za to bilo i vatrenih protivnika, koji su, kao Ćiril Lukaris, i perom i rečju suzbijali rimski uticaj. Prva polovina XVII veka puna je kriza u grčkoj crkvi koje su javno i tajno izazivali rimski izaslanici, a naročito borbeni Isusovci.

    Da je opozicije bilo, i da je ona bila vrlo jaka, svedoče izvesne nemile pojave dovoljno. Patriarh Gavrilo bio je odredio kao svog izaslanika papi budimljanskog episkopa Pajsija. Ogorčen, Pajsija je odao samim Turcima njegov pridvorni kaluđer, 1651. god., našto su ga ovi umorili svirepom smrću, sasekavši ga živa. Turci su to učinili ne iz nekih verskih pobuda, nego što su držali da su po sredi izdajničke veze. Oni su od 1645. god. ušli u dugogodišnji rat s Mlečanima zbog Krita (Kandiski rat) i s toga su s velikim podozrenjem pratili kretanja naših glavnih ljudi. U toliko više, što su Mleča-ni rovili na sve strane, a naročito u Dalmaciji i Crnoj Gori. Pod njihovim uticajem Kuči su 1649. god. uzeli Medun, a Nikšići, Drobnjaci i Riđani prepadom su se dočepali Risna i predali ga Mlečanima. Pokret je zahvatio i Bjelopavliće. Mlečani su se prema Crnoj Gori ponašali kao neka vrsta gospodara-kapitalista, pa su, na pr., 1652. god. zatvorili cetinjskog kneza Ivana kad je ubio spahiju Martina Crnogorca. Da je zemlja stradala zbog tog rata svedoči jasno Gavrilo Trojičanin 1649. god., koji kaže, da su Turci "veliku bedu" činili svojim podanicima i da su danke uzimali "svakog dana". Čini mi se, piše drugi, "da ozlobljenje tad rodu hrišćanskom ne beše manje, nego li starom Izrailju u Egiptu." U Hercegovini je zapovedao Ali-paša Čengić za vreme ovog rata. On je skupio veliku vojsku, da bi mogao suzbijati Mlečane i njihove pomagače, a ta je vojska, kazuje se, pravila teške zulume. O njima govore podrobno, isto tako nepovoljno, i dubrovački izveštaji. "I verni i neverni", pisalo se, "koji imađahu imanja" bežali su na stranu, "ostavljajući sela i domove".

  3. #183

    Odgovor: Istorija Srbije


    Verski pokreti


    2.deo
    Turski pritisak osetio se, prirodno, i u crkvi. Primer vladike Pajsija bio je i suviše teška opomena. Novi sabor u Morači, 1654. god., pod pretsedništvom ariljskog mitropolita Jevtimija, tužio se na turske zulume i sumnje zbog ovih veza. Turci su govorili da Srbi traže na zapadu pomoći protiv njih. Crnogorski vladika Visarion bi proteran; čini se, da je i trebinjski Arsenije pobegao iz straha. Uplašio se bio i patriarh Gavrilo, pa je krajem 1653. prešao u Rusiju. Povod su mu dali pozivi vlaškoga gospodara da ga smiri sa susedima i sultanova naredba da ide i da to izvrši. Patriarh je jedva dočekao da se može ukloniti i u Rusiji je otvoreno priznavao da se bojao Turaka. Pavlin Demski javljao je u Rim, da je strah ovladao u srpskim redovima, a Francisko Leonardis nije krio da među Srbima prema Rimu postoji velika protivnost. Ipak je morački sabor pristao da se veze nastave, ali tražeći od Rima efikasniju pomoć. Sem jednog papskog namesnika oni su tražili, svakako po uputstvima Demskog, učitelje i štampariju "da nas napoite žedne učenjem svetim knjigama, kao što činite u Maloj Rusiji". Ali su, uz to, uputili i jedno pismo, tražeći da se pitanja verskih razlika i odnosa raščiste, pošto se u tom pogledu dotada nije moglo doći do saglasnosti. Taj sinodalni akt nosio je u Rim morački iguman Maksim. Akcija je, u toj sredini, imala, izgleda, nekog uspeha, jer se na nju poziva jedan izveštaj iz 1660. god., u kom se kazuje, da posredovanjem peraštanskog opata Zmajevića iguman Trebinjskog Manastira izražava želju da dođe u Rim. Zmajević je ukazivao na primer Moračkog bratstva. Iguman trebinjski Đirilo došao je u Rim početkom proleća 1661. god. sa pismom mitropolita Vasilija Jovanovića, kasnijeg popularnog ostroškog svetitelja, izražavajući tom prilikom odanost papi i tražeći od njega pomoći. Tražio je, u isto vreme, u ime mitropolitovo, da ga papa preporuči katoličkim glavarima u Hercegovini, da bi ga oni priznali za svog starešinu. Na taj način nadali su se ti krugovi ublažavanju verskih protivnosti i izvesnim koristima za svoju crkvu. Ovom prilikom čuli smo prvi put, da su naši monasi tražili u Rimu, da njihova dva mlađa sabrata budu primljena u neki tamošnji kolegij na vaspitavanje. Dotle su takve pitomce slali u Rim samo Grci i Ukrajinci. Papa Aleksandar VII odgovorio je 25. aprila 1661. mitropolitu Vasiliju s puno srdačnosti obećavajući mu pomoć. Njega i njegov trebinjski manastir on je, odista, još istog dana, preporučio pažnji Dubrovačke Republike. Odnosi između mitropolita i susednih katolika bili su posle toga više nego ispravni. Njegovim posredovanjem vratili su, na pr., 1668. god. pravoslavni katolicima crkvu Sv. Ilije kod Perasta. Trebinjski manastir dobio je bio izvesne materialne pomoći iz Rima, ali je izbegavao da se potpuno potčini rimskoj vlasti, nailazeći svakako na opoziciju. Od 1661. god. njegovi monasi nisu više dolazili u Rim, iako su imali od pape odobrene kredite za put. Tek tokom 1670/71. god. obratili su se ponovo za pomoć i oni i sam mitropolit, a preporučivao ih je sam biskup trebinjski fra Anton Primi.

    Srpska patriaršija doživela je ovih vremena težak potres. Patriarh Gavrilo bio je otišao u Rusiju, da se skloni Turcima ispred očiju zbog svojih veza sa Zapadom. Tim je, nema sumnje, izazvao podozrenje i prema sebi i prema crkvi. Nije utvrđeno čijom je iniciativom, još za njegova života, došlo do izbora novog patriarha Maksima, ali kako je on biran "u velikoj nuždi" to je vrlo verovatno, da su popunjavanje mesta mogli tražiti i Turci, ili naši ljudi iz straha od Turaka. Trebalo je tako desolidarisati patriaršiju s njegovim radom. Maksim se pominje kao patriarh od 1656. god. Ne znamo tačno koji su razlozi naveli Gavrila da se vrati iz Rusije; znamo samo da je to bilo na njegovu kob. Naši spomenici kažu da je bio oblagan na Porti, kako je s Rusima radio na ustanku protiv Turaka. Bilo te dostave, bilo ranije sumnje protiv njega, bilo sve zajedno, uticali su u Carigradu, da Gavrilo bude osuđen na smrt. Obešen je u Brusi i sahranjen 18. jula 1659. blizu vode Agiazme. To je najteža kazna, koja je dosad, u celoj našoj prošlosti, postigla jednog našeg tako visokog prvosveštenika.

    Da novi patriarh Maksim nije mogao posle toga ići njegovim tragom razume se samo po sebi. On je, koliko je to išlo, pokušao nastaviti mirnu liniju Pajsijeve crkvene politike prema Turcima. Prema katolicima hteo je, pomoću turskih vlasti, postići izvesne uspehe, ali nije imao sreće. U Livnu je 1661. god. jedva izneo živu glavu od razjarenog katoličkog puka, kad je, kako franjevački izvori govore, htio "da podloži sve karstianstvo od Bosne na svoi rit."

    I Carigradska i naša patriaršija imale su u to vreme kriza i druge vrste. Do visokih dostojanstava u crkvi nije se dolazilo uvek ličnom vrednošću, nego čisto mitom. Turci su uticali na izbore tražeći od pojedinih kandidata bogate "peškeše". Bez njih su se kod Turaka ovog vremena poslovi svršavali vrlo teško ili nikako. Dubrovački i mletački izveštaji donose o tom drastičnih primera. I naši crkveni dostojanstvenici morali su davati poklone u novcu, koji su iznosili do 2.000 dukata, i koje je, naravno, trebalo izvući iz naroda. S toga nisu retki protesti radi vladičanskih nameta, koji su ponegde, kao, na pr., u Sarajevu krajem XVII veka, dovodili do otvorenih sukoba. Samo, na sreću, u nas nije bilo onakvih primera, kao što je onaj patriarha Jeremije, koji je 1598. god. svog protivkandidata mitom dao poslati na turski kolac. Sredinom XVII veka i posle toga naši manastiri su morali da plaćaju Turcima velike namete, pa su bili prisiljeni neki od njih da zalažu svoje dragocenosti tuđincima, ponekad i inovercima. Jedan od razloga što su se ljudi obraćali i u Rim biće, pored težnje da pomoću s te strane dođu do slobode, još i u tim materialnim nevoljama. God. 1662. tužio se jedan naš pisar, da, kao tada, "takva tuga zemlji nikad nije izašla na Hercegovinu". Naročito su bili propišćali manastiri. Oni su stradali od turskih zuluma, ali i od hajdučkih prepada. Ovih godina spominju se češće stradanja i zarobljavanja kaluđera i otkupi za njihovo oslobođenje. Tako se može objasniti, što se ubogi i mali hercegovački manastir Zavala, koji je stradao 1663. god., pridružio akciji Trebinjskog Manastira. U vatikanskom arhivu čuva se pismo hercegovačkog mitropolita Avakuma, naslednika Vasilijeva, koji se 1672. god. sa zavalskim kaluđerima obratio papi. Samo, njegovo pismo, koje ima sličan formular i delimično isti tekst kao i pismo Vasilijevo iz 1671. god., nije isto tako, kao ni ono prvo, pisano od samih srpskih kaluđera. I stil i jezik i crkvena terminologija upućuju jasno na katoličku saradnju, ako ne čak i na njihove izvore.

    U isto vreme, 1661-2. god. stizale su tužbe u Zagreb i na druge strane protiv pravoslavnih vladara, koje su tražile da im se katolici podlože. U Bosni su morali da plate katolici patriarhu 5.000 imperiala; slično su ih pritezali i u turskoj Slavoniji. Na sporu u Sarajevu, gde je patriarhu pozlilo, fratri su pobedili 1669. god., ali ih je to stalo sedam tovara astri. God. 1675. tužili su se katolici i na Porti na postupke pećkog patriarha i njegovih vladika u Bosni i Hercegovini, koji su im ne samo tražili novac, nego ih još naterivali da čitaju evanđelje po njihovom obredu. Na posredovanje Dubrovačke Republike dao im je sultan ferman, koji ih je uzimao u zaštitu od tih i takvih zahteva. To, mislimo, dovoljno pokazuje, kako u radu nije bilo nikakva jedinstva i kako u pregovorima i celoj toj aktivnosti nisu podjednako mislili ni sami pregovarači. Rim je mislio da pridobije Srbe za uniju, a srpske crkvene starešine htele su da prošire svoju vlast i na katolike.

    U toj akciji trebalo je da učestvuje i Dubrovačka Republika, u kojoj je Tomo Natalić Budislavić, potomak jedne nevesinjske porodice, trebinjski biskup, inače zanimljiv avanturista, testamentom izrazio želju da se osnuje jedan kolegij za rad među susednim pravoslavcima i na jačanju katoličke vere. Njegova zadužbina počela je rad 1636. god., ali ga nije mogla da razvije, jer se dubrovačka vlada bojala od zapleta s Turcima i jer je zazirala od toga, da taj rad ne posluži nekoj tuđoj svrsi.

    U Hrvatskoj versko suparništvo dobilo je, kako smo videli, i socialan karakter. Marčanske vladike branile su dobijene povlastice srpskih doseljenika, a zagrebački biskupi zastupali su, i sami vlasnici, gledišta hrvatskih zemljoposednika. Da bi slomili srpski otpor biskupi su išli za tim, da ili verskom unijom pridobiju Srbe ili da sasvim ukinu vladičanstvo u Marči. U Vojničkoj Krajini, gde su bili, na granici, u većini pravoslavni, vladike su težile da svoju vlast prošire i na ostalo stanovništvo, kao što su u susedstvu postupali biskupi, gde su katolici sačinjavali većinu. To je, razume se, dovodilo do borbi i do omraze. General Herberštajn javljao je 1666. god., da je vladika Sava Stanislavić išao za tim, "da među Savom i Dravom dobije svetovnu i duhovnu vlast", ali je, očevidno nezadovoljan i pod uticajem crkve, preterivao i sumnjičio vladiku i ostale Srbe na sve načine. Gonili su se i jedni i drugi. Zagrebački biskup Benedikt Vinković zastupao je, na pr., gledište, da je pravoslavni vladika u Marči samo vikar biskupov i da mu mora davati izvesne prihode. Njegovi naslednici radikalizirali su posle svoj stav još više. Oni su tvrdili da je marčanska pravoslavna episkopija uopšte smetnja za širenje katoličke vere, a naročito su udarali na veze njenih episkopa sa pećskom patriaršijom. General Lesli je tačno video i 1662. god. izveštavao u Beč, da će pre doći do ustanka nego što bi svi Srbi pristali na uniju. Jednog svog sumnjivog sabrata, Simeona Kordića, koji je sve preduzimao da postane episkop u Marči, sami su kaluđeri manastira Lepavine i Marče, vezali i zatvorili. Možda bi katolička propaganda imala na toj strani, u ovaj mah, ipak nešto uspeha, da nisu Turci 1663. god. objavili Austriji rat i da austriskim zapovednicima opet nisu zatrebali srpski graničari. Da bi se oni zadovoljili imenovan je tad za marčanskog vladiku Gavrilo Mijakić, čiju su kandidaturu pomagala i braća Zrinjski, Nikola i Petar. Imenovanje je došlo posle dugog otpora katoličkog sveštenstva, koje je išlo čak do pretnje caru, da mu njegov ispovednik neće dati apsolucije, ako ispuni želju uskoka. Njihova opozicija uspela je bar u toliko, što Mijakića nije hirotonisao pećki patriarh nego moldavski mitropolit; ali je Mijakić, izgleda, ipak otišao i u Peć. Sem toga, bio je nateran da dade izjavu pokornosti papi i rimskoj crkvi i da se odreče pećske patriaršije kao duhovne vlasti i da se, uz sve drugo, prizna za vikara zagrebačkog biskupa. Mijakić je, istina, te izjave smatrao više kao formalnosti da bi došao do cilja, ali ih je ipak dao i čak je 1667. god. otišao i u Rim. Pred narodom nije smeo kazivati šta je sve uradio; sam je izjavljivao da bi ga njegovi ljudi kamenovali. Protivnici su, međutim, bili bezobzirni. Kad je god. 1668. izbila buna krajišnika protiv pukovnika Herberštajna čak su i vojničke vlasti naterivale uhvaćene ljude na uniju i preveravanje, a prozelitazma je bilo i pre toga, u više prilika. Herberštajn je zastupao načelo da nema jedinstva tamo gde nema jedne vere, i s toga je izveštavao u Beč, da na krajini neće biti sigurnosti, dok se ne istrebi pravoslavlje. S toga je pri ugušivanju bune postupao sa svom strogošću, na veliku radost i uz saradnju zagrebačke biskupije. I Mijakić je izgubio njihovu potporu, iako je stalno davao izjave lojalnosti i odanosti Rimu. A izgubio je za to, što nije hteo otvoreno raditi za uniju i što ipak nije hteo da raskida sve veze s pećkom patriaršijom. S toga je bilo rešeno da se ukloni s vladičanskog mesta, ali se ta odluka nije smela provesti u delo, da se ne bi uzbunili uskoci. A ovi su Beču bili u to vreme veoma potrebni iz dva razloga: da se ne bi pridružili Petru Zrinjskom, za koga se znalo da sprema prevrat, i da bi ih oni sami mogli iskoristiti protiv njega. Ima više vesti, koje govore o tom, da je Mijakić bio doista u vezama sa Zrinjskim i da ga je čak smatrao svojim duhovnim sinom. Kad se Zrinjski predao u Beču došao je na red i Mijakić. Kao povod za njegov progon uzet je slučaj paroha Pavla Zorčića. To je bio đakon vladičanski u Marči, koga je zagrebački biskup posle vaspitao u isusovačkoj gimnaziji i katoličkoj teologiji, pa ga postavio za župnika u Mijakićevoj diecezi. Toga Zorčića napali su jednog dana, u vladičinom prisustvu, neki kaluđeri i izazvali tuču s njegovom pratnjom. Herberštajn je na to, po višoj naredbi, u oktobru 1670., uhvatio i zatvorio Mijakića. Menjajući zatvore Mijakić je u njima ostao do smrti, 1686. god., a da mu se nikad nije dala prilika da bude izveden pred pravi sud. Svet je umirivan izjavom, da je učestvovao u zaveri Zrinjskog i K. Frankopana. Za njegovog naslednika postavljen je Zorčić, koji je bio otvoren unijat.

    Tako je naš XVII vek ispunjen skoro u cele tri četvrtine novim političkim i duhovnim borbama. Pored Turaka naši ljudi imali su da se nose i sa pretstavnicima rimske crkve, na čiju su saradnju pristajali s puno nade. Noseći se s katolicima tražili su ponekad pomoć turskih vlasti, a noseći se s Turcima uzdali su se na papu i zapadne sile. Tako se njihov odnos zaplitao bez izgleda na rešenje, koje bi donelo bar približno ono za čim su težili. To je tragika svih koji iz tame traže put na svetlost, pa moraju da pipaju na sve strane i da stalno posrću. Ali je glavno to, da se tražio put i izlaz, da se nije izgubila vera u sebe, i da se, ni u kakvim iskušenjima, nije skretalo sa onog pravca koji je narod, po nekoj unutrašnjoj snazi, sam sebi odredio nastavljajući tradicije svoje prošlosti.

  4. #184

    Odgovor: Istorija Srbije

    dajte mi podatke o bici na Plocniku 1386
    c'est en faisant n'importe quoi qu'on devient n'importe qui.

  5. #185

  6. #186

    Autor?

    Citat vlado kaže: Pogledaj poruku
    Potiskivanje Bugara kao
    Srpskih takmaca

    1.deo
    Kako je Milutin umro naglo, a kako, vrlo nepoverljiv, za života nije rešio pitanje nasledstva, to je odmah po njegovoj smrti došlo do borbe oko njegova prestola. Ni sam pogreb kraljev nije prošao na miru. Kad je mrtvo telo Milutinovo prenošeno u Banjsku da se tamo sahrani bilo je čitavih pljačkaških odreda, koji su hteli da otmu čak njegov leš.

    Borba o presto trajala je dugo i vodila se vrlo oštro; da Srbija nije bila doista jaka i očvrsla, mogla je zbog nje da ima znatnih neprilika. Kao naslednik Milutinov smatrao se njegov sin Konstantin, nekadašnji humski namesnik, koji se nije ničim isticao i koji, izgleda, nije bio od neke veće vrednosti. U lozi Nemanjića, rađenoj u Gračanici, verovatno poslednje godine Milutinova života, nema Stevana kao Milutinova sina, a naslikan je Kostantin. Ovaj se uz Milutina i Simonidu pominje i u barskom natpisu. Poslednjih godina, posle smrti kraljice Jelene i progonstva Stevanova, dobio je na upravu Zetu. Tu je proglašen za kralja, i tu je, u Skadru, kovao i svoj novac. To, što je on došao u Zetu iza Stevana, iako je bio stariji od njega (poticao je iz prvog Milutinova braka), i što je Milutin, mesto njega, pristajao na svoje šurake kao moguće naslednike, govorilo bi jasno za to, da ga Milutin nije cenio i da je uzeo u kombinaciju kad nije bilo drugog kandidata. Stevan koga su smatrali kao izlučena iz nasledstva zbog poništenja braka njegove majke i zbog toga, što se mislilo da je slep, stvorio je vrlo brzo svoju jaku stranku. Čim je čuo za očevu smrt, Stevan je zbacio zavoje s očiju, objavio da mu je Sv. Nikola povratio vid i spremao se da izbori svoje pravo. Ponudio je Kostantinu da podele vlast, a kad ovaj nije pristao počela je borba. Stevan je bolje stajao. Kostantinovo odbijanje da se nagode, Stevanovo mučeništvo, verovanje u čudesnu moć njegova isceljenja i njegovo slovensko poreklo po majci, osvojiše mu simpatije većine naroda. Konstantinova lična slabost ispoljila se i tom prilikom, kad nije mogao i razumeo da spreči Stevanov uspeh. Glavni klir napusti Konstantina. Na Bogojavljenje 1322. god. krunisao je arhiepiskop Nikodim Stevana za kralja, a njegova sina Dušana kao "mladog kralja." Stevan se posle krunisanja službeno zove Uroš III, pošto se Milutin zvao Uroš II. U borbi sa Stevanom Konstantin je bio savladan i uhvaćen. Pseudobrokar kazuje, da je bio ubijen vrlo svirepo. Taj prema Stevanu rđavo raspoloženi pisac kazuje, da je Stevan dao Konstantina "opružiti na jednom komadu drveta, pa mu klincima probi mišice i butine, pa ga onda raseče na dve pole, po sredini." U narod je, međutim, ušlo predanje, kako je Stevan iz njegove lubanje dao napraviti pehar.

    Drugi pretendent na presto beše Dragutinov sin Vladislav. On se, posle Milutinove smrti, izbavio iz tamnice i odmah istakao svoje staro pravo na presto. Uza nj pristade dobar deo vlastele iz oblasti njegova oca, gde je uprava Dragutinova bila u boljoj uspomeni od Milutinove. Vladislava je pomagao i mađarski kralj, a verovatno i njegov sestrić, bosanski ban Stepan. Sem toga, imao je posredne pomoći i od Bugara. Humski episkop Danilo, poznati stari pisac, slat je tim povodom u Trnovo i u Carigrad, da posreduje mir. S njim Stevan nije s toga mogao svršiti tako brzo kao s Kostantinom, iako mu, u Raškoj, od Vladislava nije pretila veća opasnost, niti je ovaj tamo morao da stvori neko moćnije uporište. Ratovanje se između njih oteglo sve do proleća 1324. god., u glavnom na severnim granicama, oko Rudnika. Na kraju je Vladislav, ipak, podlegao i savladan nije hteo da se sklanja u severoistočnu Bosnu, u taj kraj njegova oca, nego je otišao negde u Mađarsku, gde je i umro. Njegovo područje u Bosni poseo je tad definitivno bosanski ban.

    Ovim metežima u Srbiji najviše se koristio Stepan II Kotromanić, mudri bosanski ban, koji se vanredno vešto držao i u svima drugim krizama svoga vremena i koji je od dotle male bosanske države stvorio političkog činioca od značaja. On je, za vreme tih prestonih borbi, osvojio od Srbije gotovo celo humsko područje i dao Bosni širok izlaz na more. To osvajanje upotpunio je posle i u neretljanskoj krajini, iskoristivši katastrofu Mladena Šubića. Posle neuspeha Mladenova u ratu sa kraljem Milutinom ojačao je protiv njega pokret dalmatinskih gradova i neprijateljske vlastele. Osion, Mladen nije imao mnogo prijatelja; čak ni rođena braća nisu htela da idu do kraja s njim. Već 1319. god. odmetnu se od njega Šibenik, a naskoro i Trogir, našavši zaštite kod Mlečana. Sabor hrvatskih velikaša, koji je Mladen sazvao da bi na njemu stvorio raspoloženje protiv Mletaka, obrnu se protiv njega sama. Brzo bi čak stvoren savez između pobunjenih gradova i velikaša, da se skrši Mladenova moć. Tom savezu pridružio se, među drugima, i ban Stepan. Kad je kralj Karlo dobio vesti o tom pokretu, on je, nezadovoljan Mladenom i njegovom neveštom politikom, koja je dovela do mletačkog jačanja u Primorju, poslao slavonskog bana Ivana Babonića da dokrajči pobunu, a i sam se sa vojskom uputi u Dalmaciju. Mladen je bio poražen od svojih protivnika i na moru i na kopnu, kod Bliske. Kad je kralj Karlo stigao u Knin, skrušeni Mladen došao je preda nj s darovima i kao molilac. To mu je spaslo glavu; inače, kralj mu je oduzeo bansku vlast i odveo ga sa sobom kao zarobljenika iz Dalmacije, negde krajem septembra 1322. god. S Mladenovim padom Stevan je ostao jedini gospodar i ban Bosne. On se, u glavnom, verno držao uz mađarskog kralja, kao njegov vazal, i s toga je bez smetnje morao dobiti oblasti Dragutinova sina Vladislava. Zbog postignutih uspeha i mudrim ustupcima on je pridobio za sebe i ključkog kneza Vukoslava Hrvatinića, kome daje župe Banjicu i Vrbanju i gradove Ključ i Kotor.

    Za vremena bana Stepana Bosna se počela dizati i ekonomski. Trgovački promet s Dubrovnikom i Primorjem postao je življi. Kao u Srbiji i ovde eksploatacija rudnika donosi državi bogate prihode. S banom Stepanom počinje i kovanje bosanskog novca. Dok je ban Mladen kovao svoj novac oponašajući mletačke srebrene groše kao i Srbi, dotle je ban Stepan približio svoj tip novca dubrovačkom. Ima čak njegova novca, koji s jedne strane imaju bosanski, a s druge dubrovački natpis. Njih je ban Stepan kovao po dubrovačkim kalupima, možda s namerom da ujednači odomaćenu vrstu novca. Upada u oči, da u Bosni nema onako monumentalnih crkvenih građevina, kakve se u isto vreme podižu u Srbiji ili u Dalmaciji. Možda bi razlog za to mogli tražiti u nejedinstvenosti vere u zemlji i u čestim verskim sukobima, iako je teško protumačiti: zašto bar katolička crkva nije bila preduzetnija u tom pogledu, da lepotom i veličinom svojih hramova pravi utisak na bogumile i pravoslavne.

    Srpski gospodari iz Huma prešli su delimično pod vlast bosanskog bana, a delimično su se povukli na susedno područje trebinjskih drugova. Borbe na granici pretvorile su se u četovanje. Naročito strada stoka i trgovački karavani. Dubrovačka Republika krivila je za to ponajviše uglednu vlasteosku kuću Branivojevića iz Stona, koja je bila u vezi s porodicom Vojinovića, jednom od prvih kuća u srpskom kraljevstvu. Kad je Dubrovnik sam došao u opreku s kraljem Stevanom zlo se samo pojačalo. Dubrovački trgovci behu se u Ostrvici, na Rudniku, solidarisali s ljudima kralja Vladislava. Kralj Stevan smatrao je, da su to oni učinili u sporazumu sa svojom vladom i gledao je u tom, prirodno, akt neprijateljstva. S toga je verovatno da su napadaji pograničnih vojvoda Branivojevića i gatačkog Vojina bili njegov odgovor na taj postupak. Srbi su s povećom vojskom napali dubrovačku oblast i naneli joj grdne štete. Dubrovčani, u nevolji, poslaše dva građanina da umire kralja Stevana, a u isto vreme zamoliše i Mletačku Republiku da se zauzme za njih. Ova je to odmah i učinila, prekinuvši sve trgovačke veze sa Srbijom. Dubrovačke hronike spominju da se tom prilikom zauzeo za njih i ban Stepan. Do mira je najzad došlo 26. marta 1326. Dubrovčani su se posle toga svirepo osvetili Branivojevićima. Ovi su, i posle mira, nastavljali svoja pljačkanja, ali su doskora pali u dubrovačke ruke. Iako su bili ozloglašeni i svojevoljni, za Branivojeviće su se ipak, radi njihovih porodičnih veza, zauzimali i srpski dvor, i bosanski ban i vojvoda Mladen, rodonačelnik Brankovića, i vojvoda Vojin, tast Brajka Branivojevića, ali uzalud. Dubrovčani su baš ovog Brajka umorili glađu, držeći ga zatvorena u jednom kavezu, na javnu sablazan. Drugog brata, Branoja, osudio je srpski sud na smrt i kazna je izvršena u Kotoru, pošto su Dubrovčani podmitili sve uticajne ličnosti i silom sprečili njegovu majku da ode kod kralja Stevana i izmoli milost za sina.

    Posle propasti Mladena Šubića jedan deo hrvatske vlastele preneo je svoju mržnju na celu njegovu porodicu. Bilo je s toga za Šubiće dosta teških dana, iako se oni, još za vremena, behu izjasnili protiv postupaka svog nepromišljenog bratstvenika i čak delimično stupili i u savez protiv njega. Ban Stepan je stajao na njihovoj strani. U borbi protiv kneza Nelipića, pod tvrdim Kninom, 1324. god., stradale su uz Đuru Šubića i bosanske pomoćne čete. Dve godine docnije, kad je kralj Karlo opremio vojsku da skrha ojačanog Nelipića, kao nedavno bana Mladena, ban Stepan je išao zajedno s mađarskim kraljem, ali nisu imali velika uspeha. Bolje sreće beše Stepan u Primorju, gde je bez velika otpora zauzeo čitav kraj od Cetine do Neretve, izuzimajući jedini Omiš. To je, izgleda, bila naplata za pomaganje Šubića u ovim borbama.
    Molim, mogu li znati ko je autor ove Istorije?

Strana 13 od 13 PrvaPrva ... 3111213

Slične teme

  1. Istorija SFRJ
    Autor Lady S u forumu Istorija
    Odgovora: 23
    Poslednja poruka: 11.07.2016, 10:21
  2. Istorija Windows-a
    Autor goldie u forumu Softver
    Odgovora: 1
    Poslednja poruka: 11.09.2011, 12:16
  3. Istorija neposlusnosti...
    Autor dankaBg u forumu Filozofija
    Odgovora: 4
    Poslednja poruka: 24.07.2010, 18:44
  4. Odgovora: 70
    Poslednja poruka: 12.06.2009, 15:27
  5. Istorija Jezika
    Autor dule_legenda u forumu Istorija
    Odgovora: 25
    Poslednja poruka: 17.12.2008, 22:58

Tagovi za ovu temu

Vaš status

  • Ne možete pokrenuti novu temu.
  • Ne možete poslati odgovor.
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoje poruke
  •