Od kako znam za sebe, moji roditelji su bili dobrovoljni davaoci krvi. Koliko znam, to su postali kada je ujaku mog oca bila potrebna krv zbog lečenja, a kasnije su jednostavno nastavili da se nude vampirima. Kada sam postala punoletna, takođe sam počela da dajem krv. Ne, ne da bih izostala iz škole, ne da bih dobila dva dana plaćenog odsustva, ne zbog ne znam ni ja kojih privilegija, nego, eto, tako. Ja mogu i imam, a nekom treba. Dok sam radila u firmi koja je imala jak aktiv dobrovoljnih davaoca krvi o mojoj dobrovolji su se brinuli poglavice aktiva. Imali su evidenciju kad je ko dao i pozivali bi nas na svaka tri (kolege), odnosno četiri (koleginice) meseca sa pitanjem da li bi išli da damo krv. Pitani smo, ne terani. Od kako sam promenila firmu, priznajem, ne dajem toliko redovno, ali se ipak pojavim u Zavodu za transfuziju jednom u šest ili devet meseci (obično onda kada pročitam da je nestašica moje krvne grupe).
Da, naslušala sam se i ja priča koliko se plaća onima što daju krv u belom svetu. I da smo mi budale koji dajemo svoje zdravlje za džabe, a neko to debelo naplati, kako da meni ili nekom mom treba, neko bi sigurno tražio da se plati,... Svaka sumnja o ispravnosti mog davalaštva mi je nestala u doba kada mi se drago biće borilo za život. Imao je retku krvnu grupu. Otišla sam mu u bolnicu u posetu, on je primao transfuziju. Niko nas nije zvao, niko nam ništa nije tražio, jednostavno, njemu je trebalo i dobio je ono što mu je trebalo bez bilo kakvog maltretiranja porodice.
Dajete li krv bilo kome ko je treba? Da li bi dali krv samo ako treba vašem najrođenijem? Da li bi i za najrođenijeg tražili nekog drugog davaoca čak i da ste kompatabilni?
Zapravo, kakav je vaš stav o doborovoljnom davalaštvu krvi u Srbiji.
I za one neodlučne, evo linka da se informišu, možda i odluče.
Institut za transfuziju krvi Srbije, Vodič za davaoce krvi
Citat
dao krv i kada bude organizovano davanje u mojoj blizini ponovo ću dati, bez gore navedenih dilema. 
Treba stisnuti pa izvaditi krv. 
