NEROĐENOM ČITAOCU
Ti, žitelju budućih vekova
ljubitelju starina, jednog dana
otkrićeš antologiju stihova,
koja je nepravedno pokopana.
I ti ćeš biti pajac, po meri
epohe: u fraku i redengotu.
Nalakti se. Slušaj. Izaberi
iz prohujalog najzvučniju notu.
Šesnaes redova, krunisanih
nejasnom fotografijom... I podsmeh
koji prezire, stil ugroženih,
jednostavnost kao bedu, kao greh.
Sada sam s tobom. Ne znam da li si voljan
da primiš ono što daruje mrak.
Osećaš li promaju: hladan zrak
prošlosti... Praštaj. Ja sam zadovoljan.
1930.
*
Na godišnjicu smrti Dostojevskog
Vrtom ide Hrist sa učenicima...
Međ grmljem na sunčanom pesku
sav istkan paunovim očima
pasji leš leži nedaleko.
Režnjevi se bele ispod crna
nabora, svetkovina smrti,
smrad, prigušen mirisom tamjana,
s obližnjih, blagih, obamrlih mirta.
Naduven, raspada se leš gnjio,
pun sluzavih, lepljivih crvi...
Jovan odvrati pogled od strvi,
na šta se Matvej namrštio.
Reče apostolu apostol:
"Kakva smrt - takav život mu bi
tom psetu..."
Hrist je pak izustio prosto:
"Biseri - to su njegovi zubi..."
1921.
U RAJU
Duša, tek kad je smrt daleko
prepoznatljiv mi je lik njen:
iz provincije sam potek'o
čudak - u raju izgubljen.
U šumici drema anđeo -
divlje, paunasto biće.
Da bi raspravu zapodeo
zabodi u njeg štapiće
i kreni opet iz početka:
najpre - tvoj članak o njemu,
zatim... ali zbog koga, čemu
- čitanost je u raju retka.
Stojiš, zanemeo, zatečen
u tuzi i neverici:
o toj sanjivoj zverčici
sve ostade neizrečeno.
*
Kako nazvati taj svet ruže
- muzejom punjenih ptica?
I gledaš, kroz suze, moj druže,
bez imena i lica.
Berlin, 25.09.1927.
JOSIFOVE NAOČARI
Zagledan u sunčano popodne drvodelja stari
na svojoj tezgi zaboravio je naočari.
Spazio ih je dečačić jedan, s osmehom na licu,
prikrao se, potom utrčao u radionicu
i samo što je taknuo njihovo zamagljeno staklo
to svetlo koje vid raduje tminu je razmaklo.
1923.
*
Dan kao dan. Stala pamet. Produžava
se hladno i dosadno proleće.
Senka se nad danima naglo sužava -
a novo ridanje sa dna kreće.
Ne umem da tešim. A i čemu jecaj?
Nemoguće je izmoliti oproštaj -
nešto strasno nagoni mu šaku
da nas davi u tom strašnom mraku.
Itaka, 1951.
Vaš status
Citat
