Историјат Матице српске

Kада се, крајем 1824. појавио први број часописа Сербска летопис („за год. 1825. перва частица”) био је једино српско гласило. Већ првим бројем уредник Георгије Магарашевић и његови помагачи, познати научник, слависта Павел Јозеф Шафарик, песник Лукијан Мушицки, правник Јован Хаџић, потврђују српску и свесловенску оријентацију и остварују часопис завидне интелектуалне вредности и разнородности. Од почетка одлично вођен, тај часопис излази до данас, с прекидима 1835/6. када је Матичин рад био угашен, 1848/9. због ратног стања, за време Првог светског рата, када је свако српско обележје у Аустрији било забрањено и у време Другог светског рата, када је Матица своју активност угасила да не би била присиљена на колаборацију с окупатором.

Програмски гледано, Летопис је пролазио кроз разне периоде од чисто научног до чисто књижевног часописа какав је данас. Међу тридесетак његових уредника били су високо истакнути публицисти, писци, научници, јавни радници као што су Јован Хаџић, Теодор Павловић, Јован Суботић, Јаков Игњатовић, Јован Ђорђевић, Антоније Хаџић, Јован Бошковић, Тихомир Остојић, Васа Стајић, Никола Милутиновић, Живан Милисавац, Младен Лесковац, Бошко Петровић, Александар Тишма. Међу сараднике Летописа уврстили су се скоро сви водећи писци наше књижевности заједно са стотинама оних чија имена су остала у историји наше културе и науке, но на мање високим местима.

Танак слој тадашње читалачке публике није могао да одржи часопис тако озбиљно и амбициозно заснован. Издавач Константин Каулици запао је у материјалне тешкоће које су запретиле гашењем Летописа. У помоћ су прискочили грађани Пеште и Будима, где је тада било снажно средиште и материјалне и духовне снаге српског народа, а где су, крајем 1825, ударени темељи Академије наука, националне институције Мађара, што је могао да буде и углед и изазов за Србе. Свесни „да је Летопис у сваком смислу за сав србскиј род и за сав славенскиј народ важан и полезан” састају се њих седморица 24. јануара (5. фебруара) 1826. у кући трговца Јована Деметровића, родом из Далмације, најстаријег по годинама (47) и одлучују да преузму Летопис. Следећим даном датирано је Објављеније на Летопис србски за годину 1826. који ће се штампати старањем ових родољубивих љубитеља српске књижевности. На састанку од 31. I/12. II одлучили су да формирају друштво. Већ 2/14. II Јован Хаџић им је прочитао концепт правила и договорили су се да тај Основ, начисто преписан, потпишу за два дана и положе чланске улоге. То су учинили 4/16. фебруара 1826. трговци Гаврило Бозитовац, Јован Деметровић, Јосиф Миловук, који је покренуо акцију, Петар Рајић, Андрија Розмировић, Георгије Станковић и адвокат Јован Хаџић, који ће бити први председник. Потписали су се укруг, да нико не буде ни први ни последњи, изјављујући: „Ми доле потписани добровољно се слажемо и установљавамо једно Дружество као једно тело које равним (истим) и једним јединим духом за ползу (корист) и славу народну дише. Повод к заведенију овога Дружества јесте једина љубов и ревност (старање) к обштему благу, а намереније јест распрострањеније књижества и просвештенија народа србског, то јест, да се књиге рукописне на свет издају и распрострањавају и то сад, и одсад, без престанка за свагда.”


Oвде - тако, а не иначе - ОСНОВ И ПОДПИСИ ПРИЛОЖНИКА М.С



Иако су сви били становници Пеште и Будима, само један од њих, Бозитовац, рођен је у главном граду Угарске. Остали су завичајем из разних крајева где Срби живе - Деметровић из Далмације, Миловук из Трпиње код Вуковара, Хаџић из Сомбора у Бачкој, Розмировић из Карловаца Сремских, Станковић из Вршца, Рајић из Ковачице у Банату. У следећем седмочланом кругу су архимандрит манастира Крупе Герасим Зелић рођен у Жегару у Далмацији, двојица Бечлија, по један Новосађанин, Темишварац, Бајац, Осјечанин. У трећој седморци, учлањеној августа 1826, била су и двојица из тек ослобођене Србије. Нико мање до Обреновићи, Јеврем и кнез Милош. Та географска дисперзија чланова показује да није реч о уској, локалној, већ о општесрпској институцији.

Кнез Милош може се сматрати и првим добротвором јер је уплатио петоструко већи улог од осталих. Генијални државник и политички стратег одмах је схватио да је друштво које оснивају Срби у Угарској општесрпско јер су му чланови са разних страна где Срби живе, па је оно стога потенцијални кохезиони фактор нације, у културном смислу, а можда и више од тога. Он остаје члан Матице доживотно, па и активно, чак и после уписа у Матицу кнеза Александра Карађорђевића који га је сменио на власти у Србији. Два кнеза из две закрвљене династије у истој Матици, а подједнаки у третману без обзира на актуелну моћ, симболизују њена настојања да културним делатностима маргинализује политичке сукобе унутар Српства. Године 1845. у Матицу се уписао Његош, чиме се и династија Петровића нашла у заједничком колу.

Чим је имала чиме да се похвали, Матица успоставља 1830. прве своје спољне институционалне везе: са Народним музејем у Пешти (14. I), Царском библиотеком у Бечу (10. III), Библиотеком у Прагу (9. V) и Императорском академијом наука у Петрограду (8. XI), шаљући им двадесетак дотадашњих томова Летописа и пет књига свога издавачког програма. Узвратила је Руска академија пробраном библиотеком од четрдесетак својих актуелних и веома вредних књига.

Унапређењу Матичине делатности много је допринео Теодор Павловић, уредник Летописа од 1832. и први формално изабрани секретар Матице српске (1837-1854). Жељом да од Матице начини јаку и угледну националну установу, он привлачи у њу прваке нашег грађанства, па и племства. Први у импозантном низу од око деведесет добротвора и задужбинара који ће уследити после кнеза Милоша и првог Текелијиног дара 1833. био је Јован Нако, велепоседник и племић с предикатом Великосентмиклушки. Он оснива фонд „за популарисање српске књижевности” подаривши 1837. пет хиљада сребрних форината.

Годину дана после Накиног дара, почиње права Текелијина ера Матице српске. Овај велики племић, царски саветник, с предикатом од Визеша и Кевермеша, „из једне једине љубови миломе ми роду”, основао је знаменити Текелијанум. На седници Матице српске 21. августа 1838, ту кућу у којој се седница држала, председавајући Сава Текелија предаје под надзор Матице за сврхе ђачког дома, али и за потребе Матичиног рада. У дом је одмах примљено 12 питомаца, а тај број је касније умножен на 20 једновремених корисника дома. Текелијанум је постао стециште младих интелектуалних снага, заједно са Матицом центар важних културних акција.

Матичина метода националног окупљања осведочила се као изузетно ефикасна, тако да она постаје парадигматична за слична удружења других словенских народа. Чеси су основали своју Матицу већ 1. јануара 1831, у Загребу је основана 1842. Матица илирска која ће се после 1874. звати Матица хрватска, Матица лужичкосрпска основана је 1847. у Будишину (Баутзен), у Љвову се 1848. оснива Матица галичко-руска, Матица моравска зачела се 1849. у Брну, Матица далматинска обједињавајући и православне и католике оснива се у Задру 1862, Матица словачка после дугогодишњих припрема почиње да ради 1863. у Турчанском Светом Мартину. Годину дана касније настала је Матица словеначка у Љубљани, Матица опавска основана је 1876. у Шлезији, у Љвову 1882. настаје Матица пољска.

Нове развојне подстицаје Матица стиче пресељењем у Нови Сад 1864. године, а убрзо потом почиње да издаје још један часопис, Матицу (1865-1870), којим издваја из Летописа белетристику и омогућује члановима Уједињене омладине српске с обе стране Саве и Дунава да интензивније шире своје књижевне, али и национално-политичке ставове.

У последњој четвртини XIX века, па све до Првог светског рата развија се у Матици ефикасна просветитељска делатност. Посебно увођење серије од преко 160 „Књига за народ” (1885-1932) које су са Календаром Матице српске биле свима приступачно поучно штиво, па су се шириле и читале у великом броју примерака.

Крај Првог светског рата ослободио је Матицу туђинских стега, али осиромашену ратним наметима и контрибуцијама, заменом новца и аграрном реформом.

Уследиће потом дуготрајна осека у раду да би се тек уочи Другог светског рата почеле јављати нове, млађе снаге са жељом за променама.

После Другог светског рата Матица је постала веома успешна институција највиших интелектуалних слојева (чланови сарадници), а њена делатност усмерена је ка крупним интересима српске културе, нарочито у погледу језика и књижевности, али и у погледу других хуманистичких, па и природних наука.

За културу у СФРЈ био је прворазредан догађај доношење тзв. Новосадског договора о српскохрватском језику што је резултирало јединственим Правописом и Речником српскохрватског књижевног језика чије је издавање започето као заједнички пројекат Матице српске и Матице хрватске, али је ова друга после другог тома одустала од речника, као и од правописа. Матица српска је довршила речник у шест томова са непромењеном концепцијом. Након распада СФРЈ Матица је објавила нови Правопис српскога језика (1993) и организовала рад на изради једнотомног Речника српскога језика.

Библиотека Матице српске је најстарија српска библиотека националног значаја. Њени спонтани зачеци сежу до 1826, до првих издања Матице, који се од тада чувају, па и размењују и чине магнетно језгро будуће библиотеке. Од 26. августа 1838. године она није само интерна већ и доступна спољним корисницима.

Од 1948. Библиотека Матице српске постаје централна библиотека Војводине и почиње да прима обавезни примерак са територије Србије, а од 1965. са територије читаве СФРЈ. Уз свог оснивача, Матицу српску, осамостаљује се као установа 1958, али са тесним функционалним и правно-статусним везама са Матицом, у њеној згради и са њеним именом.

По броју публикација које чува Библиотека Матице српске је друга библиотека у Савезној Републици Југославије. Има преко 3.000.000 публикација: око трећине тога броја су књиге, остало периодика (близу 30.000 наслова) и посебна библиотечка грађа. Веома је богата збирка рукописних књига (близу 600) почевши од примерака из XIII века. Међу њима се налази добро познати драгоцени Матичин апостол. Штампани фонд обухвата и 16 инкунабула, књига штампаних у XV веку, међу којима је за нашу културу најзначајнији Октоих првогласник, најстарија ћириличка, јужнословенска књига отиснута 1493/94. у штампарији Ђурђа Црнојевића на Цетињу.

Иницијативом Теодора Павловића зачиње се Српска народна збирка или Музеум у Матици 1847. Године 1947. одлуком тадашње власти Музеум Матице српске послужио је као језгро новоснованог посебног Војвођанског музеја, а пинакотека постаје посебно одељење Матице, да би се 1958. Галерија Матице српске издвојила у данашњу зграду као посебна Матичина установа.

Данас се број експоната што у сталној поставци, што у депоима Галерије ближи десетој хиљади. Она има углед најдрагоценије збирке српског сликарства и графике XVIII и XIX века.

Повећан обим издавачке делатности определио је Матицу да 1953. заснује Издавачко предузеће и на њега пренесе издавачку делатност ширег спектра, задржавши у оквирима својих одељења научна и сасвим некомерцијална издања.

Међу издавачима у земљи Издавачко предузеће Матице српске одликовало се смишљеним програмима неговања савременог домаћег стваралаштва, па су настале колекције „Данас”, „беле књиге” поезије, „беле књиге” књижевне историје, колекција „Српска књижевност у 100 књига” (са Српском књижевном задругом), „Српска књижевна критика” (са Институтом за књижевност), сабрана дела Вељка Петровића, Исидоре Секулић, Јована Јовановића Змаја, Јаше Игњатовића, Лазе Костића. Издавачко предузеће је посебну пажњу поклањало и књижевностима народа с којима Срби живе, па су настале библиотеке „Словеначка књижевност” (30 књига), „Македонска књижевност” (10 књига), „Из књижевности Мађара у Југославији”. Светска књижевност негована је не само појединачним издањима него и колекцијама „Популарни романи”, „Светски писци”, „Античка књижевност”, сабрана дела Емила Золе, Ивана Тургењева, Томаса Мана, Перл Бакове, Ернеста Хемингвеја. Велики успех имала су сабрана дела Зигмунда Фројда и Карла Густава Јунга.



Матица српска