Česlav Miloš (Czesław Miłosz)

[DrinChe]

HRONOLOGIJA ŽIVOTA I DELA ČESLAVA MILOŠA


1911. - Rodio se 30.juna u Šetejnjama ( Kjejdanski srez u Litvi) od oca Aleksandra i majke Veronike.

1921. - Upisuje se u Gimnaziju "Zigmunt August" u Vilnu.

1929. - Upisuje Pravni fakultet Univerziteta "Stefan Batori" u Vilnu.

1930. - U listu Alma Mater Vilnensis objavljuje dve pesme, Kompozicija i Putovanje, koje označavaju početak njegovog pesničkog rada.

1931. - Miloš je jedan od osnivača književne grupe " Žagari" (Suvarci), koja će odigrati važnu ulogu u poljskoj međuratnoj poeziji. Član je Kluba skitnic� i učestvuje u studentskom pohodu Zapadnoj Evropi; prvi put stiže u Pariz gde upoznaje svog rođaka Oskara Vladislava Miloša, priznatog francuskog pesnika.

1933. - U izdanju Kola polonist� Univerziteta "Stefan Batori" u Vilnu objavljuje svoju prvu pesničku zbirku, Poema o ukočenom vremenu. Sa Zbignjevom Folejevskim priređuje Antologiju socijalne poezije koja izlazi takođe u Vilnu.

1934. - Završava studije prava. Dobija prvu nagradu za zbirku pesama. Iz Fonda nacionalne kulture dobija stipendiju za jednogodišnji boravak u Francuskoj.

1935. - Boravak u Parizu. Studira francuski na Alliance Fran�aise; sluša predavanja iz tomizma u L' Institute Catholque.

1936. - Posle povratka zapošljava se u radio stanici Vilno kao referent za književnost. Objavljuje svoju drugu zbirku pesama - Tri zime.

1937. - Posle otpuštanja s posla zbog levičarskih pogleda, putuje u Italiju. Posle povratka zapošljava se u Radio Varšavi.

1940. - Iz Vilna, koji je zauzeo Sovjetski Savez, Miloš beži u Varšavu, koja je pod nemačkom okupacijom. Ilegalno objavljuje prevod filozofskog eseja Žaka Maritena Putevima poraza i antologiju antinacističke poezije Nezavisna pesma.

1944. - Posle propasti varšavskog ustanka i nemačkog uništenja Varšave, nekoliko meseci živi u selu pored Krakova u porodici svog prijatelja Ježija Turoviča.

1945. - Nastanjuje se u Krakovu. Objavljuje zbirku Spasenje, jednu od prvih pesničkih knjiga u Poljskoj nakon svršetka rata. U decembru putuje u Sjedinjene Države kao diplomatski službenik poljske ambasade.

1946. - Radi u Poljskom konzulatu u Njujorku. Piše pesme, između ostalih Dete Evrope. za poljske časopise prevodi američke pesnike.

1947. - Premešten je u Vašington na dužnost kulturnog atašea poljske ambasade.

1949. - U leto putuje na kratko u Poljsku gde doživljava potres uviđajući posledice novog uređenja.

1950. - Premešten je na dužnost prvog sekretara poljske ambasade u Parizu. Pred kraj godine putuje u Varšavu gde mu vlasti oduzimaju pasoš.

1951. - Pošto mu je na intervenciju kod Bjeruta pasoš vraćen, pesnik stiže u Pariz, gde 1.februara traži azil od francuskih vlasti. Nastanjuje se u zgradi Književnog instituta u Mezon-Lafitu. U majskom broju Kulture objavljuje svoj prvi članak od prelaska u emigraciju, pod naslovom Ne. Počinje da piše knjigu Zarobljeni um.

1953. - Izlazi Zarobljeni um u Književnom institutu u Parizu, prva Miloševa knjiga u emigraciji. Od tada će Književni institut biti njegov stalni izdavač. Knjiga istovremeno izlazi u prevodu na francuski u izdanju Galimara, i u prevodu na engleski u Engleskoj i Americi. U Galimaru izlazi i Milošev roman La prise de pouvoir ( Osvajanje vlasti) za koju autor dobija nagradu evropskih knjižar�, Prix Litt�raire Europ�en. Objavljuje i zbirku pesama Dnevna svetlost ( Književni institut, Pariz).

...

( Početak ove hronologije kao i ono što sledi je iz Dzieła zbiorowe. Poezje I - III Paryż; Nieobjęta ziemia - Instytut Literacki;

Izbor i prevod: Petar Vujičić )

[DrinChe]

NAČIN

Tako osetljiv na miris bolnica i kasarni, na
neodstranjivost poniženja,

Da je trebalo da provedem život u ćeliji od plute,
cvokoćući zubima,

Od neznanih predaka dobio sam razboritost i
upornost, te sam pronašao način:

ritmično njihanje reči, ponavljanih na ulici, u
autobusu, u krčmama, na putevima,

I tim više u polusnu jutarnjih časova, kada se
svest pojavljuje kao đavolska gora.

Ali umeo sam to da radim na poljskom, na
jeziku koji niko ne razume, sem tvrdoglavih
profesionalaca stadiona u Vobašu i Milvokiju.

I kad bih mogao da ne govorim, ne bih govorio
ništa, jer nije mi bilo svejedno što se obraćam
nikome.


Berkli, 1967.

[DrinChe]

OVAJ SVET

Ispostavlja se da je to bio nesporazum.
A doslovno to je bila samo proba.
Reke će se odmah vratiti na svoje izvore,
Vetar će se zaustaviti u svom kruženju.
Drveće umesto da pupi rašće prema svom korenju.
Starci će potrčati za loptom,
Pogledaće se u ogledalu i ponovo će biti deca.
Mrtvi će se probuditi, ne shvatajući to.
Dok se sve, što se dogodilo, ne vrati u pređašnji položaj.
Kakvo olakšanje! Odahnite, vi koji ste dugo patili.


JOŠ JEDNA ANTINOMIJA

Da li sam uradio ono što je trebalo da uradim ovde na zemlji?
Bio sam gost u kući pod oblacima,
Gde teku reke i obnavljaju se žitarice.
Šta s tim što sam pozvan, ako sam odsutan?

Sledeći put rano ću potražiti mudrost.
Ne bih se pretvarao da mogu da budem kao drugi.
Iz toga proizilazi samo zlo i patnja.

Odričući se, izabrao bih sudbinu u pokori.
Obuzdao bih vučije oči i proždrljivo grlo.
Ja, stanovnik nekog vazdušnog manastira,
S pogledom na grad u dolini koji se presijava
Ili na potok, brvno i stare kedrove,
Prepustivši se samo jednom zadatku

Koji tada ipak ne bi mogao biti ostvaren.



PROTIV POEZIJE FILIPA LARKINA

Naučio sam da živim sa svojim očajanjem.
A ovde dođe neko nepozvan
Koji stihom nabraja razloge za očajanje.
Treba li da budem zahvalan?
Nema naročitih razloga za to.
S obzirom da postoje različiti nivoi svesti
Na niži gura me onaj koji preti smrću.

I ja pamtim, ožalošćeni Larkine,
Da smrt nikog živog ne mimoilazi,
Mada to nije odgovarajuća tema
Ni za ode ni za elegije.

Izbor i prevod s poljskog Biserka Rajčić

[DrinChe]

DRUGI PROSTOR

Ko god smatra normalnim poretkom stvari,
u kome jaki trijumfuju, slabi propadaju a život se
završava smrću,
miri se sa đavolskom vlašću.

Prolaženje ljudi i stvari nisu jedina tajna vremena
koje poziva da pobedimo iskušenje svog podanstva.
I na samoj ivici bezdana postavimo sto, na njemu čašu, bokal
i dve jabuke.
da bismo proslavili nedostižno sada.


GRANICA

Sanjao sam granicu, tešku da se pređe,
a prešao sam mnoge, uprkos stražarima
država i imperija.

Ovaj san je bio besmislen, jer je u stvari bio o tome
da je sve dobro dok na prelaženje granice
nismo primorani.

Na ovoj strani zeleni mek ćilim,
a to su vrhovi drveća tropske sume,
prelećemo brzo nad njima mi, ptice.

Na drugoj strani ni jedna stvar koju bismo mogli da
vidimo, dotaknemo, čujemo, okusimo.

Spremamo se tamo, oklevajući, kao emigranti
koji se nadaju sreći u dalekim zemljama izgnanstva.



PA DA, TREBA UMRETI

Pa da, treba umirati.
Smrt je ogromna i neshvatljiva
Uzalud na zadušnice hoćemo da čujemo glasove
iz mračnih podzemnih predela Eola, Hada.
Mi smo kunici koji se igraju, nesvesni da će otići pod nož.
Kad se zaustavi srce, postaje ništa,
kažu mnogi savremenici, sležući ramenima.

Hrišćani su izgubili veru u strogog Sudiju,
koji osuđuje grešnike na kotlove s ključalom smolom.

Ja sam imao koristi od čitanja Svedenborga,
Kod koga ni jedna presuda ne pada s visine,
I duše umrlih vuče kao magnet dušama sličnim
Njihova karma, kao kod budista
Osećam u sebi toliko neispoljenog zla
da ne isključujem svoj odlazak u Pakao.
Bio bi to sigurno Pakao umetnika,
To znači ljudi koji su savršenstvo dela
Stavljali iznad svojih obaveza muževa, očeva,
braće i sugrađana.


PESMA O KRAJU SVETA

Na dan kraja sveta
Pčela kruži oko cveta dragoljuba,
Ribar blistavu mrežu popravlja,
U moru skaču veseli delfini,
Vrapci čavrljaju u detelini
I zmija ima zlatnu kožu, kao što valja.

Na dan kraja sveta
Poljem idu žene sa suncobranima,
Na rubu travnjaka pijanac spava,
Na ulici viče prodavač variva,
I čamac sa žutim jedrom ostrvu se približava.
U vazduhu traju zvuci violine
I noće se zvezdana otvara.

A oni što čekali su munje i gromove
Razočarani su.
A oni što čekali su arhanđelske trube i horove
Ne veruju da to već počinje.
Dok sunce i mesec na nebu stoje,
Dok bumbari posećuju ruže svoje,
Dok se rađaju rumena deca.
Niko ne zna da to već počinje.

Samo sedi starac što bio bi prorok,
Ali nije prorok jer brižljivo mora raditi,
Paradajz privezujući govori:
Drugog kraja sveta neće biti,
Drugog kraja sveta neće biti.

Gedichte

[DrinChe]

KAD SAM GOVORIO

Kad sam govorio istinu, uvredljivi osmesi novinskih
pacova
Kazivahu mi u poverenju da, kao, razumemo se
u to,
I mogao sam godinama samo da čuvam u sebi
prezir,
Svestan da će njima pripasti konačni trijumf,
Jer su dobijali redom šta su hteli:
Svaki svoju zasluženu porciju ništavila.

Berkli, 1970.

[DrinChe]

NE TAKO


Oprosti. Bio sam strateg kao mnogi od onih što
se noću provlače pored ljudskih građevina.

Sračunavao sam gde stoje straže pre no što bih
se odvažio da priđem zatvorenim granicama.

Znajući više, pravih se da dovoljno je manje,
ne kao oni što dolaze da svedoče.

Ravnodušnim prema pucanju, poteri u čestaru i
porugama.

Neka mudraci i sveci, mišljah, celoj zemlji darove
donose a ne jeziku.

Ja čuvam dobro ime, jer je jezik moja mera.

Idiličan, detinji jezik koji uzvišeno pretvara u
dirljivo.

I raspada se himna ili psalam predvodnika hora,
ostaje popevka.

Uvek nepotpun beše moj glas, drugu bih hteo da
odam zahvalnost.

A štedro i bez ironije, te dike nevoljnih.

Iza sedam gora, pod zvezdom jutarnjom,

Na jeziku ognja i vode i svekolikih stihija.


Berkli, 1972.

[DrinChe]

HRONOLOGIJA ŽIVOTA I DELA ČESLAVA MILOŠA

...

Početak ove hronologije kao i ono što sledi je iz Dzieła zbiorowe. Poezje I - III Paryż; Nieobjęta ziemia - Instytut Literacki;

Izbor i prevod: Petar Vujičić

...


1955. - Književni institut u Parizu objavljuje drugi Milošev roman "Dolina Ise" (Sur les bords de l'Issa). Izlazi i poljski original njegovog prvog romana "Osvajanje vlasti", najpre objavljenog na francuskom.

1958. - Objavljuje autobiografsko delo "Rodna Evropa" i zbornik "Kontinenti" u koji su ušli eseji, dnevničke pesme, rasuti članci i prevodi stranih pesnika. Objavljuje u svom izboru i prevodu "Izabrana dela" Simone Vej.

1960. - Seli se u Sjedinjene Države gde na Kalifornijskom univerzitetu u Berkliju postaje predavač slovenskih književnosti. Uskoro biva izabran za redovnog profesora na tom univerzitetu i ostaje na tom mestu više od dvadeset godina.

1962. - Objavljuje zbirku "Kralj Popjel i druge pesme" i studiju o Stanislavu Bžozovskom pod naslovom "Čovek među škorpionima" (Književni institut, Pariz).

1965. - Objavljuje sedmu zbirku svojih pesama "Začarani Gućo" (Književni institut, Pariz) i antologiju savremene poljske poezije u svom prevodu "Postwar Polish Poetry, an Antology (Doubleday).

1968. - U Sjedinjenim Državama izlazi engleski prevod Rodne Evrope (Native Realm; A Searsh for Self-Definition, Doubleday).

1969. - Objavljuje zbirku pesama "Grad bez imena" i zbirku eseja o američkim temama "Viđenja iznad zaliva San Francisko" (Književni institut, Pariz). U Njujorku izlazi na engleskom jeziku njegova Istorija poljske književnosti (The History of Polish Literature, MacMillan).

1972. - Objavljuje zbirku eseja "Privatne obaveze" (Književni institut, Pariz).

1973. - Izlazi prvi prevod njegovih pesama na engleski, Selected Poems (The Seabury Press, New York).

1974. - Objavljuje knjigu pesama "Gde sunce izlazi i gde zalazi" (Književni institut, Pariz).

1976. - Dobija američku nagradu za pesnički i prevodilački rad, Guggenheim Fellowship.

1977. - U izdanju University of Michigan Press izlazi opširan izbor Miloševih pesam na poljskom jeziku "Poems"; Utwory poetyckie. Dobija naziv počasnog doktora Državnog univerziteta u En Arboru, Mičigen. Objavljuje knjigu "Zemlja Ulro" (Književni institut, Pariz). Iste godine izlazi izbor njegovih eseja prevedenih na engleski , The Emperor of the Earth; Mods of Eccentric Visions (University of California Pres). Objavljuje u prevodu na engleskiizabrane pesme Aleksandra Vata, Mediterranean Poems (Ardis, Ann Arbor).

1978. - Prima međunarodnu književnu nagradu Neustadt Prize, popularno zvanu "Mali Nobel". Izlazi drugi izbor njegovih pesama u engleskom prevodu, "Bells in Winter" (Ecco Press, New York).

1979. - Objavljuje u prevodu s hebrejskog Knjigu psalama (Editions du Dialogue, Paris). U Književnom institutu u Parizu izlazi novi zbornik njegovih eseja i pesničkih prevoda "Vrt nauk�".

1980. - Objavljuje u prevodu s hebrejskog Knjigu o Jovu (Editions du Dialogue, Paris).
Postaje dobitnik Nobelove nagrade za književnost. Posle tridesetogodišnje zabrane prvi put u Poljskoj izlaze njegove knjige, "Gde sunce izlazi i gde zalazi" (Krakov) i "Izabrane pesme" (Varšava). Izlazi i njegova prva knjiga u prevodu na srpski, "Gde sunce izlazi i gde zalazi" (Beograd - Gornji Milanovac).

1981. - Posle tridesetogodišnjeg života u emigraciji prvi put posećuje Poljsku. Prima zvanje počasnog doktora Katoličkog univerziteta u Lublinu. Te i narednih godina prevodi njegovih knjiga izlaze na skoro svim jezicima.

1985. - Prvi put posetio Beograd. Taj boravak se pretvorio u prvorazredni kulturni događaj. Miloš se tada prvi put lično sreo sa prevodiocem svojih dela na srpskohrvatski jezik, Petrom Vujičićem. Ubrzo izabran za inostranog člana Srpske akademije nauka i umetnosti.

Iz izbora a na osnovu knjiga iz naslova maila zbirku poezije preveo Petar Vujičić, kao i ovu hronologiju do 1986.

2004. godine Česlav Miloš je preminuo, a gospođa Biserka Rajčić napisala za Vreme ovo.

[DrinChe]

DETE EVROPE


1

Mi kojima slast dana prodire u pluća
I vidimo grane procvale u maju,
Bolji smo od onih što su poginuli.

Mi što uživamo dok dugo žvaćemo jelo
I umemo da ocenjujemo sve ljubavne igre,
Bolji smo od njih, pogrebenih.

Iz vatrenih peći, iza žica u kojima fijuče vetar
beskrajnih jeseni,
Iz bitaka, kad u grču urla ranjeni vazduh,
Spasli smo se veštinom i znanjem.

Šaljući druge na ugroženija mesta,
Njih povicima podstičući na borbu,
Povlačeći se u predviđanju izgubljene stvari.

Imajući na izboru smrt svoju i smrt prijatelja,
Birali smo njihovu smrt, hladno misleći: samo da
se ispuni.

Začepljivali smo vrata gasnih komora, krali smo
hleb,
Znajući da će sledeći dan biti teži od prethodnog.

Kao što pristoji ljudima, upoznali smo dobro i zlo,
Naša pakosna mudrost nema sebi ravne na svetu.

Treba priznati kao dokazano da smo bolji od onih
Lakovernih, vatrenih a slabih, koji malo cene život.


2


Poštuj stečena znanja, o dete Evrope.
Nasledniče gotskih katedrala, baroknih crkava,
Sinagoga u kojima se razlegao plač vređanog
naroda.

Nasledniče Dekarta i Spinoze, nasledniče reči
"čast",

Posmrče Leonida,
Poštuj znanja stečena u času strave.

Um imaš izvežban, koji ume odmah da raspozna
Loše i dobre strane svake stvari.
Um imaš skeptičan i otmen, što daje radosti
O kojima ništa ne znaju primitivni narodi.

Tim umom vođen, prepoznaćeš odmah
Ispravnost sveta koje dajemo.
Neka ti slast dana prodire u pluća.
Zato i postoje mudri i strogi propisi.


3


Ne može biti govora o trijumfu sile,
Jer ovo je doba kad pobeđuje pravednost.

Ne pominji silu da te ne bi osumnjičili
Kako krišom priznaješ propale doktrine.

Ko ima vlast, zahvaljuje za nju logici istorije.
Odaj logici istorije počast koja joj pripada.

Neka ne znaju usta koja izgovaraju hipotezu
Za ruke koje upravo krivotvore eksperiment.

Nek tvoje ruke što krivotvore eksperiment ne znaju
Za usta koja upravo izgovaraju hipotezu.

Nauči da predviđaš požar s nepogrešivom tačnošću,
Posle čega ćeš potpaliti dom i ispuniće se što je
imalo da bude.


4


Iz malog semena istine izv�di biljku laži,
Ne oponašaj one što lažu omalovažavajući
stvarnost.

Nek laž bude logičnija od događaja,
Da bi umorni od putovanja našli u njoj utehu.

Posle dana laži okupljamo se u dobrom društvu,
Bijući se od smeha po nogama, kad neko spomene
naša dela.

Razdajući pohvale pod nazivom bistrine
rasuđivanja,
Ili pohvale pod nazivom velikog talenta.

Mi smo poslednji koji iz cinizma umemo da
crpemo radost,
Poslednji čije lukavstvo nije daleko od očajanja.

Već se rađa pokoljenje smrtno ozbiljno,
Koje uzima doslovno ono što smo mi primali sa
smehom.


5


Neka tvoje reči ne znače po onom što znače,
Nego po tome protiv koga su upotrebljene.

Od dvoznačnih reči učini svoje oružje,
Jasne reči pogružavaj u pomućenost enciklopedija.

Nikakve reči ne ocenjuj pre nego što činovnici
Provere u kartoteci ko te reči govori.

Glas strasti bolji je od glasa razuma,
Jer bestrasni nisu kadri da menjaju istoriju.


6


Ne v�li nijednu zemlju: zemlje lako propadaju.
ne v�li nijedan grad: lako se raspada u ruševine.

Ne čuvaj uspomene, jer će iz tvoje ladice
Pokuljati dim otrovan za tvoje disanje.

Ne budi osećajan prema ljudima: ljudi lako ginu,
Ili su uvređeni i traže tvoju pomoć.

Ne gledaj u jezera budućnosti: površina im je
rđom prevučena.
Pokazaće tvoje lice drugačije no što si se nadao.


7


Ko govori o istoriji uvek je siguran,
Mrtvi neće ustati da svedoče protiv njega.

Kakva poželiš možeš da im pripišeš dela,
Njihov odgovor uvek će biti ćutanje.

Iz dubine noći izranja njihovo prazno lice.
Daćeš mu crte onakve kakve su ti potrebne.

Ponosan zbog vlasti nad ljudima iz davne prošlosti,
Menjaj prošlost po sopstvenoj, boljoj prilici.

8

Smeh koji nastaje iz poštovanja prema istini
Jeste smeh kojim se smeju neprijatelji naroda.

Vek je završen. Odsad se nećemo
Lukavim jezikom podsmevati nesposobnim
monarsima.

Strogi, kao što priliči graditeljima stvari,
Dopustimo sebi jedino laskavu šaljivost.

Stisnutih usta, poslušni rasuđivanju,
Oprezno stupajmo u eru oslobođene vatre.


Njujork, 1946.

[DrinChe]

CAMPO DEI FIORI



U Rimu na Campo dei Fiori

Koševi maslina limuna,

Kamen ispljuskan vinom

Prošaran otpacima cveća,

Rumene plodove morske

piljarice bučno prodaju,

grozdovi sočni, teški

Padaju na sočne breskve.



A tu, baš na tom trgu

Spaljen je Đordano Bruno,

Dželat je okrstio plamen,

Okružen zjalavom svetinom.

No plamen tek što ugasnu,

Već pune behu taverne,

I koševe pune plodova

Na glavama nošahu žene.



Setih se tog rimskog trga

U Varšavi kraj vrteške,

U vedro proletnje veče,

Uz zvuke vesele muzike.

Salve iza zidina geta

Prekrivaše ta melodija

A parovi su ljubavni leteli

Visoko u vedro nebo.



Ponekad s kuća u plamenu

Vetar bi poneo otpatke,

I u letu bi ih gonili oni

Što voze se na vrtešci.

Suknje bi devojkama zadizao

Taj vetar od gorućih zgrada,

A bučna se gomila smejaše

Te lepe varšavske nedelje.


Ko može, nauk će shvatiti,

Da svet varšavski, rimski

Trguje, banči, voli se

Ne mareći za lomače.

A neko drugi shvatiće

Pouku o prolaznosti;

O zaboravu što raste

pre no što plamen ugasne.



Ja ipak mišljah tada

O samoći umirućih,

O tome da kad je Bruno

Stupao na tu lomaču,

U jeziku našao nije

Reč ljudsku jednu jedinu

kojom bi iskazao oproštaj

Tom ljudstvu koje ostaje.



Ljudi već trčahu na vino,

Da prodaju morske zvezde,

Noseć u žagoru veselom

Koševe limuna, maslina,

A Bruno im bejaše dalek,

K� da su vekovi protekli.

Dok oni čekahu samo

Da vide kako ga spaljuju.


I to što ginu samotni,

svet je zaboravio davno,

Tuđ nam je njihov jezik

Ko jezik davne planete,

Sve dok u legendu ne pređe,

Pa da posle vekova mnogih,

Na novom Campo dei Fiori

U pesniku ne podstakne pesmu.



Varšava - Uskrs - 1943.

[DrinChe]

SUSRET


Vozili smo se pred osvit zamrzlim poljima,
Dizalo se crveno krilo, još je bila noć.

Odjednom je pred nama protrčao zec,
A jedan od nas pokazao ga rukom.

To je bilo davno. Danas već ne žive
Ni zec, ni onaj što ga je pokazivao.

Ljubavi moja, gde su, kuda idu
Blesak ruke, linija beg�, šušanj busenja -
Ne pitam u tuzi nego u zamišljenosti.


Vilno, 1937.

- Spasenje

[DrinChe]

SVRAČOST


Isti i ne isti išao sam hrastovom šumom
Čudeći se što moja muza, Mnemozina,
Ništa nije oduzela mome čuđenju.
Kreštala je svraka, i ja rekoh: svračost.
Šta je svračost? Do svračjega srca
Do dlakave nozdrve nad kljunom, i do l�ta
Koji se obnavlja kad počne da pada niže,
Nikad neću dosegnuti, te je neću ni upoznati,
No ako ipak ne postoji svračost,
Onda ne postoji ni moja priroda.
Ko bi pomislio da ću tako, posle mnogo vekova,
Pronaći spor oko univerzalnih pitanja.

Monžeron, 1958.

[zosim]

DAR

Tako srećan dan.
Magla se digla rano, radio sam u vrtu.
Kolibri su zastajali nad cvetom orlovskog nokta.
Na zemlji nije bilo stvari koju bih hteo da imam.
Nisam znao nikoga kome bi bilo vredno zavideti.
Što se zlo dogodilo, zaborabio sam.
Nisam se stideo misli da sam bio onaj koji sam.
U telu nisam osećao nikakav bol.
Uspravljajući se, video sam plavo more i jedra.

[zosim]

ZADATAK

U nemiru i strahu mislim da bih svoj život ispunio
Jedino da sam se odvažio na javnu ispovest
Otkrivajući prevaru svoju i svoga doba:
Bilo nam je slobodno da se oglašavamo kreštanjem patuljaka i demona,
Ali čiste i dostojne reči bile su zabranjene
Pod pretnjom tako stroge kazne da, ko se usudio da jednu od njih izusti,
Sam je sebe već smatrao izgubljenim