Sima Pandurović (Beograd, 14. januar 1883. 27. jul 1960) bio je pesnik, estetičar, esejista, kritičar, dramatičar i prevodilac. Javio se s pesmama s početkom XX veka sa pjesnicima pesimizma (Milan Rakić, i Vladislav Petković Dis), pod uticajem prokletih pjesnika (Šarl Bodler, Edgar Alan Po).
Gimnaziju i filozofske studije Pandurović je završio u Beogradu i počeo je da službuje kao profesor valjevske i beogradske gimnazije. Prvi svetski rat je proveo u internaciji u Boldogasonju i Nežideru, a po njegovom završetku bio je sekretar Ministarstva prosvete i pomoćnik upravnika Narodne biblioteke.
Rano je počeo da peva, ali istovremeno je živio i radio na izdavanju i uređivanju časopisa. Još kao student, sa grupom književnih istomišljenika, osnovao je časopis Polet, zatim sa Disom uređivao Književnu nedelju, a posle Prvog svetskog rata osnovao časopis Misao.
Pandurevićevo književno delo je obimno i raznovrsno: Posmrtne počasti, Dani i noći, a 1910. godine je u Narodnom pozorištu u Beogradu prikazana njegova drama Na zgarištu, koju je napisao sa Kostom Petrovićem. Za vreme Prvog svjetskog rata Društvo hrvatskih književnika izdalo mu je sabrane pesme pod naslovom Okovani stihovi. Po oslobođenju ova zbirka je dopunjena i objavljena u Beogradu pod naslovom Stihovi. Poslednja njegova zbirka pesama Pesme, sadrži 109 pesama koje je on sam izabrao uz izjavu da sve ostalo što je napisao u stihu odbacuje kao da nije napisano.
Pandurevićeva dela iz oblasti književne kritike i estetike su: Ogledi iz estetike, Razgovori o književnosti, Bogdan Popović. Pandurović je mnogo i uspešno prevodio Molijerovog Tartifa i Šekspirove tragedije i drame Hamlet, Ričard III, Henri IV, Magbet i kralj Lir, sve sa Živojinom Simićem.
Sišli smo s uma u sjajan dan,
Providan, dubok, - nama, draga, znan;
I svetkovasmo ocepljenje to
Od muka, sumnje, vremena i sto
Rana što krvave ih vređao je svet:
Ljubavi naše plav i nežan cvet.
I opet sila zgrnulo se seta
U bolnički nam mirisavi vrt;
Posmatra gde se dvoje dragih šeta,
Srećno, i hvale onaj život krt
Što ostavismo. Daleko od njih
Sad smo, a oni žale mir naš tih.
Oni baš ništa nisu znali šta
Dovede tu nas. - U cveću smo išli,
Slaveći strasno osećanja ta,
Zbog kojih lepo sa uma smo sišli.
U novom svetu dobro nam je sad,
A svet o njemu dobro i ne sluti;
Sumnja u ljubav - najteži nam jad -
Mino i čase blažene ne muti.
Iz prošlih dana ljubav i znak njen
- Spojenost srca - ostala nam još
Naš život ovde svetao je tren,
Srdačan, krotak. Onaj život loš
U kome znanci, rodbina ostaju,
Nevinost našeg ne poznaje sveta;
Životno vino, srž nedostaju
Njima, a glava njihova im smeta.
A naših srca jedan isti zvuk
Beleži draži i vremena huk.
Jer mi smo davno, verna draga, - je li? -
Iskidali konce što nas vežu
Za prostor, vreme, tonove i boje,
- Lance života što zveče i stežu;
Jer mi smo možda, sami tako hteli
Rad ljubavi nam i rad sreće svoje.
I gledaju nas zato što idemo
U košuljama belim parkom ovim,
Gde bolnički se miris širi jak;
Ne znaju draži sa životom novim,
Ljubavi naše neumrle znak.
... Gle! očima im trepti rosa nemo...
Saranili su njene oči sjajne
U tamu groba, u života bol;
Saranili su njene ruke bajne
U carstvo tame, samrtnički dol.
I oči moje sreće moje vajne
Ne osećaju više bleskav sjaj,
Ne osećaju više sreće trajne
Gde hladni groba prostire se gaj.
I isplak'o sam sve želje i nade
Na gladni, surov, studen kamen taj.
Pohodim, katkad, njene duše mlade
I lepog tela sivi, trošni prah;
Životom živim na groblju, što znade
Vidati tužno i žudnju i strah.
I nikad više, nikad ne zaželim
Lepote što ih pruža zorin zrak,
Ni život hudi nad Životom svelim,
Kad je pred okom širok, večan mrak.
II
Iskaču, avaj! na humkama starim
Sve sreće moje i mrtva života,
Iskaču seni i plamičci modri,
Ukazuju se život i strahota;
I gledaju me dusi neki bodri
U noći sumnje za koju ne marim,
Davnašnje žudi i pospali snovi,
U trulež trošni pretvoreni davno.
I nose iskre plamenovi ovi,
I pričaju mi moje doba slavno,
Mistično, svetlo, s nade oreolom
Protkano srećom, preliveno bolom,
U kome trepti san života večna.
I razliva se vazduhom, i moćno,
Nov život misli, ta vizija tačna,
Kroz svest, i nerve, i okrilje noćno.
Život kroz dušu nabujalo struji.
Ja imah vere, i verujem snova;
U mojoj duši pevaju slavuji
Pod hladnim nebom oktobra i zime.
Sanjivo duše melodija nova,
Zvuk drugog sveta, i ja živim njime;
Konture zemnih stvari, sreće, bede,
Pred mojim duhom jednoliko blede.
Mistične seni vuku me u kolo
Što igra iznad groba moje sreće;
I vaskrs svega što sam ikad vol'o
Blista uzdanjem što me opet sreće
Na pragu neba i groba. I struji
Mladosti krv mi po žilama svelim;
U mojoj duši pevaju slavuji
Pod hladnim nebom oktobra i zime.
I nad tim kolom, i nad zemnim svime
Osećam gde se moje biće diže
Drugome carstvu, besmrtnosti duše,
Ljubavlju svojom bez mrlja i griže.
Svetlosni vali svega me zasuše,
I bludim ... Ali ne znam kojem kraju;
Možda gde duše u večnosti staju.
A dole dalek šum sveta što gmiže!
...Poda mnom svet je, s ironijom gledan,
Sa mnogo blata i sa svojom zlobom.
Moj pogled jasan i čistoti predan!
Moj uzor svetli što me čini robom.
Ja opet živim svojim davnim dobom,
Pobeda nada za trenutak jedan,
I trijumf duha nad smrću i grobom!
III
Pomiriću se. Ako ležiš mirno,
I s tobom tvoje cveće i lepota,
Mrtva i gorda, kraljica života,
Na tebi svilno odelo prozirno
I veo groba, - jednom, u noć čednu,
Sa bolom duše što tuži i grca,
Ja ću ti doći na postelju lednu,
Ti, mrtvo drago slomljenoga srca.
U haljinama tvojim i u kosi
Pustiću prošli život da nam mine;
Pustiću večnost da nas tako nosi
Neznanom kraju, bledoliki krine.
Nad grobom našim širiće se cveće;
Poklopac neba sanduk nek nam bude;
Bleštaće zvezde, k'o nadgrobne sveće,
Nad rosnom zemljom naše crne grude.
Uvijen voljno u samrtnu tugu,
Sa jednom željom, da sam vazda s tobom,
Leći ću ćutom ukraj tvojih nogu,
Pokriven tamom, ozarenim grobom.
Neću umreti u vlazi i studi,
U grobu tvome, u memli i smradu,
Već s tvojim cvećem, i da ne probudi
Nikad svest nagon životu, i nadu.
I kao uzdah, tuga ovog sveta
Šumeći zrakom nemirno i spretno
Vest smrti naše s bagremova cveta,
Kroz polja, prostor i podneblje cvetno.
IV
Ona, bez sumnje, leži ovde smerno
U uskom grobu, istrulela lica;
Ona i ne zna da dolazim verno
Dragani svojoj, uz pevanje tica,
Svežinom noći, pod lepotom zvezda,
Kad instinkt snova mrtvoj dragi kreće,
Kad spava zora i spavaju gnezda,
I bledim mirom uljuljano cveće.
Ona i ne zna da dolazim tada
S ljubavlju, istom k'o što negda beše,
I da je duša dragom grobu rada
Kad blede zvezde s visina se smeše.
Ona, bez sumnje, leži ovde smerno,
S nadama mojim obojenim smrću,
I ne zna da je pohodim još verno;
A žuti crvi oko nje se zgrću,
I piju oči, moje oči sjajne,
I troše telo, iluziju snova,
I snove moje raskidaju bajne,
K'o vetar majsko cveće kestenova.
Ja sam tužna veza krajnosti svih strasti
I veliko srce sveg oduševljenja;
Ja sam puna čaša gorkoga prezrenja
Na doba bez duše, bez snova i časti.
Ja sam večna ljubav naspram paroksizma
Osećanja sviju što u meni žive,
Ogledalo čisto i velika prizma
Vekova u senci jedne perspektive.
I moja je duša sred ponoćna mira,
Dok bezbrojnih zvezda trnu zraci sani,
Duša krupnog, starog haldejskog pastira,
Što kraj svoga stada sniva na poljani.
U mojoj se duši, k'o u drevno vreme
Obala modrim osveštanih voda,
U časima vere mistične i neme
Ogleda fasada indijskih pagoda.
U njoj dunu, katkad, sa pustara krici,
Orkan divlje strasti što urla i mrvi,
Kao divlje horde; u požaru krvi
Zarude odjednom prostrani vidici.
Ja osetim instinkt izumrlih rasa,
Svirepost spram slabih, spram dece i žene;
U gordosti ovih kratkih, burnih časa
Sve satrapske težnje projure kroz mene.
A drugi put, kada čežnja tiha, bona,
Prelije u sjaju mesečine mlake
I ljubav i nade mnogih miliona,
Ja osetim mržnju na gorde i jake;
I živim u društvu onih što su znali
Živeti bez glasa, bez slave, i sami,
Voleli sve lepo, trpeli i pali
Skriveni u večnog zaborava tami.
I osećam dušom miris blage ambre
I istočnu radost, i ljubav i strasti
Gospodara starih ponosne Alhambre
Što ispiše pehar kratke zemne slasti.
U meni se strasti svih vekova bore,
Prolaze junaci s Gospodnjega Groba
U zamkove svoje gde kandila gore,
S mačevima teškim, u ponoćno doba.
U meni je duša Osamnaestog Veka
I plemići gordi u svili i čipki;
Ja živim za trenut sred raskošna jeka
Vremena Vatoa, menueta gipki'.
I tada se javi huk ogromnih masa,
Silueta oštra bledog Robespjera,
I buntovni protest tribunskoga glasa,
I pad starih dogmi, prestola i vera.
Ja živim životom istorijskih mena,
Strašću sviju gordih, velikih i skromnih
I punim životom velikih vremena
U prolazu ljudskih svih istina lomnih.
Ja mrzim naše jednoliko vreme
Bezbojno, sivo, i u njemu duše
Skomračne, sitne, pakosne i neme,
Što se u ropstvu svoga straha guše;
I mrzim samo naše doba ružno,
Gde je sve jadno, sve "sredina zlatna",
Gde se, poput starog i žalosnog klatna,
Klatimo lagano, monotono, tužno.
Njihova su leđa bila uvek prava,
Njini konji dobri,a oprema sjajna;
Njihova je tuga bila silna,zdrava,
Njihova radost puna i beskrajna;
Njine duše behu oklopi što blešte,
Njine pesme trube što oholo trešte.
U njinom životu beše mnogo dana
Tužnih, i punih svetlosti i zraka;
Imali su mnogo visokoh obmana,
Bez kojih je život besmislen, pun mraka.
Velika je borba mogla njih da svali.
Zato su veliki, a mi tako mali
Oni su voleli život uzbuđenja,
I umrli, voleći ga strasno;
Nas ni očajanje ne diže nit’ menja:
Mi ćutimo delom, a ropćemo glasno,
I kao opalo, žuto lišće s grana
Provodimo sumor svojih praznih dana.
Krvlju svojom oni znojili su polja
Gde nikada neće doći naša noga;
Al’ nas neće spasti ni budućnost bolja,
Ni prošle borbe i nadanja mnoga.
Velikih stabla što su oni bili
Mi smo prazne senke i plodovi gnili.
Na poljima našim,gde vetrovi plodni
Duvaju po katkad,oseća se samo
Plima stare borbe za krajeve rodne
I jecaj što tuži i vapije tamo
Gde i sada besni plodna bura jaka,
Gde lutaju seni starinskih junaka.
Ostavila si duh prošlih vremena
U odajama svojim onog dana,
Kad su te nemo od tvojih dracena,
Ruža i snova odneli iz stana.
Žalila nisi, izgleda što mena
Života u smrt beše tako rana.
Ispratiše te martovski vetrići,
Sunce i uzdah sveta što je plak'o.
O, ko bi rek'o da ćeš ti otići
Mirna i bleda, ravnodušna tako
Za sve što beše; da će ti smrt prići,
Da sve sa njome zaboraviš lako!
Sećam se uvek sumorne tišine
Oblaka, lišća, nečujnih vetrova,
Gle'do sam širok izraz tuge njine
Kad su te dali mestu mrtvih snova.
I ako život ovaj veo skine
Nekad s ravnica, neba i bregova, -
Ja znam da opet neće mi pomoći.
... Sećam se da je mirna bila soba
S posteljom tvojom, moja svest bez moći;
Sećam se da je u ponoćno doba
Još mirisala svud kraljica noći
Na strast, i mladost, i zadah od groba.
Otkada te nisam video, moj Grade
Na stavama mirnim Dunava i Save,
Gde sam svoje dane provodio mlade,
Dane prvih snova, ljubavi i nade.
Surova je bura preko tvoje glave
Pregrmela besom svireposti slepe,
Uništila s mržnjom tvoje noći plave,
Proleća, leta i jeseni lepe.
Kako si mi danas mračan i oron'o!
Ni pusta traga radosnom životu.
Varvarin je grubi zlurado ti don'o
Glad, ropstvo, bedu, uvredu, sramotu.
Od zavere mračne na slobodu ljudi
Ti si mučki udar zadobio prvi,
Ponosan i hrabar; - iz tvojih su grudi
Potoci potekli plemenite krvi.
Danas, ti si tužan i ostavljen skoro.
I ulice tvoje i tvrđava stara
Puste su, i njima odjekuju sporo
Još samo teški koraci varvara.
Al' plavom noći, kada duše traže
Utehe u miru što s visina dođe,
Duh slobode, pored oružane straže,
Nevidljivo tvojim ulicama prođe;
Odlazi na stare bedeme, i stane
Gledajući vidik u nadi i slutnji;
Osluškuje dugo, dokle zora svane,
Udaljen u buru što bruji i tutnji.
Jer daleko tamo haos je krvavi
Za slobodu i za ropstvo, koji huji,
I urla i besni u sveopštoj stravi,
U orkanskoj vatri, strasti i oluji.
Dok umorne duše, bez sreće i nade,
U nemirnom snu se rastaju od sveta
Sramote i ropstva, moj ponosni Grade,
Duh slobode tvojim ulicama šeta;
I obiđe žrtve što se u snu snaže
Nadom na slobodu; i kad osmeh stidljiv
Prve zore sine na one što traže
Hleba, - on je min'o pokraj mrtve straže
Besmrtan i miran, ponosan, nevidljiv.
Citat
