Borislav Pekić

[Goga]

Borislav Pekić



(4. februar 1930 - 2. jul 1992)



�Politika fukcioniše kao čista para-politika; para-ciljevi se predstavljaju kao pravi ciljevi, ponekad čak i kao pra-ciljevi istorije. Kao iz bolesne more, svet se pestimističnom oku javlja s žigom proizvodnje neke tajastvene, monstruozne Svefirme, koja je kroz humanu evoluciju, iz ko zna kakvih razloga, za nas neprimetno, naš pravi svet zamenila jednim lažnim, veštačkim, sintetičkim pseudo-svetom, para-svetom...". (Borislav Pekić)
Kultura jedne nacije nije velika zbog brojnosti njenih umetnika i njihovih dela (da je to slučaj, danas bi svetom neprikosnoveno vladali indijski ili kineski autori); kultura nije velika čak ni zbog velike vrednosti tih umetničkih dela, već zbog negovanja i poštovanja koje se ukazuje tim delima i tim autorima kao temeljima na kojima ona počiva. Isto tako, kulture malih naroda (među koje nesumnjivo spadamo i mi) nisu male zbog pomanjkanja kvaliteta, već usled nedostatka bilo kakvog sistema vrednosti. Ipak, ne budimo sasvim surovi, mi, kao narod, nismo baš sasvim bez sistema - sistematski uništavamo sve što ne odgovara dnevno-političkim potrebama, još u samom začetku eliminišemo svaki potencijalni znak inteligencije, a protiv onih izdržljivijih imamo pouzdani metod ignorisanja i zaborava. Pošto smo živeli u petovekovnom ropstvu, propustili smo šansu da spaljujemo knjige i autore koji nam se ne dopadaju, pa sada moramo na neki način nadoknaditi taj civilizacijski propust. U mutnim vodama, blatu i mraku može izrasti lotos, božanski cvet čija glava je krunisana suncem , ali on se rađa retko, jednom u hiljadu godinu, kao dar, i ukoliko propustite priliku da na njemu zasnujete svoju kulturu osuđeni ste na večno tapkanje u mestu.
�Umetnost, dakle, može imati smisao samo ako ga ima život, kojim se ona posredno nadahnjuje. U infaustrnoj, samoubilačkoj, jalovoj, šupljoj materijalističkoj civilizaciji, tom avetinjskom skeletu jedne propuštane šanse, ja taj smisao ne vidim".
(Borislav Pekić)

1930. godine u Americi se rodio Nil Armstrong, prvi čovek koji je kročio na Mesec, a u Podgorici jedan od najvećih srpskih (i jugoslovenskih) pisaca, Borislav Pekić, od oca Vojislava i majke Ljubice. U Crnoj Gori je živeo sve do početka Drugog svetskog rata, kada su italijanske okupacione snage naterale porodicu Pekić da izbegne u Beograd. Borislav je u glavnom gradu Jugoslavije upisao Treću mušku gimnaziju i kako to i dolikuje istinskom intelektualcu, budućem beskompromisnom borcu za pravo na ličnu istinu i njeno slobodno izražavanje, u školi nije bio naročito uspešan.
�Reforma školske nastave je potrebna ne samo u tehničkom pogledu i opštem sistemu sticanja obrazovanja, nego osobito u pogledu gradiva. Savremeni sistem stupnjevitosti bez selekcije pogoduje jedino mediokritetima. Pamet je zapostavljena za račun strpljenja. Hvale se i nagrađuju osobine robova. Škola postaje ogromna vežbaonica poslušnosti." (Borislav Pekić)
Provlačio se sa dvojkama i neretko polagao popravne ispite. U �Crnoberzijacima", Pekić govori o školskim neuspesima Aleksandra Njegovana, koji je više voleo da čita stripove i izveštaje sa berze nego knjige koje su mu preporučivali. Roditelji su mu zbog toga neprestano pridikovali (�U tom pogledu ja sam bio u nešto nepovoljnijem položaju od većine vršnjaka. Nisam mogao da lažem. Moji su, izgleda, bili pročitali sve što je ikada ijedna budala na ovom svetu napisala."). Zato se nije mogao izvlačiti ni domišljatostima tipa da su �Zli dusi" spiritistički priručnik koji je sastavio jedan ruski hiromant ili da se u �Vodenici na Flosi" radi o životu mlinara na reci Flosi. (�S �Ratom i mirom� i �Idiotom� bilo je lakše. Dok se ne zađe u pojedinosti, moglo se kazati da je tu reč o ratu, miru i idiotima uopšte".) Jedinu podršku mladi Aleksandar imao je u svom dedi, koji je optimistično smatrao da je �lenjost, porazna inače u procvatu privatne inicijative, u socijalizmu neka vrsta spontane preventive organizma".
�U našim se porodicama, a i van njih, nemačko bombardovanje Beograda, 6. aprila 1941. smatralo svinjskim postupkom. Za nas je uistini svinjski postupak bio što su propustili da njime pogode i našu gimnaziju. (Kako je to pošlo za rukom Drugoj muškoj nisam pametan.)" (Borislav Pekić)


1948. godine dramom Ivana Cankara �Kralj Betajnove", u režiji Bojana Stupice, otvoreno je u Beogradu �Jugoslovensko dramsko pozorište", a Borislav Pekić je maturirao i upisao Istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu, ali je posle samo mesec dana studiranja, uhapšen. Počinju godine koje će pojesti skakavci. Kao ubeđeni demokrata i protivnik komunizma, Pekić je sa prijateljima osnovao nekoliko tajnih organizacija.
�Da bi se izvojevala sloboda treba se buniti, čak iako to nema smisla, bunite se, iako će vas ta pobuna usmrtiti, istrebiti, uništiti, bunite se radi same pobune, radi očuvanja prometejskog duha." (Borislav Pekić)
Jedna od tih organizacija je otkrivena. Socijaldemokratska omladina Jugoslavije (SDOJ), osnovana je sa namerom da bude protivteža Ujedinjenom savezu antifašističke omladine Jugoslavije, te da kao takva u srednjim školama i na univerzitetima mladim ljudima prikaže svet iz malo šire perspektive od komunističkog gledanja na stvari. Nakon Rezolucije Infobiroa, postojala je nada da će tadašnja vlast u SFRJ ući u krizu, da će se komunisti okrenuti jedni protiv drugih, te da će se time otvoriti put povezivanju demokratski nastrojenih omladinaca. Ove pretpostavke će se ispostaviti kao naivne i nerealne. SDOJ, nastao u avgustu 1948. godine, otkriven je već u novembru iste godine, kada je i uhapšeno preko dvadeset članova. Nakon istrage koja je trajala samo šest meseci, (a po tužbi za krivično delo protiv naroda i države, kao i za špijunažu), tokom koje je Pekić prvi put video svog advokata pet minuta pre izricanja presude, Okružni sud u Beogradu je 14. maja 1949. godine osudio Borislava Pekića na kaznu zatvora sa prinudnim radom u trajanju od 10 godina, sa gubitkom gradjanskih prava i konfiskacijom imovine, da bi nakon žalbe tužioca kazna bila povećana na petnaest godina.

"�Moralnopolitička podobnost� je novogovorna sintagma koja i ne prikriva pokušaj da se mišljenje s gnoseološkog prevede u etičku ravan, pa tako, jednačini dosledno, nepoželjno uverenje automatski definiše kao nemoralno, a njemu dosledno ponašanje kao asocijalno. Ona je zajedno sa elefantijazisom vladajuće stranke i privilegovanim položajem njenih pripadnika, omogućila suverenu vladavinu mediokriteta." (Borislav Pekić)
Pekić je kaznu prvo izdržavao u Sremskoj Mitrovici, da bi nakon dobijanja tuberkuloze bio premešten u Niš. Iako osuđen na petnaest godina strogog zatvora, 1953. godine je pomilovan. Inače, pomilovanje mu je nuđeno i ranije, ali ga je on uslovljavao oslobađanjem i svih drugih članova organizacije. Konačno zadovoljenje pravde (ukoliko je ono uopšte moguće) desilo se tek 17. decembra 2007. godine, kada je Sud sa željom da afirmiše stav da ljudska prava nisu na raspolaganju politici i ideologiji, rehabilitovao Borislava Pekića.
�Ličnost po mnogo čemu neobična - životom, delom i izgledom. Nad malo povijenim ramenima čoveka visokog, lomnog rasta, oštro srezana asketska trouglasta glava. Strog pogled pod jakom dioptrijom naočara, kojima kao da više vidi no što gleda, tek oretko ozari kratak i kao malo izgubljen osmeh. Mek i dug korak visokih nogu i izrazito lepa nemirna ruka... Govori malo, i gotovo uvek prekom, kratkom rečenicom, on pisac najduže fraze u srpskoj književnosti. Govori pri tom ljutito, čak nabusito, kao da se unapred srdi na sagovornika, kako to hoće da bude kod ljudi koji duhovnu nežnost skrivaju u oklopu apodiktičnosti. Krvopilan radenik, jedan od najtvrdokornijih poslenika koje znam, uvek je međ svetom pomalo odsutan, kao da je najbolji deo svoje misli ostavio da i dalje mučki posluje nad nedovršenim rukopisima."
(Borislav Mihajlović Mihiz)


1954. godine u Obninsku, u blizini Moskve, otvorena je prve nuklearna elektrana na svetu, savezna vlada SAD spalila je knjige poznatog naučnika Vilhelma Rajha, a u Alžiru je izbio ustanak protiv Francuske. Za to vreme, Borislav Pekić je pokušavao da se vrati normalnom životu i ponovo se upisao na Filozofski fakultet u Beogradu, ali ovoga puta, umesto istorije umetnosti, odabrao je eksperimentalnu psihologiju.
�Predodređen za pisca i svestan svoje vokacije morao je dugo da čeka i da dvostruko trpi: od uzništva i od ćutanja. Budući erudita i jedan od najučenijih naših pisaca, školu je počeo i nedočeo. (Uostalom i Tomas Man - inaće najbliži Pekićev duhovni srodnik - završio je, ako se ne varam, samo sedam razreda gimnazije.) Imao je snage da se još celu deceniju posle svoga robijaškog univerziteta, potajice sprema za svoj nastup." (Borislav Mihajlović Mihiz)
U godini kada je emitovan prvi zajednički program TV odašiljača u Beogradu, Zagrebu i Ljubljani, Borislav Pekić se 11. maja 1958. godine venčao sa Ljiljanom Glišić, ali i započeo svoju odiseju u filmskoj industriji kao dramaturg i scenarista. Prema njegovom tekstu �Dan četrnaesti" snimljen je film koji je predstavljao Jugoslaviju 1961. godine na filmskom festivalu u Kanu.
�Koliko vidim, jedina hronična vrednost koju sam iz zatvora izneo je - tuberkuloza. Priča o robiji kao izvoru životnog iskustva - mit je. Ako ga ne pojede zaborav, svako u zatvoru stečeno iskustvo vredi jedino - za neki drugi (budući) zatvor." (Borislav Pekić)
1965. godine Aleksej Leonov, sovjetski kosmonaut, tokom leta vasionskog broda �Vashod 2", izlazi iz letelice i postaje prvi čovek koji se �šeta" svemirom, a Borislav Pekić ulazi u svet književnosti svojim prvim romanom �Vreme čuda" i trese je do temelja. Pohvale stižu i od kritike i od kolega pisaca, a Pekić konačno izlazi iz senke zabranjenog autora. U njemu će sada videti pisca već oformljenog rukopisa i ironične inteligencije. A ipak, �Vreme čuda" će dugo progoniti svog autora.
�Mesija je uneo u svet sasvim nov moral čije vrednosti ni danas nisu sporne. Ako uzmete bilo koju zapovest od deset, videćete da bi svet bio mnogo bolji da ih se možemo držati. Ne savršen, takvog nema, ali bolji svakako. I on se tog morala držao. Najzad se i žrtvovao na krstu. Zašto onda baš njega izabrati da se demonstrira jedna teza koja bi se mnogo bolje dala rastumačiti na bilo kojem ideologu našeg vremena?" (Borislav Pekić)
Kritika je delo shvatila kao ateističko, upereno prvenstveno protiv hrišćanstva, i kao da nije želela da čuje Pekića koji je uporno ponavljao da nije ateista već gnostik, da u ovom delu ne ismeva hrišćanstvo već ga koristi samo kao jedan od primera zatvorenog ideološkog sistema, kao što je to i totalitarna leva doktrina. Na kraju je odustao od objašnjavanja i počeo da kuje ambiciozne planove o novim knjigama kojima će pojasniti svoje prave namere i ispraviti greške koje je počinio.
�Vreme čuda" i "Vreme umiranja", štampani pod zajedničkim nazivom "Vreme čuda", tek su II i III deo hronike "Zaveštanje", čiji bi I i IV deo bili "Vreme reči" i "Vreme vaskrsenja". Ako budem stigao to da dovršim, moći ću uočiti pravo značenje knjige, koji je sada i u ovakvom krnjem obliku zarasla u manihejski nihilizam bez protivrečnosti u nadi, bez koje ni zlo ne može biti ubedljivo, ma koliko, inače, bilo pobedonosno." (Borislav Pekić)
Nažalost, nije stigao da otelotvori svoj grandiozan plan.
Kao što primećujete, Pekić �Vreme čuda" naziva hronikom a ne romanom, grozeći se ovog termina koji se počeo upotrebljavati za sve i svašta. Želeo je da svojim delima da konciznija literarna značenja. Tako će �Hodočašće Arsenija Njegovana" (1970) nazvati autoportretom; �Kako upokojiti vampira" (1977) nazvaće sotijom (sotija - alegorijska priča koja se bavi filozofskim i moralnim temama, nastala iz srednjevekovne lakrdijaške predigre moralitetima), želeći da ukaže na svoj ugao gledanja na temu, kao i na putokaz ka otkrivanju njenih unutrašnjih značenja; �Zlatno runo" će nazvati fantasmagorijom, želeći što vernije da prikaže �medjusobno amalgamisanje raznih, čak i protivrečnih realiteta, prirodnih kao i neprirodnih, u predsmrtnu utvaru jednog starog trgovca."
Na ovaj način je, zapravo, već najavio u kom pravcu će se dalje razvijati njegova misao, posebno po preseljanju u London. Smatrajući da je realizam prevaziđeno književno oruđe, Pekić je otkrivao nove forme u kojima će se najbolje izraziti sadržaj, u kojima će delo disati punim plućima, nesputano nikakvim konvencijama i pravilima.
�Biti realan u svetu u kojem vam većina stvari nije jasna, apsurdno je. Smešno je praviti se pametan nad ambisom." (Borislav Pekić)
Januara 1969. godine, čehoslovački student Jan Palah, protestujući protiv invazije članica Varšavskog pakta na njegovu zemlju, javno se spaljuje. U znak protesta, zbog trivijalizacije Palahovog čina, Borislav Pekić piše �Srdito i sa poštovanjem - Otvoreno pismo onima koji ne veruju da vatra peče, pisano u slavu Jana Palaha".
�Svako požrtvovanje, svaki čin koji u dovoljnoj meri ne uzima u obzir posledice (pri čemu vi nikad ne mislite na posledice po druge), svaki autentičan izraz ličnosti, svako iskreno odupiranje ili iskreno pristajanje, sve što je ma u najmanjem sukobu sa instinktom samoodržanja, sve što je u žudnji za istinom, pravdom, srećom, duševnim i telesnim blagostanjem učinjeno na ovoj ukletoj planeti, od starog do ovog novog diluvijuma, sve je to za vas običan egzibicionizam."
(Borislav Pekić)

1970. godine japanski pisac, Jukio Mišima, možda sledeći Palahov primer, takođe izvršava javno samoubistvo, protestujući protiv �vesternizacije" Japana. A samo godinu dana nakon što je Aleksandar Solženjicin izbačen iz Saveza sovjetskih pisaca zbog žestokih kritika staljinizma, obnavlja se progon Borislava Pekića. Nekoliko dana pre selidbe u London, aprila 1970. godine, oduzet mu je pasoš. Njegova supruga i ćerka odlaze, on ostaje. Kada je početkom 1971. dobio NIN-ovu nagradu za �Hodočašće Arsenija Njegovana", ponadao se da su nesporazumi okončani. Prevario se.
�Mehanizam je providan. Ali funkcioniše." (Borislav Pekić)
A mehanizam je uvek na isti način funkcionisao - prenošenjem represivnih instrumenata sa državnih organa na građane, prikrivanje diktature angažovanjem mase.
�Narodne želje su stvar vladine propagande. Kad narod ima suprotne težnje, to znači da je zatajila reklama". (Borislav Pekić)
Prvo se pomoću medija sugeriše neprijatelj. Zatim Gradski komitet izvrši specifikaciju političke krivice, sastavi listu sa �nepoželjnim imenima" i to pošalje partijskim organizacijama. Nakon ovoga, komunističko jezgro traži od svojih užih sredina preduzimanje odgovarajućih mera. Radi očuvanja bilo kog proklamovanog ideala, traži se krivično gonjenje prekršioca. U Pekićevom slučaju, angažuje se grupa profesionalnih pisaca radi njegovog izbacivanja iz srpske književnosti. Grupu ne sačinjavaju manje poznati članovi, baš naprotiv, uglavnom oni najugledniji (u slučaju Pekića, ovu grupu za progon predvodio je Vasko Popa). Počinju priče da je emigrirao, da preko BBC-ja drži neprijateljske govore protiv Jugoslavije. Izdavačima se preti, ugovori se raskidaju, u poslednji čas odbija se štampanje već pripremljenih rukopisa. Nagradu Udruženja književnika Srbije umesto njemu, dodeljuju Milošu Crnjanskom. Pekić uzalud čeka pred vratima PEN kluba u Beogradu. Biva primljen tek kada je odlučio da se učlani u Londonski klub �gde vam je za to nužno jedino da pišete knjige, a ne da čuvate državu od neprijatelja, jer se za ovo drugo sasvim dobro stara policija."
�Tvrdnja da je sve politika i da je politika sve, ima za podmukli cilj da sve ljudske aktivnosti, od kojih su mnoge iznad politike i sveobuhvatnije od politike, podredi kriterijumu društvene koristi i sudu nižih političkih sila, svejedno, pripadaju li vlasti ili opoziciji." (Borislav Pekić)
Pekiću napokon vraćaju pasoš, i on se 1971. seli u London, ali sistematski progon će trajati sve do 1975. godine.

[Goga]

„Fantastika mojih knjiga nije bila puka poetska fikcija, već jedno nesvesno, instinktivno naslućivanje lične istine, konačne spoznaje (?) do koje imam da dođem tek kasnije, spoznaje koja se ne piše nego živi."
(Borislav Pekić)


Borislav Pekić, romansijer, dramski pisac, esejista i scenarista, nikada nije hodao utabanim stazama, već je za sve svoje ideje pokušavao da pronađe novi i drugačiji izraz. Pre njega nije postojao pisac u našoj književnosti na koga bi se ugledao (u stranoj je pronašao svog duhovnog učitelja u Tomasu Manu, od kojeg se naučio spoju skepse, umetničke ozbiljnosti i poštovanja forme), a posle njega još uvek se nije našao niko ko bi ga sledio (ne po formi, temama ili izrazu, jer bi to bilo obično kopiranje, već po senzibilitetu, po sistematskom i detaljnom spremanju za pisanje, po intelektualnoj sveobuhvatnosti i odlučnosti da se svoja reč kaže na sopstveni način uprkos svemu i uprkos svima).
„Zlatno runo" (1978 - 1986), fantasmagorija u sedam tomova, jedno od najznačajnijih savremenih proznih ostvarenja u jugoslovenskoj književnosti, delo nagrađeno Njegoševom nagradom (1987). Na tri i po hiljade stranica, u desetak istorijskih i protoistorijskih perioda (koji ne prate linearni tok, već ciklični), preko stotinu likova između sna i jave, fantazije i realnosti, istorije i mita, traga za svojim zlatnim runom.
„U svih sedam tomova Zlatnog Runa razmišlja se, zaparavo, o jednoj te istoj temi odnosa čoveka i spoljašnje-unutrašnjih uslova njegove egzistencije, istorije i drugih ljudi, s jedne, samog sebe, svojih ideala i ciljeva, s druge strane. Unutar ciklično shvaćenog nepromenljivog vremena, menja se istorijski dekor, ređaju se istorijski datumi od svoje paleoistorijske kolevke ka svojoj grobnici, rađaju se i umiru nacije, odmiču, primiču, menjaju prostorne granice, zidaju se i ruše ljudska staništa i dela naših ruku, jedna ideja o svetu zamenjuje drugu, jedna patnja i sreća drugu, a da se suštinski ljudska sudbina, limitirana ništavilom iz kojeg smo rođeni i ništavilom kojem smo neizbežno upućeni, ne menja, i da njome, mimo svih prometejskih otpora, vlada u prvom redu sizifovski princip totalnog besmisla, zaborava, savršenog izjednačavanja u crnoj kosmičkoj jami uzaludnosti, kojoj se materija i duh bratski solidarno, i u bratski međusobnoj kavzi, kreću."
(Borislav Pekić)

Pekić je duboko verovao da budućnost društva zavisi od poimanja njegove najdublje prošlosti (shvatanja prošlosti, a ne večitog tumaranja po njoj), gde se krije istina koja je pokrenula ovu civilizaciju. On korene ovog čovečanstva nije tražio u zvaničnoj istoriji, jer je ona nepouzdana zbirka iz koje svako po potrebi izvlači ona fakta koja su mu potrebna i pri tom ih interpretira na način koji mu odgovara, već je za istinom tragao u bogatoj simbolici mitova. On se nije slagao sa mišljenjima da su mitovi paradigme poezije, plod bogate mašte primitivnih zajednica, pokušaj da se prirodni fenomeni objasne na način razumljiv zaostalim ljudima, već baš naprotiv, verovao je da se u mitovima kriju najviše istine, skrivene iza slikovitog jezika simbola, jezika koji smo odavno zaboravili, zbog čega i nismo u stanju da ga u potpunosti shvatimo. Mit, dakle, nije delo primitivnog već superiornog čoveka (mereno spram današnjeg), u kojem se razrešavaju filozofski problemi i otkrivaju najviše životne tajne. Pekić je verovao da je prošlost slika (projekcija) budućnosti, istorija nema linerani već ciklični tok (što je i verovanje gotovo svih drevnih naroda), čovečanstvo prelazi iz jednog ciklusa u drugi i možda prolazi kroz iste etape nebrojano puta (verovatno dok ih ne prevaziđe). Ovu će temu dublje obraditi u romanu „1999".



„Za mene je "večno juče" mita, vreme u kome se mit jednom obavio; medjutim njegovo je i vreme "večno danas", jer se on i danas obavlja, a ono je takodje i potencijalno "večno sutra", jer će se taj isti mit obavljati i sutra. Dakle to je ta pre svevremenost nego nevremenost, odnosno bezvremenost mita i svaku bezvremenost mita treba u stvari u prvom redu shvatiti kao svevremenost."
(Borislav Pekić)

Borislav Pekić u „Zlatnom runu" potpuno odbacuje mitologiju kao kreaciju ljudske mašte i u njoj pronalazi većnu bitku između racionalnog i iracionalnog u ljudskom biću, lice i naličje, duh koji teži nebeskim visinama i telo koje grca u materijalnim okovima, duhovno i animalno a oličeno slikom Kentaura. Pekić izvlači Jungove arhetipove iz sfere psihološkog i prebacuje ih u ontologiju.



„Ako podjemo od pretpostavke da je u podsvesti sve ono što je nekad bilo u svesti, odnosno da u podsvesti nema ničega što jedanput nije bilo u svesti, onda dolazimo do zanimljive pretpostavke da, idući linearnom evolucijom čoveka, moramo naići na situaciju u kojoj je mit prisustvovao u svesti čoveka kao nešto što je bilo svesno, realno, i s čim je on bio potpuno suočen kao s realnošću, svesnom realnošću svog života. Tek kasnije se taj mit povukao u podsvest i sad se poveremno javlja slikama koje nas iznenadjuju i logikom koja nas plaši."
(Borislav Pekić)

Borislav Pekić je bio temeljan i organizovan pisac. Pre pisanja duboko se informisao o svim segmentima koji mogu biti dodirnuti u delu. Pre nego što je uopšte počeo sa pisanjem „Zlatnog runa" u potpunosti je razradio svih sedam knjiga, napravio tabele, dijagrame. Pre pisanja prve knjige već je osmislio sedmu kao ključ za otključavanje prethodnih šest. Bez sedme knjige nema razrešenja. Zbog jedne reči celoga dana je tragao za njenim pravim značenjem, prelistavajući sve moguće rečnike i enciklopedije, da bi je na kraju zamenio drugom rečju. Istražujući, Pekić je sakupio ogromno znanje iz arheologije, medicine, neimarstva, trgovine, filozofije, istorije civilizacije, mita, pozorišta, istorije medija, politike, psihologije, religije, magije, sociologije, argonautike, naučne fantastike i mogli bi smo ovako da ređamo u nedogled. A ipak, on se u svojim knjigama ne razmeće svojim znanjem, jer ga shvata na ispravan način - znanje ima smisla samo ukoliko je u službi daljeg razvijanja duha. U Pekićevim knjigama znanje je u službi dela, u službi sadržaja i službi forme.
„Ne bih preterao ako bih kazao da, zapravo, za svoje knjige nikad ne tražim formu - ja. Traže je, u moje ime - moje ideje. One odbacuju forme koje im, iz komoditeta, natura moja spisateljska rutina, one uporno traže oblike kroz koje će se najbolje izraziti, i postaju literarnom pričom tek ako ih i kada nađu. Ako ih ne nađu, ne realizuju se kao romani; ostaju po mojim beležnicama kao literarne himere ili nadgrobni spomenici neuspeha, kako hoćete."
(Borislav Pekić)


Spremajući se za roman „Besnilo", Pekić se detaljno i iscrpno obaveštavao, gradeći postepeno savršeni plan iz kojeg će izrasti delo, koje će, samo po sebi, samo sobom, iz celokupne građe uzeti samo ono što mu je neophodno. Pošto se radnja romana odvija na londonskom aerodromu Hitrou, svakoga dana je odlazio na aerodrom i pravio beleške. Kada su ga policajci priveli, objasnio im je da skuplja građu za roman i oni su mu dali planove celoga aerodroma! (Naravno, sve ovo se dešavalo 1981. godine, kada još uvek nije vladala ova teroristička histerija).

„Nalaženje Karaktera je nalaženje njegove „unutrašnje logike". Sve je posle toga ugodno prepisivanje, prikazivanje te logike u njenom logičkom dejstvu."
(Borislav Pekić)



„Besnilo" izlazi 1983. godine i šokira jugoslovenski književni svet. Jedan ozbiljan pisac, filozof i intelektualac, napisao je žanrovski roman koji obiluje trilerskim elementima. U njemu se prepliću špijunske zavere, zločini, tragična ljubav i zaraza koja izbija na aerodromu Hitrou.
„Zar ne mislite da je arogantna podela literature na visoku i nisku nepravedna prema ovoj drugoj, ako imate u vidu da se ona jedina danas u svetu bavi ključnim pitanjima ljudskog života i opstanka, ma u kako manjkavom formalnom smislu. U medjuvremenu, "visoka" je još i sada u temama devetnaestog veka, ma kako formalno sjajno... Visoka forma stare literature udružiće se sa pravim sadržajem nove, ako za to bude vremena." (Borislav Pekić)
„Besnilo"(1983) je prvi roman antropološke trilogije, koju još sačinjavaju „1999" (1984) i „Atlantida" (1988 ). Iako su objavljene drugačijim redom, autor nam saopštava da ove tri knjige treba čitati kao jednu i to sledećim redosledom: „Besnilo" - „Atlantida" - „1999". Priča, dakle, počinje izbijanjem epidemije, potom govori o izgubljenom raju i na kraju, završava se shvatanjem da se svet, poput predstave u pozorištu, stalno iznova ponavlja sa svim svojim pojedinostima, te da se iz tog kruga može izaći jedino shvatanjem i prevazilaženjem.


„Opasnost od biološke eksplozije smrtonosnih virusa, rekombinovanih po naučnim laboratorijama, nije manje aktuelna od bilo koje druge elementarne nepogode. Opšta materijalizacija, mehanizacija, kibernizacija, a pre svega automatizacija života, u stvarnom i prenosnom smislu otuđenih modela ponašanja, jedne veštačke, lažne povesti, dakle, odavno je već u toku. Ako je i ne opažaju, niti njene antropološke posledice razumeju, ljudi je osećaju. Ako su pravi, naravno. Ako i oni nisu već - androidi." (Borislav Pekić)
Pronicljivi i buntovni Pekićev duh nije mogao a da ne reaguje na ono što vidi oko sebe. Epidemija u „Besnilu" samo je vidljiva manifestacija onoga što ljudi već odavno nose u sebi, njihovih rezonovanja, interesa, želja i nastojanja. On zato piše o zamkama, takozvanog, napretka, koji iza paravana opšteg dobra krije neke druge, suštinski destruktivne interese.
„Mi već danas vršimo veoma opasne i neizvesne eksperimente sa ljudskim genima i pokušavamo da poremetimo ravnotežu, naravno, u ime na izgled dobrih alibija, u ime medicine i lečenja, ali znajući da možemo ući u tajne iz kojih se više nećemo izvući. Pogledajte šta mi radimo sa svojom prirodom. Pogledajte šta taj takozvani progres čini od naših života. Mi gubimo vezu sa dubokim realnostima prirode ..." (Borislav Pekić)
U ovom periodu Pekić je saznao za podatak da se samo u Velikoj Britaniji, za godinu dana, masakrira preko šest miliona životinja u ime „viših", tobož naučnih ciljeva (neretko, eksperimenti su vršeni radi potreba kozmetičke industrije). „Možda smo zapravo postali takve životinje da životinjama odričemo sposobnost za bol."
„Pogledajte, sukob je između Hamiltona, koji u medicini vidi samo nauku, kome nije važno hoće li nekog pojedinca izlečiti, već hoće li bolest na vreme shvatiti, i eliminisati, i Komarowskog, lekara kome je čovek važniji od bolesti. Hamiltona interesuje bolest. Komarowskog bolesnik. Prvi je učenjak, drugi vidar. Hamiltonu je nauka cilj, čovek zamorče; Komarowskom nauka sredstvo, cilj čovek."
(Borislav Pekić)



Ipak, u „Besnilu" postoji i jedan pozitivan lik. To je Gabrijel - ličnost koja predstavlja protivtežu haosu koji ga okružuje, drugačiji koncept postojanja, duhovnu prirodu. On je predstavnik neke više dimenzije u kojoj bi smo i mi, kao čovečanstvo, mogli da budemo da nismo (pre otprilike desetak hiljada godina) zastranili i odabrali ovaj poguban materijalistički put. Zato je on jedini imun na „besnilo". „On jedini nije ljudski besan, da bi pseće mogao pobesneti. On je jedini apsolutno dobar čovek..." On je plemenit i dobar uprkos onome što ga okružuje. Sasvim logično, u svetu koji ne razume ni on ne nailazi na razumevanje, pa mu je u ovom životu zagarantovana jedino patnja. Uzvišena, ali patnja. Ali, on ne ume drugačije, njegova duša je usmerena ka svetlosti, a ne ka zlu i tami. On je ideal i zato nedostižan ljudima koji su navikli na život u formi imanja, koji zamišljaju da su srećni samo ukoliko nešto poseduju. Iz želje za posedovanjem se sasvim prirodno rađa potrošački mentalitet, koji danas neprikosnoveno vlada u svim sferama društvenog života. Čak i oni koji imaju neke duhovne aspiracije, svoje znanje smatraju svojim posedom i tako njime i upravljaju (diplome se ne stiču radi produbljivanja znanja, a u potrazi za smislom postojanja i čoveka i čovečanstva, već radi bolje radne pozicije koja će omogućiti veća primanja i veću dobit, bolje pozicioniranje u Sistemu). Ne čudi, otud, što ljudi tako teško menjaju svoje mišljenje - ono je za njih lična imovina, i baš kao što su spremni da brane kuću od uljeza, isto tako brane svoje stavove od svake alternative, ne shvatajući da je napredovanje duha jedino moguće upravo u tom sukobu različitih perspektiva, da sopstvena misao buja i jača upravo kada se sudari sa drugom. Gabrijel ne poseduje taj nagon za samoodržanjem zbog kojeg bi bio spreman da žrtvuje druge radi lične sreće, baš naprotiv, on će se vrlo rado žrtvovati za druge, jer ne pravi podelu na sebe i druge, na njihove i naše. Ima li danas takvih ljudi?
„Ali nam takvi ljudi trebaju. Smejte im se, poričite ih, čak i uništavajte, ali ne možete ne uvideti njihovu veličinu, alternativu koju nude. Mi uništavamo i svoje dobre instinkte zato što smo pogrešno protumačili svoje interese, rđavo izabrali svoje ciljeve. Što mislimo naopako, osećamo pogrešno, postupamo rđavo. A to je, zapravo, ista stvar. Zamislite da je umesto ovog tipa nagona za održanjem, koji misli samo na sebe, ugrađen u našu biološku matricu neki koji, između ostalog, zabranjuje ubijanje, jer je osuđen, programiran da misli i na druge."
(Borislav Pekić)



Antropološke pripovesti „1999" (1984) razlikuju se od svih drugih Pekićevih dela, jer ih je napisao za samo devedeset dana. No, ova brzina ne znači da se nije detaljno spremao, već da je to činio usput, godinama, čitajući gotovo sve što je na polju naučne fantastike i negativne utopije napisano. Knjiga se sastoji od pet pripovetki koje obrađuju pet čovečanstava, pet antropoloških alternativa. Priče se mogu čitati kao zasebne priče, ali ako pažljivije pogledate, zapravo se radi o romanu u kojem su poglavlja razdvojena milionima godina.



„Kako biste se osećali kada biste saznali da niste čovek nego mašina - i u to poverovali - i da su oko vas sve same mašine, i kada bi vam, sve do smrti, sve postalo jasno kao da je već odigrano, kada biste bili glumac koji ulogu napamet zna pre premijere?" (Borislav Pekić)
Pekić proces stvaranja započinje potragom za formom koja će najbolje predstaviti ideju, a to je potraga za stilskim izrazom, tonom, uglom gledanja. („Priča je forma ideje, ali književna tehnika je forma priče"). On ne podnosi stagnaciju u svom delu, mrtvilo, već se trudi da uvek postoji radnja koja negde započinje, teče i završava se. Nakon rešavanja ovih pitanja, pristupao je izradi sinopsisa, kompozicije koja je veoma precizna.
„Nezadovoljna imaginacija otkriva nezadovoljavajući Plan. Tada je umesnije ponovo se na njega vratiti, nego doživeti da vas imaginacija, u svom euforičnom raspoloženju, obično najlakšim putem odvede tamo gde niste hteli da budete... Ljubitelji Mašte, u koje i ja spadam, ne moraju se plašiti da će, pod suverenitetom čvrstog Plana, Imaginacija ostati bez posla. Tek u njegovom okviru nastaje za nju onaj pravi posao, koji nikakav razum ne može zameniti, u horizontalnim granicama jedne jame u stvarnosti, neograničene slobode i neizvesnost spuštanja u njene dubine."

(Borislav Pekić)



Razmišljajući o tada aktuelnoj temi, savremenom romanu i njegovim karakteristikama, Pekić je zaključio da bi takav roman morao da se drži sledećih načela: radnja treba da se dešava u sadašnjosti; junaci treba da budu, na neki način, nosioci Duha sadašnjosti, odnosno, oni artikulišu moralnu i misaonu matricu na kojoj se ova epoha temelji; ostali likovi predstavljaju ličnosti koje takođe pripadaju ovom vremenu, ali njihova interesovanja nisu široka (oni ne moraju znati za Hegela i Mocarta), kako bi se njihovim prožimanjem sa junacima dobio realističan (živ) model stvarnosti; likovi u romanu treba da imaju međusobne odnose kakve vidimo u svom okruženju, odnosno u njihovoj korespodenciji doživljavamo realnost spoljne prinude (sistem tzv. objektivnih okolnosti); fakta treba koristiti samo kao kalupe („Kad se oblik dobije, kalup se skida."); takođe, savremeni roman mora biti psihološki („Zadržati se samo na ponašanju i govoru, znači tvrditi da je čovek ono što čini, dok je on mahom ono što misli dok to čini."); i ono što se podrazumeva za svaki roman, podrazumeva se i za savremeni, on mora biti kritički nastrojen.



„Ako se izražavam književnom rečju činim to u svojoj ukupnoj egzistenciji, koja je razume se, najpre umetnička, ali je istovremeno i psihološka, moralna, socijalna, politička, a iznad svega metafizička. Književnim delom zacelo izražavam stvarnost u nekom od njenih meni pristupačnih standarda, ali i ne sa manjim prisustvom u strukturi dela, izražavam i sebe - svoj stav prema toj stvarnosti - stav koji deluje kao suma mojih metafizičkih, moralnih i socijalnih iskustava, uređenih prema nekom estetičkom načelu."
(Borislav Pekić)

[Goga]

�U antropološki epos uvelo me je zanimanje za prirodu čoveka, za njegovu suštinu, a iznad svega osećanje da živim u tuđem, naopakom, pogrešnom svetu, civilizaciji koja ne saobraća s autentičnim duhom humaniteta, u istoriji koja izgleda kao ljudska ali ljudska nije, ne samo zbog svojih promašaja nego, pa i više, zbog svojih "uspeha". Ulovila me je zebnja, a tamo zadržala hipoteza da je napredak - kako je u našoj ekstremno materijalističkoj, mehaničkoj i automatizovanoj civilizaciji zamišljen u prosvećenim, pozitivističkim umovima, planiran od svih doktrina realne politike i oba, prividno protivrečna, a stvarno ontološki podudarna generalna socioekonomskog smera - put u neizbežnu degeneraciju osnovnih pretpostavki pravog ljudskog života."
(Borislav Pekić)




Borislav Pekić, čovek koji je u detinjstvu sanjao da postane istraživač neispitanih predela, otkrivač tajni, naučnik, putnik prema zvezdama, arheolog, objedinio je sve svoje snove u poslu pisca.

�Trideset do trideset pet godina je vreme u kome treba stupiti u javnost. Pisac se tada još nije pretvorio u činovnika, a prestao je da bude drekavac. To su godine u kojima se susreću strast i razum."
(Borislav Pekić)

U svojoj trideset i petoj godini objavio je prvi roman �Vreme čuda" i definitivno ušao u književni svet Jugoslavije. I pre toga je pisao, ali je ostajao iza paravana. Po izlasku iz zatvora, radio je u filmskoj industriji kao pisac i adaptator scenarija (još uvek pod budnim okom državne službe bezbednosti, koja je pratila svaki njegov korak). Mada je porodica nastavila da finansira njegove studije eksperimentalne psihologije i insistirala na formalnom obrazovanju, on se osećao kao �večiti đak" i čim je doživeo književni uspeh sa prvim romanom, odustao je od daljeg školovanja.




�Meni je u životu, bar do sada, uvek bilo relativno dobro, pa i kada su drugi hteli da mi bude rđavo. Skoro bih rekao da mi je kao po pravilu, bolje postajalo ako bi se neko trudio da mi bude gore."
(Borislav Pekić)




1969. godine �Konkord", supersonični putnički avion, obavio je svoj prvi let, a Borislav Pekić se dramom �Generali ili srodstvo po oružju" (koja se danas nalazi u svim antologijama savremene srpske drame), svrstao među najbolje srpske dramaturge i najavio bogatu produkciju koja će usledeti. Tokom 1970-tih, od dvadeset i sedam njegovih drama prikazanih u Jugoslaviji, sedamnaest je premijerno izvedeno u Nemačkoj, a njegova najpopularnija drama �Korešpodencija" (zasnovana na četvrtom tomu �Zlatnog runa") ostaće na sceni Ateljea 212 čak dvadeset i tri godine. U televizijskoj adaptaciji, glavne uloge su tumačili naši legendarni glumci Danilo Bata Stojković i Zoran Radmilović.

�Moje su drame, dakle, samo uzastopne forme mojih angažmana, ponekad eseji rečeni u formi dramskih dijaloga, ponekad ideje kostimirane u pseudoživotne situacije, ali uvek - čiste konstrukcije. One su, čini mi se, pogodnije za čitanje ili radio-emitovanje nego za teatar". (Borislav Pekić)

Pekić je saznao za hipoteze američkih psihologa, koji su smatrali da su ljudi u svojoj osnovi divlji, te da se njihovo destruktivno ponašanje obuzdava sistemom zabrana i pravila, usled čega dolazi do akumulacije besa kojem je potreban ventil. Oni su taj ventil pronašli u �Sobi za razbijanje". Sve porodice i firme bi trebalo da imaju po jednu ovakvu sobu napunjenu stvarima za razbijanje (uglavnom se preporučuju predmeti od stakla, zbog njegovog zvučnog efekta koji blagougodno deluje na ljudski nagon za uništavanjem).

�Prasak stakla je jedan od najumirujućih zvukova što ih čovekovo iskustvo može pružiti. Uveravam vas. Probao sam. Ali od kako sam počeo pisati drame, �soba za razbijanje stakla' više mi nije bila potrebna. Pozorište je bilo dovoljno za sve moje revolte". (Borislav Pekić)

On nije voleo scene sa kojih je dopirala zagorela mast i na kojoj se monotono ređaju jedni te isti klišei. Nije voleo realističke režije, simulacije �stvarnog" života, programirane i banalne poglede na svet. Nije voleo to nasedanje očiglednostima, ropstvo modelima i slepilo za stvarnost koja se krije iza privida.

�Jer, najzad, najbolji način da čovek gleda rdjave drame je - život. Kad hoću da vidim dobru, ja onda idem u pozorište i gledam - Umetnost."
(Borislav Pekić)




1971. godine predstavnici 63 zemlje potpisali su sporazum o zabrani skladištenja nuklearnog oružja na dnu mora i okeana, a Borislav Pekić se posle silnih peripetija pridružio porodici u Londonu. Pasoš, koji mu je oduzet početkom godine, vraćen mu je nakon velikih članaka u nemačkoj štampi.

�Oteravši me u izolaciju, oterali su me u književnost, u rad, u moju pravu realnost iz jedne lažne u kojoj bih samo gubio vreme, a možda i zauvek potonuo." (Borislav Pekić)

U Londonu se uspešno izolovao od društvenog života književnika, uobičajenog u Jugoslaviji, koji je podrazumevao jednu knjigu na svakih pet godina, dok se ostatak vremena provodio, uglavnom, u zagušljivim kafanama. Želeo je da živi u kulturnom centru, tamo gde se može osetiti miris civilizacije. Sticajem okolnosti, izbor je pao na London, jer je njegova supruga, Ljiljana, arhitekta, ovde dobila posao. Ona je verovala u uzvišenu misiju svog supruga i trudila se da ga oslobodi svih egzistencijalnih problema, kako bi se on posvetio isključivo svojoj umetnosti.




�U tuđinu sam otišao iz dva razloga. Osetio sam da sam u stvarnost upao, utonuo, �zaglibio se" dublje nego što mi je ideja o nezavisnosti umetnosti dopuštala. Činilo mi se da ću upravo tu stvarnost bolje upoznati ako je i sa strane osmotrim. Otišao sam, dakle, da povratim unutrašnju umetničku slobodu. A još više svoje - vreme. Za rad mi treba mnogo više vremena nego što dopušta Beograd, moj način života u njemu, a i vlastita iskušenja. Pokazalo se da London nije bio rđav izbor. Pokazalo se da Englezi u tolikoj meri cene vaše vreme, slobodu i privatnost da se za vas apsolutno ne zanimaju. A šta normalnom čoveku više treba?".
(Borislav Pekić)




Miloš Crnjanski je omrzao Engleze, jer je od njih mnogo očekivao a malo dobio, dok je Pekić prema Englezima bio ravnodušan, jer je u London došao iz ličnih razloga, bez ikakvih očekivanja, osim da pronađe svoj mir i pobegne od teskobne rutine. Pekić je zato smatrao da je �Roman o Londonu" Miloša Crnjanskog zapravo roman o Crnjanskom u Londonu, te da je njegova slika o Englezima zapravo slika njegove vlastite nelagode i povređenosti.

�Nevolja je bila u tome što je Crnjanski, imam utisak, očekivao literarni uspeh u Engleskoj, a taj uspeh nemaju ni Englezi. Tu, zapravo, ništa stvarno ne uspeva osim trave bankarskog poslovanja. Ja ne znam prave razloge, jer Crnjanski je veliki pisac. Pretpostavljam da njegov literarni tropos ne pogoduje engleskom pozitivističkom shvatanju književnosti."
(Borislav Pekić)


Ni Pekiću se nije činilo da u Engleskoj čovek može da pusti korenje - �Ja, na primer, živim u Southwest I kvartu, ali moja opština je Southwest III. To vam neće pomoći da me pronadjete, na vratima nema imena, mene lično čudi što postoje i vrata". Žalio se da Englezi ništa ne umeju da objasne na najbrži i najefikasniji način. Dvostruka merila su im sasvim prirodna, pa je tako potpuno normalno da lekar brani eutanaziju, a da dželat bude član društva za borbu protiv smrtne kazne, a ipak �prvi će vas savesno lečiti, a drugi isto tako savesno ubiti".

�Svake se godine "1. Maj" u Engleskoj, od kada se slavi, slavi nekog drugog dana. Ove godine 7. Maja, pod klasno-ideološki steriliziranim imenom, jednog od četiri tradicionalna "Bank Holiday"-a. Praznik rada postao je bankarski praznik, to je taj engleski način."
(Borislav Pekić)

Njegova produktivnost se naglo uvećala. Nizali su se romani, drame, eseji, dnevnički zapisi.

1975. godine izlazi njegova novela �Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana". 1977. godine izlazi sotija �Odbrana i poslednji dani", a za njom i novela �Kako upokojiti vampira", a od 1978. do 1986. godine izlaziće fantasmagorija u sedam tomova �Zlatno runo".

�S gledišta nekog uticaja, mogao sam izabrati da živim u nekoj skrovitoj pećini na Tibetu, jednako kao i ovde u centru britanske metropole. Ja malo imam veze sa životom koji me okružuje. Okružen sam uglavnom svojim temama, a sve one potiču iz moje zemlje i za nju su vezane."
(Borislav Pekić)

Ubrzo je Pekić sklopio angažman sa BBC-jem i dva puta nedeljno obraćao se slušaocima u Jugoslaviji. Iz ovih njegovih obraćnja nastaće �Pisma iz tuđine" (1987), a za njima i �Nova pisma iz tuđine" (1989) i �Poslednja pisma iz tuđine" (1991).

�Strah od duhovne nekroze razlog je mom odlasku iz Beograda... Rane sedamdesete, kad sam iz Jugoslavije otišao, bile su za mene, u profesionalnom smislu, veoma uspešne, uvršten sam u red ozbiljnih nada. Uveravam vas, to je grozan osećaj. Srećom, kao i sve kod nas, malo je trajalo, pa su, hvala bogu, vrlo brzo došle nove nade, i od mene se sada, opet hvala bogu, više ništa ne očekuje što se, bar otprilike, ne zna da će se i dobiti. Ugled i rutina, presudni neprijatelji duhovne nezavisnosti i radoznalosti, pretili su da me učaure, osećao sam beskrajnu čamotinju i užas pri pomisli da ću ostati uvek isti i uvek na istom mestu, a da će mi u medjuvremenu izbeći mnogo značajnija i dublja iskustva od onih što gode jedino taštini." (Borislav Pekic)




1987. godine za najbolju knjigu godine proglašena je Pekićeva �Godine koje su pojeli skakavci" (prvi tom). Drugi tom pod istim naslovom 1989. dobija nagradu za memoarsku prozu "Miloš Crnjanski". U ovom delu, on rekapitulira godine koje je proveo na robiji, ali i stanje u državi koja je progonila svaku političku alternativu i time je terala u ilegalu.

�Opsednuto društvo je posednuta kolektivna pamet. Posednuta pamet je uvek sužena na uzrok svoje fiksacije, izvesnu spoljnu ili unutrašnju opasnost i ne može se normalnom funkcionisanju vratiti sve dok se ta grožnja ne ukloni. Opsednutost - i posednutost idejom opsade - nikad ne misle drukčije nego kao uplašeni gradjani opkoljenog grada, da je za otvaranje njegove kapije dovoljan samo jedan izdajnik. Na takvoj se psihološkoj osnovi grade potrebne monolitnosti i eliminišu do krajnjih mogućnosti odlažu zdrave razlike koje bi se, u protivnom, svakako ispoljile."
(Borislav Pekić)




1988. godine objavljuje treći deo antropoloških pripovesti �Atlantida". U ovom delu on razrađuje tezu, zasnovanu na Platonovom dijalogu �Timej", u kojem se navodi da je Zemlju nekada naseljavala najplemenitija rasa ljudi koja je ikada postojala, te se o Atlantidi ne govori kao o ostrvu ili kontinentu, već kao o čovečanstvu.

�Bilo je i biće mnogih uništenja čovečanstva... i ono će kao dete morati da otpočinje uvek iznova, ne znajući šta je bilo pre njega..."
(Platon: Timej)

Pekiću je bila i zanimljiva sudbina svih onih ljudi koji su pokušali da prenesu informacije o Atlantidi. Solon se vraća iz Egipta (inače, gotovo svi grčki mudraci i filozofi znanja su sticali u egipatskim hramovima) sa željom da svom narodu prenese poruku egipatskih sveštenika iz hrama boginje Nat. Poruka je glasila: ni Egipćani ni Grci nisu najstariji narodi, već su pre nalik deci spram drevnosti naroda koji su nekada naseljavali Zemlju. To su bili Atlantiđani, kojima su bogovi podarali neverovatne moći. Ali, tek što je Solon započeo svoj rukopis, naprasno umire. Platon ne dovršava Kritiju, prekida knjigu na pola rečenice koja se odnosi na propast Atlantide.

�Kako je moguće da antički pisci, i kada se njome bave, kažu malo, a govore nejasno? Herodot do dosadnih pojedinosti opisuje svaku helensku pobedu, ali najveću, najsudbonosniju, važniju od pobede nad Persijancima, uopšte ne pominje. Tukidid u Arheologiji o njoj ne veli ni reči. Izokratos ni reči, Elius Aristid ni reči... Zar je logično, sa isključenjem indiskrecije sveštenika Saisa, apsolutno ćutanje Egipćana o najmoćnijoj imperiji sveta? Ljudima kojima možda zahvaljuju bogove i piramide?... Zar ne mislite da tu nešto miriše na ono što bi Englezi nazvali covering up, a mi - prikrivanjem?" (Borislav Pekić)

Od nekolicine starih autora, koji su spominjali Atlantidu, na Pekića je najviše uticao Numenius, koji je, za razliku od drugih, pisao da je Atlantida nestala nakon rata duša, odnosno tajnog rata između Atlantiđana i njihovih robota - dakle, između onih sa dušom protiv onih koji je nemaju. Ko je pobedio? Zbog čega je ova tema i dan danas prekrivena velom tajne, izgnana iz �ozbiljne" nauke i prepuštena umetničkoj mašti? Da li smo ljudi ili androidi?

�U prosvećenom dobu glavna se bitka tiranija vodi protiv vlastitog naroda, pa tek potom protiv svih drugih neprijatelja."
(Borislav Pekić)


1989. godine objavio je zbirku fantastičnih gotskih pripovetki �Novi Jerusalim". I u ovom slučaju, kao i kod �1999", priče su međusobno povezane i mogu se čitati i kao roman. Prva priča je u groznici elementa vatre i prati rad jednog od najvećih umetnika antičke Grčke, koji marljivo radi na svom životnom remek-delu dok oko njega hara kuga. On je toliko posvećen izradi svoga dela, da je ubeđen da neće oboleti dok ga ne završi. Ova situacija može se posmatrati i kao alegorija, gde je umetnička (duhovna) usredsređenost, možda jedini spas u pomahnitalom svetu zla koji nas okružuje. Umetnik završava svoje veliko delo, okončava svoju misiju i umire u vatri sopstvenog nadahnuća, a ne od bolesti koja odnosi živote drugih ljudi, ne od kuge. Druga priča je obojena elementom Zemlje i prati život srednjovekovnog lovca na veštice. Element Vode dominira trećom pričom, koja se bavi francuskim sudskim pisarom, tokom čuvene vladavine Terora, koja je usledila nakon još čuvenije Francuske revolucije. Pisar odlučuje da svakoga dana �pojede" po jednu smrt, odnosno da pojede po jednu presudu i tako spasi barem jedno biće dnevno od surove, bezrazložne kazne. Pisac je junak četvrte priče, kojom, sasvim prirodno dominira element Vazduha, element koji je sinonim za filozofske i uzvišene misli. Priča se odvija u sadašnjosti (iako je neprestano pod senkom prošlosti). Metal je peti element ovih Pekićevih pripovesti i osnovni element priče čija radnja se odvija u budućnosti, koja je usledila nakon planetarne katastrofe. Učeni naučnik otkriva delove Gulaga iz kojih izvodi sasvim pogrešne zaključke, otkrivajući uzvišenu tehnologiju u predmetima koji su služili za mučenje i vidi uzvišene ljude u bivšim mučiteljima.

�Evropa je svoje revolucije izvodila sa profesionalnom doslednošću istorijskog kasapina, oglašavajući ih Urbi et Orbi kao povesne događaje prvog reda. Englezi su svoju obavili gotovo ispod žita, smuljali je za nepunih desetak godina, a onda, kao da je uopšte nije bilo, sve uredno vratili na svoje staro mesto."
(Borislav Pekić)

1992. godine objavio je esej �Sentimentalna povest britanskog carstva" u kojem sumira svoje utiske o Englezima i njihovoj istoriji, poredeći je sa našom. Oni su mu se činili kao spori ljudi koji ipak, nekako, svuda stižu na vreme, dok drugi svuda žure, a ipak zakasne. Neverovatno su uporni kada se na nešto odluče, ali se odlučuju retko, pa im to zato i ne pada teško. Činilo mu se da Englezi ne pridaju mnogo značenja književnosti, te da njihovoj prozi priznanja donose daroviti stranci, uglavnom Irci, kao i oni koji dolaze iz bivših kolonija.
�U Engleskoj istorijske romane pišu domaćice kojima su lokalne biblioteke komforno smeštene između kuće i shopping-centra."
(Borislav Pekić)

Takođe, on primećuje da su Rimljani vladali Engleskom pet vekova, koliko i nama Turci, ali dok Rimljani za sobom nisu ostavili ništa do retkih arheoloških iskopina, Turci su nama izmenili i karakter i sudbinu. Zatim primećuje da Englezi nisu imali vojnu obavezu ni tokom Drugom svetskog rata, te da su oni svojom �Magna Carta Libertatum", velikom poveljom slobode, još 1215. godine regulisali prava i obaveze građana i krune i to tako jednostavnim i jasnim jezikom da različita tumačenja nisu moguća.
�Većina naših zakona kao da takvu svrhu nema. Kao da im je cilj da ove odnose što većim nejasnoćama i dvosmislenostima poremete."
(Borislav Pekić)


1992. godine, članice Evropske zajednice u Mastrihtu, u Holandiji, potpisuju ugovor kojim ta ekonomska zajednica postaje političko-pravna Evropska unija, Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija donosi rezoluciju o slanju mirovnih snaga u Jugoslaviju, na referendumu u Južnoj Africi građani velikom većinom glasova podržavaju okončanje sistema aparthejda, a u Londonu, 2. jula, umire jedan od naših najvećih pisaca i mislilaca - Borislav Pekić.

�Nema književnosti bez duhovnog revolta. Nema umetnosti bez političke opozicije vremenu."
(Borislav Pekić)

Dragan Matić

[elektricna ovca]

http://www.vojvodinacafe.rs/forum/kn...35/#post780452