Priče iz starog Banata

[Aiko]

Tri metera somota

- A obaska ne volem kad uvatidu furt istu pesmu da narucivadu, mada platidu ne znam kolko.
- Sta je tebe zotim? Nek se veselidu. Njima lepo, a nama pun šlajpik.
- Ta sta znad kads izopijadu, jal sviro becarac, jal čivutsko vecernje, isti andrak!
- E, viš, nije. Dodje svakim distera njegovo, a zoto smo mi tuna. Tridesete na Vidovdan dobi porucnik Laza Zivkovic unapredjenje, a mi bili “Kod štuke”. Dodje on i oma zove zastal, ajde, kaze, moju pesmu. Koju? “Marsirala kralja Petra garda”! Odsviramo, a on stotku. Jel moz jos jedared? Ajd jos jedared, on opet stotinarku... I tako dvajsedam puti! Jes da mi i kralj Pera i garda izasli iz volje, al uvatimo dve iljade i sedam stotina!
- Ja ne volem “Tri metera somota”.
- A sto? Lepa pesma, vesela.
- Svirali svatove u Margitu, a znas kaki gornjani zaguljeni, furt ti trazidu bas onu sto ne znas! Akoz znas, onak precepi stotinarku, pa jednu polutinu zalepi ti na čelo, a sonom drugom maje, dusa da ti izidje nanos dok je dobiš. A bio tuna neki Sava Josimov, kaze: “Ajte svirci akoz ocete novce da zaradite” i pokaze tolki budjelar, sve same iljadarke. Mi mislili ima domastimo brkove. Pitamo sta gosn Sava izvoljeva, a on kaze: “Tri metera somota”, al pogodba da bide: za svaku strofu sto znamo iljadu, pa kolko isteramo, a pose on da peva i za svaku sto ne znamo iljadu manje. Izvadi oma tolki bunt i mete nastal, nama oči diskočidu! Pocnemo “Tri metera somota, jel te curo sramota...”, a Sava furt vice: “Jos, jos!” Otpevamo jedno dvaestinu, onak on preuzme pa sve neke gornjanske:

“Mutan Tamiš kod mline, sto meteri sirine,
bas se tuna kupo Živa, a nume da pliva!
Aoj Zivo, pa Zivo, jeli smo ti koljivo,
isplivo bi da si mogo, al duboko mlogo.”

Ispadne nakraj da on dodje nama deset iljada. Kaze ne das cigani, nego ceo bunt mete kroz onu rošu u begeš. Mi zahvaljivamo bogzna kako, pitamo jel jos stogod povolji, a on kaze – ne treba. Kad se svatovi razisli, jedva izvadimo novce iz begeša, a ono iljada samo odozgore i odozdole, usredu sve same artije!

(Slobodan Vukadinovć ''Priče iz Starog Banata'')

[Aiko]

Kulje i mleka

-Al mati, das sigramo jos malko, dok je za videla.
-Taki da ste unutri il će da bide boja. Ne trired da govorim! Ocete mokri jeftiku duvatite!
-A kako Bajazini svi napolje, i Bodovljevi i Mita Buta i Rada Caran... Samo mi mora...
-Oma! Grom vas spalio!

Mi onak obesimo nosove, pa jedno zadrugo... Ždroncamo u po glasa, al pravo u konk, skidamo grudnjake i izuvamos, pa u veliku sobu.

-Oma te mokre fusakle na furunu das sušidu, na banak i da sedite smirom � naredjiva i dalje mati.

Usobu toplo, furuna nalozena, pas vec u frtalj sata rumenimo ko jabuke petrovače. Tuna vec sedidu deda Toza i komsija Djura i krunidu kukuruz. Deda zapocne klip na rendaču s obe strane, a komsija Djura drzi žuljaru od šapurine u ruke i kruni u kotaricu.

-Otac, ta niste morali naruke, za sta nam stoji onaj krunjač ušupu, da ga je rdja � čantra mati i izlazi u konk, a komsija Djura vice za njom:
-Neka, Jelo, laksije je nama dvojici ovako po starinski. E, da je nekad i rendače bilo, neg šiljak od bagrema pa isterivaj red po red, da zapocnes.
-Mani, nisu joj danas sve koze na broju. Oce da skuva kulju za veceru pa ponestalo projna brasna. Mora da misi da ne da stignem da sameljem kod Notinga u mlinu!
- A vise ne nosis kod Špenglera?
- Nosim kad je na vise. Ne radi na malo, neg uzme ujam pa ti da od vec samlevenog. A snaja oce da je brasno bas od naseg kukuruza. A ujam kod obadva isti.
- Kažedu da Špenglerova melje sitnije, dima bolji kamen, a i ne pali brašno.
- Ama kad nije u suvaču, sve ti to isti andrak � odgovara deda Toza i presiplje okrunjen kukuruz u plekano vedro.
- A vi, jel volete kulje? � pita komsija Djura.
- Volemo � vicemo svi uglas � i kulje i mleka, i sa secerom i sa sirom i s kajmakom i sa mašću i s lukom i s drobinom od čvaraka...
I kad sve izredjamo, nemož pose da docekamo das deda vrati iz mline. Kulju mati skuva za frtalj sata, a mi pojedemo za jos manje.

[Aiko]

Fala bogu, ocu, al ne mogu

Bilo rakija razni, a najvise dudare, zoto jel je i dudova bilo mlogo. Bilo dudinja od svake fele i bele i crne i murgaste i one oltovane, sto dodjedu krupne ko prs. To je mati u dunst mećala. Za rakiju s farba manje gledala, neg samo da bidu zrele i slatke.

Zajutra, cim se pustidu svinje u čordu, majka Lena pocisti sokak, pa s prepne neko od mladji da natrese, a ona onak kupi u plekani lavor, pa pose izručiva u kacu sto stojala pod ambar, a preko nje metnut pokrovac. Kad s napuni i komina prevre, oma nakola, odozgore nekolko snopova ogrizine, pa kod Mate u pecaru.

U to doba, polak sokaka uokolo smrdilo na džibru, al ko je zotim mario. Osobito oni sto s bili redovni oko kazana, da cenidu kako j cija rakija ispala. Najredovniji bio Nika Bućkalov, zvani Opirača. Počo s rakijanjem u mladosti, od muke njegove. Imo maćiju, a das maćije dobre, sto kažedu, u baštu bi se sadile! Novaca za birt nije imo, pa di bi, neg kod Mate u pecaru, dis ne pita ni sto si ni kolko si. Pose mu to preslo u obicaj i kad posto svoj covek. Ko doso, ko ne doso, al Nika uvek tuna. Znao po mirisu dal je komina dobra i kaka ce rakija dizidje. I kad procuri dokle je ljuta i kad je patoka. I akoz je Nika kazo da je tolko gradi, nisi moro da meris!

Zena mu Kosara furt čantrala, i on reko da nije, fala Bogu, ni gladna ni zedna, ni gola ni bosa i das mane njegove glave i gledi svoj poso, dok je dobre volje. Cesce dovodio Dragu armunikaša i tero ga da mu peva:

�Sve se kanem das rakije manem,
Fala Bogu, ocu, al ne mogu!�

il onu drugu:

�Alaj zivim dok zeni ne skrivim,
a kad skrivim, ja jos lepse zivim!�

Jedared odocni malko vise, a Kosara besna nije tela da ga ceka, neg ugasi lampu i legne. Nika udje ukujnu, pa napipa na astal šerpenju s kupusom, a bio zdravo gladan. Zajutra kaze on: �E, Kosara, post ti tvoj, al si onaj kupus za veceru dobro skuvala.� A ona ce: �Ta kaki kupus, vile u tebe, mora da s opiraču pojo! Kad sam vidla di te nema, ja kupus prosula�.

[Aiko]

A di je zec?


Taj birt, kolko pantim, dvanajst gazdi promeno. I Švabi i Srbi i Čivuti, pa neki propo, neki sobogatio, a najduze drzo Steva Zec. Pricadu, bio prvo kelner negdi na tim moru, pa tamonaka svasta vido. Oma sve promeno, na angro. Dva šanka, dve sale, a u tu veću bile sigranke. Imo ledaru, veliku. Dovezedu uzimu deset-petnajst koli leda s Ponjavice, zatrpadu u slamu, ima pose celo leto.

Avlija velika, svud jasen i lipa sadjeni, pa bide ladovina lepa. Oma on to patoso cigljom, ogradio, meto astale, a na kandelabre noćom visili fenjeri. Tako štagod nisi svud mogo ni u Pancevo da vidis. A kuglanu sto opravio, taka valda ni u Beču nema. Vlada moler, sto čerez keglanja cesce svraco kod Jove Grčića u kafanu, kad vido, oma se preselio kod Steve i furt vidio tuna ko invetar. Kad ga ko trazi, zna se di je.

A Steva tako bio krupan covek, crnomanjast, imo brcice, pa onak furt bela kosulja, leptir masna i crni prsluk, budjelar u zadnji dzep, olovka za uvo, a kasa blok u dzep od kosulje. Pio samo onak kad nabavljo pice, tek da košta. Kocko se nije, al zenske volo jeste. Imo zenu Mandicu, Rvatica bila, opasna, ziva vatra, a i imalo je s koje god si strane teo, al sta vredi kad njemu tudje sladje.

Jedared, na Preobrazenje, svirali Jovanovići iz Deronja, a pevacica bila neka Ruža iz Borče, a i ona fajtana malko. U jedan ma, nema Steve. Sad bio tuna, sad ga nema. Pita Mandica di je, svi se pravu ludi. Kelneri znadu, al ako kažedu ne valja, ako ne kažedu opet ne valja. Gledi di je pevačica, ni nje nema, a ona oma Jošku primaša zagušu: �Di je ona tvoja opajdara?� Joška se preseko: �Ne znam, gazdarice, ovog mi krsta. Seli malo das odmorimo, pa ako smo Cigani i muzikanti i mi imamo dušu. A Ruza sta znam di je. Valda otisla sporadi sebe...� Ona besna, sva se zarumenela, misiš sad ce je trefiti, kad eto ti nji dvoje idedu iz podruma. Ko, bili da sunu vina, a Ruza pošla da mu drzi lampu. Mandica skoci, pa onu za kosu, a Stevu pcuje: �Svinjo svinjska, znam ja sta ti ona drzala i kako ti svetlila!� Steva se brani, smiriva je: �Ta, mani se, sta pravis cirkus, nismo bili u podrum ni pet minuti�. A ona oma: �Znam ja tebe kaki si zec, dosta tebe i minut!�

Jedva je nekako smiridu, al ona oma otera Ruzu i svirce. Pošlju čeze u Starčevo po Marka armunikaša, al otad Steva pevačicu dovo nikad nije.

[Aiko]

Mačkare


Ja se sirota bojala mačkara. Unakaradu se pa mi sonim rogovima na vragove ličidu, a tako s i vladadu. Idedu sokakom pa s cirkusiradu. Kad i vidim izdalje, a ja oma begaj u avliju.

A tuna oni dva Ćiribiševi �drzali banku�. Metu onak te maske njine, obučedu bundaš naopako, vežedu klepetušu za pojas, onak opletedu vrengije od slame, tako ko ruka debelo, pa omotadu oko nogu. Jedan bide žena, pa onak bije muza s metlom i svasta mu govori, a tuna bide i djavo pa i pujda.

Jedared, vec sam devojka bila, desi se ostanem med zadnjim na bubac, kad gledim idedu oni dolenaka. Sta ću sade, di ću? Umedu svašta dopravidu, il te poljubu il te uštinedu il kazedu stogod brezobrazno, a bilo i da suknju zadignedu. Na nji podnapite nije niko strogo gledo, al di ce devojka pose od sramote? Predjem zoto oma kod Bate Purkara i kazem: Ja se bojim, sta cu ako me pojuru, neg te molem da me ispratis dokuće. I on pristo.

Većem muški mačkare izigravadu, al bide digod i neka od zena jel devojaka. Premonduri se u musko, pa ko je zna kake cirkuse izvodi. Jel ne znas koja je?

Kad se Steva Kačavenda vrno iz Amerike, kazedu silni se novaca tamonaka natuko i oma zido novu kuću nuz bratovu i uzo oca kod sebe. A jetrve reč po reč, pas oko tog zakačidu. Kosara kaze sta su dedu uzeli, sta mu kod nji falilo i da je to čerez tog da im kapital prepiše! A dok Steva bio u Ameriku, ko mu oca gledo? A Ilinka kazala kako kod nji ima sobu obaška i ne mora svaki dan da je popare, krompir čorbe, valjuške i trene i mleka, neg sta mu duša oće. Jel njima špajz pun mesa, dunsta i kravljeg sira i kajmaka.... �A dal imaš i kravlje balege�, pita Kosa. A Ilinka se onak nabesni pa joj bas svasta kazala.

Dodjedu poklade, Kosa se premonduri u mačkaru, pa s onim muškim odkuće dokuće redom. Kad stigli kod Kačavende, primi i deda Jova, oće da počasti, a oni kažedu da nećedu nista, jel čuli da ta kuća sirota. �Kako � kaze deda � ta puno svega ko oko, snaja naspremala, biće do dogodinu�. I povedu i u špajz da vididu, pa i jos darivo: šunke, slanine i venac luka.

Prodjedu poklade, kad jedan dan Kosa zove jetrvu preko plota: �Ej, Ilinka, preznajem da ti špajz pun koječega. Nema šta nema!� Ilinka oma u špajz, kad ono stoji dolenaka u artiju zamotano, zna se šta, a zna se i ko i kade meto.

[Aiko]

Kurmodin Živo

Moja mati rodom iz Ferdina, od Aleksicevi. Imo sam tamonaka deda Živu i baba Djurdjevku, dva ujca i jednu tetku. Za slavu il kad bidu ferije iso samo kod nji da sedim ugosti. Onak mi uja Sava pravio svirajku od zove, davo mi da jašim njinog Mrkova kad idemo na izlaz, a na kandziju mećo nov švigar od po šuva, pa me ucio da pucam šnjime.

Kad polazimo, a baba Sofija mi drzi prediku: �Da si se tamonaka lepo vlado. Da nisam cula da pcujes ko sto umes! Kad sretnes kogod na sokak da kazes lepo �ljubim ruke�, mada ga i ne poznas!� Ona mene furt tako vospitavala, nisam jos ni uškolu pošo. S pocetka sam se svima javljo, nekim koje sretnem i tri-cetr puta nadan. A oni kazedu �ziv bio� il �da si ziv i zdrav�. E, pose kad sam malko poraso, onak sam skracivo ko i drugi, pa sam cujes di kazem �... imrukeee�. Opet nisam ko Steva Vrlić sto furt trčo sokakom, ma digod kreno, pa sve ko da tera avto viko: �Drrn, drrn, brrn... odoše kamione za Berlinove!� Sta mu to, očin ga znao, valda vido u Pancevo kad ga otac vodio kod doktora za naocari. E, pa Steva sam� protrci i kaze �... uke� i sotim je sve kazo.

Ljudi medsobom pozdravljali se svakako, i pomaze Bog, i brojutro i bardan i barvece, a oni sto isli u madzarske skole, mladji, kažedu i serbus i jonapot, al samo sam u Ferdin čuo drukše.

Sedi deda Živa na sokak, prodje Spasa Tintorov pa ce: �Kurmodin Živo!� Deda oma: �Kurmodin Spaso! Vi kec?�, a onaj odgovara: �Tanko, ser gut, pa kaput!� Nista nisam razumo, pa pitam uju sta govoru, a on se smeje: �Ta mani i, govoridu kojesta. Nji nekolko bili soldati u Galiciju, pa bajagi naucili nemecki. Mož da bide ono sto Švabi zaboravili, al ni to kako treba. Pito sam gosn ucitelja, a on kazo da nije �kurmodin� neg �gut morgen� � brojtro! Al ajde ti njima dokaži. Oma vičedu: �Znas ti tvoj nos! Jel si ti bio u Galiciju il mi? Jel tebe cuksfirer egzerciro il je nas?� I onak sta da im i ja kazem neg �kurmodin�.

[vrsac14]

Приче о Банату



ЛАЈУ КЕРЕ БАНАТСКЕ ( А, НАЈВИШЕ САМОШКЕ ) САМОШ, 2004

Увод
Младен Марков је прибележио и од заборава сачувао најлепшу истиниту причу која је прерасла у легенду.
Прича се налази у књизи '' Крчма на пловном путу '', у приповедци '' Самошани ''. Позивам део ове легенде да осветли прве странице књиге о банатским керама.
Има ту и језивих прича. О, жени која је намагарчила добродушног мужа.
У тој обућаревој причи жена достиже такав степен бестидности и егоизма да коље једну једину гуску, испече је у рерни и с љубавником је у сласт поједе, а на помисао да ће се муж ускоро вратити с вашара у Дебељачи, куд је отишао да антлује, жена се брзо досећа и коље пса Шару, ставља га у рерну па износи мужу као печење од гуске.
Кад се муж у сласт наједе печеног керећег меса, он дозива Шару да јој баци кости, а жена на врхунцу бестидности пева за ту прилику брзо смишљену песму:
'' Шару вабиш, Шару је'ш на виљушку набодеш '' .

Предговор аутора
'' Лају кере, а лају и Банаћани ''
Ко другоме о глави ради, о својој глави ради. Вук је тотем Срба. Од Вука су сви Срби настали, у вучју кожу се облачили, вучју нарав имали. Вука су издали, па онда разни '' вукови '' издали Српство. Вукови прате и Светог Саву, а до његовог доба смо и били вуци, од тада смо да не кажем - овце.
Лисица је код Срба увек Кума � лија. Она се кумила, није се убијала. Данас је лове из задовољства. Србин удри на куму, па и на кума ( Карађорђева судба знана нам је ). Кер то ти је нешто као Вук и Лија заједно само са људским осећањима. Керу су људи поштовали, чували је да би она чувала њих, бојали је се. Сад је туку, терају и злопате. Вука и лију зовемо зверима, керу пријатељем. Од вајкада тврде људи да су најбољи човекови пријатељи коњ и кер. Коње смо истребили ( да не кажем појели ), а и кере јуре за њима у смрт ( прича се да и кере једу ). Закључак појели смо најверније пријатеље � благо нашим непријатељима.
Модеран човек смислио је једну врло накарадну појаву коју је назвао Фобија � Страх. Тако је настала и Фобија од кера, просто да човек неповерује. Ко је коме кера? Кер � човеку или човек � керу . Питам се какву тек фобију кере имају од нас.
Ово је књига посвећена свим банатским керама које се злопате заједно са нама на овој земљи банатској.
Није ово керећа књига, кере не читају, људи читају, ал није њима посвећена. Они треба само да је исчитају и схвате шта је то Банатска кера а не џукела, доџ, мешанац, наказа, селџук и др.
'' Лајте кере, лајте Банаћани ''
Ко лаје зло немисли, осим алапача!!!
У Банату не лају само кере већ и жене!!!

КЕРА ( Хтонско божанство подземног света )
Име кере
Кера је хтонско � божанство подземног света.
Она се као божанство или полубожанство јавља још код старих Мисираца � Египћана у виду Анубиса.
Анубис � је божанство кер ( пас ) или шакал. Он је Бог смрти и најављивач смрти. Приказиван је у људском обличју са керећом � псећом главом. Једно је од виших божанстава. Припада лунарном кругу, и хтонско је божанство.
Хтонско � означава: црно, смрт, подземни свет, доњи свет.
Као наследници тј. носиоци новог погледа на свет на историјској сцени појављују се после Египћана � Грци.
Грци су такође многобожци као и стари Египћани, и они поседују разна виша и нижа божанства. Једно од њих је Кербер � троглави пас.
Кербер је такође хтонско божанство. Он је чувар улаза у подземни свет. Изглед му је засташујући поред три главе он поседује реп у који су уплетене змије.
Ипак најважније за нас божанство управо је грчка богиња смрти са именом КЕРА.
Кера је богиња смрти и судбине. Нарочито су је сматрали богињом насилне смрти, убиства.
Сасвим је неважно дали су кере добиле име по њој или она по њима. Битно је да се и данас некако дозивају. Пошто се за кере верује да најављују смрт.

Вабљење или дозивање кера
Кере се не зову нити саме долазе ко вукови. Оне се вабе или дозивају. Раније се кере нису звале по имену него су се дозивале изражавањем без речи, вабљењем.
Вабе се са куц, куц, а терају са чибе, ош, аша, одлаз и најновијим изразом марш. У новије време дошло је до замене вабљења, раније су се само кућићи терали са чибе, а маторе кере са ош, оша.
Кере се никад прво не вабе већ се звизне да глас што даље одјекне, тек се онда кер по имену вабне: шаров, белка или како се већ кера зове.
Терају се или гоне са чибе, уш, ош и марш. Кере се туткају � пујдају са ватај, држ, аса � аса.
Деца највише вабе кућиће и то са пс � пс, којом приликом дентал С бруји, при том се овај узвик понавља.
Пст је команда за миран, мир.
Кад се уђе у неку авлију ( двориште ) где је одрешена кера, па чим насрне да уједе, нападнути пружи према кери десну руку, а испружи кажипрст и њиме тресе и прети, притом виће пс, пс, пс............!
Вабљење је углавном благо, а терање грубо.
Кере се призивају због разних ствари: храњења, да неког појуре, да газда види да ли је ту и др.

Народна веровања о керама ( изреке, клетве, пословице )
Срби имају разна веровања, мудрости тј. изреке о многим стварима па и о Керама.
Ево шта наш банатски народ од вајкада до данас има да каже о керама.
Гладан ко кер.
Док кучка не мрдне репом.
Живи ко кера.
Заједа ко кера.
Кере лају, а новци говоре.
Лаје по селу ко кера.
Не лају кере села ради, већ себе ради.
Не терај керу силом у лов, нећеш се меса најести.
Пусто масло и кере лочу.
Рани керу да те уједе.
Чувај се кере која нелаје ( та сигурно уједа ).
Ал' ме глођеш ко кера кост.
Ми о вуку, а кера на врата.
Сам је, ко кера.
Ко кера са ланца.
Пун је новаца ко кера бува.
Лај, лај ( па ћеш добити батине ).
Кера сам и сам.
Шта кевћеш.
Воледу се ко кера и мачка.
Уљав ко кера.
Ја сам у мојој кући највећа кера.
Не стај кери на реп.
Нисам ја куче од јуче.
Ја сам куче од маторе кере.
Две се кере у дупе сапеле.
Лају кере, дрму се бандере.
Сере кера на тулузину.
Гладан ко кера.
Веран ко кер.
Неће кера на керу.
Кисо ко керино грожђе.
Тандрче по шору, ко кера са шерпењом.
Има керећу судбину ( сужањску ).
Кер те јебо.
Лаје ко кера на месец.
Ко кућа без кере.
Уједа ко бесан кер.
Очо усвет ко кера.
Лаје на звезде
Сав си кераст
Црко ко кера
Уљав ко кера
'' А, куца мала, шалај везана ''.
'' Мрзим Швабу као кера, а, Швабицу као керу ''.
Тера кера
- Кад детету испадне први зуб, мати или отац завију тај зуб у хлеб и баце га кери да га поједе. Верује се да ће дете имати здраве и јаке зубе ко кера.
- Кад се кера ваља по прашини биће лепо време.
- Ако кера прави штету по авлији, једе јаја, јури и дави живину, везивали би јој шерпењу или какву другу металну пикслу или кутију и терали је из авлије. То се звало � Отеро је керу усвет.
- Кера није '' нечиста животиња, као мачка, коза и др ''.
- Кад неко у кући умре кера се не рани три дана. Да покојнику кости кере не разносе.
- Цигани верују у Банату да ако кера ноћу арлауче неко ће из куће умрети. Онда укућани јуре керу и псују, на крају је убију јер је најавила смрт.
- Не ваља остављати прве кучиће, већ их треба бацити у неку текућу воду.
- Ако кера једе јаја, пилиће ( пачиће, ћуриће и др ), стави се у џак и баци у воду или убије лопатом. Онда се баци на коњско гробље или старе напуштене циглане око села.
- Кера се не убија ударцем у главу већ по леђима � кичми. Ако је ударите у главу, ништа нисте урадил јер керећа глава је чвршћа од челика.
- Кере се боје грмљавине ( или је неки други осећај у питању ) и упорно лајањем одговарају на грмљавину.
- Коринђашка песмица
'' Ја сам мали Пера,
ујела ме кера,
да прескочим преко шора,
да добијем два, три ора.''
- Бећарац � поскочица.
'' Шипак мами што ме с рогља мами,
и два тати што чека на врати.
Мисли мама да сам сада мала,
Па за деру привезала керу.
Да ми кера уједе швалера.
Ја нуз керу, а швалер на деру.
Чибе керче, не лај на швалерче.''
- Дал је Керити се ( правити се важан, дичити се собом ) можда настало од кере.
- Кучка гледа кад оће да се оштени, да нађе неко скровито место.
- Кад кера пред кућом завија ( арлауче ), неко ће се разболети или умрети.
- Кад кера промени глас и стане да арлауче, слути неко зло домаћину али и целој кући. Чак се и комшилук забрине.
- Ако кера стане да арлауче код куће слути неко зло. Зато га терају да то не ради. Ако неће да престане, убију га. Деси се да и туђа кера дође, чијој кући па зарлауче, домаћин онда срдито каже: - За газдом! � и терају сви керу или је убију.
Пушту једни другом кере по центру села.

Имена и врсте кера
Кера је име за све псе у Банату. Свака домаћинска кућа у Банату има керу.
Раса?
То нико незна. Вероватно банатска � домаћа раса.
Кере се у Банату деле на кучиће � потомство и одрасле кере.
Одрасле кере се опет деле на женске и мушке.
Мушке пак на: керови ( у множини керови ), погрдно керуштина, џукела � погрдно и кучез � поодрасло мушко куче.
Женске кере: кучка, куја, кујица � тепање, кујетина � погрдно и ако је скотна.
Кера је име за све одрасле псе без обзира на пол.
Керама се никад нису давала крштена � људска имена, већ су имена добијала по неким израженим особинама.
По боји длаке називале су се: Шаров, Мурга, Белов, Белка, Жућа, Жућко, Гара и др.............
По особинама: Гадов, Гаџа, Фрајла, Фицко, Уша, Куса и др............
Керећа имена или која су и каква имена носиле кере банатске:Жујка, Жућко, Жућа, Белов, Белка, Дивна, Чеда, Муса, Мица, Шаров, Гадов, Лајка, Фрајла, Фицко, Џеки, Шврћа, Сима, Боби, Беба, Зељка, Зељов, Арчи, Бурдуш, Бунди � ка, Банди, Весела, Вирга, Лола, Медена, Мурга, Рига, Такси, Шарко, Бела, Белов, Лепа, Пикси, Брка, Дијана, Маза, Лаза, Куса ( без репа ), Ушоња, Шанта, Ђоле, Муфи, Хусар, Шарко, Шарка, Перка,
Врсте кера у Банату:
Кућни � авлијски
Ловачки
Овчарски - пулини
Чуварски � чува кућу, газду, салаш, колебу и др
Бојтарски и пударски
Бостанџијски
Газдачки - и газде су паори, па и они држе кере.
Сиротињски, и сиротиња има душу.
Ислужени � дртина, онај што је свој век одслужио, па се жури у керећи рај.
Луталица
Бесни
Шерпењар � онај којем се веже шерпења ореп па га отеру усвет.
Оглашавање кера
Тешко ћете по дану видети или чути неку керу у Банату, поготово лети за време великих врућина. Кере банатске се ко и Лале одмару цео боговетни дан, расане се тек предвече кад сунце тргне.
Ноћу не само да ће те кере видети како претрчавају из баште у башту, већ ћете и доста добро чути па и осетити ако вас счепају.
Кере се оглашавају на више начина � најчешће лају, али чују се и кад кевћу, цвиле, завијају и др.

[vrsac14]

1. banacani su poznati po nadimku lale. ima nekoliko legendi kako je to nastalo meni kao pravoj sosi ova je najlepsa.

Carica i Banaćani

Posle pobede nacionalno sarenih trupa Marije Terezije protiv Turaka, uprilicena je, negde u Backoj, velika vojnicka smotra. Postrojeni po regimentama, vojnici su ocekivali pocetak ceremonije. U stroju su bili prekaljeni borci - granicari iz Srema i Backe. Nedostajali su samo Banacani. Do tada niko od carskih oficira nije mogao sa sigurnoscu da kaže: da li ce uopste oni stici. Ali, neposredno pred Caricin dolazak, uspelo je i banatskoj regimenti, posle vise neuspelih pokusaja, da predje nabujalu Tisu.
Postrojili su se, brze-bolje, na levom krilu vojnicke smotre. A onda se, sa svitom, pojavila Marija Terezija. Primivsi raport, posla je u obilazak eselona vojnika pozdravljajuci ih i deleci im odlikovanja. Među visokim oficirima i carskim dostojanstvenicima nastala je primetna zbunjenost i komesanje kada su saznali da su bas tog trenutka stigli i Banacani. Jer, prethodnog dana bile su potvrdjene informacije da Banacanima visoke vode Tise ne dozvoljavaju prelazak. Zato nisu predvideli odlikovanja za cuvenu banatsku regimentu. Podelivsi Sremcima i Bacvanima odlikovanja, Carica je na kraju stigla do Banacana. Videvsi da za njih nema gvozdene kolajne nije se zbunila. Skinula je svoj skupoceni, zlatni carski lanac na kome je u obliku priveska bila prekrasna lala, cvet koji je u to vreme bio simbol lepote, harmonije i bogatstva. Sa osmehom i zadovoljstvom prisla je banatskom oficiru i stavila mu ga oko vrata. Sa svih strana, kazu, odjekivalo je vojnicko: �uraaa...uraaa...� Tako se, eto, na ovoj smotri, medju mnogim gvozdenim krstovima, našla i zlatna �lala -orden�. Za vreme rucka, ljubomorni na Banacane, vojnici i oficiri ostalih regimenti ismevali su banatske vojnike nazivajući ih - Lalama.
Od tada, pa do danas, Banacani ostadose - Lale.

Legende su uvek zanimljive, mada nedovoljno pouzdane .

Lala - gardijsko obeležje

Legenda govori da je car Franja Josif imao običaj da za svoju telesnu gardu uzima u službu odabrane Banaćane. To su morali da budu zdravi, hrabri momci, vični sablji i pištolju, dobri jahači, sposobni da izvrše svaki zadatak. Po nacionalnosti nisu bili samo Srbi, već i pripadnici drugih, u carevini, nacija. Sve gardiste spajale su visoke sposobnosti vojnika i specifične oznake na reveru uniforme - cvet lale. Zbog takvih oznaka i kitnjastih uniformi gardisti su bili rado viđeni na balovima i zabavama. A na ulicama, videvši ih u prolazu, mnoge su dame uzdisale izgovarajući: �Eno naših Lala!. moja prabaka je imala 4 brata i svi su bili gardisti u beću pre I sv. rata. ja sam samo jednog zapamtila, umro je kad sam bila pro kraju srednje škole i bio još uvek je mada star kao od "brega odvaljen" kako su govorili nasi stari. visok i prav kao strela, lepi negovani beli brkovi. iz priča znam da kada je dolazio na odsustvo, a u gardi se služilo 3 ili 5 godina ne sećam se baš dobro, nosio je bele rukavice kao sastavni deo uniforme i to je tada bilo svetsko čudo.

Po cvetu na pantalonama

Marija Banski ukazuje i na drugu mogućnost. U 18. veku Srbi su nosili pantalone na čijim je nogavicama, u visini džepova, bila izvezena stilizovana lala. Cvet lale bio je onda u velikoj modi i veoma skup. Prelazeći u Srbiju, Banaćani su bili zanimljivi tamošnjem stanovništvu zbog svojih, lalama ukrašenih, pantalona. Stanovnici Srbije tada su se oblačili drugačije. Muškarci su nosili čakšire šivene po ugledu na Turke, takozvane poturlije. Videvši Banaćane sa izvezenim cvetovima skupocene lale na pantalonama, prozvali su ih Lalama: �Dolaze nam - Lale�.

Oni pevaju

Zagovornici lingvističke osnove ističu nekoliko mogućih varijanti. Po jednoj, Banaćani izgovaraju reči pevajući samoglasnike i njihov izgovor zvuči otegnuto. Dolazeći u 18. i 19. veku, Nemci su sa iznenađenjem slušali banatski izgovor srpskih reči. Iznenađeno su zaključivali sie lalen - �oni pevaju!� I od nemačke reči �lalen� nastao je nadimak kako govore, kao da pevaju. kao što sam već rekla ja želim da verujem da su lale nastale po prvoj varijanti, po ordenu jer sam malko pristrasna i tako mi više odgovara a vi verujte u šta god hoćete, od volje vam " ko šokcu post" što rekle lale. u svakom slučaju pouzdanih podataka o nastanku lala nema

[vrsac14]

Jeste da nije iz banata ali je stil isti.

Pismo salajaćkog* paora sinu Joci u vojsku (austrougarsku) (*Salajka - jedan od najstarijih krajeva u Novom Sadu)

Dragi sine Joco!


Oma ti javljam da smo svi dobro, a bilo nas je i marodni. Strovalijo nas je nazeb, pa nas jos drzi balaban. Al mi se ne damo! Deda Paja umalo da nije cundukurcno. čak ga je popa prićestio, u zlu ne trebalo. Još malo kašljuca al ce ga proći jerbo svak dan troši po fraklic-dva, kako uvati da mi ne vidimo. A baba Nasta, naočin, guši se u magarećem kašlju, sto ce reći, božem prosti, da je podetinjila. Mater ti je naveka, ko što znaš, na svoju ruku. Lajava ko kera, pa trlajiše ko navijena. Tu mi sedi na glavi saš njeni divani. Vole da olajava komšiluk pa je zapravo ne voledu ni ovi prid kućom a ni oni za kućom. Braca, ko Braca. Momak, pa može štogod naumi. Onomadne ošo u bircuz kod Salaški i prokardo ćuše, sto smo ga kupili jesenaske na vašaru u Zablju. E, sad kad dodje prolece, pa nek vidi s kim ce prezati. Našu Olgu sa mnom sigurno neće! Ja digo ruke od svega. Sada nemamo posla, izležavamo se po krevecu po ceo dan i zdravo volemo da čitamo Kalendar jerbo u njemu ima svega i svačega napisato. Sneg debo pa se ne vidi ništa s one strane sokaka. A i bolje je, bar ne moram da gledam onog Peru švandravog što nam je priklane sas salcgasom potrovo pola čopora ovaca, kad su ušle u štetu u njev kupus. Sud sa šnjim još nije gotov. Otežedu i sudija i Perin fiškal, kurveća posla.
Ko kanda ce naderati Pera i platiti sve troškove. Tako mi bar furt divani moj fiškal. Daj bože. Ako se to strefi, oma cu ti poslati koju forintu da imaš na trošak, al da nejdeš ni za živu glavu u kupleraj jerbo ćes od ti Mariški i Juliški fasovati šangir i frenjang, a treba ti se ženiti kad se vratiš iz soldata. Devojaka ode u Salajki i Podbari ima ko pleve, i sve su lepe i naočite i imadu bome dobar štel. Kad se oprave i kad krenu u kolo, sve se bećidu ko ždrebice, božem prosti! Onu tvoju štrapadjozu, mislim na Milku, sto si mi pričo pre neg sto si narukovo, sada šnjom gacari neki dotični iz Pizšdrićeve fajte. A ti Pizšdrićevi su zdravo muškarasti. Valda si me razumo.
Ležimo ti ja i mater ti tako noćaske, pa divan okrenuli o toj Milki, pa se čudimo otkuda da ta ista Milka vole mužki svet kad je zdravo muškobanjasta. čak joj rastu i nausnice a i divani ko gospodin popa sas debelim glasom. Ko da se, božem prosti, poderala. Imo bi ja tebi pune taljige da nadivanim al me je vec zabolela ruka od plajvaza! A materi ti zdravo besna i tera uštruc ko begečka nana pa neće, ni da je ubiješ, da uzme plajvaz u šake. Svi te pozdravljamo i šaljemo ti u koverti dve forinte da imaš na trošak kad budes išo u varoš da popiješ bar tri čista i cetir brez sode, pa nek te Bog vidi!
Al da se ne oždrkeljaš i da te, nedo Bog, strpadu u buvaru ko kakvog skota i drotoša. Piši nam oma. Evo sada svi plaćedu a i meni nije svejedno. Joco, valda nisi smetno s uma nas atres. Piši. Sine, evo ti sad svi šaljemo poljupce. Onaj što je najdeblji i crven, nije zaoto crven što ti je mati namazala usta sas karminom, vec zaoto sto je otoićke jela sosa a nije obrisala usta.

[vrsac14]

Prilog 2525LALE Nadimak od Turskog paše

LALE, pa još i u Banatu. A gde bi drugde?! I to s obe strane srpsko-rumunske granice. Sami su sebe tako nazvali. To je deo njihovog kolektivnog pamćenja. A Bačvani, pogotovo Novosađani, neka se ne kite tuđim perjem. Njima ovaj prestižni nadimak - ne pripada.
Tako kaže Dragoje Kujović, publicista iz Kikinde, dugogodišnji neumorni istraživač prošlosti, autor mnogobrojnih etnografskih zapisa. Kujovića, inače �dođoša� iz Crne Gore, kaže nam, odavno je kopkalo pitanje o poreklu i pravom značenju etnonima Lala. Tragajući za istinom, napričao se s vremešnim starosedeocima, obišao mnoga sela i gradove srpskog i rumunskog Banata, prevrtao prašnjavu arhivsku građu. Stigao je čak i do - Turske i u vladinom arhivu u Istanbulu našao dragocene, za neobičnu istraživačku misiju presudne, spise i podatke.
- Nadimak Lala je jednostavno deo srpskog bića u Banatu - napominje Kujović. - Većina Lala ne može da objasni otkud im taj nadimak i šta označava. A i kada pokušavaju da razjasne ovu tajnu, povedu se zdravom logikom, pa, u tom smislu, pominju istoimeno cveće, dajući mašti na volju. Umeju kazivanje da potkrepe sirovom duhovitošću, pošalicom na sopstveni račun, ali ako to neko drugi čini strašno će se rasrditi. Duško Felbab, doajen kikindskog glumišta, sav od gega i vica, samo da bi zasmejao publiku, ume da saopšti dosetku o nastanku Lale. Kao, stvoren je kada se isušivalo Panonsko more, ukrštanjem u nastaloj baruštini jedina dva preostala bića - žabe i soma. Zato je lep na mamu, a pametan na babu, odnosno, oca. Može se Felbabu tako, jer je Lala. To mu je nadimak.
Među Banaćanima decenijama se provlači neutemeljeno verovanje da su se �polalili� u vreme vladavine carice Marije Terezije. Navodno, Beču su poslušnost otkazale nemačke grofovije i proglasile samostalnost. A carica, nemajući kud, pozove svoje elitne vojnike, naravno Banaćane, da brane carevinu. I oni se listom odazovu na mobilizaciju. Kada ih je, onako naočite i odvažne, videla u stroju, u širokim belim čakširama i s prslucima na kojima je svilom izvezeni cvet lale, Marija Terezija ushićeno je, na čistom srpskom, uzviknula: �Stigle moje najmilije Lale.� Po drugom predanju, Marija Terezija pošla je u obilazak svoje carevine. Krenula u leto, a prostor ogroman. Tek u jesen stigla do Tise s bačke strane. Udarile kiše. Teren blatnjav. Kočijaši nevešti, svileni... A carske karuce, od finog materijala, slabašne, pa nikako da mrdnu iz kaljuge. Gledali to Srbi s druge obale. Shvativši da ovima nema spasa, okupili se na brzinu i skelom prešli Tisu. Kršni momci, sve bećar do bećara. Pre nego što su izašli pred caricu svako ubere po cvetuljak lale i podari joj ga. Kao od šale iščupaše karuce iz blata, pa pomogaše carskoj povorci da pređe u Banat. A carica nije mogla da sakrije oduševljenje, pa uzviknu: �Ta, vi ste meni najlepše lale na svetu!�
I oni od kojih Kujović čuo ovakva i slična tumačenja znaju da u tim pričama nešto ne štima. Nema veze što Marija Terezija nikada nije bila u Banatu, niti se �zaglavljivala� u ovdašnjem blatu, u priči narodnoj sve se može.
- U pokušaju da dođem do istine, vratio sam se u 16. vek - obrazlaže Kujović. - Čim su ga Turci osvojili, Banat je proglašen za treći evropski elajet Osmanske imperije. Postao je jedinstvena teritorijalna jedinica, koja se u ratovima zaslužnim pašama davala na uživanje. Nekoliko godina kasnije, usledila je velika prestona svađa prinčeva Selima i Bajazita, oko toga koji će od njih dvojice naslediti umrlog sultana Sulejmana Veličanstvenog. Iz bratske surevnjivosti planuo je rat za krunu. Sukob je brzo okončan. Umesto sa �svilenim gajtanom� oko vrata, mlađi Bajazit je morao u izgnanstvo. Među gubitnicima, odnosno, protivnicima princa Selima našao se Lala Mustafa
- paša, jedna od najumnijih glava carevine. Ovaj Srbin, rođen pored Drine, po nekim pisanim izvorima, blizak je rođak vezira Mehmed-paše Sokolovića. Izuzetno obrazovan i mudar, pleneći poštenjem i otvorenošću, bio je jedan od najuvažavanijih ljudi u imperiji. Pod njegovom �vaspitačkom palicom� stasavala su oba princa. U rukama mu je faktički bila budućnost carstva. Baš zbog te njegove važnosti dobio je nadimak Lala. Novi sultan poštedeo mu je život. Raščinio ga i proterao, odnosno, postavio za bega Mitrovačkog sandžaka. Kada je u potpunosti ovladao situacijom sultan se setio svog učitelja. Vratio mu je čin paše i dao mu na upravu Temišvarski elajet. I tu je objašnjenje zašto su Srbi u Banatu dobili nadimak Lale.
Lala Mustafa-paša u Banat dolazi 1558. godine. To je godina u kojoj je carskim fermanom potrđeno postojanje Pećke patrijaršije, te obnovljen njen rad. To je vreme kada su, posle više desetina godina zlopaćenja, proganjanja i pokušaja pokatoličenja, pravoslavci mogli slobodno i pod carskom zaštitom da propovedaju svoju veru. Taj veliki događaj duboko se urezao u svest srpskog naroda u Banatu. Kako je ovo značajno pravo dobijeno istovremeno kada je njihovim prostorom gospodario Lala Mustafa-paša, sve zasluge pripisivane su ovom turskom izaslaniku. Omiljeni paša posle nekoliko godina poslat je na službovanje u Aziju. U kolektivnom sećanju Banaćana ostalo je njegovo dobročinstvo, pa je u narodnim pesmama nazvan �srpskom majkom�. Od tada banatski Srbi počeše najuvaženije ukućane, najčešće glavu porodice, ali i one koji su predodređeni za tu ulogu, nazivati Lala. Nadimak se toliko �primio� i vremenom postao etnonim za sve muškarce srpskog roda u Banatu.

CRNOGORSKE LALE
- NIJE tačno da su Lale samo Srbi iz našeg Banata. To su i naši sunarodnici iz rumunskog Banata. I ne žive svi u ravnici. Bio sam u srpskim selima podno Crne gore, planine u Rumuniji, gde započinju Karpati. I tamošnji ljudi, pravi gorštaci, sebe doživljavaju kao Lale - upozorava Dragoje Kujović.

SOSA
SUPRUGA Lale je Sosa, pod uslovom da je iz starosedelačke porodice. To je u isto vreme i Srpkinja iz Banata. Ne zna se kako je nadimak nastao. Sosa supruga Lalu, ako mu je to nadimak, tako i oslovljava. Ako nema nadimak, najčešće mu se obraća sa �ti�, a kada ga u bilo kom kontekstu pominje kaže �on�. Muževljevo matično ime skoro da i ne izgovara.
,,Novosti"

[vrsac14]

Priče o banatu

O BANAĆANIMA KAO LALAMA

Lala - gardijsko obeležje
Legenda govori da je car Franja Josif imao običaj da za svoju telesnu gardu uzima u službu odabrane Banaćane. To su morali da budu zdravi, hrabri momci, vični sablji i pištolju, dobri jahači, sposobni da izvrše svaki zadatak. Po nacionalnosti
nisu bili samo Srbi, već i pripadnici drugih, u carevini, nacija. Sve gardiste spajale su visoke sposobnosti vojnika i specifične oznake na reveru uniforme - cvet lale. Zbog takvih oznaka i kitnjastih uniformi gardisti su bili rado viđeni na balovima i zabavama. A na ulicama, videvši ih u prolazu, mnoge su dame uzdisale izgovarajući: �Eno naših Lala!...�
Legende su uvek zanimljive, mada nedovoljno pouzdane da se prihvate kao odgovor na postavljeno pitanje: kako su Banaćani postali Lale?
O tome smo pitali mnoge naučne radnike.
Svi su izjavili da nauka nema precizan odgovor, već da postoje hipoteze. Ukazivali su na dva puta koji vode ka odgovoru: lingvisticki i etnološki.
Lala je - gazda
Kustos Muzeja Vojvodine u Novom Sadu Marija Banski upućuje na Srpski riječnik Vuka Karadžića: �Lale, f. pl. ponajviše u pjesmama: Lale i veziri:
Turci braćo, lale i veziri
Lale šćau biti Bugarina
bude njega lale i vojvode.�
Sudeći po ovome, reč lala označava uglednog čoveka, gazdu, dobrog domaćina. Da je to najverovatnije značenje nadimka Lala, vidi se i u Riječniku hrvatskog ili srpskog jezika (Zagreb, 1898-1903. godine). U njemu se za reč lala kaže da je tursko-persijskog porekla i da u tim jezicima označava velikaša, dvoranina. �Turski je car, kao od milja ovim imenom zvao dvoranine.� A u mnogim narodnim pesmama, navodi se u rečniku, reč lala upotrebljava se upravo u ovom značenju.
Dakle, sasvim je verovatno da su Turci u Banatu, zalazeći u kuće imućnijih porodica pozivali domaćina sa Lalo i da se taj naziv među Srbima odomaćio, pa su se oni, u početku svakako u šali i podsmehu, na ovaj način oslovljavali a kasnije su ih i drugi tako nazivali.
2
Po cvetu na pantalonama
Marija Banski ukazuje i na drugu mogućnost. U 18. veku Srbi su nosili pantalone na čijim je nogavicama, u visini džepova, bila izvezena stilizovana lala. Cvet lale bio je onda u velikoj modi i veoma skup. Prelazeći u Srbiju, Banaćani su bili zanimljivi tamošnjem stanovništvu zbog svojih, lalama ukrašenih, pantalona. Stanovnici Srbije tada su se oblačili drugačije. Muškarci su nosili čakšire šivene po ugledu na Turke, takozvane poturlije. Videvši Banaćane sa izvezenim cvetovima skupocene lale na pantalonama, prozvali su ih Lalama: �Dolaze nam - Lale�.
Etnolog iz Vršca Milan Milošević takođe je pristalica �etnološke varijante�. I on smatra da su Lale dobile nadimak zbog stilizovanog ukrasa na graničarskim čakširama iz druge polovine 18. i prve dekade 19. veka. Ove ukrase vezle su žene muževima ne samo na čaksirama nego i na dorocima (kabanicama), košuljama i drugim delovima odeće. Milošević ukazuje da je u razgovorima sa poslednjim vršaćkim kabaničarem Milanom Janovcem, doznao da su kabanice kocijaša barona Daniela (imao je zamak u Starom Lecu) i barona Bisingena (dvorac u Vlajkovcu) bile ukrašene lalama. Odeća sa takvim vezovima bila je onovremenska moda. Širila se na mnoge strane i bila je prihvaćena u celom Banatu.
Istog mišljenja je bio i Milivoj Milosavljević, etnolog iz Kikinde. On kaže: �Na cakširama, na rastiš, na preklopcu koji se zatvarao naviše, uvek je bio izvezen cvet lale i po tome cvetu su Banaćane, da bi se razlikovali na zboru, ili vojni, nazvali -Lalama.�
Arheolog iz Vršca Rastko Rašajski tvrdio je da su ukrasi na čaksirama Srba u Banatu deo šireg, međunacionalnog kulturnog uticaja. Kod Mađara, ovakvi ukrasi potiču još iz desetog stoleća, a možda i ranije, iz vremena seobe naroda. Odomaćili su se i kod Rumuna. I Marija Banski je bila mišljenja da su ovakva ukrašavanja deo mode mnogih naroda ne samo u našim krajevima.
I ostali kažu: po cvetu
Direktor kikindskog muzeja Milorad Girić iznosi da se na delovima nameštaja iz prošlosti, posebno na sanducima za devojačku spremu, uvek nalazio po neki ukras, slikan ili rezbaren u obliku lale. Očigledno je, da je ovaj cvet u prošlim vremenima bio u velikoj modi.
I etnolog zrenjaninskog muzeja Elena Petrov pretpostavlja da su Banaćani ovakav nadimak dobili zbog toga što su na nameštaju imali cvet lale. Dr Milka Jovanović, saradnik Etnografskog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti kaže: �Prema pisanju profesora Milenka Filipovića, Banaćani su dobili nadimak Lale zbog lala izvezenih na belim čojanim čakširama.�
Oni pevaju
Zagovornici lingvističke osnove ističu nekoliko mogućih varijanti. Po jednoj, Banaćani izgovaraju reči pevajući samoglasnike i njihov izgovor zvuči otegnuto. Dolazeći u 18. i 19. veku, Nemci su sa iznenađenjem slušali banatski izgovor srpskih reči. Iznenađeno su zaključivali sie lalen - �oni pevaju!� I od nemačke reči �lalen� nastao je nadimak za Srbe koji tako govore, kao da pevaju.
Radomir Subotić, književnik i novinar iz Novog Sada, tvrdi, da je naziv Lala za Banaćanina izveden od reči - zemljak. Za reč, zemljak, nemački je izraz - landsman. Nemačku reč Srbi su izgovarali kao lacman. Tepanjem je lacman prešao u laca, a laca u - Lala.
Saznali smo i za �tepajuću� varijantu: bogati banatski trgovci doneli su lale iz Evrope i njima osećanje da su društveno uvaženiji. Zbog toga je ime ovog cveta korišćeno i za iskazivanje posebne pažnje, ljubavi i tepanja. Uspavljujući decu žene su pevušile: �Spavaj, spavaj najlepši moj cvetku, spavaj, spavaj, lalo moja...�
U radu Vere Milutinović Ornamentisani sanduci u Vojvodini navodi se: devojačke škrinje ukrašene lalama, Nemci su zvali �die lade�, što je znacilo upravo to - sanduk, kovceg. Pretpostavlja da je ime izvedeno od cehovskih lada. Isti izraz prihvačen je i u mađarskom jeziku, uz atribut t�lipanos - sanduk ukrašen lalama. Ona smatra, da su za vreme kolonizacije Panonske ravnice, modu donosili stanovnici nemačke i mađarske nacionalnosti iz Evrope. Tako je preko njih lala prenesena i kao ukras. Ali, moguće je da su kalfe, koje su iz ovih krajeva u 19. veku odlazile u �frent� u razvijenije evropske zemlje, po povratku donele modu ukrašavanja iz Evrope.
Šef katedre za etnologiju Filosofskog fakulteta u Beogradu, akademik dr Petar Vlahović, upozorava da u naučnoj literaturi ima malo podataka o poreklu naziva Lala.
�Opšte je prihvaćeno mišljenje - kaže on - da je naziv nastao u vreme srpskog romantizma, sredinom prošlog veka, na teritoriji sadašnje Vojvodine. U nauci je takođe prihvaćena teza da se poreklo nadimka vezuje za ukras u vidu lale (tulipana) na odeći srpske etničke skupine.�
Profesor Vlahović je uveren da samo Sremci nisu Lale. Po njemu su to i Bačvani.
Međutim, kada je reč o humoru, dileme nema: Lala je uvek stanovnik Banata! Po Banaćanima, i Bačvani bi mogli da budu Lale, samo, kada ne bi bilo reke Tise.
Nastavak sledi

[banatian]

Stara prica nam kaze, da u Banatu (onom od Tise do Karasa), cak i kere laju na 4 jezika (srpski, madjarski, rumunski i nemacki)...
........

[vrsac14]

Pismo sinu
Dragi sine,

Pišem ti ovo pismo kako bi znao da ti pišem. Ako dobiješ ovo pismo znači da je dobro stiglo. Ako ga ne primiš javi mi, tako da ti ga ponovo pošaljem. Pišem sporo, jer znam da sporo čitaš.

Neki dan je tvoj otac pročitao u novinama da se po statistikama većina prometnih nezgoda dešava 1 km udaljeno od kuće, tako da smo se nedavno i mi preselili malo dalje od kuće. Kuća je preljepa, imamo čak i stroj za pranje rublja, ali ne znam da li radi. Jučer sam stavila rublje da se pere, povukla vodu i rublja više nije bilo...
Ovdje vrijeme i nije tako loše. Prošli tjedan samo je dva puta padala kiša - prvi put je trajalo 3 dana, a sljedeći put 4. U svezi one jakne koju si tražio, tvoj ujak Petar mi je rekao, ako ti je budemo slali da skinemo dugmad, pošto su dosta teška, jer to bi više koštalo, tako da smo skinuli svu dugmad i stavili je u džep od jakne.
Napokon smo sahranili tvoga djeda: pronašli smo njegovo tijelo kada smo čistili kuću. Bio je u ormaru od onog dana kada je pobjedio dok smo se igrali skrivanja.

Prije nekoliko dana eksplodirala je boca od plina u kuhinji, tvog oca i mene je izbacilo van kroz prozor - koji osjećaj! Nakon toliko godina, otac i ja smo izašli van zajedno. Pošto već spominjem tvoga oca - dobio je novi posao! Jako je ponosan. Ispod njega se nalazi oko 500 ljudi... zaposlili su ga na gradskom groblju... održava travnjak.

Tvoja sestra Jana, znaš ona koja se udala za svog muža, napokon je rodila! Ne znamo još spol, tako da ne znam da li si postao tetak ili ujak... ako bude curica tvoja sestra će je zvati po meni... Čini mi se malo čudno da svoju kćerku zove "mama".

Tvoj rođak Josip se oženio.. po cijeli dan se moli pred ženom, jer je djevica. I da znaš da više ne viđamo tvoga ujaka Antu, onoga koji je umro prošle godine...

A da ne govorim o tvom bratu Zoranu.. on je grozan.. zatvorio je vrata od auta, a unutra su ostali ključevi. Morao se vratiti u stan kako bi uzeo duplikat i kako bi nas sve izvukao iz vozila. Katastrofa !!!!!!

Dobro sine, neću ti napisati adresu, jer ne znam koja je. Obitelj koja je ovdje prije nas živjela, uzela je kućni broj sa zida i ponijela ga sa sobom. Ako vidiš Marinu pozdravi je, a ako je ne vidiš nemoj jos ništa govoriti.

Mama koja te voli.

P.S.

Htjela sam ti poslati malo novaca, ali sam već zatvorila kuvertu.

[nenad.bds]

Pismo sinu
Dragi sine,

Pišem ti ovo pismo kako bi znao da ti pišem.

Ovo je priča iz starog Banata?!

[vrsac14]

Odbije se Gaja od švaleraja

Od Gaje podbeležnika nije mogla ženska duša, što kažedu, s mirom da prođe sokakom. I nije gledo jal udato, jal nije... A i umo je nekako šnjima, očin ga znao. Čerez ženski nije ni mogo u službi napredovati, a pričadu da je sam zoto iz Botoša kod nas premešćen. Lično je prezno da je mogo bar trired namrtvo poginuti, a kolko je puti brez gaća preko taraba bego! Jedared � priča baba Melanija Vurdeljina � čujem ja di kere lajedu. Noć. Zimnje doba. Zogrnem štriket, nazujem kalčine, iziđem u konk i viknem s vrati: �Imal kogod tamo?� Kere s oma umiridu i čujem di neko kaže: �Ja sam�. �Ama, ko to ja?�, pitam. �Ta ja sam, strina Melanija, Gala podbeležnik!� Pogledim izbliže, jeste Gaja. Čuči nonom dudu čelo bunara, a naše kere ispod držidu stražu. �Ju, dete, primaj boga, a šta ćes gore?� Kaze: �Ta ne čekam ajzliban. Neg dršte te kere, zdravo žurim!� I zagrebe, onako u gaća, ni zbogom nije kazo, otac ga švalerski. Ko da ne znam da je kod Feherove udovice u vizite bijo. I tako sve tero kera dok s nije uvatio s onom Milkom Dešnjakovom. Dopo s Gaja njojzi, a ona Gaji da i ne divanim, al ni da čuje da se ženi. Kaže: �Lepa žena i vinograd pored puta, isti andrak. Ko god prođe, oće da pipne!� Al ni Milka nije bila od otojič. Kaže: �Dođi ti samo večeraske u naš ambar das provedemo, ne moraš me ženiti!� I Gaja došo. Al jeste! Imala Milka sedam braća! Opravu zasedu i uvatu Gaju onako, na licino mesto. I da vidiš sade belaj. Skinedu ga s ambara i oma ga za te ambarske lotre privezu. �Ti si�, kažedu, �nasu Milicu osramotio i ima zoto da te uštrojimo!� Otima s siroma Gaja, moli, bogoradi... Vidi načisto će brez alata ostanuti! Al� Dešnjakovi ni da čujedu. Tek će Milka: �Nemojte ga, braćo, obećo je da će me ženiti!� A ovi pitadu: �Jal to zbiljski kazo?� �Jesam, jesam!�, viče Gaja. Šta će, bolje i oženjen neg uštrojen! �E to je onak druga stvar�, kažu Dešnjakovi. U frtalj sata se utanačidu. U treću nedelju opravidu svatove! I nije teo da mu mi iz sela sviramo. Kazo: �Još samo fali da mi i vi na muku stajete�. Dovo Jošku iz Čente i njegove Cigane, a nas je sve ko goste pozvo. E, jesmo se svi od besa ožderali, a Mile raspop pevo: �Odbi se grana od jorgovana i lepi Gaja od švaleraja!� Posle, kažedu, više nije šaro. Milka mu oma prvi dan očitala vakelu. Opet, šta ga znam, jal jeste, jal nije, te s stvari i tako u tajnosti radidu.