ТРИ МАЛА ОБЕЛЕЖЈА
везана за велике догађаје и смутна времана
1848.
Пролазећи ка центру Сремских Карловаца из Новог Сада путем који улази у место одмах после чесме подно Пуцкароша, пролазио сам поред споменика који ничим не привлачи нарочиту пажњу. Недавно сам стао да видим о каквом споменику се ради.
По свему судећи, спомен обележје које је (по мом суду) примереније неком гробу, је новијег датума.
Пар метара иза је сасвим скромно и старије обележје. Са њега се не може много сазнати о догађају на који чува сећање, те је вероватно и то био разлог за изградњу новог са више података.
Прегледајући снимке које имам схватио сам да су спомен-обележја везана за револуционарну 1848. и српску страну у тим догађајима врло ретка. Знам за плочу на Карловачком магистрату испод балкона са кога је проглашена Српска војводина (што је једно од општепознатих обележја).
Као што су обележја на то време ретка, тако су у медијима (па и овом интернетском) ретка комплекснија и на основу историјских чињеница представљања тих догађаја. Из 'Историје Српског народа' В. Ћоровића коју је завршио пред сам Други светски рат, а која је први пут издата 1989. извадио сам један број цитата. Напомињем да сам скраћивао тако да се често губи целина мисли или контекст. То сам тако радио не само због дужине него и да потстакнем заинтересоване да се сами упознају са целовитим Ћоровићевим приказом српског покрета 1848. године.
Из поглавља Српски покрет 1848. године
''Aустриска Царевина, састављена из разних народности, била је остатак старог политичког стицаја прилика и тешко се сналазила у новом времену. ... Национална активност Мађара, веома жива и импулзивна у првој половини XIX века, добила је постепено карактер народне борбе за пуном независношћу од Беча...
Кад је у фебруару 1848. избила револуција у Паризу, која је срушила монархију и довела до прогласа републике у Француској, заљуљала се из темеља и трошна аустриска зграда. Плануше устанци на све стране...
У Аустрији постадоше најопаснији Мађари, које је водио врло темпераментни беседник Лајош Кошут. У свом национализму Мађари нису имали никад довољно мере. На подручју круне Св. Стевана они су према осталим народностима били и остали стално мањина. Државу су међутим водили и претстављали само они. У страху да то вођство не изгубе или да га не би морали делити, они су почели свима средствима настојати да Угарској очувају мађарски карактер. У тој тежњи морали су доћи у сукоб с осталим народностима; а у првом реду са Србима и Хрватима. ..
... Срби, из почетка, нису били против Мађара; не бар Срби из Бачке, Баната и Срема... У Пешти су српски ђаци и претставници од 83 општине клицали мађарским револуционарима. Народни одбор, коме је претседавао Исидор Николић, донео је у Будиму 6. марта своје закључке, од којих је први био овај: "Србљи признају мађарску народност и дипломатичко достоинство мађарског језика у Унгарији, али захтевају да се њиова народност призна и слободно употребљавање језика њиног у свим њиним делима и саветовањма законом утврди". ... Српски пожунски ђаци учествовали су у мађарским подвизима и по њиховим примерима хтели су да делају и сами. Води их млади шајкаш, Светозар Милетић...
У акцији пожунске омладине сједињавали су се одјеци свеславенског конгреса у Прагу и револуционарног замаха у Пешти. Пламене песме Петефијеве распаљивале су дух и у српским редовима.
Али се ускоро то пријатељско расположење према Мађарима изменило. У Пешти су од раније страховали од пансловенске агитације ...
Мађари су с тога врло брзо охладили према Србима. Непријатне су им биле и српске петиције, које нису биле у складу са планом о јединственој Мађарској.
Код Срба су се, доиста, с више страна чули позиви и усклици, да се искористи ова прилика и изведе уједињење Срба с обе стране Саве и Дунава. ..
...Ту револуционарну атмосферу хтео је да искористи и кнез Милош. Он је, преко поверљивих особа, нудио своје услуге Мађарима, али је тражио да га признају као српског деспота. ..
На велику народну скупштину, сазвану у Карловцима 1. маја 1848., слегао се силан свет. .. На свима устима беху имена Душана и Лазара; тражио се њихов дух, и њихов замах. На тој скупштини Срби су прогласили патриаршију и војводину. За патриарха је изабран митрополит Рајачић, а за војводу граничарски пуковник Стеван Шупљикац. ..У исто време објављен је политички савез Српске Војводине са Троједном Краљевином Хрватске, Славоније и Далмације...
У тој тешкој борби коју су имали да воде и Срби и Хрвати помишљали су на везе са Србијом. ..Међутим, у самој Србији није било пуне сагласности. Створиле су се биле три групе, да још не кажемо странке...Кад је избила буна у Мађарској било је важно питање како ће се држати Србија. Гарашанин и његови људи били су за акцију, док је Вучић устајао отворено против. Он није никад волео "пречане" и у народу је водио и агитацију против њих. ... Мало после тога појавио се и кнез Михаило у Новом Саду, очевидно с истим циљем (да се помогну Срби пречани) . Под утицајем њихове агитације, да се они не би дигли на његову штету, решио се и кнез Александар, да и Србија, преко својих добровољаца, узме учешћа у устанку.
... По захтеву Мађара био је Јелачић свргнут са банске части... Мађари су све оно што су Срби уредили прогласили за незаконито и кад им сви покушаји да одврате Србе с узетог пута нису успели, они су наредили да се прогласи опсадно стање и употреби сила. Народни Одбор је 24. маја, видећи опасност пред очима, сматрао за дужност изјавити: "Ми, браћо, не идемо против цара и краља Фердинанда и његове светле породице; народ србски не иде против царско-краљевског престола, него народ србски иде да одбрани цара и краља и његов престол, који су му Мађари до опасности довели".
Тако су Срби устали да бране интересе династије и Беча пре него је то Беч учинио сам.
... Српску депутацију, која је пошла цару да изложи народне захтеве, водио је сам патриарх. На путу за Инсбрук, где се Цар тада налазио, депутација је стигла у Загреб. У сабору, 24. маја, и на улици дошло је до одушевљених и дирљивих манифестација за нородно јединство. Рајачић је, бурно поздрављен, инсталирао Јелачића као бана. ..
Народни одбор, бојећи се нападаја Мађара, био је позвао људе на оружје. Око Карловаца и Новог Сада скупило се неколико хиљада бораца, са доста граничара, који беху довели и своје топове. Генерал Храбовски из Петроварадина, упозоравао је Двор на расположење у народу и препоручивао је, да се не раздражују граничари, али је сам лично учинио један неразуман испад, који је пожурио догађаје. Он је 30. маја одговорио једној српској депутацији, да на карти Аустрије не постоји српски народ и да он не зна за српско име и српску народност у Аустрији. Огорчени, Срби су још истог дана поднели цару тужбу против њега. Сјутри дан пошле су петроварадинске чете пут Карловаца, али су биле одбијене. Заповедник српске војске Ђ. Стратимировић, сматрао је тај нападај као одсудан за цео даљи ток догађаја; он је покрету дао нову и снажнију динамику. По службеним саопштењима Храбовског сукоб је завршен преговорима, јер је он избегавао страхоте грађанског рата. И доиста 12. јуна потписан је споразум између Народног Одбора и Храбовског и Чарнојевића и друге стране, који је био доста либералан. ...
Већих борби између Срба и Мађара није било скоро месец дана иза оног првог нападаја на Карловце. Али су зато биле честе мање чарке и сукоби између народа и органа власти.''
А о каснијим догађајима наишао сам на споменик у источнобанатском селу Јарковцу (код Сечња).