Naša spomen-obeležja - Strana 4
Strana 4 od 8 PrvaPrva ... 23456 ... PoslednjaPoslednja
Prikaz rezultata 46 do 60 od ukupno 117
  1. #46

    Odgovor: Naša spomen-obeležja

    ТРИ МАЛА ОБЕЛЕЖЈА
    везана за велике догађаје и смутна времана
    1848.


    Пролазећи ка центру Сремских Карловаца из Новог Сада путем који улази у место одмах после чесме подно Пуцкароша, пролазио сам поред споменика који ничим не привлачи нарочиту пажњу. Недавно сам стао да видим о каквом споменику се ради.






    По свему судећи, спомен обележје које је (по мом суду) примереније неком гробу, је новијег датума.


    Пар метара иза је сасвим скромно и старије обележје. Са њега се не може много сазнати о догађају на који чува сећање, те је вероватно и то био разлог за изградњу новог са више података.


    Прегледајући снимке које имам схватио сам да су спомен-обележја везана за револуционарну 1848. и српску страну у тим догађајима врло ретка. Знам за плочу на Карловачком магистрату испод балкона са кога је проглашена Српска војводина (што је једно од општепознатих обележја).

    Као што су обележја на то време ретка, тако су у медијима (па и овом интернетском) ретка комплекснија и на основу историјских чињеница представљања тих догађаја. Из 'Историје Српског народа' В. Ћоровића коју је завршио пред сам Други светски рат, а која је први пут издата 1989. извадио сам један број цитата. Напомињем да сам скраћивао тако да се често губи целина мисли или контекст. То сам тако радио не само због дужине него и да потстакнем заинтересоване да се сами упознају са целовитим Ћоровићевим приказом српског покрета 1848. године.


    Из поглавља Српски покрет 1848. године
    ''Aустриска Царевина, састављена из разних народности, била је остатак старог политичког стицаја прилика и тешко се сналазила у новом времену. ... Национална активност Мађара, веома жива и импулзивна у првој половини XIX века, добила је постепено карактер народне борбе за пуном независношћу од Беча...
    Кад је у фебруару 1848. избила револуција у Паризу, која је срушила монархију и довела до прогласа републике у Француској, заљуљала се из темеља и трошна аустриска зграда. Плануше устанци на све стране...
    У Аустрији постадоше најопаснији Мађари, које је водио врло темпераментни беседник Лајош Кошут. У свом национализму Мађари нису имали никад довољно мере. На подручју круне Св. Стевана они су према осталим народностима били и остали стално мањина. Државу су међутим водили и претстављали само они. У страху да то вођство не изгубе или да га не би морали делити, они су почели свима средствима настојати да Угарској очувају мађарски карактер. У тој тежњи морали су доћи у сукоб с осталим народностима; а у првом реду са Србима и Хрватима. ..
    ... Срби, из почетка, нису били против Мађара; не бар Срби из Бачке, Баната и Срема... У Пешти су српски ђаци и претставници од 83 општине клицали мађарским револуционарима. Народни одбор, коме је претседавао Исидор Николић, донео је у Будиму 6. марта своје закључке, од којих је први био овај: "Србљи признају мађарску народност и дипломатичко достоинство мађарског језика у Унгарији, али захтевају да се њиова народност призна и слободно употребљавање језика њиног у свим њиним делима и саветовањма законом утврди". ... Српски пожунски ђаци учествовали су у мађарским подвизима и по њиховим примерима хтели су да делају и сами. Води их млади шајкаш, Светозар Милетић...
    У акцији пожунске омладине сједињавали су се одјеци свеславенског конгреса у Прагу и револуционарног замаха у Пешти. Пламене песме Петефијеве распаљивале су дух и у српским редовима.
    Али се ускоро то пријатељско расположење према Мађарима изменило. У Пешти су од раније страховали од пансловенске агитације ...
    Мађари су с тога врло брзо охладили према Србима. Непријатне су им биле и српске петиције, које нису биле у складу са планом о јединственој Мађарској.
    Код Срба су се, доиста, с више страна чули позиви и усклици, да се искористи ова прилика и изведе уједињење Срба с обе стране Саве и Дунава. ..
    ...Ту револуционарну атмосферу хтео је да искористи и кнез Милош. Он је, преко поверљивих особа, нудио своје услуге Мађарима, али је тражио да га признају као српског деспота. ..
    На велику народну скупштину, сазвану у Карловцима 1. маја 1848., слегао се силан свет. .. На свима устима беху имена Душана и Лазара; тражио се њихов дух, и њихов замах. На тој скупштини Срби су прогласили патриаршију и војводину. За патриарха је изабран митрополит Рајачић, а за војводу граничарски пуковник Стеван Шупљикац. ..У исто време објављен је политички савез Српске Војводине са Троједном Краљевином Хрватске, Славоније и Далмације...


    Зграда карловачког магистрата

    У тој тешкој борби коју су имали да воде и Срби и Хрвати помишљали су на везе са Србијом. ..Међутим, у самој Србији није било пуне сагласности. Створиле су се биле три групе, да још не кажемо странке...Кад је избила буна у Мађарској било је важно питање како ће се држати Србија. Гарашанин и његови људи били су за акцију, док је Вучић устајао отворено против. Он није никад волео "пречане" и у народу је водио и агитацију против њих. ... Мало после тога појавио се и кнез Михаило у Новом Саду, очевидно с истим циљем (да се помогну Срби пречани) . Под утицајем њихове агитације, да се они не би дигли на његову штету, решио се и кнез Александар, да и Србија, преко својих добровољаца, узме учешћа у устанку.
    ... По захтеву Мађара био је Јелачић свргнут са банске части... Мађари су све оно што су Срби уредили прогласили за незаконито и кад им сви покушаји да одврате Србе с узетог пута нису успели, они су наредили да се прогласи опсадно стање и употреби сила. Народни Одбор је 24. маја, видећи опасност пред очима, сматрао за дужност изјавити: "Ми, браћо, не идемо против цара и краља Фердинанда и његове светле породице; народ србски не иде против царско-краљевског престола, него народ србски иде да одбрани цара и краља и његов престол, који су му Мађари до опасности довели".
    Тако су Срби устали да бране интересе династије и Беча пре него је то Беч учинио сам.
    ... Српску депутацију, која је пошла цару да изложи народне захтеве, водио је сам патриарх. На путу за Инсбрук, где се Цар тада налазио, депутација је стигла у Загреб. У сабору, 24. маја, и на улици дошло је до одушевљених и дирљивих манифестација за нородно јединство. Рајачић је, бурно поздрављен, инсталирао Јелачића као бана. ..


    Плоча на родном дому грофа Јосипа Јелачића у Петроварадину.

    Народни одбор, бојећи се нападаја Мађара, био је позвао људе на оружје. Око Карловаца и Новог Сада скупило се неколико хиљада бораца, са доста граничара, који беху довели и своје топове. Генерал Храбовски из Петроварадина, упозоравао је Двор на расположење у народу и препоручивао је, да се не раздражују граничари, али је сам лично учинио један неразуман испад, који је пожурио догађаје. Он је 30. маја одговорио једној српској депутацији, да на карти Аустрије не постоји српски народ и да он не зна за српско име и српску народност у Аустрији. Огорчени, Срби су још истог дана поднели цару тужбу против њега. Сјутри дан пошле су петроварадинске чете пут Карловаца, али су биле одбијене. Заповедник српске војске Ђ. Стратимировић, сматрао је тај нападај као одсудан за цео даљи ток догађаја; он је покрету дао нову и снажнију динамику. По службеним саопштењима Храбовског сукоб је завршен преговорима, јер је он избегавао страхоте грађанског рата. И доиста 12. јуна потписан је споразум између Народног Одбора и Храбовског и Чарнојевића и друге стране, који је био доста либералан. ...
    Већих борби између Срба и Мађара није било скоро месец дана иза оног првог нападаја на Карловце. Али су зато биле честе мање чарке и сукоби између народа и органа власти.''

    А о каснијим догађајима наишао сам на споменик у источнобанатском селу Јарковцу (код Сечња).



    Poruku je izmenio nenad.bds, 15.06.2010 u 10:09

  2. #47

    Odgovor: Naša spomen-obeležja

    СПОМЕНИК НА ИВАНКОВЦУ
    код Ћуприје





    ''Шанчеви на Иванковцу, у близини Ћуприје, подигнути ради одбране ослобођене Шумадије, задржали су 6. августа 1805. године прву навалу регуларне султанове војске и донели велику моралну победу устаника. Бој на Иванковцу је вођен под општом командом Карађорђа и непосредним руководством војвода Миленка Стојковића и Петра Добрњца. Турске јединице је предводио Хафиз-паша, који је од последица рањавања умро у Нишу. Турци су одбачени са јужне границе Београдског пашалука ка њиховој полазној тачки, Нишу, претрпели су знатне губитке у људству, а заплењено им је оружје, муниција и други ратни материјал. Овом битком борба српских устаника мења облик и из буне против дахија прераста у сукоб са самим султаном и целим турским царством.


    Иванковачки споменик, подигнут 1951. године у спомен на пале устанике, у форми је тростепене пирамиде од камених блокова, са попрсјем Миленка Стојковића на врху. Биста је дело вајара Милорада Миће Митровића.'' (Спомењничко наслеђе Србије, Завод за заштиту споменика културе РС, 2007.)



    На сајту Министарства рада и социјалне политике - Одбор за инвалидску и социјалну заштиту стоји:


    ''Једна од највећих битака Првог српског устанка, она на Иванковцу, одиграла се 18. августа 1805. године. На иванковачком пољу код Ћуприје сукобили су се српски устаници, предвођени Миленком Стојковићем и Петром Добрњцем, као и надмоћније турске трупе на чијем се челу налазио Хафиз-паша. Са свега три хиљаде бораца, устанички заповедници однели су једну од најсјајнијих победа над турским јединицима и тиме омогућили успешан наставак борби у 1805. години. У оквиру споменичког комплекса на Иванковцу налазе се остаци шанчева, појединачни надгробници, као и средишњи споменик посвећен српској победи у овом боју.
    Знаменито место ``Шанчеви на Иванковцу``, које се налази у истоименом селу на територији општине Ћуприја, обнавља се почев од 2005. године средствима Министарства рада и социјалне политике, а по пројекту стручњака Завода за заштиту споменика културе - Крагујевац.


    Током тог периода у потпуности је обновљен споменик Миленку Стојковићу, рад ћупријског академског вајара Милорада Митровића, прилазна стаза, постављена је инфо-табла, уређени шанчеви, редути и палисади и постављена нова јавна расвета.''


    Изнад улаза у цркву је плоча са текстом:

    Спомен црква
    св. пророка Јеремије

    У спомен изгунулим ратницима
    у боју на Иванковцу 1805. године
    подигоше мештани села Иванковца
    2001'2005.



    Поред цркве

    Претња из облака спречила нас је да се даље овде задржавано и стигнемо до шанчева у дољи испод споменика.


    Објекат у коме се у време посета комплексу налази продавница сувенира и сл.

    Иванковац се налази мање од десет километара источно од аутопута код Ђуприје. До Иванковца се долази тако што се неком од улица у близини центра Ђуприје, правцеме поред болнице, изиђе на пут према манастиру Ресава (Манасија) и Ресавској пећини и пређе аутопут. Са тог пута је обележено скретање (на југ, тј. десно) према селу Иванковац.
    Poruku je izmenio nenad.bds, 11.07.2010 u 11:05

  3. #48

    Odgovor: Naša spomen-obeležja

    Споменик на Чегру и Ћеле-кула


    Чегар








    ''Надомак Ниша, на брду Чегар код села Каменице, подигнут је споменик Стевану Синђелићу и његовим јунацима који су храбро жртвовали своје животе за слободу Србије 31. маја 1809. године. На Чегру су српски устаници под командом Стевана Синђелића држали истакнут положај у шанцу. После дуготрајних огорчених борби надмоћна турска војска успела је да заузме шанац. Стеван Синђелић је тада упалио барутану и у шанцу је изгинуло свих 3.000 устаника и 6.000 Турака. Ово је највећи пораз српских устаника пре 1913.


    Прилаз степеништем са западне стране води ка првобитном споменику из 1878.

    Првобитни споменик погинулима на Чегру подигнут је 1878. године, шест месеци по ослобођењу Ниша. Над њим је 1927. године изведен данашњи споменик, настао према пројекту архитекте Јулијана Ђупона. Споменик је у облику куле, са симболичним стремљењем конструктивно-декоративних елемената ка врху.


    У ниши куле, изнад старог споменика, од 1938. године се налази попрсје у бронзи Стевана Синђелића, рад вајара Славка Милетића. Поред споменика су постављена два топа из церске битке.''





    Ћеле-кула






    ''На путу од Ниша ка Нишкој Бањи, као опомену Србима Турци су од 952 лобање палих српских устаника у боју на Чегру 1809. године сазидали кулу. Настала је по наређењу турског команданта битке на Чегру, Хуршид паше. Била је подигнута ван града, на чистом простору, како би се што боље видела. Лобање, узидане у кулу, су потицале од српских устаника који су изгинули у бици 31. маја 1809. године. Стеван Синђелић је, видећи да се насртаји Турака неће моћи одбити, пуцао у барут и тако дигао у ваздух себе и остале устанике, али и велики број Турака.








    Лобања Стевана Синђелића.

    По ослобођењу Ниша, већ 1878, над кулом је подигнут заштитни кров, а 1892. године капела, чиме је коначно заштићена од пропадања. Капела је изграђена према пројекту Димитрија Т. Лека.


    Када је 1833. године прошао кроз Ниш, француски путописац Ламартин је написао: „Нека Срби ову кулу у целости сачувају, јер ће она учити њихову децу колико вреди независност народу, показујући каквом су је ценом њихови очеви платили“. Лобање су распоређене у укупно 56 редова са по 17 лобања у реду, данас их је преостало 59.




    У порти капеле је 1938. године подигнута биста Стевана Синђелића урађена у бронзи, рад вајара Славка Милетића. На постаменту бисте се налази рељеф у бронзи са мотивима битке. '' (Споменичко наслеђе Србије, Завод за заштиту споменика кулуре РС)




  4. #49

    Odgovor: Naša spomen-obeležja

    Опет мало до обележја НОБ-а.

    ДИВОШ



    Divoš
    Споменик је посвећен палим борцима и жртвама фашизма 1941- 1944.


    Divoš
    Године другог светског рата су за Дивош биле погубне. Већ 1942.год. у лето партизани долазе у село и одводе и убијају сеоског бележника Михајла Латаса и пале матичне књиге општинске и црквене. Након ових немилих догађаја Усташе и Немци све чешће упадају у село и то је резултирало да већ те године усташе одводу 10-так људи у логор због сакривања партизана, а 19-ог августа за сеоску славу исте године неколико породица је отерано у логор. У Дивошу је за време рата погинуло 356 жртава и 137 бораца.

    13.окотбра 1943.год. је на Водици убијено 17 невиних мештана Дивоша.

    Према овим наведеним подацима Дивош спада у села која су највише страдала за време другог светског рата. Дивош уочи рата имао преко 2.520 становника. .. За време рата у Дивошу је страдало око 500 становника, што Дивош сврстава међу места са највише страдалих за време рата. На првом послератном попису из 1948.год. Дивош је имао само 1.387 становника... Извор: Дивош.нет)


    Divoš

    Divoš
    У селу се налазе још два обележја која потсећају на ратна догађања:


    Divoš

    ЧАЛМА



    Čalma

    Čalma

    Čalma
    О ратним догађањима и споменику у Чалми не налазим на нету ништа.

    Људска фигура представљена је са оковима, ланцима на рукама и ногама.


    Čalma

    Čalma
    Споменик је у парку, а у позадини је православна црква која је за време рата спаљена. Тек недавно је подигнут звоник, а унутрашњост цркве је сада сасвим скромно украшена у односу на првобитну резбарију и сликарство.

    Дивош и Чалма се налазе на јужним обронцима Фрушке Горе, северно од Сремске Митровице.
    Poruku je izmenio nenad.bds, 07.08.2010 u 20:58

  5. #50

    Odgovor: Naša spomen-obeležja

    Namerio sam da predstavim spomen-obeležja ljudima zaslužnim za dostignuća u struci i nauci, no, ispostavilo se da sam na takvu vrstu obeležja ređe nailazio.

    Zadužbina Mihajla Pupina u Idvoru



    Zadužbina Mihajla Pupina u Idvoru obuhvata:
    * Kuću Mihajla Pupina
    * Muzej
    * Narodni dom Mihajla Pupina
    Mihajlo Pupin rođen je 9. oktobra 1854. godine u banatskom selu Idvoru.
    Osnovnu školu završio je u rodnom mestu.

    Nakon boravka na Višoj školi u Pančevu, školovanje je nastavio u Pragu, ali je bio primoran da ga prekine zbog očeve smrti i nedostatka novca. Život je nastavio u Americi, u koju je otišao 1874. godine. Nakon pet godina uspeo je da se upiše na Univerzitet Kolumbija, koji je završio roku kao student generacije. Postdiplomske studije je nastavio na Kembridžu, a doktorat iz eksperimentalne fizike odbranio je 1889. godine na berlinskom Univerzitetu Fridrih Vilhelm. Nakon toga je sledećih četrdeset godina radio kao redovni profesor fizike na Univerzitetu Kolumbija.


    Tokom svog višedecenijskog naučnog rada, pored ostalih otkrića, dao je i ogroman doprinos razvoju savremene telefonije. Jedan od njegovih najznačajnijih izuma odnosi se na poboljšanje prenosa telefonskog razgovora na velike daljine, takozvanu Pupinizaciju.
    Osim bavljenja naukom, Pupin je tokom života u Americi bio i izuzetno društveno-politicki angažovan, naročito za vreme Prvog svetskog rata. Zahvaljujući njegovom učešću na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine i direktnom posredovanju u razgovorima između američke i jugoslovenske delegačije, Kraljevini SHS pripali su delovi Dalmacije, zapadne Slovenije, delovi Slavonije, Baranje i Banata.


    Muzej u nekadašnjoj školi.

    Mihajlo Pupin umro je 12. marta 1935. godine. Sahranjen je na groblju Vudloun u severnom delu Njujorka, uz prisustvo predstavnika jugoslovenske i američke delegacije.
    Rodna kuća Mihajla Pupina u Idvoru obnovljena je i rekonstruisana 2004. godine povodom obeležavanja 150 godina od njegovog rođenja. Stara zgrada osnovne škole u Idvoru koju je Pupin pohađao, danas predstavlja muzej (otvoren 1979.) u kojem su izloženi njegovi najznačajniji naučni pronalasci. Godinu dana nakon njegove smrti u Idvoru je sagrađen Narodni dom koji nosi ime ovog slavnog naučnika. (Sa sajta Opštine Kovačica)

    Na podforumu 'Banat' postoji tema 'Idvor' na kojoj je opširnije predstavljena Pupinova zadužbina.

    Mileva Marić-Ajnštajn



    Kuća u Titelu u ulici Glavnoj, sagradjena na mestu one u kojoj se rodila Mileva. Spomen ploča je nestala.

    Mileva Marić-Ajnštajn (19. decembar 1875, Titel - 4. avgust 1948, Cirih, Švajcarska), srpska matematičarka, prva žena Alberta Ajnštajna, jednog od najgenijalnijih ljudi 20. veka. Postoje tvrdnje da je ona doprinela ranim Ajnštajnovim radovima, ali je stepen njenog učešća u otkrićima nepoznat i predmet je brojnih polemika.

    Mileva je 1886. godine krenula u žensku gimnaziju u Novom Sadu, a 1888. je prešla u gimnaziju u Sremskoj Mitrovici, gde je maturirala 1890. kao najbolja u razredu iz matematike i fizike. Od 1890. je pohađala Kraljevsku srpsku školu u Šapcu. Kada se preselila u Zagreb, dobila je specijalnu dozvolu da bi išla u školu u koju su išli samo dečaci.


    Ulica Glavna u Titelu u kojoj je Srednja tehnička škola koja nosi ime Mileva Marić.




    U školskom holu je mala postavka o Milevi i Albertu Ajnštajnu.

    U leto 1896. upisala je studije medicine na Univerzitetu u Cirihu. U oktobru se prebacila na Državnu politehničku školu na studije matematike i fizike. Ona je bila tek peta žena koja je bila primljena u ovu školu. Jedan on njenih kolega na predavanjima iz fizike je bio Albert Ajnštajn, koji je tada imao 17 godina…. (Vikipedija)


    Bista Mileve Marić ispred osnovne škole u centru Kaća.


    ''Miloš Marić, Milevin otac je poreklom iz Kaća, gde je imao kuću i salaš, za koji se vezuje deo Milevinog detinjstva'' (Iz Enciklopedije Novog Sada)




    Kuća u Novom Sadu u Kisačkoj ulici br. 20 koju je podigao Miloš Marić 1907. godine. Na levom krilu se vidi mesto sa koga je nestala spomen ploča. Već duže postoji ideja da se tu napravi spomen postavka.

    Nikola Tesla

    Znam za Tesline spomenike u Beogradu (ispred Elektrotehničkog fakulteta i na aerodromu 'Nikola Tesla') no, nemam ih na mojim slikama.


    Skulptura u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu.


    ''Muzej Nikole Tesle smešten je u centru Beograda, u rezidencijalnoj vili izgradjenoj 1929. Godine, po projektu znamenitog srpskog arhitekte Dragiše Brašovana. Zgrada je imala razne namene, sve do 5. decembra 1952. godine, kada je odlukom vlade FNR Jugoslavije osnovan Muzej Nikole Tesle.


    Zgrada Muzeja Nikole Tesle u Beogradu.

    Muzejska gradja stigla je u Beograd prema odluci američkih sudskih vlasti, pošto je za jedinog Teslinog naslednika proglašen njegov nećak, Sava Kosanović. Po Teslinoj želji, gospodin Sava Kosanović je dokumentaciju i lične Tesline predmete preneo u Beograd 1951. godine.

    Muzej je jedinstvena institucija nauke i kulture u Srbiji, kao i u svetu. Jedini je muzej koji čuva originalnu i ličnu zaostavštinu Nikole Tesle. Poseduje izuzetno vredne kolekcije:preko 160.000 originalnih dokumenata;
    preko 2000 knjiga i časopisa;
    preko 1200 istorijsko-tehničkih eksponata;
    preko 1500 fotografija i staklenih fotoploča originalnih tehničkih predmeta, instrumenata i uredjaja;
    preko 1000 planova i crteža.

    Kao institucija u kojoj se nalazi najveća svetska zbirka dokumenata o Teslinom životu i radu, Muzej Nikole Tesle ima značajnu ulogu u pružanju informacija istraživačima u oblasti istorije nauke, pronalazaštva, patentnih prava i o projektima nastalim iz pokreta za očuvanje životne sredine i istraživanja takozvanih čistih izvora energije.


    Posebna uloga Muzeja je u organizovanju, podsticanju i promovisanju istraživanja u oblasti istorije nauke, kako bi se jasnije sagledao Teslin doprinos razvoju nauke i tehnologije krajem 19. i početkom 20. veka. '' (Sa sajta Muzeja)

    Kao što se vidi, ovaj muzej nije klasično spomen-obeležje.

    Spomenik prof.dr. Stanislavu Bukurovu u Jarkovcu




    Na spomeniku je ploča na kojoj stoji:

    Prof. dr. STANISLAV BUKUROV
    hirurg 1905 - 1988

    Više podataka ne nalazim ni na internetu ni u encikopedijama koje imam.

    Jarkovac je selo u istočnom Banatu, blizu Sečnja.
    Poruku je izmenio nenad.bds, 31.08.2010 u 15:18 Razlog: Izmena oko rodne kuće M. Marić.

  6. #51

    Odgovor: Naša spomen-obeležja

    Dva spomenika civilnim žrtvama NATO bombardovanja 1999.

    NIŠ - spomen-kapela



    Spomen-kapela se nalazi pored Nišave, između kapije na Niškoj tvrđavi i zgrade Rektorata niškog univerziteta.




    Na pločama je više imena no što sam u podacima o broju žrtava u bombardovanju Niša našao.

    ''Na spomen-obeležje i pred kapelom stradalima tokom NATO bombardovanja 1999. godine, u Nišu su danas položeni venci i odata pošta žrtvama tih vazdušnih napada.

    U Nišu je tokom 78 dana bombardovanja poginulo 57 ljudi, a više od 200 je ranjeno.

    Na grad je tokom vazdušne kampanje ispaljeno 324 razornih projektila - 161 avio-bomba, 36 kontejnera kasetnih bombi, 71 krstareća raketa, osam grafitnih projektila, a zaostalo je i 48 neeksplodiranih bombi.

    Srušeno je oko 120 objekata, a više od 3.400 stambenih, poslovnih i vojnih objekata je oštećeno.'' (B92 - FoNet 2009.)


    Polaganje venaca na spomenik žrtvama u Nišu (snimak FoNet)


    GRDELIČKA KLISURA



    Spomenik se nalazi na ulazu u Grdeličku klisuru iz pravca Niša, ispred mosta - nadvožnjaka preko Južne Morave i železničke pruge, nedaleko od mesta na kome se raketirani putnički voz nalazio.







    Poruku je izmenio nenad.bds, 27.08.2010 u 23:12

  7. #52

    Odgovor: Naša spomen-obeležja

    Неколико споменика жртвама и ратницима у Јужном Банату

    Спомен-комплекс ``Стратиште`` у Јабуци



    Jabuka Pančevo spomenik
    ''Мали део простора у непосредној близини Панчева, крај мирне и зелене реке Тамиш, назива се Стратиште. На том месту окупационе немачке трупе сурово су погубиле више од десет хиљада особа у периоду између 1941. и 1944. године.

    Први злочини почињени су већ 21. априла 1941. године, убрзо по окупацији Југославије и уласку трупа Вермахта у Панчево. Стотину људи стрељано је у оквиру комплекса православног гробља у Панчеву. Истовремено, са првим злочинима окупационе трупе формирале су и један од првих концентрационих логора на тлу Војводине. Скоро у центру града, крај Опште болнице, од бивше зграде фабрике свиле окупационе власти организовале су логор. У том логору, познатијем под називом ``Свилара`` мучен је и убијен велики број лица међу којима и народни херој Марко Кулић (лето 1941. године).

    Из ``Елабората Анкетне комисије за утврђивање ратних злочина окупатора у Банату`` види се да је локалитет у Јабуци претворен у губилиште већ у октобру 1941. године. Наредбом градске полиције ископани су ровови дужине 15-20 метара, ширине три, и дубине један метар. Масовни злочини над цивилним становништвом вршени су стрељањем.

    Стрељања су у појединим периодима вршена скоро свакодневно што потврђује тврдњу да је током четири ратне године на том локалитету брутално усмрћено више од десет хиљада људи.

    Крајем рата, током пролећа 1944. године, окупационе трупе приступиле су ексхумацији посмртних остатака убијених и њиховом спаљивању не би ли тиме уклонили страховите трагове злочина. Овај процес трајао је више од три месеца.
    На месту овог монструозног злочина 1981. године изграђен је монументалан споменик чију је зградњу финансирао Покрајински фонд за обележавање историјски значајних места из народноослободилачке борбе у Војводини.
    Jabuka Pančevo spomenik

    Централни део комплекса чини скулпторална композиција и амфитеатар. Укупна површина комплекса обухвата 28.200 м2, док непосредну околину споменика чини површина од 1.700 м2.

    Споменик као композициона целина симболизује заорану бразду, кроз два идентична скулпторална монумента, постављена симетрично у односу на подужну осу централног дела споменика, на међусобном растојању од три метра. Висина споменика је 5 метара, ширина бразди 13 метара, а дужина 20,8 метара.
    На спомен-плочи исписани су стихови Васка Попе:

    Звезда је на почетку
    Звезда је на крају
    Црвене наше бразде
    Jabuka Pančevo spomenik

    Jabuka Pančevo spomenik
    У наше време потпуно заборављен, Спомен-комплекс ``Стратиште`` у Јабуци код Панчева сведок је монструозног злочина почињеног над недужним цивилима током Другог светског рата.'' (Баштина ратника РС Министарство за рад...)

    ''Kada je u pitanju drugi svetski rat Jabuka nosi ime Apfeldorf. Od 1941. do 1944. godine na mestu Stratište po naredbi šefa policije Pančeva ubijeno je više od deset hiljada Srba, Roma i Jevreja. 1945. godine izgrađena je spomen piramida a u novije vreme i veliki spomenik sa spomen kućom.'' (Sajt Grada Pančeva)


    СПОМЕНИК У ЦЕНТРУ БАВАНИШТА



    Bavanište spomenik
    Споменик је посвећен жртвама Другог светског рата и борцима.


    Bavanište spomenik

    СПОМЕНИЦИ У ЦРЕПАЈИ



    Crepaja spomenik
    У центру села, у паркићу северно од цркве, има неколко споменика.


    Споменик добровољцима погинулима у рату 1914-18.
    Crepaja spomenik

    Споменик жртвама и борцима у Другом светском рату.


    Два истакнута борца: Јова Жебељан - Жеба и Мита Живков - Лала.
    Poruku je izmenio nenad.bds, 09.09.2010 u 13:52

  8. #53

    Odgovor: Naša spomen-obeležja

    SPOMENIK TOPLIČANIMA U PROKUPLJU


    ''Godine 1934.kad je crkva sv.Prokopija slavila hiljadugodisnjicu, kralj Aleksandar Karadjordjevic je posetio Prokuplje i otkrio u centru spomenik Toplicanima palim u ratovima 1912-1918.''


    ''Прокупље је пре Балканских ратова било мобилизацијско место Другог пешадијског пука "Књаз Михајло", овај пук су још звали "Топлички", а у Брегалничкој бици добиће и назив "Гвоздени". Други пешадијски пук "Књаз Михајло" је у оквиру своје Моравске дивизије првог позива у Првом балканском рату учествовао у три познате битке: Кумановској, у бици за Прилеп и Битољ. У Првом и Другом балканском рату од укупно мобилисаних 4865 старешина и војника који су 7. октобра 1912. године кренули у рат, из рата се није вратио 61 официр (70%) и 2938 подофицира и војника (62%)....'' (Википедија)


    Toplički ustanak
    ''Toplički ustanak je bio srpski ustanak protiv bugarske i austro-ugarske okupacije za vreme Prvog svetskog rata. To je bio jedini ustanak u nekoj okupiranoj državi tokom celog Prvog svetskog rata. Ustanak je trajao od 21. februara do 25. marta 1917.

    Neposredan povod ustanka je mobilizacija koju su bugarske vlasti htele da izvrše na teritoriji Toplice.

    Posle povlačenja srpske vojske kroz Crnu Goru i Albaniju, okupirana Srbija je bila podeljena između Austro-Ugarske i Bugarske. .. Bugarska je od okupiranog dela Srbije stvorila dve zone: Moravsku vojno-inspekcijsku oblast sa sedištem u Nišu i Makedonsku vojno-inspekcijsku oblast sa sedištem u Skoplju.

    Centralne sile i Bugarska su organizovale privrednu eksploataciju Srbije i vršile rekvizicije i konfiskacije imovine stanovništva; oduzimala se stoka, hrana, koža i vuna. Smanjen broja goveda i konja se odrazio na ishranu stanovništva i smanjenje zasejanih površina. Prema izvorima Međunarodnog Crvenog krsta, do 1. septembra 1917. od gladi je umrlo oko 8.000 lica.

    Bugarska je vršila Bugarizaciju Srba, Albanaca, Turaka, Grka i Jevreja. Makedonsko stanovništvo je tretirano kao bugarsko.


    Pod izgovorom da ljude šalju u Sofiju, Bugari su vršili streljanja. U niškom okrugu ubijeno je oko 100 sveštenika. Tako je u Vranju i okolini ubijeno 3.500 ljudi, a u Surdulici oko 3.000 lica. Uz zabranu jezika i pisma, Bugari su menjali i imena porodicama, a svi udžbenici na srpskom jeziku su oduzeti od stanovništva. U srpske crkve su dovođeni bugarski popovi, a srpske ikone su zamenjivane bugarskim. Na školskim svečanostima deca su morala da govore kako su zadovoljna što su ponovo povratila svoju bugarsku nacionalnost. U zarobljeničkim logorima Bugarske početkom 1917. je bilo 187 srpskih oficira i 31.492 vojnika što je bilo 20,5% svih zarobljenih Srba od strane Centralnih sila i njenih saveznica.

    Srpska Vrhovna komanda je napravila plan o pripremi pobune u Srbiji, ali koja bi planula na njen znak. Ovaj zadatak je poveren poručniku Kosti Milovanoviću Pećancu koji se avionom spustio kod sela Mehane 28. septembra 1916. Pećanac je naišao na problem jer je pobunjenički pokret rastao i preduzimao akcije bez njegovog znanja, a on je imao zadatak da pripremi ustanak kada bude jasno da se Bugari povlače.

    Pećanac je, vođen možda ličnom ambicijom, možda uveren da će do proboja Solunskog fronta doći vrlo brzo, možda da sačuva primat prvog čoveka pokreta, zajedno sa Kostom Vojnovićem obnarodovao poziv na opšti ustanak.

    Krajem 1916. i početkom 1917. namnožio se veliki broj četa, afirmisao se niz komandanata, a vođene su i borbe i čarke.

    Povod za izbijanje pravog ustanka je bilo regrutovanje srpskih mladića u bugarsku vojsku. Nezadovoljstvo Srba se snažno povećalo i našlo izraz u sukobima i neredima. Komandanti su 21. februara većali i glasali o dizanju ustanka. Jedino je Pećanac bio protiv, ali se morao složiti da se ide na ustanak i da bude njegov vođa Karakteristično je da je ustanak, kada su komandanti došli na teren, (spontano) već bio u toku. To potvrđuju i austro-ugarski izvori: vojni ataše u Sofiji je znao da se u regionu Prokuplja, Kuršumlije i Lebana već desio ustanak.

    Krajem februara i početkom marta 1917. godine ustanici su kontrolisali teritoriju između reke Rasine, Kopaonika, Južne Morave i Đunisa. Ni mimo ove teritorije okupator nije bio miran; odmetničke čete su bile veoma aktivne i uspešne kod Knjaževca, Zaječara i Svrljiga. Prvi odgovor Bugarske i Austro-Ugarske je bilo brojno jačanje sopstvene vojske, što su izveli prebacivanjem trupa sa Solunskog, Italijanskog i Istočnog fronta. Procenjuje se da su skoncentrisali oko 30.000 vojnika.


    Obračun sa ustanicima je počeo 12. marta u rejonu Dubci-Zlatari gde su Austro-Ugari opkolili 13.000 ljudi. Borbe su trajale 20 dana. Protiv austro-ugarskih trupa, Vojnović se prihvatio borbe kod Blaca, Jankove klisure i Brusa. Vojnović je imao uspeha i ceni se da su ove bitke bile i najveće ustaničke pobede.

    Sa druge strane, Pećanac je izbegavao borbe i male komitske čete prebacivao u neprijateljevu pozadinu. Braća Vlahovići, pritisnuti od nadmoćnije sile, povlačili su se i prelazili u gerilu. Bugari su zauzeli Prokuplje 14. marta, a Austro-Ugari Kuršumliju (16. marta). Još deset dana je trajalo slamanje ustanka; 25. marta Bugarska je proglasila kraj operacija.


    Od 5.000-6.000 ustanika, polovina je ubijena. Ubijani su i stariji ljudi, žene i deca. Prema podacima samih Austrijanaca, pobijeno je oko 20.000 ljudi. Pećanac i Vlahović su se sa 2.500 ljudi uspeli skloniti.

    Bez obzira na sve mere Bugarske i Austro-Ugarske, mir se nije sasvim vratio ni u Toplicu, ni u druge delove Srbije.'' (Vikipedija)


    SPOMENIK U VRANJU


    Kod vranjske Saborne crkve nalazi se spomenik posvećen stradanjima za vreme bugarske okupacije u I i II svetskom ratu.








    Nedavno je postavljen reljef sa likom vojvode Bojovića.

    Poruku je izmenio nenad.bds, 14.09.2010 u 17:54

  9. #54

    Odgovor: Naša spomen-obeležja

    Меморијални комплекс на Љубићу





    ''На брду Љубићу, у атару села Љубића а данас у Чачку, подигнут је споменик Танаску Рајићу који је јуначки погинуо 25. априла 1815. борећи се са осталим устаницима против надмоћних Турака. У боју је учествовало 1.500 Срба и око 5.000 Турака које је предводио Имшир-паша. Бој на Љубићу је једна од најзначајнијих битака у Другом српском устанку.


    Споменик великом српском јунаку израђен је у облику високог обелиска на постољу, украшеном бронзаним фризом са представом Танаска Рајића како гине бранећи топ. Аутор композиције је Милован Крстић, вајар из Ниша, а градња је отпочела 1938. У непосредној близини налази се гробље палих железничара и радника у НОБ, као и гробови народног хероја Радомира Ђуракића и бораца Црвене армије који су погинули у борбама за ослобођење Чачка, означени споменичким обележјима. На тај начин је на Љубићу образован својеврстан меморијални комплекс. Током 2003. и 2004. године извршена је рестаурација споменика Танаску Рајићу и просторно уређење комплекса.'' (Споменичко наслеђе Србије, Завод за заштиту споменика културе РС).

    Комплекс је у категорији споменика културе од изузетног значаја.


    ''На брду Љубићу, у атару села Љубића а данас у Чачку, подигнут је споменик Танаску Рајићу који је јуначки погинуо 25. априла 1815. борећи се са осталим устаницима против надмоћних Турака. У боју је учествовало 1.500 Срба и око 5.000 Турака које је предводио Имшир-паша. Бој на Љубићу је једна од најзначајнијих битака у Другом српском устанку. Споменик великом српском јунаку израђен је у облику високог обелиска на постољу, украшеном бронзаним фризом са представом Танаска Рајића како гине бранећи топ. Аутор композиције је Милован Крстић, вајар из Ниша, а градња је отпочела 1938. У непосредној близини налази се гробље палих железничара и радника у НОБ, као и гробови народног хероја Радомира Ђуракића и бораца Црвене армије који су погинули у борбама за ослобођење Чачка, означени споменичким обележјима. На тај начин је на Љубићу образован својеврстан меморијални комплекс. Током 2003. и 2004. године извршена је рестаурација споменика Танаску Рајићу и просторно уређење комплекса.


    Меморијални комплекс на брду Љубићу посвећен је ратницима и догађајима из ослободилачких ратова Србије у XIX и XX веку. Основни и најстарији споменик овог комплекса подигнут је, мада не и довршен, 1938. године и посвећен боју на Љубић 1815. године, са посебним нагласком на подвигу Танаска Рајића. Аутор пројекта је био Милован Крстић, вајар. Овај споменик је довршен и уређен 1978. године. У непосредној близини споменика Танaска Рајића, 1976. године подигнут је нов споменик посвећен Ослободилачким ратовима 1912-1918. године, Народноослободилачкој борби 1941-1945. године и борцима Црвене армије.'' ('Баштина ратника' на сајту Министарства за рад...)







    На стубовима аркада су плоче посвећене погинулима борцима и жртвама из села Љубић у ратовима 1912-13, 1914-18. и 1941-45.






    На овом споменику бочно од аркада је такође неколико имена, вероватно бораца који нису из Љубића. Међу именима је и име Црвеноармејца и непознате жене-борца.

    ''Споменик Танаску Рајићу

    Танаско Рајић, качерски војвода из Другог српског устанка, рођен је у Страгарима. Заједно са Карађорђем, учествовао је у фрајкору Михаила Михаљевића у борбама Србије за време Аустро-турског рата 1788-1791. године. У Првом српском устанку био је Карађорђев барјактар. У време турске најезде на Србију, командовао је са 2000 устаника из Јасенице, који су на Црном врху, 25. августа 1809. године, разбили надмоћније снаге Алије Гушанца и одбациле их на десну обалу Велике Мораве. Почетком Другог српског устанка, после погибије Арсенија Ломе, изабран је за качерског војводу. Истакао се у боју на Љубићу, одбијајући са својим устаницима турске јурише и бранећи сам своје топове док га Турци, упадом у шанац, нису посекли 6. јуна 1815. године. Остао је опеван у народној песми као велики јунак и легендарна личност.

    Споменик Танаску Рајићу на брду Љубићу израђен је од грубо тесаног гранита у облику стуба висине 8м. На базису споменика уграђена је рељефна плоча, изливена у бронзи, са приказом Танаског Рајића у одбрани топова. Испод гробнице, са источне стране, изграђена је крипта са полукружно засведеним улазом и вратима од кованог гвожђа. Аутор споменика је Милован Крстић, академски вајар из Ниша.'' (Informativni web portal grada Čačka)




    Недавно је уз сам комплекс изграђена сеоска црква посвећена св. кнезу Лазару. Унутрашњост се још осликава и уређује.


    На кући уз комплекс осликано је једно уметничко виђење битке и Танаска Рајића.



    Уз комплекс је и мања етнолошка поставка на отвореном намењена ђачким екскурзијама.


    Руднички Манастир Вољавча.

    На зиду се види плоча која говори о Танаску Рајићу.




    У селу Страгари под Рудником из кога је потекао Танаско Рајић.
    Poruku je izmenio nenad.bds, 31.05.2011 u 16:37

  10. #55

    Odgovor: Naša spomen-obeležja

    Spomenici žrtvana i borcima u II svetskom ratu.

    VIZIĆ


    Vizić spomenik


    Uočavam da se neka imana sa ovog spomenika pojavljuju i na spomeniku streljanima kod manastira Đipša.


    Vizić spomenik

    Vizić je sremsko selo na granici sa Hrvatskom, na zapadnom kraju Partizanskog puta. Administrativno pripada Opštini Bačka Palanka. Sada ima manje od 350 stanovnika.


    Kod manastira Đipša



    Manastir Đipša (Divša)

    Nekoliko kilometara od sela Vizić na istok, ispred ulaza u manastir je spomenik na mestu na kome je 14. oktobra 1943. steljano 72 žitelja - boraca i civila - sela Vizića i Đipša.




    Na spomeniku stoji da su ga podigle porodice i rodbina streljanih. A zatekli smo neobičan detalj za 21. vek: cveće je ostavljeno (verovatno povodom dana pogubljenja, nekih šest meseci ranije) u posudama od tikava.


    SUSEK



    U centru ovog sremskog, gornjopodunavskog sela, sada već prilično neupadljiv od poraslog zelenila, je skroman spomenik - obelisk sa petokrakom zvezdom na vrhu.
    Susek spomenik

    Susek spomenik
    Sve strane spomenika su ispunjene ispisanim imenima.

    ''Sada Susek broji oko 1150 stanovnika.
    Broj stanovnika u Suseku bio bi veći da nije bilo Drugog svetskog rata kada je poginulo i streljano 336 meštana ovog naselja. Tim palim borcima je u centru Suseka podignut spomenik.''
    Susek spomenik

    U parkiću naspram spomenika je umesto dečjih sprava za igranje postavljeno otpisano artiljerijsko oruđe. Nije prvi put da to vidim.
    Poruku je izmenio nenad.bds, 03.10.2010 u 19:51

  11. #56

    Odgovor: Naša spomen-obeležja

    Mišarski spomenik



    ''Posle viševekovnog ropstva pod Turcima, buknuo je, 1804. godine, Prvi srpski ustanak. Najintenzivnije borbe vođene su baš u šabačkom kraju. Najveća i najznačajnija bitka vođena je na Mišaru, prvog odnosno 13. avgusta 1806. godine. Mišarska bitka predstavljala je prvu pobedu ustanika u borbi protiv Porte, tj. centralne turske vlasti. Srpski ustanici pod vođstvom vožda Karađorđa Petrovića, do nogu su potukli silnu tursku vojsku, koja je nadirala iz Bosne pod vođstvom Sulejmana paše Skopljaka. Hrabrošću su se među ustanicima istakli mnogi srpski junaci, a naročito pop Luka Lazarević, Miloš Stojićević – Pocerac, Jakov Nenadović, Stojan Čupić – Zmaj od Noćaja, Cincar Janko i prota Smiljanić.


    Na prednjoj strani piše: Karađorđu i mišarskim junacima - 1806-1906.

    O proslavi stogodišnjice Boja na Mišaru podignut je Spomenik Karađorđu i mišarskim junacima, koji se nalazi u centru sela. Osamdesetih godina, nedaleko od spomenika, otvorena je muzejska postavka posvećena Boju na Mišaru.'' (Sajt TO Šabac)


    О боју на Мишару знатно скраћено из Википедије :

    ''Битка на Мишару је вођена између српске устаничке војске под командом Карађорђа и турске војске на брду Мишар код Шапца од 13. августа до 15. августа (односно од 31. јула до 3. августа по јулијанском календару) 1806. Ова битка је једна од највећих победа српских устаника за време Првог српског устанка.
    9. августа је српска војска јачине 6.000-7.000 пешака и до 2.000 коњаника била на Мишару. Устаници су почели да подижу шанац између Саве и Јеленачке шуме. Док шанац још није био изграђен, Турци су 10. августа изашли из свог логора око Шапца и напали Србе. Двапут су јуришали и двапут су били одбијени. На предлог својих заповедника, Сулејман-паша је одложио почетак напада док се боље не извиде положаји Срба и прикупи још војске. Већ око 12. августа код Шапца се окупило војска од око 40.000 војника…

    13. августа Карађорђе је на ограду поставио стрелце у два реда, а иза њих у два реда борце који ће замењивати прве док они пуне пушке. …. Када су се приближили шанцу, коњица је јурнула, а пешадија потрчала. Међутим, устаници су одбили и овај напад.

    … После овога је турска коњица навалила новом снагом, а предводио ју је Кулин-капетан из Босанске крајине. Турци су успели да се пробију до шанца и поскакали су на грудобране.

    У том тренутку је Карађорђе дао знак српској коњици да крене у напад. Коњаници су се поделили у две групе. На челу једног крила је био поп Лука Лазаревић, а на челу другог су били Лазар Мутап и прота Матеја Ненадовић. Лука Лазаревић је појурио према шанцу, а прота Матеја је кренуо улево према турској артиљерији и везиревом штабу. ..Устаничка коњица под командом Луке Лазаревића је растерала турску пешадију око шанца и кренула је да је гони. Карађорђе је потом наредио да се отворе врата шанца и да српска пешадија крене у напад.

    Битка је завршена у предвечерје великом српском победом. Аустријски посматрачи са друге стране Саве су послали у Беч вест о страшном турском поразу и да је на Мишару остало 1.172 мртва Турчина. У једном другом извештају ова бројка се попела на 3.000. Погинули су Синан-паша из Горажда, Кулин-капетан, капетан Мехмед Видајић из Зворника и његова два сина и многи други. Срби су дошли до великог плена: много оружја, муниције, коња, скупоцених одела и новца.
    Потучени на Мишару, Турци су се повукли у логор испод Шапца и утврдили се дубоким ровом. Ипак, не осећавши се безбедним у њему, једне ноћи су покушали да побегну назад у Босну. У Китогу су их сачекали Стојан Чупић и Милош Поцерац са око 2.000 бораца и уништавали их. Милош је од преживелих Кулинових људи запленио Кулинову сабљу, одело и коња.

    Око 1.000 Турака је упало у заседу коју је спремио одред проте Николе Смиљанића. Срби су убили око 500 људи, заробили 300 и запленили око 1.000 говеда и преко 30 кола оружја и муниције.''


    ''Osamdesetih godina, nedaleko od spomenika, otvorena je muzejska postavka posvećena Boju na Mišaru'' a ispred nje su i spomen ploče ratnicima iz ratova 1912. i NOB.




    Na mozaiku na fasadi muzejske postavke na vrhu je lik Karađorđa, na desnoj strani je guslar Filip Višnjić, a na levoj strani stihovi iz ''Boja na Mišaru'' ...hrani sina pa šalji u vojsku, Srbija se umirit ne može...

    Бој на Мишару
    Полећела два врана гаврана
    са Мишара поља широкога ...
    ...Ту смо били, очима гледали
    кад се двије ударише војске
    у Мишару пољу широкоме,
    једно српска, а друго је турска;
    пред турском је Кулин капетане,
    а пред српском Петровићу Ђорђе.
    Српска војска турску надвладала;
    погибе ти Кулин капетане,
    погуби га Петровићу Ђорђе,
    с њим погибе тридест хиљад' Турак
    изгибоше турске поглавице,
    по избору бољи од бољега,
    од честите Босне камените.
    Нити иде Кулин капетане,
    нити иде нити ће ти доћи,
    нит' се надај нити га погледај!
    Храни сина, пак пошљи на војску:
    Србија се умирит не може!"


    Preko puta spomen-postavke je ovo sedište Zadužbinskog društva Prvi Srpski ustanak.


    Selo Mišar se nazi oko 5 km. istočno od Šapca, a nešto posle odvajanja puta za Valjevo.

  12. #57

    Odgovor: Naša spomen-obeležja

    ВЛАЈКОВ СПОМЕНИК У ЧУКЉЕНИКУ


    ''У порти цркве чукљеничке крај самог храма постоји споменик великом и заслужном борцу за ослобоћење Лесковца и целога краја — Влајку Раденковићу, односно Стојановнћу, из Голешнице код Алексинца, који је погинуо у Вучју 22. децембра 1877. године. Наиме, Влајко Стојановић, наредник регуларне српске војске, доспео је са ратним задатком у Лесковац у најкритичнијим тренуцима око ослобођења Лесковца 1877.

    У првој декади децембра те године, Турци су масовно напуштали Лесковац у паничном страху од српске ослободилачке војске и Руса како је то у Лесковац пренесено из Прокупља од оних Турака који су отуда бежали. Одбегли до Грделичке клисуре, до Копашнице, лесковачки Турци су застали и чекали да виде расплет догађаја, а за то време Лесковац је био у великом узбуђењу и недоумици: Турци отишли, а војске нема, у граду безвлашће и комешање. Онда сами Лесковчани махом чорбаџије са Нешком Митровићем на челу, успостављају извесну власт; избегли лесковачки Турци из Копашнице поручују да ће се вратити и све хришћане ставити на нож. Лесковчани демонстрирају помоћу трикова да у Лесковцу има војске, опкољавају стражом Лесковац, пале велике ватре на Рударској Чуки и Хисару. У таквом несигурном и опасном стању, Арбанаси са Голака се подижу да приђу Турцима стационираним код Копашнице па да заједнички уђу у Лесковац. Ето у таквом критичном стању, појављује се Влајко Стојановић, одлази у Ветерничко Поречје, подиже народ на устанак и са око триста устаника сачекује арбанашки башибозук, затворен у Дилавер-бегову кулу, разбија их под драматичним околностима и они се повлаче, али и сам гине. Лесковчани су били веома захвални овом див-јунаку који је спречио можда један велики покољ у немоћном и без одбране граду Лесковцу. Но и поред високе оцене жртве коју је дао Влајко Стојановић, Лесковац је чекао пуних 30 година да му гроб у Чукљенику обележи трајним спомеником, 1907. године. Споменик је данас само бледо сећање на велике догађаје и једну велику жртву и више се овога знаменитог човека мало ко сећа.

    Споменик је висок 3,25 м. у виду пирамиде и на све стране његове утиснут је текст са подацима о овом храбром борцу.




    На једној страни стоји написано: ,,Не нам, не нам но имену твојему". На западној страни: овде лежи четовођа Владимир син Стојана и Стане Раденковић рођен у Галешници, окр. алексиначки, 14. септембра 1850 год. ,,На јужном делу је записано: „Погину у борби за свога краља, веру и отаџбину 22. децембра 1877 год. бранећи се са усташима ср. лесковачког у Вучју. Вечна му памет". На источном делу споменика су следећи подаци: „Белег овај подиже му благодарни народ среза Лесковачког руковођен својим врлим ср. начелником Миланом Стефановићем. Слава му".

    „Овај редак и вредни културни споменик.... није стављен под заштиту државе нити црквена старинска воденица".(Лесковачки зборник XIII 1973,ст.18.)

    У Лесковцу, улица која почиње у Подворцу према Вучју назива се „Влајкова улица.
    Остала је забележена песма:
    „Звоно, звони, глас се чује, Мајка сина са'рањује:
    — Сине Влајко, медна уста,
    Остаде ти кућа пуста.
    Мртва глава проговара:
    — Неје, мајке, кућа пуста,
    Кућу ће ми други кући.
    У песми се продужује дијалог између мртвог Влајка и његове мајке и на крају песме је закључак: „Неје, мајке, сабља пуста, Сабљу ће ми други паше, Но је, мајке, мајка пуста, Више мајка нема Влајка!"


    ''Овде је био манастир, а црква је манастирска. Није познато када је чукљенички манастир подигнут. По сведочењу Проке Илића, из Чукљеника, који је забележио Светозар Крстић, из овог манастира су, за време сеобе под Арсенијем IV 1736-37. године, отишла три калуђера, што значи да је манастир још у првој половини 18. века постојао.''


    Негдашњи манастир Чукљеник, сада сеоска црква сликана из оближњег дворишта.


    Пролазећи од манастира Чукљеник назад ка Лесковцу сликао сам спомен плочу.




    MUZEJ TEKSTILNE INDUSTRIJE U STROJKOVCU
    ''Ovaj muzej čuva uspomene na početak leskovačke tekstilne industrije-osnivanje fabrike (radionice) za izradu gajtana 1884. godine u Strojkovcu, čime su udareni temelji stvaranju legende o Leskovcu kao "srpskom Mančesteru". Danas, na žalost, mnoge tekstilne fabrike u Leskovcu, Vučju i Grdelici, usled dugogodišnje krize, prete da postanu i same, mnogo mlađe muzejske ustanove,i tu ne pomažu nikakva nostalgična podsećanjo na nekadašnju slavu i epitete. Ipak, ovaj muzej služi kao svedočanstvo o nastanku i burnom razvoju tekstilne industrije u Leskovcu, krajem pretprošlog i prvom polovinom prošlog veka.''
    (Оба описа су са сајта Вучје)


    Сломљене мермерне плоче - да ли и то показује судбину текстилне индустрије Лесковачког басена.

    Чукљеник је петнаестак километара јужно од Лесковца, у близини Вучја. Село Стројковац је километар-два ближе Лесковцу.

  13. #58

    Odgovor: Naša spomen-obeležja


    Spomen-groblje palih boraca Narodnooslobodilačkog rata 1941-1945.
    u Novom Sadu





    ''U sastavu Gradskog (Novog) groblja nalazi se Spomen-groblje palih boraca Narodnooslobodilačkog rata 1941-1945. godine.''


    ''Na Spomen–groblju nalazi se spomenik koji simbolizuje nišan-branik slobode.''


    Imena su upisana na obe ravne (spoljne površine)

    ''Na njemu su uklesana 538 imena poginulih boraca čija tela ovde nisu preneta. Po prostranim alejama, podeljenim po ratnim godinama, razmešteno je 288 simbola. Svaki simbol označava jedan prerano ugašen život.'' (Sa sajta JKP 'Lisje' NS)


    Očigledno je da u vreme podizanja spomen-groblja nisu bila prikupljena imena svih palih boraca novosadjana, pa su naknadno na ravnim površinama u podnožju spomenika uklesivana imena.


    Ploča sa šemom spomen-groblja: polja izdeljena na pet ratnih godina, a svaka godina na mesece.


    Ovde su preneti posmrtni ostaci boraca koji su prvobitno bili sahranjeni na drugim novosadskim grobljima.








    Po mom sećanju, Spomen-groblje je podignuto početkom 70-tih godina.




    Poodavno nisam bio na njemu pa sam morao da ga tražim po, u međuvremenu jako naraslom groblju. Inače, nalazi se u jugoistočnom delu Novog groblja.






    Ovde je sahranjen moj ujak - 'uvica' koga se sećam samo po slikama kako me nosi na ramenima. Posle 23. oktobra 1944. u zanosu oslobodjenog Novog Sada, sa drugovima je otišao 'na Berlin'.

    U Novi Sad ga je donela mati, nečijim taljigama dvadesetak dana posle Batinske bitke, jedine u kojoj je bio. Jedva je napunio 17 godina.

    Sećam se vremena, kad sam možda tek pošao u školu, kako je moja mama, kad je mislila da je niko ne čuje, poluglasno pevala tugovanku iz koje se sećam samo dva stiha:
    'Skupa su ljudska semena,
    seju se, ali ne niču...'
    Od nikog drugog tu tugovanku nisam čuo.


    Spomenik Batinske bitke slikan preko Dunava.

    ''Bitka kod Batine (ili Batinska bitka) je vođena između 11. i 19. novembra 1944. između jedinica NOVJ i Crvene armije sa jedne strane i jedinica Vermahta i njegovih saveznika sa druge strane. Cilj jedinica NOVJ je bilo oslobađanje Baranje, a sovjetske armije je bio da uspostavi mostobran za prelazak svojih tenkovskih jedinica na desnu stranu Dunava radi lakšeg zauzimanja Mađarske.

    Vojnici 75. streljačkog korpusa 57. armije i tek osnovane 51. vojvođanske divizije NOVJ su se rasporedili na levoj obali Dunava od Baje do Bačke Palanke.'' (iz Vikipedije)



    Poruku je izmenio nenad.bds, 23.10.2010 u 09:07

  14. #59

    Odgovor: Naša spomen-obeležja

    Карађорђу је подигнут већи број, репрезентативнијих или скромнијих споменика, широм Србије. Овде је реч о обележјима

    Споменици Карађорђу
    на месту почетка и завршетка животног пута


    Ђорђе Петровић (Карађорђе), вођа Првог српског устанка и родоначелник династије Карађорђевића.


    Спомен-чесма у Вишевцу


    ''Рођен је највероватније 16. новембра (по старом календару 3.новембра) 1762. године (по неким подацима 1752.) у Вишевцу. Умро 14. јул 1817. код села Радовање, између Велике Плане и Раче Крагујевачке.''

    ''Највећи део северне и западне Србије добио je ново становништво после аустриске окупације у рату с Турском, односно у другој половини 18. века. То становништво потицало је са разних страна српског подручја.
    Све главне породице Србије 18. века потичу од тих досељеника.
    Карађорђеви мушки претци дошли су преко Васојевића из Климената.'' ( Из Историје Српског народа В. Ћоровића)

    Село Вишевац, петнаестак киломатара од аутопута Београд-Ниш (од петље Марковац, познате по 'Старом храсту', преко Раче Крагујевчке ка Тополи) је развучено дуж пута, без дела који би се могао сматрати центром села. Уз сам пут подигнута је између два светска рата спомен-чесма, касније је, петнаестак метара дање подигнут споменик, а од 1994. ту је и црква посвећена Карађорђу.






    Однедавно ова капија означава улазак у спомен комплекс Радовањски луг.

    Од Вишевца, на половини линије према Великој Плани је

    РАДОВАЊСКИ ЛУГ
    ''По повратку из Русије у Србију 1817. Карађорђе Петровић је са својим пратиоцем, писаром Наумом Крнаром, склоњен у колибу од проштаца на трло Драгића Војкића у Радовањском Лугу, недалеко од Велике Плане. По налогу кнеза Милоша, пандур Никола Новаковић je 25. јула 1817. јатаганом одсекао Карађорђеву главу, а Наума убио пушком. Сахранио их је у гробу на сто корака од колибе према потоку, без глава, које су по наређењу кнеза Милоша одране, препариране и отпремљене у Цариград, да би се стекла наклоност и поверење Порте. Место на ком је био гроб вође Првог српског устанка је обележен мермерном плочом са текстом, великом дрвеном крстачом и гвозденом оградом. На месту убиства Карађорђа, према пројекту архитекте Василија Андросова, подигнута је 1936. спомен-црква посвећена Св. архангелу Гаврилу. Радовањски луг, као природно-меморијални споменик, данас захвата површину од 46 ha.'' (Споменичко наслеђе Србије; Завод за заштиту споменика културе РС)









    Комплекс је споменик културе од изузетног значаја




    На белој мермерној плочи пише да је ту био сахрањен Карађорђе.


    Убиство некадашњег Вожда није био безражложан догађај већ последица врло сложене ситуације у Србији по окончању Другод устанка. Из ''Историје српског народа'' Владимира Ћоровића преносим само толико колико је неопходно да се дочара сложеност ситуације (само унутрашње, а ни спољна није била мање сложена) која је довела до Карађарђевог убиства.

    ''Кад је средио односе с Турцима толико, да је могао радити у миру, Милош је хтео да среди и односе у земљи. Он је био несумњиво главна личност Србије тога времена. Али не и једина. Петар Молер, један од најактивнијих вођа за време емиграције, човек борбен и амбициозан ...је тражио од Милоша да у Србији дели власт с њим и његовим сарадницима протом Матијом и Павлом Цукићем. ... Милош није био човек који би лако делио власт са другим, а пример Карађорђеве борбе с војводама казивао му је довољно каквом би све сценама имао да се нада. Мудар, он је сачекао да се сврши борба с Турцима и са свима је сарађивао привидно склон на попуштања. А кад је био сигуран да је пребринуо прву бригу с Турцима он је примио борбу и с тим унутрашњим противницима. Молера је дао претући на једној народној скупштини и оптужио га је Марашлији као бунтовника који хоће нови рат. Везир је потом наредио да се Молер удави. Мелентија Никшића, који је крајем 1815. год. постао владика, убили су Милошеви људи у самом владичанском конаку. У пролеће 1817. дигли су буну против Милоша Павле Цукић и кнез Сима Марковић, који су хтели да се врати Карађорђе. Буна је била брзо угушена, а бунтовници су свој подвиг платили главама.

    Најопаснији такмац Милошу био је ипак Карађорђе, чији је глас у народу, и поред неуспеха од 1813. год., био ипак велик. За време устанка 1815. год. његово је име чешће помињано и изражавала се жеља да се врати.

    Карађорђе би сигурно радо дошао у Србију, да није морао чекати на одобрење руског двора....

    ... Кад је прешао у Србију Карађорђе је отишао у Велику Плану, свом куму Вујици Вулићевићу, који га је још годину пре тога звао да дође у отаџбину. Вожд му каза, да би имао више успеха и одзива, како је дошао по заповести рускога двора да почне нов рат с Турцима. Али замолио је одмах Вујицу да обавести Милоша о његову доласку и да га позове на састанак.

    Може се мислити какав је утисак учинила на Милоша вест о Карађорђевом доласку. Он сам вели да се "пренеразио". Примити га значило је сам помоћи главног такмаца, још увек популарног и веома опасног и по личним особинама и по утицају, и дати повода Турцима за какве оштрије мере. Али је било још теже одбити га силом, па изазвати, можда, грађански рат, у коме Милош тешко да би однео победу. Остајало је, ако се то неће, само троје: или да се Карађорђе протера из земље, или да се преда Турцима, или да се потајно убије. Протерати га није било лако. Ако се Карађорђе успротиви онда би се морала употребити сила, па би то могло довести до сукоба, а изазвало би и оштру осуду с много страна. Сем тога, Карађорђе се могао и вратити поново. Предати га Турцима било би више него непопуларно; Милош је добро знао, да би то по њега лично могло бити, после свих покоља које је учинио дотад, и врло опасно. Остајало је још само потајно убиство. На њ се Милош решио, како вели један мемоарист, по договору са неким кнезовима у Београду; други доказују, да је Милош добио за то наредбу од везира, кога је обавестио о Карађорђевом доласку а који је одмах тражио да се обрачун с њим брзо сврши. У ствари, Милош је лично у таквом поступку видео једини излаз.

    Кнез Милош упутио је 7. јула поверљива човека Вујици са наредбом да Карађорђе буде убијен. Вожд, који се надао састанку с Милошем, остао је за то време потпуно неактиван. Та његова пасивност не да се лако објаснити, али је била очевидан доказ, да Карађорђе није више онај стари прегалац. У селу Радовању, у јасеничком срезу, Карађорђе је мучки убијен, на спавању, 13. јула 1817. Та мученичка смрт дигла му је још више глас у народу, а Милош, сувише себичан и безобзиран, добијао је све јачу и непомирљивију опозицију у народу. Кад је 6. новембра исте године тражио и добио од Скупштине признање наследног кнежевског достојанства он је постигао једну живу жељу, али своју популарност тим није подигао. Међутим, Порта то признање није одобрила јер је излазило из оквира уступака који су могли бити чињени Србији, а да она не добије карактер државе. Признавање кнежевског наследног достојанства показало би то несумњиво...''



    Спомен црква архангела Гаврила

    На западној страни, изнад врата и нешто више су плоче са текстом:

    ''Црква захвалница вожду Карађорђу - захвална Југославија -1930.''

    ''На овом месту убијен је 13/26 јула 1817.Вожд Првог Српског устанка Георгие Петровић Кара-Ђорђе''




    Покајница

    Цркву Покајницу (која је однедавна манастир) подигао је Вујица Вуличевић, кум Карађорђев, који је обавестио Милоша о Карађорђевом доласку. Покајница је око пет километара од Радовањског луга.


    Преко Покајнице се види долина Велике Мораве, а брда су већ преко реке.

    У склопу манастира Покајница је мања збирка о оба Устанка, а и мала етно-поставка.


    Поред бисте је слика са некадашњим изгледом обележја у Радовањском лугу.




    Сликано у Тополи, у Ќарађорђевом граду, где је његово тело пренето 1819. године


    Споменик је у Ќарађорђевом граду' у Тополи. До цркве светог Ђорђа на Опленцу је око 1,5 км.


    Слика преношења Карађорђа у цркву на Опленцу се налази у Тополи.

    ''Posle četiri sahranjivanja na pet mesta (glava je bila i posebno sahranjena), 9. septembra 1930. godine, Karađorđeve kosti su prenete iz crkve Sv. Bogorodice u Karađorđevom prestonom gradu u Topoli u dinastičku zadužbinu na Oplencu.''




    U naosu su sahranjeni Karađorđe (na desnoj, južnoj strani, i Petar I, na severnoj strani.


    Lik sveca na mozaiku iznad ulaza u crkvu-mauzolej na Oplencu nesumnjivo potseća na Karađorđa. Autor je Paja Jovanović, a mozaik je izrađen u Veneciji. (Ovu crkvu sam pretstavio na temi 'Mauzoleji' - http://www.vojvodinacafe.rs/forum/366658-poruka2.html )
    Poruku je izmenio nenad.bds, 01.11.2010 u 21:34

  15. #60

    Odgovor: Naša spomen-obeležja

    BAJŠA - LIPAR - KULA: SPOMENICI NOB

    BAJŠA


    Spomenik palim borcima i žrtvama fašističkog terora sa 16 imena i tekstom na Srpskom, Mađarskom i Slovačkom jeziku nalazi se u parku uz dvorac plemićke porodice Zako.


    Bajša se u pominje pisanim dokumentima od 1334. godine. No, sadašnje selo se vezuje za 1751. godinu kada Marija Terezija Bajšu daje Zako Stevanu za zasluge u ratovima protiv Turaka, sa obavezom da je naseli.

    LIPAR


    ''Naselje nastalo na raskršću puteva Kula – Bačka Topola i Crvenka – Mali Idoš. nalazi se gotovo u samom geografskom središtu Bačke, na regionalnom putu Subotica – Odžaci.

    Naselje datira od 1921. godine, neposredno posle završetka prvog svetskog rata, kada srpski solunski dobrovoljci, koji su dobili zemlju od ondašnje kraljevske vlasti, osnivaju svoju dobrovoljačku koloniju i daju joj ime ''Sokolac''. Između dva svetska rata naselje se tako i naziva, da bi posle drugog rata selo dobilo ime ''Lipar'' – kako se i danas zove.

    U Liparu živi oko 1.900 stanovnika – pretežno Srba i mali procenat pripadnika ostalih nacija. Nagli porast stanovnoštva Lipar doživljava posle zadnjeg ''građanskog rata'' kada selo naselajva veliki broj izbeglica iz bivših jugoslovenskih republika, što doprinosi oživljavanju i širenju naselja.'' (Sa sajta MZ Lipar)


    Na levoj slici je ploča sa imenima palih boraca a na desnoj su imena žrtava.

    Na putu LIPAR - KULA






    Tekst na Srpskom i Mađarskom jeziku opisuje događaj 22. septembra 1943. u kome je poginuo Isa Sekicki, istaknuti borac ovog kraja.


    KULA


    Kula je staro naseljeno mesto. Ovaj gradić u Bačkoj sa oko 20.000 stanovnika je bio poznat po industriji.


    Tekst na postolju je na Srpskom, Mađarskom i Rusinskom jeziku.



    Poruku je izmenio nenad.bds, 12.11.2010 u 22:41

Strana 4 od 8 PrvaPrva ... 23456 ... PoslednjaPoslednja

Tagovi za ovu temu

Vaš status

  • Ne možete pokrenuti novu temu.
  • Ne možete poslati odgovor.
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoje poruke
  •