Danas sam posle dužeg vremena sreo jednu žensku osobu sa kojom sam nekada bio neobično blizak. Javila mi se tek primetno, ja njoj još diskretnije. Uvek se osetim loše pri tim našim relativno retkim susretima, jer me tada redovno obuzimaju osećaji kajanja, prigušene sramote i ništavnosti. Za to postoji nekoliko razloga. Iako nisam bio zlonameran, ja sam je nekim svojim postupcima povređivao, tako da se i dan danas stidim zbog toga, jer je bila sjajna, bolja od mene u svakom pogledu. I kao drugo, voleo sam je, ma u jednom delu je volim i danas i uvek ću je voleti, baš zato što se ne mogu setiti ni jedne njene loše osobine, niti izgovorene ružne reči, ili neprimerenog postupka...
Naime, u jednom zajedničkom periodu naših života ona mi je verovala, a ja sam je izneverio. I to nekoliko puta. Razlozi za to su bili moja nedoraslost, lakomislenost i nepromišljenost. Oprostila mi je jedanput, drugi put... ali ja jednostavno nisam shvatio temu i opet sam pogrešio. Epilog nije teško pogoditi.
Da li postoje u vašim životima osobe koje vas podsete na vašu nesavršenost, na nešto loše što se nekada uradili, na nešto zbog čega se pri susretu sa njima postidite?
Citat
memento kaže:
