NEZNANKA
Kad je veče, nad restoranima
Vreo je vazduh gluh i plah.
I povicima, tim pijanima,
Vlada proletnji, truli dah.
Daleko, gde je prah uličarski,
Nad dosadama vila svih -
Jedva se zlati perec pekarski
I čuje dece plač taj tih.
I svako veče, u osamama,
Zabacujući cilinder -
Po jendecima šeće s damama
Već isprobani kavaljer.
Škripe jezerom tu onoliko
Rašlji i bruji ženski cik.
Disk se u nebu na sve naviko
I besmisleno krivi lik.
Jedinog druga - u noć pijanstva -
Iz moje čaše odraz sja.
I vlagom trpkom, punom tajanstva,
Ošamućen je ko i ja.
Tu skuge pokraj blizih stolića
Sanjivo trče pored nas.
I pijanice, s okom kunića,
Viču: "In vino veritas!"
I svako veče u čas naznačen
(Ili to samo sanjam sve?),
Stas devičanski, svilom uhvaćen,
Po maglovitom oknu gre.
Lako, prošavši međ opijenim,
Bez saputnika bilo kog -
Sa mirisima nekim maglenim
Kraj prozora bi sela svog.
I veju drevnim praznoverjima -
I gipka svila u nje sva
I taj njen šešir s crnim perjem,
S prstenjem uska ruka ta.
I okovan tom čudnom blizinom
Gledam za crnim velom tu.
I ko da vidim: s divnom daljinom
I začaranu obalu.
Gluhe su tajne mi poverene,
Nečije sunce - dato, gle.
I kutke duše unezverene
Potapa trpko vino sve.
Nojeva perja što se savila -
Ljuljaju se u mozgu mom.
I oči bez dna, pune plavila,
Cvetaju onom obalom.
Duša za blago ima skrovište,
A ključ taj imam tek ja sam.
Ti imaš pravo, o čudovište,
Istina je u vinu, znam!
24. aprila 1906.
Preveo Stevan Raičković
Citat
