Са земљом смо срасли
Када упоређујемо сеоско, народно градитељство Војводине и већине других крајева, прво што пада у очи је да су сачуване овдашње 'старе' куће и други објекти знатно млађи него у пределима где су куће претежно од камена.
''Материјал какав је постојао у изразито равничарском крају данашње Војводине ограничио је могућност градње на станишта од земље. Осим за копане земуница, земља као материјал, је коришћена за набој, непечену циглу (ћерпич) и печену, у комбинацији са трском, дрветом и каменом. Станови су грађени као подземни у лесу, и надземни набијаче, плетаре и брвнаре.
Објекти у лесу су лагумице и земунице.Ове прве настају усецањем у вертикалне одсеке лесног терена и карактеристичне су по томе што им три или четири зида чини сама лесна маса, а немају ни посебну кровну конструкцију. У земунице се силазило степеницама које су се на дужој страни куће. Станови у лесу појављују се на територији Војводине још од каменог доба, а словенско становништво је овај тип станишта преузело од староседелаца након Велике сеобе народа у 5. веку.
Специфичности једноделне идводелне земуница су делови зидова који излазе изнад равни лесног тла, а зидани су техникама набоја и плетера; дрвене кровне конструкције на две или четири воде, са слеменом гредом и роговима; трем изнад улаза у земуницу; одвојеност простора за кување са отвореним огњиштем од оног за становање са калотастом пећи.
Док је у ранијим епохама бројност станова у лесу резултат достигнут нивоом културног развоја, њихова каснија учесталост везује се за периоде друштвене нестабилности, ратове и сеобе, кад су такви грађени као нужни стамбени минимум.
Овај тип станишта је распрострањен у периоду турске владавине у јужној Угарској, кад није било села у данашњем смислу, већ су се састојала од разбацаних група земуница, колиба или плетара. О животу српског становништва сведочи и извештај аустријске комисије из 1669: Срби нигде не зидају, већ бораве у колибама и земуницама, како се могу одмах, кад затреба, на друго место преселити. О изгледу једног села у равничарском делу Срема сведочи др Едвард Браун исте године: Многе породице и становници разних вароши живе под земљом. Близу ових пребивалишта су бунари, из којих становништво извлачи воду као што то чине бојаџије и пивари. Улазили смо у њихове куће, налазећи их у бољем стању него што смо очекивали. Имали су одељење и дрвене оџаке, и на удаљеној страни прозор, мало одигнут од површине земље. Све је у њима уређено спретно колико и у другим сиротињским кућама под тлом.
Иако је стварање повољнијих економских и политичких услова током 18. века омогућило формирање стабилнијих насеља и градњу кућа од чврстог материјала, и тад непрекидне миграције условљавају градњу земуница. О том сведочи и наредба жупанијске власти из 1789. о забрани њихове градње. У том периоду овај тип станишта присутан је и у румунском делу Баната, под називом бурдељ. Сличне су копали и немачки колонисти кад су 1767. стигли у место Ленаухеим и ту боравили до изградње будућег села. Током 19. века у лагумицама живи најсиромашније сеоски живаљ, док их богатији у виноградарским подручјима користе као винске подруме. Такве су у Телечкој висоравни градили и Немци из Црвенке.
На кући у Нештину уочава се оплет од грања који је прекривен блатом
Најстарији тип надземне куће у Војводини је једноделна са зидовима од оплетеног прућа, облепљена земљом помешаном са плевом, а покривена је сламом или трском. Она се састојала од једне просторије, у коју се улазило из трема. Пошто је то одељење служило за становање и кување, називало се кућа. Измештањем отвореног огњишта у првобитни трем настао је дводелни тип куће. О њеној широкој распрострањености сведочи Гризелинијев опис кућа у Банату из друге половине 18. века: Куће у селима влаха сачињене су само од земље, дасака и трске. Обично су плели куће од грана врбе, који се после прекривају са земљом при чему се добијају зидови који по чврстини трају као они од ћерамиде. Пољопривредне производе чувају у амбарима и кошевима, подигнутим 4-5 стопа изнад земље.
Ако почнемо да обраћамо пажњу уочићемо да је још увек много кућа од земље - набоја...
... или непечене цигле - ћерпича, у целини или комбиновано са печеном циглом...
.
... што је често 'сакривено' керамичким имитацијама цигле (као на овој у Путинцима или на оној у средњем реду у Арадцу (где се на месту отпалих плочица види ћерпич, беле боје јер је земља која је кориштена са околних слатина.
Зидови кућа су грађени и од набоја, ћерпича, а ређе брвана. Под утицајем колонистичких власти, од средине 18. века техника набоја постаје заступљенија од плетера. Ређој употреби набоја разлог је сложеност израде зидова (формирају се набијањем земље између две даске), као и изразита порозност набоја у тада мочварном терену Војводине. Тако се у једном допису из 1770. становници Бегеча жале жупанијским властима да је велика поплава изливањем Дунава у њиховом месту потпуно уништила 53 куће од којих су 29 биле од набоја. Једино куће плетаре како-тако још стоје, али сем крова, све друго се мора поново зидати.
Под утицајем колонистичких власти, као и стабилизације општих прилика, на простору Војводине се до краја 18. века устаљује троделни тип куће од набоја. Ратови између Аустрије и Турске вођени у јужној Угарској на прелазу из 17. у 18. век ставили су локално становништво пред тешка искушења. На месту некадашњих насеља остала су згаришта, а малобројно преостало становништво приморано на избеглиштво у неприступачне мочварне и шумовите области. У време великих превирања, кад живот и имовина нису вредели много, живело се у сталном покрету, па се стварају села од привремених земуница и колиба.
Насељавања пограничних простора из економских, политичких и војних разлога постаје приоритет за нову аустријску власт. Она је подстицала долазак Срба с простора јужно од Саве и Дунава, а и касније колонизовање Немаца и других народа. Један од проблема је био њихов смештај.''
(Одломак фељтона из листа 'Дневник' ПОДУНАВСКЕ ШВАБЕ МЕЂУПРЕЧАНИМА, део 4, под насловом 'Бурдељи у Банату' аутора Богдана Шекарића)
Novo Miloševo
'' Deda Ljalja je ziveo odmah pored karlovackih (radi se o selu Karlovo koje je ušlo u sastav Novog Miloševa) jamura. Njegova vise koliba nego kuca, koja se je sastojala od jedne prostorije polukopane u zemlju, a krov sto je pokriva bio je od trske i slame. ..
Deda Ljalja il' deda Koka, kako su ga neki zvali, je u stvari Rada Pavlov, za kog' se kaže da je poslednji "Milošefčan", koji je "živijo u zemunicu"...
Pominje se "u Prvu knjigu" Dragana Rauškog - Prilozi za monografiju Novog Miloševa, čijom ljubaznošću smo i došli do ove fotografije. a u "tekst, potpisan" od strane Mirjane Đekić:
Kako su izgledale zemunice u kojima se živelo u vreme seoba nema opisa, ali se sigurno nisu mnogo razlikovale od one u kojoj je Rada Palov živeo šezdestih godina dvadesetog veka. Njegov dom je sagrađen 1947. godine po uzoru na zemunice koje su se i pre toga pravile ne samo u okolini Novog Miloševa.
Nivo poda je ukopan u odnosu na okolni teren 1.5 m. Zgrada nije imala zidova. Dvoslivni krov dodiruje zemlju. Krovnu konstrukciju čine slemenjača koju nosi soha i gredice koje su oslonjene na nju i koje dodiruju sa strane zemlju. Na krovnu konstrukciju nabacan je sloj trske i preko nje blato. Zemunica nije imala tavanicu.
Prvobitno je zemunica Rade Pavlova imala jednu prostoriju, na koju je kasnije sa spoljne strane dodata još jedna. U kuću se ulazi kroz kuhinju, a dalje iz nje u sobu. U kuhinju je mali dimnjak za otvoreno ognjište, a u sobi je zemljana peć koja se loži iz kuhinje.'' (Tekst u odlomcima i fotografija su sa sajta Novog Miloševa)
Crkve pod zemljom
''Za vreme mitropolita Vićentija Jovanovića (1732/33) opisane su crkve i popisano je i sveštenstvo Sremske eparhije - načinjena je Arhidijeceza. .. U to vreme bilo je malo građevina od tvrdog materijala. Najvećim delom crkve su bile građene od drveta. Za četiri crkve, u Kraljevcima, Stejanovcima, Rivici i Šatrincima, zabeleženo je da su bile sagrađene pod zemljom. Najviše crkava bilo je pokriveno šindrom, potom trskom, a korišćeni su i šaša i rogoz. Crepom su bile pokrivene samo dve crkve.''
'' Kuće nabijače
U svom rukopisu Milan Radovanović kaže da je prvu kuću podigao Luka Lazić (Radi se o periodu 1920-30.) ... Tako su udareni temelji novoj koloniji koja će nekoliko godina kasnije dobiti ime Putnikovo.
Prve kuće u Putnikovu su pravljene od zemlje. Zidovi su nabijani sa zemljom, te meštani ovakve kuće zovu NABOJAČE ili KUĆE OD NABOJA.
Trščara - tako se uobičajeno zovu kuće od naboja pokrivene trskom u Novom Sadu u ul. Kraljevića Marka, sada širem centru grada. Ova je iz grupe od pet zaštićenih na ovoj lokaciji, a sećam se da pre 30-40 godina nisu bile nimalo neuobičajen prizor.
Gornja slika je iz Šatrinaca (sremskog sela na prelasku iz Fruškogorja u Ravni Srem)
Kuće su pravougaonog oblika širine 56m. i dužine 1518m. U temelj je stavljana pečena cigla velikog formata. U zemlju se išlo sa 5 redi a izvan zemlje 35 redi. Kada je sazidan temelj na njega su šalovane daske širine do 20cm. koje su podupirane drvenim stubovima, tako da je unutrašnja širina spoljnih (nosećih) zidova iznosila 5060cm. dok su unutrašnji zidovi bili debljine 30cm. Između šalovanih dasaka sipala se sveža zemlja koja je kopana u neposrednoj blizini (obično u bašti) kuće. Zemlja je nasipana između dasaka do vrha u visini do 50cm. Na tako pripremljenu zemlju nasipan je tanji sloj pleve, pa se drvenim maljevima (nabijačima) specijalno pravljenim za tu svrhu zemlja nabijala otprilike do pola šalovanih dasaka po visini, s tim što se po potrebi zemlja prilikom nabijanja kvasila vodom. Zatim se ponovio isti postupak tako da se nabijena zemlja izravnala sa šalovanim daskama. U daljem postupku daske su se podizale uvis (naviše) i ceo postupak oko nasipanja i nabijanja zemlje ponavljao se sve do određene visine, najviše do 2,5m. tako da je visina unutrašnjih zidova iznosila 2,40m. Ove kuće su bile nešto niže od današnjih standarda gde unutrašnja visina ide i do 2,80m. Interesantno je da su zidovi podizani u celosti bez otvora za vrata i prozore. Tamo gde su trebali da budu vrata i prozori u gornjoj visini postavljane su drvene gredice te se postupak nabijanja zemlje nastavljao dalje. Kasnije posle izvesnog vremena kada se nabijena zemlja malo slegla i osušila pristupilo se probijanju otvora za vrata i prozore. Kuće su obično podizane leti kada nema kiša i kada je nivo podzemnih voda nizak, Na gotove zidove postavljana je krovna konstrukcija...
Za podizanje kuća bilo je potrebno dosta ljudi, pa su meštani pomagali jedni drugima putem mobe. Kuće NABOJAČE su gradili majstori iz Kovačice i Padine.
Kuće su spolja krečene u belo dok su zidovi iznutra farbani u nekoj drugoj boji. Sobe su iznutra obavezno molovane.
U ovim kućama (nabojačama) podovi su bili od nabijene zemlje koji su premazivani žutom zemljom (dosta peskovita glina)...
U Botošu (znatno starijem naselju od obližnjeg Putnikova) sačuvana je crkva iz XVIII v. koju zovu Namastir, a koja je uvrštena u spomenike kulture, pre svega zbog načina i gradnje - zidana je slaganjem isečenih busenova zemlje. Ćerpič i pokoji deo od pečene cigle su 'krpež' na mestima gde su zemljani busenovi stradali od spiranja kišom i pod uticajem erozije od sunca i vetra.
Kuće nabojače su zbog podzemnih voda i poplava često puta urušavane, pa su ih meštani gde je to moglo podziđivali pečenom ciglom. Nekimeštani su zbog urušavanja ponovo zidali kuće, po dva, pa čak i po tri puta. Interesantan je podatak da je jedinu kuću u Putnikovu u to vreme (1931.g.) podigao Marko Vučković od pečene cigle (Marko je bio zaposlen u Beogradu). Od 1956. godine meštani počinju da zidaju kuće od tvrdog materijala (pečene cigle). Ove kuće su zidane sa širokim tremom na kong.
Od 1953. godine, Putnikovo masovnije počinju da naseljavaju doseljenici iz SR. Srbije (kosanički kraj). Kuće su zidali uglavnom od presne cigle (čerpić) velikog formata, dok su neki podizali nabojače. Dosta njih je iz srbije donelo kompletnu građu za kuću te su podizali kuće onakve kakve su imali u Srbiji takozvane Letvare. Ove kuće su podizane tako što se na temelj od kamena postavlja drvena konstrukcija sa stubovima između kojih se sa spoljnje i unutrašnje strane iskuju letve od tvrdog drveta pa se prostor između letava napuni dobro izmešanim blatom sa dosta pleve. Kasnije se sve to oblepi blatom spolja i iznutra. Danas (2004) u Putnikovo ima 15 kuća od naboja, 16 kuća od čerpića i tri letvare. Od ovog broja samo u 8 kuća ne stanuje niko.''
(Odlomci testa sa sajta sela Putnikova.)
U Fruškogorju je kamen korišćen u gradnji - najčešće za donji deo gradjevine. (Slika kuće sa prelaska iz XIX u XX v. je iz Bukovca.)