NARODNO GRADITELJSTVO VOJVOĐANSKOG SELA


Objekti sela vezani za nekadašnji seoski način privredjivanja i života


Mnogi od nas često nailaze na seoske kuće, ambare, štale, salaše, dvorišta, bunare, kapije i prozore, kible i gongove, furune i pokućstvo, moleraj... cela domaćinstva ili samo detalje koja nose pečat prošlog vremena. Objekte kakvi više ne nastaju nego nestaju. Ambijente, utiske, ukus onoga što nestaje a vredno je pamćenja.

Vojvodjansko seosko graditeljstvo, iz objektivnih okolnosti, nema sačuvanih jako starih objekata. Najstariji nemaju više od 200-230 godina, a njih je jako malo. Onih sa prelaska iz XIX u XX vek ima više, ali najveći broj je onih, koje mi laici tretiramo kao stare objekte, iz prve polovine XX veka. Kad sam počeo da ih zagledam, iznenadio sam se videvši da su mnoge kuće koje načinom gradnje, izgledom, stilom, spadaju u graditeljsko nasledje, izgradjene tokom 50 i 60-tih godina XX veka. To znači i da su se stari način gradnje tehnologija, umeće, materijali zadržali kao provereni i dostupniji seoskom stanovništvu nego modernija i tehnički naprednija rešenja. (I kuća u kojoj živim je 1952. gradjena čerpićem; pod je zemljani, istina prekriven itisonom, ali je prijatnija za boravak nego kuće od savremenih materijala.)

Uglavnom intuitivno slikam ponešto od toga, bez jasne ideje šta ću uraditi sa slikama.

Мало слика - да 'разбијем''дуг текст примерима објаката који спадају у ову тему.


Kuće u Neštinu i Ogaru su zvanično uvrštene u spomenike kulture ...


... kao i čuruška vetrenjača i kotobanja u Golubincima u kući sa divnim kiblama.


U Novom sadu je zaštićeno (!) nekolko trščara koje su sada u širem centru grada, ali po svom karakteru spadaju u seosko graditeljsko nasledje jer se stanovništvo tog dela grada bavilo poljoprivredom, pre svega baštovanstvom, pa i živelo životom zemljoradnika.

U ovoj digitalnoj eri sakupio sam, ili bolje reći sačuvao, jedan broj slika, istina bez nekog jasnog kriterijuma. A vozeći se Vojvodinom svedok sam promena i nestajanja ranijeg načina života i rada u poljoprivredi i onoga što se nadgradjuje na to: produkata funkcionalnog i estetskog neimarstva nastalog na ranijem, predindustrijskom načinu privredjivanja i života.


Nisu ni kuće na selu jednoobrazne - levo je 'obična' kuća u Mladenovu a desno 'švapska' u Ruskom Krsturu.

Znamo i da je Internet omogućio da ono što drugi rade bude dostupno i nama. Ovim kazujem da znam da tema neće biti ni slučajno jedinstvena, ekskluzivna, nego samo jedna od mnogih koje se bave našim kulturnim nasledjem.


Kapije (ova je iz Kovillja) i prozori (slikan u Svilošu) su istucali individualnost domaćina ili majstora, imućnost, ljubav prema lepom...

Nastao je u proteklim decenijama i prilično (za mene) maglovit pojam ETNO. Ja lično taj izraz doživljavam kao proizvod marketinga i komercijalne delatnosti na objektima narodnog graditeljstva i nasledja. Stoga ga ja ni ne upotrebljavam.

Sa ambicijom da se uradi nešto organizovanije i sveobuhvatnije Republički zavod za zaštitu spomenika kulture Srbije je pre šest godina pokrenuo projekat, čiju misiju (uvodni deo u nastavku dajem). Vidim da je za to vreme uradjeno relativno malo.


Ponekad ukrasi imaju i značenje, kao ovde u Putincima gde je zabat ukrašen znakom zidarskog ceha, a negde su samo uobičajena ukrašavanja kao ovaj drveni zabat u Molu.

Zavodi za zaštitu spomenika kulture na teritoriji Vojvodine takodje su evdentirali i obradili jedan broj objekata kao spomenike kultutre. Pretpostavljam da samo manji broj ljudi navraća na takve spiskove i da su većini ti spomenici narodnog graditeljstva sasvim ili nedovoljno poznati. Prema tome, i takve, već evidentirane spomenike treba prikazati.

Na forumima Vojvodinacafea ime nekoliko tema i veći broj postova koji mogu spadati ovde. Npr. Hej salaši opet ću vam doći, Kotobanja dika domaćinstva a i Vodice tu na odredjeni način spadaju. Namera mi je da osmislim kako i šta uklopiti u ovu temu a šta da nastavi svoj život kao posebna tema.


Ima objekata toliko specifičnih za odredjene delove Vojvodine da je teško 'strancu' da dokuči da je na levoj slici pušnica (severno od Srbobrana). A moleraji napravljeni valjkom ili šablonom se već teško nalaze (ovaj je u Kupinovu).

Ni slučajno ne mislim da ovom temom treba da se nadmećemo sa drugima, stručnijima i pozvanijima, nego da jednostavno pokažemo ono na što smo naišli, slikali a što je pobudilo naše emocije: osećaj za lepo, vredno pažnje, sentimentalnost prema nesleđu i prostoru na kome smo rodjeni, živimo ili smo se samo duže ili kraće, zatekli na njemu.

Bilo bi jako dobro (iako to nije uslov da se slike stave) da se navede gde se objekat nalazi, koliko je star i sve drugo što može pomoći da se stvori kompletnija slika o njemu.


Na 'prave' salaše (kao ovaj čenejski) već retko nailazimo ...

... a još redje na zidane furune ili uredjenje prostorija kao što je nekada bilo (i to uglavnom kod entuzijasta koji zele da sačuvaju staro i privuku ljude da dodju da vide takav ambijent, pa makar posetioci uz to potrošili i nešto novca u salašu-restoranu.

''Републички завод за заштиту споменика културе започео је 2003. године рад на пројекту Атлас народног градитељства Србије. Планирано је да се обави рекогносцирање Србије и да се за највредније објекте народног градитељства прикупи историјско-етнографска, техничка и фото-документација, која ће бити објављена у Свескама народног градитељства Србије.
Један од видова презентације и популаризације овог дела наслеђа је и ова интернет презентација где се могу наћи основне информације о највреднијим објектима народног градитељства евидентираним током реализације пројeкта. Колико ја видим представљени су само објекти из Уже Србије.)

Атлас народног градитељства - линк ка сајту

Народно градитељство као архитектонска врста и споменичка вредност

Значајан вид народног стваралаштва представља умеће грађења као делатност која је обележила цивилну етапу у развоју људског друштва. Народно градитељство означава архитектуру која је, у односу на академску и ауторску архитектуру, заснована на праксом стеченој сазнаји традиционалног занатског умећа. Можда би њена најпрецизнија дефиниција могла да гласи да је то архитектура поднебља човекомерног карактера и традиционалних знања која, осим техничких, поседује и сакралне одлике. Оне нису одраз искључиво функционалне улоге градње, већ интегралне градитељске креативности која подразумева сакралност као градитељски поступак. Улога поднебља огледа се у сраслости ове архитектуре са природном средином у којој је настала, човекомерност у њеном присном односу са корисником, а традиционални поступак грађења у једноставности као одразу суштаствености и трајне вредности. Као архитектура поднебља, народно градитељство је зависнo од материјала из непосредног природног окружења, као што су и градитељски концепт и форма градње условљени рељефом и климом. Човекомерност је дефинисана пропорционалним складом према мери човека ствараним применом хуманизованих мера грађења (лакат, шака, стопа, палац), који указује на исконски градитељски осећај и индивидуално умеће мајсторског знања. Могло би се говорити и о градитељским школама насталим генерацијским бављењем градитељским занатом, односно, појединим областима у којима је градитељство било традиционално занатско опредељење. Мада није монументална, ова архитектура се не би могла сматрати неуком. Такође би се само деломично могло прихватити мишљење да је то градња анонимних мајстора имајући у виду да су у традиционалном друштву информације, па и оне о мајсторима, преношене усмено. Има примера да су мајстори остављали траг о себи, можда и као препоруку следећем наручиоцу, у натпису уклесаном на плочи или лучном надвратнику репрезентативних здања или већим и боље клесаним надгробним споменицима. Традиционални поступак грађења послужио је за духовиту примедбу о овом градитељству као архитектури без архитеката.

Народно градитељство је непретенциозно градитељство, што не значи да не поседује вештину грађења и домишљата градитељска решења, у чему се огледа индивидуалност ове архитектуре која не припада стиловима, већ типу. Изворно народно градитељство је скромно и једноставно, мада у градовима постоје репрезентативне градње турско оријенталног стила, које су послужиле као узор владајућем слоју ослобођене Србије првих деценија 19. века. Од половине века снажније продире утицај града, што се огледа у појединим елементима градње сеоских кућа (доксати, прозорски отвори са дрвеним решеткама, ћерамида, зидани димњаци и таванице). Крајем 19. века утицаји су појачани, а градитељске одлике промењене од оријенталних ка европским (лажни пиластри, наивне прозорске и фасадне штукатуре, кровни венци, столарија). Процес европеизације није истовремено текао. Периферни делови Србије развијали су се у различитим културно историјским околностима, што се одразило и на типологију.

Разноврстан садржај народног градитељства обухвата сва три архитектонска облика: профани, сакрални и сепулкрални, у оквиру којих има разлика у форми и намени, осим последњег, функционално једнонаменског. Богатство намене и облика профане архитектуре огледа се у њеној подели на стамбену (кућа, вајат и гостинска кућа), привредну (заступљену градњом одговарајућом привредној делатности, што се у сваштарској пољопривреди Шумадије огледа мноштвом зградица око куће за које је речено да изгледају као једно мало насеље) и јавну (зависну од руралног развоја и административне улоге места). Сакрална архитектура обухвата цркве, ћелије (капеле), собрашице, записе у облику каменог или дрвеног крста или светог дрвета, а сепулкрална, некрополе, хумке и споменике. Кућа је, као породични микрокосмос, најзначајнији производ народног градитељства. Око ње су пратеће зграде које карактеришу организацију и имућност породице и начин и врсту привредне делатности. Архитектонској разноврсности доприноси и схватање стана као разуђене форме - кућа, гостинска кућа, вајат, и насеља, као раздвојене целине представљене матичним и сезонским привредним насељем. Начин организовања кућишта, са кућом у средишту и пратећим зградама око ње или помереном уз унутрашњи обод дворишта са слободним средишним простором омеђеним пратећим зградама, зависи од разбијеног или збијеног типа села. У плански насталим селима у Војводини, парцеле су једнаке, кућа је на регулационој линији, ка саобраћајници, а од ње су у низу, ка дубини дворишта, постављени пратећи објекти.

На простору Србије забележено је више типова/врста кућа о чијој ће типологији распростирању и другим карактеристикама бити писано у посебним публикацијама.

Евидентирани примери народног градитељства припадају периоду друге половине 19. века и прве деценије 20. То је време развоја индустрије и масовног одласка у градове на рад, појачаног преношења утицаја на грађење у селу и употреби индустријског материјала, као и промене културе становања. Ретки су примери из прве половине 19. века, а још ређи из друге половине 18. века, пре свега камени записи и надгробни споменици, од којих поједини потичу чак из његове прве половине, сведочећи о преломном тренутку у историји српског народа насталог Сеобом у задњој деценији 17. века, у мањем обиму поновљеној у првој половини 18. века. Првенствено су одраз времена након ослободилачких ратова у 19. веку и периода досељавања и стабилизације српског сеоског друштва и његовог настојања да стекне независност средином друге половине 19. века, израженог напором да се трансформише од оријенталног ка европском културном обележју, односно, од патријархалне средине ка урбаном друштву.

Мајстори су претежно били локални, а градило се мобом. Најбољи мајстори били су печалбари који су се бавили 'мајсторлуком' као допунским занимањем. Долазили су из пасивних крајева са својим специјализованим мајсторским групама. Градитељско знање преносили су на чланове групе ширећи занат на целу област из које долазе и по чему је она постала карактеристична. На тај начин су образоване обласне градитељске 'школе', настале на генерацијски усавршаваном занатском знању. Познати мајстори били су Осаћани из Осата у Источној Босни крај Дрине, Црнотравци са Власине, по којима су, временом, називани сви мајстори са југа и југоистока Србије. Најцењенији и најбољи мајстори били су Гоге из западне Македоније, из области око реке Радике, називани, како се мисли, по говору (дијалекту) другачијем од средине у којој су радили, а не по географској одредници као што и назив Бугари, за градитеље јужно од Алексинца и старе српско-турске границе, није означавао њихову етничку припадност. С тога би се у Гоге могли убројати и Срби са Косовскометохијских простора, Средске и Сиринића, као и јужних Шарских Жупа. Занимљиво је рећи да су градитељи имали свој тајни, мајсторски језик. Значајне клесарске школе, поред бројних више или мање локалних као што је Видровачка, Зоруновачка и Темштичка у источној Србији, биле су Студеничка и Драгачевска клесарска школа, а потом и Дубљанско-попинска и Беловодска. Надалеко познати клесар био је Радосав Чикириз из Драгачевског села Рти, који је прославио Драгачевце као клесаре не само споменика, већ и подрумских портала као и натписа на њима и плочама уграђиваним у зид на видном месту, крај улаза у подрум конака.

Као производ људског знања и вештине, грађење дефинише људску заједницу и степен њеног развоја. У том контексту народно градитељство не представља обичну техничку дисциплину већ потку у коју је уткана хуманистичка представа о креативној улози архитектуре. Као стваралачки чин народно градитељство има полазиште у сфери идеје што значи да је оно материјализован одраз људског духа. Карактер духовног изражен меморијално историјским значењем народног градитељства интегративно делује на заједницу а истовремено као традиционални архитектонски израз упечатљиво одражава културни идентитет простора. Формирано у духу традиционалних схватања средине у којој је настало као производ поднебља и друштвено историјске условљености у најширем смислу народно градитељство има значај сведочанства културно историјске прошлости што у суштини означава категорију споменичког значаја. Тако посматрано народно градитељство као део културног наслеђа својом улогом оплемењује људски дух, подучава о прошлости као сазнању о законитостима живота појединца и заједнице неопходних у дефинисању садашњости и усмеравању ка будућности. Данас је културно историјске вредности препозната као потенцијал развоја стављен у функцију туризма. Заштита народног градитељства као културне и духовне категорије има важну улогу у богатијем, садржајнијем и племенитијем животу појединца и заједнице. Очувањем народног градитељства чувају се докази људског духа и имагинације што чини културни простор разноврснијим и богатијим а друштво духовно садржајнијим и хуманијим. ''
Атлас народног градитељства - ЗАВОД ЗА ЗАШТИТУ СПОМЕНИКА КУЛТУРЕ Београд