Kolumne - Strana 6
Strana 6 od 8 PrvaPrva ... 45678 PoslednjaPoslednja
Prikaz rezultata 76 do 90 od ukupno 114

Tema: Kolumne

  1. #76

    Odgovor: Kolumne

    Mihailo Medenica

    Pušačka hajdučija

    Vreme je za pušačku hajdučiju. Odoh u brda. Pod oblake duvanskog dima. Zabarikadiraću se u vidikovcu na vrhu cigarete, pa čik nek neko priđe - dobiće pepeljaru posred čela!


    More, opasaću se cigaretama, ko šehid-duvandžija, i pravo u Nemanjinu 9-11 po taoce - aktivni pušač oteo pasivnu vladu! Ne traži otkup, svestan da ga niko ne bi platio, kakvi taoci, takva i vajda... Moli zabrinute" porodice istih da mu telegrame zahvalnosti šalju na kućnu adresu.

    Šta dalje?! Pa, u Manjež, zna se! Isti onaj park iz kojeg su seksualno ugnjetavani" krenuli u šetnju ponosa, osim ako Mirkovi pikavci" iz kabineta ne smatraju da smo mi manje značajni za Srbiju i njene evrointegracije. Je l' šta je vredniji pasivni gej od aktivnog pušača?

    Brojniji smo od svake nacionalne manjine, a što se mene tiče, može zavisnost od nikotina da se podvede i pod seksualnu orijentaciju, pa da tugaljivih pogleda gostujemo u društveno-angažovanim emisijama, držeći se za ruke ako treba, i deleći istu cigaretu, ko anatemisanu postelju.

    Zahtevaću da Svetozar Čiplić, ministar za bradu i brkove, održi u parku jednako emotivan govor. Bio bih zahvalan ako bi se našao i neki policajac da usklikne: U moj si grad došao da ne pušiš...", pa da naposletku i nas razvezu maricama" o državnom trošku, promilom onog slatkog harača koji prikupe od duvanske industrije čije pogone s ponosom otvaraju, dok bi nas, pušače, s gnušanjem da zatvaraju...

    Ono, jeste ružno videti kad, recimo, dekica u narodnoj kuhinji, posle 40 godina rada kompenzovanih nezaprženim čorbuljkom s proklijalim krompirom zapali polovinče koje od meraka čuva još od prekjuče! Tuđeg se 'leba najeo, a vaš svet hoće da zagađuje...

    Ili oni štrajkači - kako legnu na šine tako zapale po jednu, k'o da su na livadi, u čobaniji, a ne usred borbe za to malo života što im osta mimo nikotina.

    A tek oni što se zabarikadiraju i demonstrativno odseku sebi prst, pa posle trči Rasime da pregovaraš i pridržavaš cigaretu...

    Bre, udariš lepo bandu po džepu - isteraš im tih 5.000 dinara, odnosno, pola penzije, iliti trećinu plate iz poderanih buđelara, pa će sledeći put dobro da razmisle...

    Šalu na stranu, gospodo, shvatite: nije vas lako, a ni preporučljivo, podneti bez cigarete.

    Tom oporom beličastom dimu dugujete više nego mi, pušači - ne ćuti kuka i motika što joj je dobro, već što joj je cigareta u ustima (slava i čast nepušačkoj bratiji, njima su verovatno nokti).

    Da vas je spakovati u paklicu, pa da lepo i preko vas prelepimo: Vlada Srbije je štetna po zdravlje; gledanje poslanika izaziva sterilitet i impotenciju; Dinkićeva obećanja štetno utiču na centralni nervni sistem; Đelićeva pojava uzrokuje dijareju i druge stomačne tegobe; Dačićev socijalistički dim loše utiče na ljude u vašoj okolini; deca izložena Krkobabićevoj alavosti najčešće i sama postaju takva - dugovečno alava; trudnice, oprez, izlaganje Šutančevoj demagogiji ozbiljno utiče na razvoj ploda; pušenje smanjuje vaše šanse da dočekate završetak Koridora 10 i Mrkine obilaznice; upućenost Snežane Malović u pravo i pravdu oštećuje mokraćne kanale i uzrokuje ozbiljne iritacije u predelu bikini zone; Tomica Milosavljević izaziva diskus herniju, opštu malaksalost i osećaj gađenja prema belom mantilu; ne gledajte u Vericu Kalanović - glupost je prelazna bolest; Slobodan Milosavljević ili zdravlje - odlučite sami; konzumiranje Dragoljuba Mićunovića izaziva demenciju i nagomilavanje apanaže i putnih troškova; sačuvajte vitalnost, mladalački izgled i zdrav razum - recite ne Jeleni Trivan...

    Mogao bih ovako do prekosutra, ali odoh da zapalim cigaretu i pustim sve niz dim.

    E, da, još samo ovo da razjasnimo: da li su krivičnim sankcijama obuhvaćene daće i parastosi?! Pitam zbog onog običaja da se pokojniku ostavi cigareta uz spomenik, pa da znam ako sagrešim da li državi on ili ja dođem 5.000 dinara? Mislim, ja sam zapalio, ali njemu.

    Uzgred, kad ste već utrli put još jednoj velikoj podeli iovako razdeljenom narodu, hoće li se ubuduće i groblja deliti na pušački i nepušački deo - kad bacim kašiku" da me greškom ne smandrljaju među pasivne pušače, dolaziću vam u snove, kunem se.

    Ili još gore, na sednice Vlade - jedini duh među avetima.



    furl=http://www.pressonline.rs/sr/kolumne.html]izvor[/url]

    Uskoro ni o meni ni o tebi niko neće pričati niti znati,neki drugi ljudi živet će ovde...mi nećemo nikome nedostajati

  2. #77

    Odgovor: Kolumne

    На први поглед чланак није политички. Но, оно што чланак казује, приказује власт и државни апарат горе но што то успевају лидети опозиције.


    Тема дана

    Коридор 10 ударио у далековод

    ''За ипсилон крак, део Коридора 10, није урађен главни пројекат, траси пута смета далековод, док је тендер расписан за страну пута која се не гради, па су градитељи на погрешној страни

    Суботица Између кратког рока и великих циљева путари су залутали на погрешну страну пута, сударили се са бандером, а немају ни главни пројекат који би их упутио како и шта да раде. Ово је тек део невоља са којима се суочавају извођачи радова на деоници ипсилон крака као дела Коридора 10.

    Ова обилазница око града према граничном прелазу Келебија вероватно је саобраћајница до које је Суботичанима највише стало, а при томе њених 23,6 километара гради се већ пуних 20 година. До сада су радови на заобилазници пет пута отварани, последњи пут 27. априла ове године у присуству министара Милутина Мркоњића и Оливера Дулића, а за све ове године је изграђено тек око 11 километара пута.

    Читаве две деценије грађани су убеђивани да је припремљена комплетна документација за изградњу ове саобраћајнице, али да за одлуку о инвестирању у ову трасу недостаје политичка воља. Међутим, кад се стекла политичка воља а радови поново кренули овог пролећа, багери су већ 24. маја застали, јер се испоставило да нема документације. Према званичном ставу Коридора 10, радови на ипсилон краку касне због тога што је потребно изместити високонапонски далековод од 400 киловолти, због тога што није завршен главни пројекат и због концепцијске неусаглашености пројеката мостова у главном и идејном пројекту.

    Тако се испоставља да радови теку, али је траса ипсилон крака тек на нивоу идејног пројекта јер главни пројекат није направљен, није урађена експропријација на целој дужини трасе, а по изласку на терен примећено је да траса удара у високонапонске стубове. Уз све то, тендерска документација не одговара ситуацији на терену.

    Душан Дражић, директор Вој-пута, подсећа да је јануара ове године Министарство за инфраструктуру расписало јавну набавку радова на изградњи леве траке аутопута од Хоргоша до Новог Сада и деонице од граничног прелаза Келебија до петље Суботицајуг, што је званично име ипсилон крака. У овом тендеру било је предвиђено да се гради пун профил аутопута на ипсилон краку, односно да се заврши лева и изгради цела десна трака у дужини од 23,6 километара.

    Међутим, Министарство 1. фебруара доноси допуну овог тендера где одлучује да на ипсилон краку гради само десну траку аутопута, дакле ону која још није ни почела да се ради, у дужини од 23,6 километара. При томе, предузеће Коридор 10 шаље извођаче да наставе да граде леву страну пута каже нам Дражић.

    За Политику је у Коридору 10 потврђено да на ипсилон краку они граде леву страну аутопута, дакле надовезују се на постојећих 11 километара изграђеног пута.

    Али, без обзира на то коју страну аутопута граде, остаје питање шта са далеководом од 400 киловолти чије је померање сложен поступак јер је он део паневропске енергетске мреже и може да се искључи тек ако се најави годину дана унапред. Додуше, у овом случају не ради се о измештању стуба, већ о подизању његове висине како би између проводника и аутопута био законом прописани размак.

    Инвеститор је поднео захтев Електромрежи Србије за уградњу новог стуба, а пошто је то интерконективни (међународни) стуб чије се искључење мора најавити годину дана унапред и добити сагласност мађарског оператера преносног система, очекујемо да ћемо дозволу за искључење добити у пролеће 2011. године каже Милдан Вујичић, из одељења за односе с јавношћу ЈП Електромрежа Србије.

    ЕМС мора још на две локације да измести четири, односно два стуба снаге од 110 киловолти, али иако се и ту ради о високонапонској мрежи она је задужена за снабдевање струјом делова Србије и њихово премештање не изазива тако велике поремећаје у снабдевању. Занимљиво, али је испод далековода од 400 киловолти пут већ прошао средином деведесетих година прошлог века и ту је остало да се уради тек мањи део радова. Ови стубови су, према речима запослених у Вој-путу, предузећу које је и изградило досадашњих десетак километара, постављени пре две до три године, па је одмах требало да се поставе на прописану висину, јер је било јасно да испод њих пролази аутопут.

    Можда ова збрка о томе куда иде пут и на шта наилази и није необична будући да још није завршен главни пројекат. Идејни пројекат овог пута урађен је још почетком ове деценије у Центру за путеве Војводине, коме је поверена и израда главног пројекта.

    На питање Политике информативна служба Центра за путеве Војводине каже да су посао израде главног пројекта ипсилон крака добили 24. фебруара са роком завршетка до 24. јуна ове године.

    Главни разлог кашњења у изради Главног пројекта је изузетно кратак уговорени рок и у тако уговореном року потпуно несналажење главног и одговорног пројектанта и генералног директора у организацији и реализацији уговореног посла. Израда Генералног пројекта ипсилон крака је у завршној фази и очекује се, уз предузете мере Управног одбора, да до краја године буде завршен, стоји у писаном одговору Службе информисања ЦПВ-а.

    Иако се ипсилон крак укршта са три пруге, два магистрална, једним регионалним и више локалних путева, у додатку тендера од 1. фебруара предвиђено је да се брише изградња два моста. Међутим, на питање ЦПВ-у како ће регулисати укрштање са путевима нижег ранга Политици је одговорено да се главни пројекат, као и идејни, ради по позитивним прописима што значи да нема дилеме.

    По закону пут првог реда, у какве спада и овај ипсилон крак, не може се у нивоу укрштати са путевима нижег ранга, а пошто ипак у тендеру није предвиђена изградња свих мостова, остаје нејасно како ће то укрштање бити решено.

    Када је постало јасно да ипсилон крак неће бити завршен ни ове године, министар Дулић кориговао је своју ранију изјаву да своју политичку судбину везује за ову трасу од око 11 километара, додајући да он никада није рекао до ког рока ће пут бити завршен. Земљорадник Имре Фаркаш, чије економско двориште се налази посред трасе ипсилон крака, добио је новчану понуду и рок од шест месеци да се исели са свог салаша. Фаркаш није задовољан новчаним делом понуде, али и ова понуда открива да ипсилон крак ни у наредних шест месеци неће бити завршен.''
    (Александра Исаков, 'Политика' објављено: 27.11.2010.)

  3. #78

    Odgovor: Kolumne

    Ivan Tokin

    Kaže mi ćale...
    Kad u životu dođeš dotle da možeš da kupiš neke stvari, da obezbediš sebi komfor koji si želeo, kad navikneš da se voziš kolima, da jedeš tačno određeni sirni namaz, kad ti je da bi trčao potrebna pokretna traka, kad provališ da sa ženom ne možeš da vodiš ljubav pored puta jer ti smetaju muve, kad pomisliš da ne možeš da pišeš jer ti je crk’o kompjuter – to je trenutak kad treba da staneš i jedan od retkih trenutaka u životu kad treba da pogledaš unazad. Ne da vidiš da li si pogrešno skrenuo, nego da vidiš koliko si daleko pogrešnim putem otišao. Da se setiš kako je bilo kad ti muve nisu rasterivale ljubav, da se setiš kako je bilo kad si pisao maminim krejonom po blokčiću na kolenu, kad si jeo da bi živeo a ne obrnuto, da se setiš po čemu si sve u životu trčao i koliko si hodao, i da se setiš kako je jednog dana prestalo da bude bitno kakvo je vreme napolju, sve dok si ti tu da ga vidiš.
    To je trenutak kad treba da proceniš kada ti je bilo bolje. Sam sa sobom. Ne moraš nikom reč da kažeš. I nije sramota odlučiti se za komfor, mislim da je to ljudski. Pa zarađuješ dovoljno da možeš. Uostalom, zato i radiš.
    A imaš i dete na gajbi. Možda i njega treba da naučiš da sebi sutra obezbedi bolji auto nego što ga ti imaš, da može da putuje kad god mu se putuje, da zarađuje više nego ti u njegovim godinama.
    Možda misliš da je bolje imati veći stan nego manji stan, da je bolje imati više novca nego manje novca. Neki bi rekli da je to veoma zanimljivo gledište.
    Možda ti je stvarno potreban televizor u spavaćoj sobi.
    A možda znaš da nisu glavne stvari kinta i kvadrati. Možda bi voleo da izbaciš i taj jedan televizor iz kuće. Ali je teško tako se ponašati. Pa teško je, normalno da je teško kad si se zavuk’o u tu fensi garderobu i gurnuo glavu u taj sirni namaz i u taj krevet sa mnogo kul pokrivačima i anatomskim jastucima. I nije to teško što je neko drugi odredio da bude teško, nego si to sam sebi organizovao. I nije teško nego je mnogo teško.
    Dakle, ako nemaš herca da izbaciš televizor, počni s druge strane. Nemoj da kupuješ ono što ti nije potrebno, nemoj da jedeš ako nisi gladan, nemoj da pričaš ono što ne misliš i nemoj da se ponašaš onako kako se ne osećaš.
    A možda postoji i sredina, samo je ja odavde ne vidim. Ali vidim da spavaću sobu treba da braniš od televizora po svaku cenu. A ovaj u dnevnoj će se već sam pokvariti. Kad budeš zaslužio.
    izvor


    Dok sam čitala razmišljala sam o sebi,pa onda o rečima koje je govorio Ivanov otac njemu.Bila sam zadovoljna. Moguće da smo istih godina razmišljala sam.,Dali zato što ponekad poželim to isto da kažem svojoj deci.,Moguće.
    Poruku je izmenio tetkaD, 01.12.2010 u 23:31 Razlog: dodata reč

    Uskoro ni o meni ni o tebi niko neće pričati niti znati,neki drugi ljudi živet će ovde...mi nećemo nikome nedostajati

  4. #79

    Odgovor: Kolumne

    Жарко Јокановић

    tri lazne azdaje

    Од лажи се живот не види

    С истим жаром Србијом данас харају три лажне аждаје: лажни европејци, лажне патриоте и лажни моралисти. С истом снагом је даве.

    Лажњацима је данас окована Србија. Лажна је и власт и опозиција. И бранитељи и нападачи. И слепе вође и још више слепи следбеници. Уставобранитељи и анархисти. Избори и револуције. И прва и друга Србија огрезле су у неморалу. Владике удариле на владике, власти ради... Уместо да ударе на педофиле у својим редовима, Бога ради...

    Лажно успешни бизнисмени нападају лажно успешну власт. Лажни краљ се финансира из лажних буџетских пара, које ће се већ некако намаћи из истински празних новчаника грађана. Све за лажну монархију, усред лажне републике, у којој су народни представници само излизан украс на вратима неких других кругова моћи. Овде посланици не говоре у име народа него у име странака. Не говоре чак ни у име странака него у име лидера. Не говоре чак ни у име лидера него у име њихових сујета и за њихов рачун... Девизни...

    Од лажи се живот не види. Зато што га и нема. Све је овим, лажњацима битније од самог живота. Не њиховог, него живота оних које наводно усрећују. На несрећу милиона тих истих, лажно усрећених... Који не верују у лажну причу о порезима за богате, од које ће вајде видети сиромашни. Лажна су обећања, још лажнија испуњења.

    Европејство је маска за крађу, патриотизам је маска за крађу, религија је маска за крађу. И све то пред очима лажних тужилаца, лажних судија и моћних адвоката свих врста мафије.

    Сви су за нешто и нису ни за шта. За народ – најмање. За пропаст – понајвише.

    Има ли иједног сегмента друштва који није труо или корумпиран? Просвета. Здравство. Привреда. Црква. Академија. Војска. Социјална политика. Полиција. Правосуђе. Странке. Култура. Медији.

    Једино цвета банкарско робовласништво. И на томе успостављено вазалство. Јер лаж је да су домаће банке морале бити устрељене. Истина је да је то убиство наручено. Зато смо данас робови банкарске свемоћи. Зеленашких камата. Дављења домаћих предузећа. Лаж је да нам не треба домаћа развојна банка. Лаж је да је у питању слобода тржишта. Истина је да је у питању нелојална конкуренција. Затирање домаћег уз перверзну помоћ државе, која је својима маћеха, а странцима мајка... Тројеручица..

    И кад нас не терају да се клањамо, ми се до земље сагињемо. То је већ условни рефлекс.

    Само у овој земљи је грех бити свој. Поред лажних европејаца, који се клањају западу, изводећи непристојне радње и поред лажних патриота и моралиста који се клањају истоку, изводећи непристојне радње – непријатељи су они који неће никоме да се клањају: ни Америци, ни Русији. Те непријатеље треба истребити. На њих ће се пуцати из оба рова, јер тај консензус је једино могућ. У име просперитета.

    Зато смо из кризе излазили неколико пута, по речима премијера и једног свемоћног министра. Онда је председник открио да ће криза бити још две године. И није им ни чвргу лупио, што су слагали, него, по ко зна који пут, припретио реконструкцијом, у којој сигурно, ниједан од ове двојице неће бити реконструисан. Изгледа да је једина могућа реконструкција обављена у светом Сабору, на подстицај такође светог Синода. Тешко да ће неки политичар постати Артемије. Јер у власти се држе боље него у Сабору. Више пара – више и љубави.

    То да ће Артемије бити реконструисан, било је очигледно. Мада би било логично да реконструишу и знаменитог Пахомија. Или онога, који се са стрипером сликао у раскошним владичанском двору, што је, такође, исконски пример православља.

    Али логика није јача страна живота у овој земљи. Ко тражи логику – изгубиће разум. Тражити икакву логику овде није ништа друго до вечите потраге за непостојећим.

    И, ако је тачна пословица да су у лажи кратке ноге – онда није ни чудо што Србија пузи.
    Hej Joe...Supercalifragilisticexpialidocious !

  5. #80

    Odgovor: Kolumne

    Volimo Kinu više nego što Kina voli nas
    Srbija do Pekinga


    Piše: Svetlana Lukić


    Posle odluke Međunarodnog suda pravde o Kosovu, koja je bila šamar po sred lica sumanutoj spoljnoj politici Srbije, kao i posle zavrtanja ruku od strane EU i SAD, da povučemo nacrt Rezolucije o Kosovu kojim smo pred UN hteli da povratimo malo dostojanstva, pre svega pred domaćom javnošću, izgledalo je da je Srbija promenila prioritete. Pristalo se na pregovore sa Prištinom, supersonični ministar spoljnih poslova se prizemio, predsednik se izvinjavao u Vukovaru, hrvatski predsednik mu je postao najbliži prijatelj i saradnik koga viđa češće nego sopstvenog premijera... Međutim, nepomućena sreća proevropski orjentisanih građana je kratko trajala. Ne samo što je personifikacija samoubilačke i glupe spoljnje politike Srbije, Vuk Jeremić, odmah odputovao u Banjaluku, gde je na predizbornom mitingu Milorada Dodika vrišteći upozorio bosanske Srbe da Republike Srpske neće biti ako na njenom čelu nije Milorad Dodik, nego je i dobri policajac Boris Tadić odmah poručio kosovskim Srbima da se još uvek nisu stekli uslovi da oni izađu na izbore, a predstavnike međunarodne zajednice na Kosovu upozorio da ako bude promena na terenu, on će odmah prekinuti pregovore, koji još nisu ni počeli.

    KONTROLISANJE MALOVIĆKINE ŠTETE: U poslednjih 48 sati stiglo je nekoliko vesti koje potvrđuju da šizofrena politika aktuelne vlasti nema alternativu. Najpre smo preko ministarke pravde Snežane Malović saznali da je Srbiji toliko stalo do napredovanja ka punopravnom članstvu u toj organizaciji, da je pristala da proces tzv. reforme pravosuđa, iza koje je stajala cela vladajuća garnitura, vrati na početak i da sada, korak po korak, bude vođena za uši iz Brisela u poslu reformisanja reformisanog pravosuđa.

    Paralelno sa pristajanjem na evropske standarde u sprovođenju ovako osetljivih operacija, posle ogromne štete i haosa koji je nastao u svim sudovima, od opštinskih do USS, stigla je vest da je Srbija jedna od 19 zemalja koje će bojkotovati ovogodišnju ceremoniju dodele Nobelove nagrade za mir kineskom disidentu Liu Žiaobou koji je prošle godine osuđen na 11 godina zatvora. Ovogodišnji dobitnik Nobelove nagrade za mir se večnoj KP Kine zamerio još 1989. godine, kada je kao jedan od vođa studentske pobune na Tjenanmenu danima štrajkovao glađu tražeći više slobode za svoje sunarodnike. Osuđen je i odležao 18. meseci zatvora. Jedna od parola kineskih studenata bila je Želimo da živimo slobodno kao naši drugovi u Jugoslaviji.

    SMRT REFORMAMA: Povod za prošlogodišnje izricanje jedanaestogodišnje zatvorske kazne savremena KP Kine našla je u devet pisanih radova ovoga borca za demokratiju i ljudska prava, u kojima se on zalaže za mirne i postupne političke reforme u Kini. Bez obzira što 35. član kineskog ustava garantuje slobodu govora, okupljanja, demonstriranja... Liu Žiaobou je osuđen, jer je svojim napisima podsticao na svrgavanje državne vlasti.

    Čime se, dakle, Liu Žiaobou toliko zamerio Srbiji i srpskom narodu, pa smo odlučili da zajedno sa Iranom, Sudanom, Venecuelom, Rusijom, Vjetnamom... bojkotujemo dodeljivanje nagrade ovom kineskom političkom zatvoreniku? Ničim. On nas uopšte i ne zanima, ali nas zanima tzv. kineska podrška tzv. teritorijalnom integritetu i suverenitetu, i još uvek tzv. kineski kredit za tzv. kineski most Borča Zemun. Svima je, od nesrećnog Liu Žiaoboa do vojnika od terakote prvog kineskog cara, jasno da od očuvanja teritorijalnog integriteta Srbije nema ništa, ali je manje poznato da za sada ni od kredita ni od mosta nema ništa. Izgradnja nijednog od 10 nosećih stubova zamišljenog i sanjanog mosta nije ni započeta, a odavno je trebalo da se spremaju i makaze i vrpca za njegovo svečano otvaranje.

    Ova sramotna odluka, da se ne prisustvuje dodeli nagrade čoveku koji je zatvoren samo zato što želi više slobode i prava svakom od onih Kineza, koji kao neki moderni robovi svakoga jutra glavinjaju do svojih improvizovanih fabričkih hala i rudnika uglja, u kojima hiljade njih svake godine biva živo zatrpano, u stvari nije nikakvo iznenađenje. Nije iznenađenje ni to što smo se našli u društvu Irana koji primenjuje javno pogubljenje kamenovanjem do smrti preljubnica, Sudana čijeg predsednika Omara Al Bašira je Međunarodni sud u Hagu optužio za genocid u Darfuru, Kube Fidela Kastra, Venecuele Uga Čaveza, Rusije Vladimira Putina koja hapsi političke demonstrante i svake godine broji ubijene novinare, Uzbekistance, Tadžikistance... od kojih ulice Sankt Petersburga neometano i nekažnjeno čiste ruski neonacisti i klerofašisti...

    SVI NAŠI PRIJATELJI: Zašto sve ovo nije iznenađenje? Zato što je jedan od najomiljenijih prijatelja i privrednih partnera Srbije libijski diktator Moamer Gadafi, zato što u sred Beograda podižemo spomenik drugom diktatoru, azerbejdžanskom Velikom vođi Gajdaru Alijevu, i najzad, jer u Savetu Evrope praktično redovno glasamo protiv deklaracija kojima se osuđuju kršenja ljudskih prava i sloboda širom sveta. Prošle godine je SE doneo skoro 100 takvih deklaracija, dok su naši predstavnici odbili da, na primer, podrže onu kojom se izražava snažna zabrinutost zbog izveštaja o zdravstvenom stanju Aung Su Ći, dobitnice Nobelove nagrade za mir koju burmanski generali 15 godina drže zatočenu, odbili su da osude Južnu Koreju zbog odbijanja da primi međunarodnu komisiju koja prati razvoj njenog nuklearnog programa, Iran zbog varvarskih metoda izvršavanja smrtne kazne


    NA PRSTIMA HODAJUĆI: Na kritike posle prošlogodišnjeg otkazivanja Parade ponosa i prebijanja na smrt u centru glavnog grada, predsednik Srbije je ljutito odgovorio Neće nama niko držati lekcije o ljudskim pravima pokazujući time, osim osionosti, i elementarno neznanje o univerzalnoj prirodi i karakteru ljudskih prava. Od tada pa do danas, kada odbijamo da prisustvujemo odavanju počasti čoveku koji robija zbog svoje borbe za ljudska prava, desilo se mnogo toga: prebijani su stranci na beogradskim ulicama, u zatvoru su mesecima držani anarhosindikalisti, ministri i poslanici su vređali homoseksualce, po gradskom prevozu su prebijani novinari-izdajnici Zbog svega toga, srpski političari ni Evropi ni svojim građanima ne bi smeli da šalju poruke da su spremni da za NIŠTA trguju ljudskim pravima i slobodama. Tačno je da sa Kinom na prstima hodajući često postupaju i lideri SAD, Nemačke i Francuske, kada treba da se sretnu sa Dalaj Lamom ili da pomenu pokolj na Tjenanmenu. U odnosu na Srbiju, međutim, tu postoje dve ključne razlike. Prva je utilitarna ove zemlje sa Kinom imaju poslove vredne stotinama milijardi dolara, pa promena kursa juana može da izazove potres u najzabačenijoj varoši Vajominga i Donje Saksonije. I drugo, sve ove zemlje ne moraju svojim građanima svakoga dana, u svakom pojedinačnom slučaju, da šalju poruku da je dozvoljeno kritikovati vlast, a da nije dozvoljeno ubiti čoveka samo zato što je nije Srbin, što ima drugačiju boju kože ili drugačije seksualne navike.

    Da se izrečene ili neizrečene ucene i pretnje navodnih srpskih prijatelja iz Pekinga neće završiti na slučaju Liu Žiaoboa, svedoči i činjenica da su 2006. organizatori Festivala autorskog filma u Beogardu, po preporuci državnih organa Srbije uslišili zahtev kineskog ambasadora i skinuli sa glavnog programa film Sunčana palata, ljubavnu priču koja se događa za vreme protesta na Tjenanmenu. Zbog toga je Lordan Zafranović odbio da otvori festival, Dinko Tucaković je podneo ostavku na mesto predsednika Saveta festivala, ali je gradski sekretar za kulturu, kadar moderne i proevropske DS, Darjan Mihajlović ostao neumoljiv rekavši znamenitu rečenicu Republičke i gradske institucije su se dogovorile da se ne radi o prikazivanju ili neprikazivanju jednog filma, nego o višim državnim interesima.


    Nešto ozbiljno nije u redu sa zemljom u kojoj su viši državni interesi toliko često u sukobu sa elementarnim civilizacijskim i demokratskim normama, u kojoj najdemokratskiji deo vlasti oličen u predsedniku, gradonačelniku ili sekretaru za kulturu Beograda ne znaju šta znače i čemu služe ljudska prava i slobode. Pošto su preskočili te lekcije u svom političkom obrazovanju, možda bi im očigledna nastava otvorila oči. Predsednik se tek danas setio da bi bio red da položi venac na grob sudije Nebojše Simeunovića i da tom prilikom kaže ono što mnogi govore već godinama da je taj sudija ubijen, jer je 2000. godine odbio da potpiše nalog za hapšenje rudara Kolubare, čiji je štrajk bio uvod u petooktobarsko svrgavanje Slobodana Miloševića. Sudija Simeunović je tada odbio da potpiše i nalog za hapšenje Nebojše Čovića i sadašnjeg predsednika Srbije. Ko zna kako bi se istorija odvijala da su oni bili uhapšeni; možda bi došlo do krvoprolića u Kolubari i na beogradskim ulicama, a možda je scenario ukljanjanja Miloševića bio toliko čvrsto utvrđen i ugovoren, da ni ta hapšenja ništa ne bi promenila

    Ako to apstrahujemo i stvari pogledamo samo iz ugla najnovije sramne odluke da bojkotujemo dodelu Nobela za mir, možda bi bilo bolje da je Boris Tadić tada bio uhapšen, jer bi sada, kao predsednik, bolje znao šta znači biti politički zatvorenik i šta znači ljudska sloboda.

    IZVOR e - novine
    Hej Joe...Supercalifragilisticexpialidocious !

  6. #81

    Odgovor: Kolumne

    Ivan Tokin
    Tri metra

    U petak, 19. novembra 2010. godine, u Smiljanićevoj ulici u Beogradu, u 16:31, Dunja, trogodišnja devojčica, pitala me je - Zašto živimo?
    U subotu uveče, 20. novembra 2010. godine, u ulici Bore Prodanovića, isto u Beogradu, jedan čovek mi je ispričao priču. Taj čovek je vitro retinalni hirurg. To znači da operiše oči. To znači da kad neko ne vidi, on ume to da sredi, ako to uopšte može da se sredi. To znači da sve ono što se igrao u pesku, što se tukao ispred zgrade, što je onoliko puta užinao i vezivao pertle, grešio, bivao uspešan, bio niži ili viši od drugih, imao bolje ili lošije ribe, nadao se, plašio, bežao ili bio hrabar, plakao ili slavio, ćutao ili bio glavni, plus ono što je naučio na fakultetu - on unese u tih nekoliko stotina pokreta zbog kojih neko progleda. To kod njega znači baš to. E, pa taj tip mi je rekao - Kad vidiš tri metra, svet je tvoj. Zato što je on nedelju dana ranije operisao čoveka koji uopšte nije video, i za tri i po sata se izborio za tri metra na jedno oko. To je ta priča koju mi je ispričao. Zato je i mogao posle da me pita - Je l znaš ti koliko je tri metra?
    I zato sam ja sutradan, u nedelju ujutru, 21. novembra 2010. godine, u Beogradu, u dva stana, kroz osam ulica, na jednoj livadi, u jednoj prodavnici, za tri sata, pazio i pamtio šta sam sve video, u prečniku od tri metra. Prvo sam video svoju ženu i malo je čuvao dok spava, onda sam u kupatilu video sve, sve što imamo tamo, plus svoje telo i sve njegove delove. Zgranut sam koliko sam se ugojio, vidim da moram da promenim četkicu za zube i jednu od sijalica. Isekao sam nokte na nogama. U dnevnoj sobi sam zatekao dete, svoju šesnaestogodišnju poćerku, u pižami, sa raširenim rukama i zatvorenim očima. Čula me je i hoće da se grli. U sudoperi sudovi od juče. Malo sudova. Operem ih. Opet u dnevnoj, jastuk na kome spava pas, ali ne danas, ovo je dan kad spava kod moje mame. Taj pas mi nedostaje uvek kad nismo zajedno.
    Na ulici ne vidim mnogo ljudi. Nisu dovoljno blizu. Nepoznati ne prolaze blizu. Jedno dete se skoro očeše o mene na uglu Hvarske i Bistričke. Deca su drugo. Deca i životinje. A ja, ne gledam mnogo okolo, pazim kako hodam, gledam svoja stopala u patikama. Leva pa desna, peta pa prsti, pažljivo. Sudarim se sa prolaznicom, ona me opsuje, ne zna da vidim samo tri metra. Na livadi vidim mamu i psa, na suncu. Mama me ljubi, pas laje. Posle jedemo lepinju s kajmakom. Posle sednem za kompjuter i sad sam tu, i kažem vam - Tri metra, to je skoro ceo svet. Onda sebi kažem - Prvo da smršaš, debeli, pa da se praviš pametan. A maloj Dunji ću posle podne da odnesem čokoladu i da je poljubim, jer je to najbliže što ja umem da priđem odgovoru na njeno pitanje.


    izvor

    Uskoro ni o meni ni o tebi niko neće pričati niti znati,neki drugi ljudi živet će ovde...mi nećemo nikome nedostajati

  7. #82

    Odgovor: Kolumne

    Ivan Tokin

    SREĆA JE PITANJE ODLUKE

    Oktobarski salon na njen način značio je ništa manje od vaskrsnuća jednog od najinteresantnijih beogradskih zdanja i postavku na mestu na kojem su do pre koji mesec bili golubovi, decenijska prašina i šut. Ničim manje ona ne bi bila zadovoljna. Povukla je crtu, i zna da je izazvala. Kreatorka ukusne beogradske kulture i v.d. direktorka Kulturnog centra Beograda Mia David sačiniće vam gnezdo od bilo koje ruševine. Prostor je njen plastelin


    Nedavno završeni Oktobarski salon bio je jedan od većih projekata. Kako ti sada sve izgleda?
    Bilo je to divno iskustvo. Spojilo je moje dve najveće ljubavi: arhitekturu i savremenu umetnost. Naravno da je najteže bilo izboriti se sa prostorom. Zapravo, više sa birokratijom i institucionalnim načinom razmišljanja. Prostor tj. zgrada u kojoj je Salon održan ima vrlo zanimljivu istoriju. Građena je da bude vojna akademija, zatim je posle Drugog svetskog rata u njoj bila smeštena vojna administracija, da bi je 2006. godine Vojska poklonila Gradu, a Grad namenio Muzeju grada Beograda. Ovu zgrada su nam ponudili Sekretarijat i Muzej grada, mada sada mislim da niko nije ozbiljno mislio da bismo tu mogli da radimo. Ali čim sam ušla, ja sam se zaljubila u prostor. Činilo mi se da KCB, koji kao organizator Oktobarskog salona može da pomogne da za nekoliko godina ovo postane kvalitetan izlagački prostor.

    Koji te još prostori u Beogradu inspirišu?
    U Beogradu ima puno napuštenih prostora. Mnogi su u privatnom posedu, ali ima i puno objekata koji pripadaju Gradu ili Vojsci. Verujem da nemamo prava da se tako rasipnički i bahato odnosimo prema nasleđu i da bi stvarno moralo da se d zeleno svetlo za nove inicijative. Volim Žitomlin, posebno Silose gde sam radila izložbe za Mikser, mislim da Brodogradilište, Bigz, Beko, naravno Luka Beograd imaju veliki potencijal, kao i čitava Karađorđeva i deo iza Lastine stanice... Ima mnogo toga.
    Mi nemamo skvotove, a mogli bismo da ih imamo. To bi pomoglo sceni da se razvija, pomoglo bi mladim ljudima da se osećaju bolje, pomoglo bi gradu da postane metropola. Ipak, najviše me nervira bahatost. Nismo dovoljno bogati da ignorišemo probleme. Hiljade ljudi je izgubilo dom u ovim ratovima, mi smo ih primili, ali im nismo pomogli da se prilagode i počnu novi život. Neki od prostora bi sigurno mogli da se transformišu i u stambene. Ako o nečemu ne želite ili ne možete da brinete, dajte nekome ko hoće i može.

    Kultura u Beogradu, kultura u Srbiji - kakvi te podvizi raduju, s čim se ne miriš, šta ti je plan?
    Ni Beograd ni Srbija nemaju kulturnu strategiju. Kao i u drugim oblastima, svi projekti se svode na izborni mandat, a za to vreme nije moguće uraditi ništa što je sistemski i suštinski. Kulturni razvitak je najvažniji za društvo, važniji čak i od ekonomskog. Dok se gledanje na kulturu ne promeni, neće biti ni ozbiljnijeg napretka. Ipak, postoje inicijative, najviše na nezavisnoj sceni koje su vredne divljenja. Mislim da to i jeste najvitalniji deo kulturne scene. Jer samo ljudi koji su lično zainteresovani mogu da daju onaj pečat koji čini razliku između dobrog i odličnog. Međutim, bez prave podrške sistema i institucija nezavisna scena nema šanse da opstane dugoročno. Ja se trudim da približim te dve scene. Poziciju na kojoj sam sada, i prihvatila sam jer mi se činilo da ima prostora da se napravi promena. Ispostavilo se da je sistem krući pa samim tim i prostor za delovanje manji. I naravno da se stalno pitam da li išta od ovoga ima smisla. Još uvek češće mislim da ima nego da nema, a kako je kultura moje trajno opredeljenje, onda ovo vidim kao jednu fazu u svom radu.

    Koji su najveći izazovi beogradske arhitekture, urbanizma, dizajna danas? Zašto nikako Grad ne izlazi na reke, zašto je Karađorđeva sa svojim fascinantnim zdanjima danas magistrala za kamione? Šta škripi?
    Svašta škripi. Opet nedostatak vizije i strategije. Arhitektura je uvek povezana sa politikom, a tako i sa novcem. Arhitekte se boje da će izgubiti posao, pa prave kompromise i autocenzuru čak i tamo gde to nije neophodno. Time se snižava opšti nivo kvaliteta, samim tim se građanstvo ne edukuje i tako se vrtimo u krug.

    Šta te oporavlja u Beogradu?
    Moja terasa, pas pored nogu dok pijem kafu. Volim kraj u kome živim. Menhetn i Pomodoro su mi produženi dnevni boravak. Od objekata najviše volim Muzej savremene umetnosti. Jedva čekam da se otvori. I prostor ovogodišnjeg Oktobarskog salona, stvarno je veoma prijatno. Volim i muzej 25. maj.

    Kako izgleda jedan dan u kome, na kraju, budeš baš onako - srećna.
    Baš sam skoro shvatila da dugo nisam bila srećna. I odlučila sam da to promenim. Mislim da je sreća mnogo više pitanje odluke nego horoskopa. Samo što na tome treba raditi. Ja sam naučila da uživam u malim stvarima. Ali ima perioda kada zaboravim. Vrlo mi je važno da u svakom danu nađem nešto zbog čega je on bio vredan. Razne stvari me čine srećnom. Volim da radim, volim nove izazove, važno mi je da sam okružena ljudima, a opet - volim da budem sama. Beograd je uglavnom dobro mesto za život.





    izvor

    Uskoro ni o meni ni o tebi niko neće pričati niti znati,neki drugi ljudi živet će ovde...mi nećemo nikome nedostajati

  8. #83

    Odgovor: Kolumne

    ŽELJKO CVIJANOVIĆ: PUTINOVA PONUDA TADIĆU ILI TRI SMRZAVANJA SRPSKOG PREDSEDNIKA

    petak, 25 februar 2011 21:57

















    Kada dođe Putin, Boris će pred sobom imati kombinaciju da spasi Srbiju i da sebe uvali u ozbiljan problem. Šta mislite šta će da odluči čovek koji je i bez toga u ozbiljnom problemu?












    Kada je čuo kakve ideje i vetrovi u Beograd 23. marta donose Vladimira Putina, Boris Tadić je znao da će da se smrzne tri puta. Prvi put, dok čeka Putina, srce će mu lediti bes zapadnih ambasadora i, hm, prijateljski saveti" lokalnih abronoše iz Brisela i Vašingtona koji će ga najpre testirati koliko je otporan na šarm ruskog premijera, inače najpopularnijeg političara u Srbiji ikad. Potom će mu naložiti kako pred Putinom ima da se ponaša kao Odisej dok je slušao pesmu sirena, što će reći da zahteva od Šutanovca da ga veže ako mu se Putinove note suviše dopadnu. Na kraju, ako im se učini da ništa nije pomoglo, sam đavo zna šta bi sve mogli da mu u vladi, u stranci, u medijima i na ulici naprave za ovih mesec dana koliko će čekati Putina. Iskreno, to jeste da se čovek smrzne, čak i takav, poput Borisa, koji se nije odmrzavao još od 9. septembra, kada je verovao da je žrtvovao Kosovo za Evropu, a zapravo je samo žrtvovao Srbiju i sopstvenu kičmu pride za ništa.

    ŠTA ĆE PUTIN DA PONUDI?
    Drugi put će da se smrzne kad stvarno čuje Putinovu ponudu, a ona bi - pazite dobro - mogla da izgleda ovako: neiskorišteni ostatak od 800 miliona dolara kreditne linije, koju je dogovorio sa Dmitrijem Medvedevim oktobra pretprošle godine, iskoristiće za kupovinu dvadeset komada ruskih migova-29 (neke ptičice cvrkuću i o SS-300), čime će obnoviti srpsku vazdušnu flotu. Za kusur od sto miliona dolara napraviće onu osmatračnicu sa koje će se motriti na Južni tok u Nišu, koju Rusi zovu centrom za hitne intervencije a Ameri ruskom vojnom bazom i koju baš zbog te male terminološke razlike Dačić gradi kao da je Skadar na Bojani.

    Ako Boris pristane na to, sledi još lepši nastavak ponude. Za 31 odsto Telekoma, što će reći da Rusi ne zahtevaju kontorolni paket srpske kompanije, biće mu ponuđena milijarda evra i još dve milijarde za deo Elektroprivrede Srbije, koji bi bio daleko ispod kontrolnog paketa od 50 odsto. Ako mu se žuri za pare, mogao bi da ih dobije odmah, a posao da se polako zaokružuje. Potom bi u aprilu putovao u Moskvu i tamo sa Medvedevom potpisao strateški sporazum dve zemlje, za koji skeptični zapadnjaci kažu da im previše liči na vojni sporazum, u čemu, srećom, nisu sasvim u krivu. I da, ima još: ako Boris sve to odbije - a u ponudi je paket, a ne delovi - Putin će to isto da ponudi sledećoj srpskoj vladi koja god bude. Kako vam izgleda?

    Znam kako izgleda Borisu. Kad to čuje, smrznuće se drugi put. Zašto? Ako prihvati, ekonomski će spasiti Srbiju a, ako bude umeo s tim parama, i politički. Šta to znači? Jednim jedinim potezom - jer to nisu male pare - mogao bi da nahrani ovaj jadni narod, mogao bi da postane opozcija sam sebi od juče, i da tako onu pravu opoziciju vrati na početnu poziciju. Mogao bi zatim da izbriše dobar deo svih onih sranja koja su njegovi pravili godinama i zbog kojih će svaka sledeća vlast, ako sve ovo sa Putinom propadne i ako bude imalo ambiciozna i odgovorna prema sebi, ako već ne prema Srbiji, morati da ih pojuri i da bar nešto para koje su oteli utera nazad u budžet.

    Ali prihvatanje Putinove ponude značilo bi i da se na krilima ruskih migova ne ide u NATO (znam, dopada se i meni!), kao što se sa Rusima u Telekomu i Elektroprivredi za neko vreme ne ide ni prema EU, bar ne na način kako naša poliitlčka klasa danas doživljava EU i kako njihova politička klasa doživljava Srbiju. Rečju, Boris ima kombinaciju da spasi Srbiju i da sebe uvali u ozbiljan problem jer ne smem da zamislim šta bi mu, ako bi Putinu pružio ruku, reklo ono četvoro ambasadora koji su se izborili za pravo da mu kažu sve što misle.

    ŠTA ĆE BORIS DA ODBIJE?
    Treći put će da se smrzne kad Putin odleti nazad i kad Boris sazove svoju ekipu da im ispriča o čemu su razgovarali. Naravno, tada će, ako im kaže kako mu se ponuda dopada, imati reprizu svega onoga što ga je lomilo i konačno slomilo 9. septembra, kada je mogao da se uveri koji u najširem spektru njegovih ljudi službuju za zemlje od kojih se nijedna ne zove Srbija a koji govore isto kao oni samo zbog toga što nemaju ono što je Pančo Vilja zvao kojones.

    Rečju, Boris će dan uoči godišnjice NATO bombardovanja dokazati sebi kakav je tamni vilajet od Srbije napravio? Zašto? Zato što će se kajati ako prihvati i zato što će se kajati ako ne prihvati. Naravno, svako od nas se sad pita a zašto, molim te, ne bi prihvatio? Ponuda je, strateški namazana, ali prilično velikodušna. Tri milijarde keša nisu baš novac kojim bi mogao da sruši Srbiju i napravi još stariju i bolju, ali svakako jeste novac kojim bi se mogla nahraniti sirotinja i započeti ozbiljna i duboka privredna i politička transformacija zemlje. To jeste prilika za neki preokret.

    Hajde recimo da uradi ovako, što ja držim sasvim logičnim i sasvim fer. Dok mu još u kancelariji sedi Putin, da Boris, kao lepo vaspitan čovek, pozove Klintonovu i Eštonovu i postavi im sledeće pitanje: da li mogu povoljno da mu daju duplo manje fantoma", ne mora nevidljivih, i duplo manje para od onoga što mu je ponudio Rus. Naravno, njih dve će ga, pre nego što mu spuste slušalicu, pitati da nije preterao sa solarijumom ili će ga, ako budu raspoložene za šalu, pitati da li je čuo za svetsku ekonomsku krizu. Šta bi ga posle takvog razgovora moglo sprečiti da pruži ruku Putinu?

    Samo to što je napravio dobru priliku da izgubi glavu. Jer, ako bi to uradio, Boris bi izdao i svoje zapadne prijatelje i celu svoju marionetsku kastu, a i jedni i drugi su svet koji ne prašta kad si im nasuprot, još manje ako si to postao tako što si pre toga bio s njima. B92 bi napravio Insajder, u kome bi se Brankica posula pepelom po glavi i rekla da je Koštunica potpuno nevin u Kolubari i da je sve vreme zapravo mislila na Borisa, Blic bi otkrio da je Boris zapravo vanbračni sin onog zlog Vuka Jeremića, nevladine organizacije bi otkrile da je 1995. letovao u Srebrenici, vojnici bi opet počeli da se ubijaju po kasarnama a onih četvoro ambasadora koji mogu da mu kažu sve što misle bi mu popili za dušu.

    To će reći da bi Boris, ako bi pristao na Putinovu ponudu, sa tim parama u džepu, ako bi želeo da preživi, morao napravi ozbiljan strateški zaokret a odmah zatim u duboku političku i društvenu reformu. Znam, pitate se zašto da ne, šta tome fali? Baš zato što ne fali, nije on čovek za taj posao i gotovo. Čovek koji bi mogao da prihvati takvu ponudu morao bi da ima dve stvari. Beskrajnu hrabrost sam već pomenuo. I, drugo, morao bi mnogo da voli Srbiju onaj ko bi sebe ugrozio time što bi iskoristio takvu možda poslednju šansu da je spase. Složili smo se da on nije taj.

    A ako odbije Putina, da li je tada u manjem problemu. Jeste, čak i pod uslovom da on kao veći problem doživljava pretnje onih četvoro ambasadora nego sopstveni gladni narod. Naravno, upravo ta činjenica i jeste stvar koja je od Srbije pod Borisom napravila tamni vilajet. Zato bih rekao da je važno da baš takav narod zna za ovu ponudu i da zna da su se proteklih nedelja neki drugi narodi dizali i za mnogo manje. I muka, i šansi, i stranih ambasadora.
    izvor

    Uskoro ni o meni ni o tebi niko neće pričati niti znati,neki drugi ljudi živet će ovde...mi nećemo nikome nedostajati

  9. #84

    Odgovor: Kolumne

    Ljuba briljira..


    Djevojka iz moga kraja



    U nekoliko navrata osećao sam da predsednik Tadić više voli stanovnike Republike Srpske nego mene, damo dva miliona evra da se na Palama napravi škola zvana Srbija, a ovde imamo škole u kojima ne radi grejanje, ministarstvo inostranih poslova ima novaca da u Parizu slavi rođendan Novaka Đokovića, ovde rođendan slavi svak o svom trošku, elita se raspojasala i drži da vrhunskim sportistima pripada vrhunska torta i vatromet na račun onih koji nikad neće videti Pariz!

    Ako naši vrhunski lekari gore od želje da shodno teoriji krvi i tla isceljuju posrnule našijence nemam ništa protiv, neka sami sebi plate put i smeštaj, neka koriste dane od godišnjeg odmora, neka sami kamče od upravnika zatvora da im tamo dopusti tu patronažnu praksu. Ali ako država bude platila put i dala dnevnice ijednom lekaru spaliću javno zdravstvenu knjižicu, mi smo onda svi pacijenti drugog reda samo poradi toga što se nismo bavili etničkim čišćenjem! Šta bi meni Ministarstvo odgovorilo kad bih izrazio želju da mi plati tri meseca oporavka u mom starom kraju, na Karpatima i na Kavkazu, odakle su moji preci lakomisleno sišli u Panonsku niziju punu komaraca, kumrija i žaba koje krekeću cele bogovetne noći?
    Život nije, i nikada nije bio, pobeda sa 2:0 kod kuce protiv lidera lige, posle rucka u restoranu brze hrane.

  10. #85

    Odgovor: Kolumne

    Tipična demagogija. Nacionalni interes, Hrvatska je za odbranu gotovine dala 32 miliona evra.
    I naravno, kost u grlu je uvek uvek i uvek Republika Srpska... kod nas su kojekakvi Norvežani i Japanci dali desetine i stotine miliona dolara, ali kad Srbija da pare RSu, to je onda katastrofa... a i ovo sa školama, kao da Republika Srbija ne ulaže ništa u svoje škole...
    За землю родную не на жизнь а на смерть
    Воевал с врагами Володимир князь
    Многая лета
    Многая лета
    Многая лета
    Русской земле

  11. #86

    Odgovor: Kolumne

    PRESS

    NEDELJA... MIHAILO MEDENICA

    Oranje kraljevića Borisa

    Graške znoja biju mu po čelu,
    mišićavom otresa ih rukom,
    svukao se 'ajduk u bratelu",
    solidaran sa seljačkom mukom.
    Ne osvrće pogled na kamere
    nije njemu do jeftinog ćara,
    tera kombajn narod da namiri
    s malo leba i mnogo igara.
    Poplaši se žito od junaka,
    gavrani mu pričali o njemu,
    lako mu je jebavat seljaka
    pred Borisom zapalo u tremu.
    Kad se kombajn silno zamorio,
    stade junak tu kljusinu kleti,
    Dabogda te Mićun fakturiso,
    rukama ću Srbiju požnjeti"!
    Pa poskoči dvesta-trista metra,
    gde doskoči tu izvor postade,
    obrati se Srblju putem etra,
    Dok je mene biće za vas nade"!
    Povija se kano poslanici,
    lebno zrno, ta nasušna beda,
    žanje Lepi, a ruku ne diže,
    dovoljno je samo da pogleda.
    Uprtio kombajn preko leđa,
    a u zube traktorska kolica,
    jednom nosi, drugom rukom kosi,
    doziva ga pobratim Ivica
    Stani, brate, ustavi se, silo,
    crne glasi ja ti dođoh kasti,
    pusti žetvu, no duboko ori
    sve nam plići koreni od vlasti!
    Nasmeja se prosedi delija,
    gleda Ivu, bucmastog dembelja,
    Šta ti misliš, mili pobratime,
    zašta orem, nego zbog fotelja"?!
    Nego, ajde, dohvati se rala,
    i pozovi još tvojih budala,
    zovi Kongres, zovi Glavni odbor,
    zovi Mrku nek prekine odmor...
    Oraćemo, mili pobratime,
    danju-noću, sve do rane zore,
    oraćemo dogod je kampanje,
    oraćemo nove koridore...
    Oraćemo i šarene laže,
    oraćemo štogod od nas traže,
    oraćemo stara obećanja
    sejaćemo neka nova sranja...
    Sećaš li se našeg pomirenja,
    potpisasmo mi lažna poštenja,
    jopet ćemo, ako li zatreba,
    pred izbore igara i leba.
    Kad se, u to, začu glas kroz žito,
    zakukao kao pomanito,
    to se stara Mirkosima majka
    svom Borisu, svom jedincu vajka.
    Mili Boro, demokratsko moje,
    poslušaj ti šta te majka moli,
    ne daj sine mandat ni fotelju,
    a za narod neka te ne boli...
    Staroj ti se dosadilo majci,
    da pred Vladom mangupi joj prete,
    ištu plate, a ištu i hranu
    sa biroa, izelice, dete.
    Sve mi kliču ostavku da dadem,
    da se vratim Zaječaru gradu,
    da raspustim ove siročiće,
    pa da drugi zasednu da kradu.
    Ti znaš, sine, nisam baš pri svesti,
    ni za poso nemam mnogo dara,
    al se zato u službu ne mešam
    ikebana sam od mandatara.
    Pa te moli, Mirkosima majka,
    da me uzmeš, sine, u zaštitu,
    podaj majci još jednog mandata,
    a majka će njima podat ki.u!
    Ne plač, majko, Mirko Jevrosimko
    znam te ale, znam im apetite,
    lakomo je to majko na hranu,
    za ručkove već dižu kredite...
    No se vrati ti Belome gradu,
    vrat' se svome umnome neradu,
    vrati osmeh bradatome licu
    izglasajte kučinu i tricu...
    Pusti mene da se nosim s bandom,
    najbolju sam prošao školicu,
    Kad zavape, a ti još pritegni",
    da citiram pobratim Ivicu.
    Pozdravi mi moga dobrog Jovu,
    dragog starca duševnog na lovu,
    neka meće na kosti obloge
    čuvarkuću i putne naloge...
    Trebaće mi jošte on na vlasti,
    crne slutnje vele - mogu pasti,
    pa da ćuti i da smerno glasa,
    povlašćena penziona klasa.
    Dajte para, dajte laksativa,
    poskočiće kao vatra živa,
    i njemu je stalo do penzosa
    kao meni do lanjskih otkosa.
    I pozdravi Trivan mi Jelenu,
    ono biće što liči na ženu,
    i dragu mi Kolundžija Nadu,
    političku udavaču mladu".
    Nije ona, majko, ništa kriva,
    zanela se pa ne zna da stane,
    u jednoj će zanoćiti stranci,
    a već sutra u drugoj osvane.
    Pozdravi mi i sve male ale,
    ne da Boris njihove stolice,
    zalud narod ulicama laje
    tapacirasmo mile nam guzice.
    Sve u svemu, ne brini se, stara,
    to što vidiš, to te oko vara,
    nije Bora tolko poaveto
    da narodsko postane mu sveto.
    To što kombajn teram sad po žitu,
    i što ruku spustim na seljaka,
    to se majko spinovanje zove,
    to je majko dobra
    pi-ar žvaka.

    Mihailo Medenica

    Press Online :: Oranje kraljevi
    Opet sam ti u kafani, mene bez nje ništa nema
    Tu su moje lude noći, nikad nisam u samoći,
    Hej kafano, moja rano...
    Samo na www.VojvodinaCafe.rs - Muška kafana,
    Bircuz koji radi 25 sati dnevno!

  12. #87

    Odgovor: Kolumne

    Relativno Ivan Tokin
    Zaređali naši lokalni političari da daju intervjue. Saželi" su na stranicu, stranicu i po, svoja razmišljanja o sebi i svojoj stranci, o političkom kursu, o lokalnim prilikama, o onima na vlasti, o onima u opoziciji. Uglavnom, to su tvrdi stavovi koji ne dopuštaju protivljenje, jer njihovi su stavovi jedni jako dobri stavovi, te je i besmisleno da ih neko ima drugačija, jer su ti, neki drugi stavovi, po automatizmu nepametni, jalovi i politički gubitni. Ako biste, kojim slučajem, promašili da pogledate fotografiju, tj. ime i prezime intervjuisanog, za mnogo toga što je izrekao ne biste bili sigurni da li je poteklo od osobe koja je na vlasti ili je u opoziciji, tj. da li je bila na vlasti, pa bi opet htela. Čitaocima već dosadno, čitaju skoro isto. U čemu je onda fazon? Pa, nema fazona. Sve je to, brate, izašlo ispod istog kišobrana.



    Hoću da pitam, zar smo mi baš tolike ovce? U redu, demokratija je sistem vrednosti u kojem je moguće reći pred javnošću ono što čovek želi da saopšti, a da i ne pocrveni. No, postavlja se pitanje, a da li je legitimno da baš svako javno progovara, a da i ne pocrveni? Aman, da li je moguće da ovo društvo nema osoba od intelekta, znanja, radnog iskustva, elementarne kulture, poštenja i podrazumevajućih skrupula, koje bi se stavilo u službu javnog interesa? Bojim se da ne. Nisam vešt u citatima, a i onomad mi reče jedan da nisam načitan, no zapamtio sam, tj. iskopao negde, Andrićevu rečenicu da "Dođu, tako, vremena kad pametan zaćuti..", a ja ću da nastavim "prepevom" čika Ive, da se neko ne bi našao uvređen ostatkom citata i kazaću, "a ostali progovaraju".



    Ma, legitimno je, braćo i sestre, neka pričaju, neka žive u ubeđenju da je sve zaboravljeno, da je njihova današnja priča ubedljiva. Drugo nešto smeta. Nije problem što su "zaboravni" ti profesionalni zaboravljači prošlosti, nego što je, izgleda, zaboravan dobar deo naroda. Prosto, biva smešno koliko smo u stanju da svojim lošim sećanjem relativizujemo proživljeno teško vreme i da ponovo izazivamo sudbinu. Kao, onomad, kad smo relativizovali svoj patriotizam po mostovima izigravajući klovnove sa oznakom "target" na grudima i zapevali turbo-folk napeve sve prkoseći onima tamo "gore", dokazujući da smo kao "nebeski narod" nepobedivi, jer "ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine". Zaboravili smo gde smo sa likovima iz tog serijala bili, šta su nam uradili i dokle su nas doveli. Relativizovana je 2000. godina i dometi demokratskog preobražaja su iskompromitovani. Nisu u pitanju samo primireni političari kao "zaboravni" profesionalni zaboravljači prošlosti. Ima i onih koji nas, predstavljajući se predstavnicima demokratskog korpusa, zamajavaju praznim rečima, dok sebi obezbeđuju veoma dobre do enormne zarade i povlašćene statuse, a svojim poslušnicima privilegovano pravo da se, makar za mandata, ovajde za koje radno mesto na javnim jaslama. Ne znaš koji su gori - da li oni "zaboravljači" ili ovi tzv. "nastavljači" politike demokratskih promena. Jedan im je imenitelj - političke štetočine.



    Čitajte te intervjue i žderite se u sebi, ali zaman, nemojte onda kad dođe vreme da vas pitaju da li ste "za" ili "protiv", kad od vas budu tražili da zaokružite svog političkog favorita, aman, nemojte tada u tom važnom trenutku relativizovati svoju i našu prošlost. Pogledajte malko unazad, pa priznajte da je, prošlog puta kad ste glasali, taj vaš pogrešan glas, pogrešan kružić oko pogrešnog imena, bio zajeb sa posledicama po sve nas. Zato, kad već čitate te intervjue koje je su Ubava i Željko pribeležili, napravite potrebnu distancu. Shvatite da vaš, moj i život svih nas ne treba da bude zajeb. Vaše razumevanje političke stvarnosti i pravo (ispravno) čitanje intervjua političara, tj. ljudi na pogrešnom mestu, koji nas i dalje zajebavu, možda nam bude poslednja šansa u ovom životu. A tamo posle, tamo više nema političara. Taj poslednji zajeb, dokazano je, niko ne preživi, jer drugog života, da se ne lažemo, nemamo.



    To je ta apsolutna kategorija koju treba da imate u vidu.

    izvor kikindski net
    Poruku je izmenio tetkaD, 30.07.2011 u 23:05 Razlog: dodato slovo

    Uskoro ni o meni ni o tebi niko neće pričati niti znati,neki drugi ljudi živet će ovde...mi nećemo nikome nedostajati

  13. #88

    Odgovor: Kolumne

    Берлин на северу Косова

    Ми смо у ћорсокаку када је Косово у питању. Резолуција 1244 игнорисана је и заправо згажена од стране Запада, који свој став о држави Косово неће променити чак ни ако ми донесемо у нашем парламенту још десет нових резолуција о Косову

    Ако амерички војници из састава Кфора ускоро не одблокирају административне прелазе Брњак и Јариње за несметан пролазак камиона с робом, Срби на северу Косова доћи ће у ситуацију као грађани Берлина некада када су Совјети у време Хладног рата блокирали град. Па је онда дошло до убрзане градње Берлинског зида, тог симбола подељене Европе, симбола гвоздене завесе на Старом континенту. И тада је Европа Берлински зид назвала антицивилизацијским потезом, актом варваризма, стаљинизма и недемократије. Преко Берлинског зида бежали су грађани ДДР-а у Западни Берлин , тамо су граничари ДДР-а пуцали у грађане ДДР-а у бегу. Тада је Винстон Черчил назвао Берлински зид највећом срамотом модерне Европе. И тада су Американци организовали ваздушни мост и непрекидно авионима снабдевали Берлин свим стварима потребним за живот.

    Наравно, наша авијација не може да лети изнад Косова, штавише већ годинама нам Американци не дозвољавају да вратимо обичан цивилни радар на нашу територију на Копаонику ради боље контроле цивилног ваздушног саобраћаја, а да нико у Београду то питање не постави у оштријој и озбиљнијој форми. Вашингтон се вероватно прибојава да би тај радар могао да обавља и задатке за нашу војску, можда у функцији њеног повратка на Косово, а све у складу с Кумановским споразумом. Потпуно непотребан страх Вашингтона због сиротог радара на Копаонику јер ми повратак наше војске и полиције, до 1.000 људи, никада озбиљно нисмо ни затражили.

    Дакле, нас сада највероватније највише интересује ко је Хашиму Тачију пришапнуо формулу „Just do it“, („Само напред“). Формулу по којој се на просторима бивше Југославије заправо све решавало и још решава. При чему Запад, односно Вашингтон, позива и упозорава све стране да се не прибегава употреби силе, али употребу силе једне стране аминује, а другу осуђује. Сценарио као и почетком распада СФРЈ 1991. године када је Стејт департменет непрестано слао поруке да се Југославија не сме силом сачувати. Али нису рекли да ли се може силом и разбити. Не треба сада губити време на нијансама је ли екселенција Ворлик била против упада специјалаца Приштине на север, а екселенција Дел за упад. Односно, ко је од њих знао, а ко није знао. Какве то везе има са суштином проблема и једна и друга екселенција јасно нам понављају да је за САД питање статуса Косова решена и готова ствар о којој се неће више расправљати. Јесмо ли ми глуви?

    И зашто онда Тачи не би покренуо те своје специјалце на север? Када Вашингтон и најважније земље Запада сматрају да је север део суверене територије државе Косово. Шта смо ми конкретно предузели да покушамо да предочимо Вашингтону како су Срби стратешки важнији за САД од Албанаца с Косова, па и од саме Албаније. Да је територија Србије, у сваком погледу, за САД важнија од територије Косова. Без обзира на „Бондстл“. Не знам за те покушаје, барем их не зна шира јавност ако их је и било. Знам за килаво постављено питање Међународном суду правде у Хагу, питање не о сецесији, већ о акту једнострано проглашене независности Косова, после чега је и уследио нокаут одговор. Па је онда дошла она мучна седница парламента где ми је дошло да заплачем када сам видео да државни врх говори о тешком тренутку по нас. Сада опет седница парламента, једни се смеју, други чачкају нос, већина једва чека да збрише на одмор. А 400 километара јужније народ спава на барикадама.

    Не треба се бавити америчком администрацијом на тај начин, тражити пукотине у њиховим ставовима јер тих пукотина једноставно нема. Наиме, америчка администрација још је у свом средњем естаблишменту препуна кадрова из времена Била Клинтона. Човек који јавно тврди да орални секс није секс бомбардовао је Србе. Државна секретарка, која је у предизборној кампањи лагала да је својевремено у Тузли била изложена ватри српских снајпериста, па када јој је тв снимком доказано да то није истина, скрушено изјавила да то и није тако важно, дакле од ње нема помоћи за Србе на Косову.

    Ми смо у ћорсокаку када је Косово у питању, Резолуција 1244 игнорисана је и заправо згажена од стране Запада, који свој став о држави Косово неће променити чак ни ако ми донесемо у нашем парламенту још десет нових резолуција о Косову. Треба пронаћи нове модалитете борбе за спас онога што се на Косову још може и спасти. Ако се ствари на прелазима Јариње и Брњак не врате у пређашње стање, онда се је тешко отети утиску да је досадашња наша политика на Косову била неуспешна. Жарко бих волео да ме догађаји демантују.

    Истовремено с дипломатском борбом за Косово, и посебно око севера Косова, на делу је невиђена пљачка ресурса јужне српске покрајине. Чак се и Џорџ Сорош укључио у игру око косовских резерви угља. Лист „Њујорк тајмс“ је 8. јула 1998, значи годину дана пре рата, констатовао да је рударско-топионички базен „Трепча“, заправо, највреднији комад земље на Балкану, вредан најмање пет милијарди долара, да је „Трепча“ највећи европски рудник цинка и олова и трећи по величини топионичарски капацитет у свету. Већина производно-прерађивачких погона „Трепче“ налази се у местима где живе Срби, па је још 25. јуна 1999. године Бернар Кушнер објавио указ „да управа над српском и југословенском својином на Косову прелази на Унмик“, што је било у супротности с тада само 16 дана старом Резолуцијом Савета безбедности УН 1244, у којој је подвучено „да НАТО и Кфор неће повређивати територијалну целовитост Југославије и да признају Косово као њен саставни део“. Шта смо ми тада урадили после тог указа Бернара Кушнера? Ништа. У „Трепчу“ су улагана средства и паре свих бивших југорепублика, наравно највише Србије, а сада ће то све лепо узети за јефтине паре богати појединци за Запада.

    Када се погледају распореди националних контингената јединица Кфора, онда се види да њихове локације нису случајне. Потпуно се поклапају са економским интересима великих компаније из њихових држава. Французи су на северу Косова, а француски инжењери проучавају у „Трепчи“ могућност улагања у обојену металургију. Британске фирме заинтересоване су за електроенергетска предузећа у Обилићу, Италијани у свом сектору разматрају како оживети некадашњу фирму „Застава-Ивеко“, Немци на подручју Суве Реке настоје да што више повежу локалну фирму „Валкан-Белт“ са „Џерман континенталом“. Сектори су, дакле, унапред стриктно подељени према економским интересима, а у контексту стратегије „откупити, или уништити“. Класичан пример из уџбеника политичке економије неоимперијалистичких монопола.

    Не знам где је у свему томе српски сектор. Знам само да када сам 1986. године био у Берлину, обилазећи Берлински зид, снимио сам графит неког Југовића. Нацртано знате већ шта, а испод тога великим словима: „Ј… зид“. Издржаће Срби.

    Мирослав Лазански
    објављено: 31.07.2011
    Мирослав Лазански : Берлин на северу šосова : ПžЛИТИšА



  14. #89

    Odgovor: Kolumne

    Pismo Svetislavu Basari

    Obezbedi mi penziju, molim te!

    Piše: Ljiljana Jokić Kaspar

    Borise, ne napuštaj nas sad kad nam je najteže: Basarin vapaj u intervjuu s TadićemPhoto: Magazin Status


    Dragi Sveto, jel’ vidiš u šta se može pretvoriti pravo prijateljstvo? Da smo mi pisci bili tako pametni i držali se zajedno kao Krle, Šaper, Tucko i Boris, gde bi nam bio kraj? Ne bi nas nikad zajebavali izdavači, već bismo imali svoju izdavačku kuću, svoje štamparije, knjižare, svoj marketing, svoju skupštinu, svoje bolnice, ludnice, luke, fabrike i medije, svoju vladu i državu. Ne bismo trošili živce i pod stare dane pisali kolumne za siću. Ali ne vredi da se kajemo, još manje želim da za bilo šta tebe prozivam. Krivi smo zato što smo nesložni i što se nismo dosetili da osmislimo svoju stranku i postanemo političari


    Upravo sam pročitala intervju koji je sa predsednikom Borisom Tadićem napravio moj cenjeni kolega Svetislav Basara. Bez truna ironije, naprosto sam ponosna na kolegu koji je sa predsednikom na ti, iako mu je u razgovoru prilično popuštao i pitao ga sve neka blaga pitanja. Čitajući povremeno Svetine kolumne, očekivala sam da će ga bar jednom pitati za onog debelog vuka koga svako malo pominje, a koji se prežderao svih mogućih afera. Ništa od toga. Vuk je izgleda prsnuo i krepao od pojedenih magaraca, a dva ozbiljna čoveka raspališe razgovor na teme koje su po mom skromnom mišljenju odavno apsolvirane. Od paljenja džamija, problema šta će biti sa Kosovom, Nikolićevim štrajkom o kome su svi sve rekli, do huliganstva, fudbalskih navijača i ubistva Brisa Tatona. Sveta je pisac zdrave pameti i kreacije, pa je malčice bocnuo predsednika zbog SANU, o kojoj svako normalan u Srbiji govori i misli isto. Predsednik mu je skrenuo pažnju da ne talasa jer će jednog dana i on postati član iste, ali se Sveta nije dao, ni podlegao predsednikovoj insinuaciji. Verujem da ne bi ni primirisao u SANU takvoj kakva je danas, ali se plašim da ga gađenje neće sprečiti da im se pridruži kad- tad i počne da ih ruinira i rovari iznutra. U blaga Svetina pitanja spada i ono o neophodnom optimizmu koji je potreban da bi se, po mišljenju predsednika Tadića, krenulo dalje u izgradnju napredne i moderne države. Tu je Sveta primetio da su osim optimizma neophodne i ideje. Dalje ne bih da prepričavam intervju, a nije mi bio cilj ni da analiziram razgovor sa predsednikom. Ja ne bih umela, a ne bi mi ni dozvolili. Pa što se onda trpam i komentarišem, pitaće neko. Mene žulja predsednikovo priznanje sa početka intervjua, gde kaže da su Srbiju od radikala spasila četvorica prijatelja. „Bili smo sami nas četvorica, kaže Boris Tadić. Krle, Šaper, Tucko (bez Bucka). Sad ne mogu da odolim, moram mom cenjenom kolegi Basari da napišem pisamce u kontekstu ove kolumne.
    Dragi Sveto,
    jel’ vidiš u šta se može pretvoriti pravo prijateljstvo? Da smo mi pisci bili tako pametni i držali se zajedno kao Krle, Šaper, Tucko i Boris, gde bi nam bio kraj? Ne bi nas nikad zajebavali izdavači, već bismo imali svoju izdavačku kuću, svoje štamparije, knjižare, svoj marketing, svoju skupštinu, svoje bolnice, ludnice, luke, fabrike i medije, svoju vladu i državu. Ne bismo trošili živce i pod stare dane pisali kolumne za siću. Ali ne vredi da se kajemo, još manje želim da za bilo šta tebe prozivam. Krivi smo zato što smo nesložni i što se nismo dosetili da osmislimo svoju stranku i postanemo političari. Vidim da si blizak sa predsednikom Tadićem, pa bih da te zamolim za jednu uslugu. Da mi izradiš penziju preko veze! Samo mi nemoj reći (kao ministrka Živka rođaku u Nušićevoj komediji) da nisam nikada u životu bila zaposlena. U Srpskom književnom društvu iz Beograda čiji sam član od osnivanja, svi nezaposleni članovi imaju status slobodnog umetnika, socijalno i penziono osiguranje. Samo zato što nisam iz Beograda, nemam pravo ni na šta. Ukinut mi je i status slobodnog umetnika još 2000. dok sam bila član DKV. Od tada sam niko.


    Da pozovemo Krleta i Tucka, pa da spasavamo Srbiju: Šaper i Tadić, rodoljubi u domunđavanju Photo: www.jutrarnji.hr


    Možda se sećaš da je Vojvodina do dolaska Miloševića na vlast imala svoj penzioni fond koji je poharan i ukinut. Danas imamo jedinstven za celu Srbiju, a moj problem treba da reši moja lokalna samouprava. Oni samo mene čekaju da mi uplate penziju! Stalno kukaju da nemaju para, a i nemaju.Šta da radi pokrajinska vlada kad joj stigne 7% iz budžeta Srbije? Šta da kaže predsednik te vlade Bojan Pajtić kada se predsednik u ovom intervjuu hvali kako mu je očitao bukvicu zbog podrške fudbalerimaVojvodine. Huligani koje obojica pominjete u intervjuu skandirali su pogrdne pesme na stadionu Vojvodine, pardon, sada Karađorđe - “Vojvođan je pola Mađar, a pola ustaša“ i bilo je normalno da ih predsednik vojvođanske vlade bar verbalno zaštiti. To se nije dopalo predsedniku Tadiću jer je to samo fudbal, pa nećemo praviti sranja zbog fudbala, kao da ne zna da je u pitanju bahati centralizam koji kontroliše celokupan život države, pa namešta čak i fudbalske utakmice, gde mora da pobedi klub iz Beograda. Celoj Srbiji je pun kofer centralističkog diktata. Cela država postala je provincijalna vukojebina u kojoj stranački čauši lokalno samoupravljaju kao knezovi pre dvesta godina. Zato polako, ali sigurno sve propada, jer ne može neko u Beogradu da zna bolje od Leskovčana šta treba Leskovcu. Ne propadaju samo fabrike u Srbiji i preduzeća, sada su došla na red i poljoprivredna imanja, naročito ona velika i uspešna. Nezadovoljni i razočarani vojvođanski seljaci blokirali su saobraćaj i traže da im država da obećane, prošlogodišnje subvencije za proizvodnju poljoprivrednih proizvoda. Naseli su na obećanja vlade, kupili traktore i mehanizaciju, redovno plaćali državi sve dažbine, a odjednom puj pike, dogovor više ne važi! Pregovori sa Ministarstvom poljoprivrede su pali u vodu, a subvencije su ove godine namenje samo seljacima koji imaju posede manje od trideset hektara. Vojvođanski seljaci se zaledili od užasa jer ta odluka za njih ne važi i štiti interes seljaka iz uže Srbije koji nemaju velika imanja. Vojvođani su se našli u teškoj situaciji. To znači da će svi koji su uzeli kredite i napravili račun bez krčmara, izgubiti zemlju! Svako pametan zna da se kredit ne može dobiti bez garancija, tako da se pitam ko će ovog puta profitirati. Seljaci tvrde da je to izvesna Viktorija Grup, iz Bečeja koja im je bila garant i koja će, ako ne vrate kredite, postati vlasnik njihove zemlje.

    Photo: BETA/Dragan Gojić


    U osnovi se po svemu sudeći radi o velikoj (legalnoj) pljački seljaka, a niko neće javno da kaže, a možda se i ne zna ko je vlasnik ove bogate korporacije. Kao u starim američkim filmovima gde je lepo prikazano kako banke otimaju farme seljacima i bogate se na legalan način, tako je sada u Srbiji, ali sedamdeset godina kasnije. Američke farmere je tada zaštitila država od nezajažljivih bankara, a u Srbiji, po dosadašnjem iskustvu, ruku pod ruku vlast i tajkuni udruženo pljačkaju. Kako da verujem u ispravnost odluke Ministarstva poljoprivrede kad nisam sigurna da se ministar poljoprivrede uopšte razume u poljoprivredu jer je bio ministar pravosuđa. Zašto se u medijima stalno insistira da su vojvođanski seljaci bogataši koji hoće preko leba pogače i zašto se doživljavaju kao neprijatelji svoje zemlje? Zar njihova uspešna proizvodnja nije u interesu države? Iz trenutne histerije nadležnih provejava da su vojvođanski seljaci građani drugog reda, sumnjivi u svakom pogledu. Vlast nikako da shvati da je vojvođanski seljak drugačiji od radnika i da još uvek ima dostojanstvo. Valjda je zato trn u oku vlastima. Dragi Sveto, vita jela zelen bor čekam brzi dogovor!
    izvor
    Poruku je izmenio tetkaD, 14.08.2011 u 00:34 Razlog: promenjen tekst

    Uskoro ni o meni ni o tebi niko neće pričati niti znati,neki drugi ljudi živet će ovde...mi nećemo nikome nedostajati

  15. #90

    Odgovor: Kolumne

    Deputacija

    Evo, cenjeni publikume, imam ideju i besplatno je dajem našem političkim establišmentu. Ideju su mi dali H.E. Konuzin i zvanična Moskva koja je podržala (možda i instruirala) svog bašelčiju.

    Oduvek sam ja govorio, nema većeg Srbina od Rusa i sada - kada se to pokazalo na delu - mogli bismo da pređemo u drugu fazu revolucije. Naša Gerusija bi pod hitno trebalo da se okupi, da formira delegaciju i da je uputi u Moskvu. Jego Visokoblagorodiju Vladimiru Vladimiroviču na noge. Evo, takođe besplatno, i teksta deklaracije:

    Visokopočitajemi Vladimir Vladimirovič, baćuška! Vi znajete da smo mi mala pravoslavna zemlja, okružena vekovnim dušmanima, vazda pod pritiskom Vatikana, Brisela i Kominterne. (Poslednje hitno precrtati.) Srčani smo mi i rešeni da zavek gubimo bojeve na Kosovu. Ali, znate kako je rekao vladika Rade (koga nam razbraća bezočno otimaju iz nacionalnog korpusa) - malo rukah, malena i snaga. Nadahnuti govor vašeg ambasadora v Belgrade osokolio nas je i ulio nam novi optimizam. H.E. Konuzin je (pred svedocima) izjavio da Rusija više brine o Kosovu od nas, Srba, što je donekle tačno jer se mi, Srbi, kao vojno, tehnički i finansijski neuporedivo slabiji od Matuške, nikada ne možemo porediti sa vama, velesilom. U tom smislu, baćuška Vladimir Vladimirovič, molimo vas da umesto nas preuzmete poslove povraćaja Kosova pod suverenitet Srbije. Vi imate moćnu armadu, Černomorskij flot, a ako zatreba - tu su i atomske bombe. Pa da onda mi vidimo te Ujedinjene nacije koje će u svoje okrilje primiti lažnu državu.

    E, kako bi tu delegaciju, da počem potegne u Moskvu, baćuška Putin najurio iz Kremlja. I tu bi imao moju bezrezervnu podršku. Ne bih se čak ni kladio da ovaj ili onaj naš rodoljubivi politikant, koji se nekako provukao kroz obezbeđenje, nije i u stvarnosti Kremlju predlagao nešto slično. Kao što se ne bih kladio da protivnici rodopolitikanata - evropolitikanti - nisu davali slične predloge Briselu i Vašingtonu.

    E, to je, dame i gospodo, razlog zbog koga se ambasadori svih moćnijih zemalja u Beogradu osećaju kao kod svoje kuće, pa samo čekam dan da na konferencije o bezbednosti počnu da dolaze u kućnim mantilima. Jer, znate šta: država koja nema svoju politiku, koja umesto politike operiše sa (lošom) metafizikom, fantazijama i impulsima kolektivnog nesvesnog, na neki je način osuđena da joj politiku kreiraju vazir muhtari zainteresovanih država. Država koja, nadalje, svoju, ionako jadnu politiku neprestano modifikuje u skladu sa nepriznavanjima teritorije koju ne kontroliše, ubrzo - tvrd vam stojim - neće moći ništa da kontroliše.


    Svetislav Basara
    Hej Joe...Supercalifragilisticexpialidocious !

Strana 6 od 8 PrvaPrva ... 45678 PoslednjaPoslednja

Tagovi za ovu temu

Vaš status

  • Ne možete pokrenuti novu temu.
  • Ne možete poslati odgovor.
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoje poruke
  •