Kolumne - Strana 3
Strana 3 od 8 PrvaPrva 12345 ... PoslednjaPoslednja
Prikaz rezultata 31 do 45 od ukupno 114

Tema: Kolumne

  1. #31

    Odgovor: Kolumne

    Citat yossarian kaže: Pogledaj poruku
    Јеремић ради на уласку Србије у ЕУ наравно. Али не по сваку цену, већ само ако је то у интересу Србије. Јер Србија не треба да уђе у ЕУ да би била у ЕУ већ да би од тога имала користи.

    Кршење људских права у Ирану... ма како се само усуђује Јеремић да то не осуди. А ЕУ се уби од заштите људских права рецимо Срба на Косову... и ти критикујеш Јеремића јер не осуђује кршење људских права у Ирану на иницијативу ЕУ?

    Србија треба да се повезује са свим земљама од којих може да има користи без мешања у унутрашње ствари тих земаља.

    Јеремић и задуживање... генијално...
    Jeremic ne radi na ulasku Srbije u EU.
    Naprotiv, radi sve da ne udje,a Kosovo je idealno opravdanje i razlog.
    Interes njega i politicke klase.
    Rekoh zbog cega, odrzavanje ovakvog sistema koji je za njih idealan.
    Naravno da nece osuditi diktatorski rezim i da ce saradjivati sa njim zbog interesa
    i zato sto moze imati koristi.
    Kojeg interesa i koje koristi?
    Antiprotivnog glasa u UN ?
    Jedan glas ...menja sve ?
    To kao u bajci ?

    I malo svog interesa realnog.

    Jeremic kao eksponent vlasti i drzave i politike koje zastupa i zaduzivanje ima veze.
    I to velike....
    Jednostavno.
    Hej Joe...Supercalifragilisticexpialidocious !

  2. #32

    Odgovor: Kolumne

    Kukala sam i ja na trub'ce ali kolumna... Dooooobra..

    Za navijanje spremni

    Ubij, zakolji, da vuvuzela ne postoji!



    I da su danas na stadionu u Nelspruitu navijači Čilea, noseći Pinochetove slike, mlatili željeznim šipkama navijače Hondurasa, da večeras u Pretoriji umjesto strašnih vuvuzela odjekne "Ubij, zakolji, da Urugvaj ne postoji!", da sa tribina Loftus Versfelda bijeli supremisti majmunskom hukom poprate svaki potez crnih Afrikanaca, da navijači Argentine sutra skandiraju vojnoj hunti generala Jorgea Rafaela Videle, a Grci vojnoj hunti svojih slavnih pukovnika, da se Polokwaneom zaori pjesma francuskih navijača "Evo zore, sunce sija, evo vlade iz Vichyja!", a navijači Meksika zapale stadion, da engleski huligani sutra na utakmici protiv Alžira zapjevaju "Ubij, ubij, ubij Beura!", a Alžirci odgovore otmicom i ritualnim ubojstvom cijele engleske reprezentacije, bili bi balkanski sportski komentatori svoji na svome, svršavali bi u višestrukim orgazmima slaveći veličanstvenu atmosferu i sveudilj srali o tome zašto je, eto, nogomet najvažnija sporedna stvar na svijetu

    Ne zna se još tko će biti svjetski nogometni prvak, ali zna se da će pobjednik biti svjetska farmaceutska industrija: milijarde ljudi ovih dana stoje u redovima pred apotekama i kupuju mjesečnu zalihu aspirina, nurofena i ostalih šarenih analgetika, držeći se za glave betonirane zaglušujućim zujanjem vuvuzela, dugačkih truba nepodnošljivo iritantnog zvuka od stotinu i četrdeset decibela u koje deseci hiljada razuzdanih Afrikanaca zdušno pušu svih devedeset minuta, bilo da u prime-timeu igraju Južna Afrika i Francuska, ili u vrijeme ručka Južna Koreja i Grčka, pa se čini kao da su cijelu Afriku prekrili gigantski rojevi mutiranih stršljenova-ubojica na kokainu i metamfetaminima.

    Vuvuzele su tako ukrale show Messiju, Ronaldu i Rooneyu, ni o čemu sportski komentatori danas ne govore osim o zaglušujućim vuvuzelama, koje su prvih sedam dana Mundijala zujale kao onomad Jehovine trube jerihonske, kada su sedmog dana opsade svojom gigadecibelskom bukom srušile čvrste zidine, a narod Izraelov provalio u grad. Bio je to kraj slavnog grada Jerihona, baš kao što danas vuvuzele jerihonske označavaju prvi tjedan najgoreg Mundijala ikad, pa čovjek gotovo poželi da svojom gigadecibelskom bukom sedmog dana sruše i čvrste zidine johanesburškog stadiona. I da konačno skonča ova dosadna korporativna zabava u kojoj siromašni Afrikanci kupuju skupe karte da na skupim stadionima gledaju skupe zvijezde kako čuvaju svoje skupe noge.

    Svjetskom "sindikatu" sportskih komentatora, koji preklinju Fifu da nekako zabrani već zloglasne trube južnoafričke, pridružili su se, jasna stvar, i vrli komentatori južnoslavenskih televizija. Zagrebački, sarajevski i beogradski komentatori jadaju se tako već sedam dana kako ne čuju ni sami sebe, i kako se od neizdržive buke ne čuju ni "pravi" - valjda europski i južnoamerički - navijači. Hrvatska televizija prva se dosjetila jadu, pa je u jednom trenutku čak i isključila zvuk sa stadiona. Hrvati su se tako mogli koncentrirano posvetiti gledanju takozvanog nogometa i slušanju eksperata sportske redakcije HTV-a kako učeno recitiraju prezimena korejskih i kamerunskih igrača.

    Saznali smo tako da se i to može: jednostavno isključiti ton svaki put kad osjetljivi mikrofoni Hrvatske televizije zabilježe buku odveć iritantnu za osjetljivo hrvatsko uho. Saznali smo to, eto, tek na Svjetskom nogometnom prvenstvu u Južnoj Africi, 2010. godine, nakon dakle punih dvadeset godina.

    Dvadeset godina hrvatskim stadionima i dvoranama odjekuju zborne pjesme "Za dom spremni!" ili "Ajmo, ustaše!", dvadeset godina južnoslavenske televizije prenose u naše domove ljupke višeglasne arije "Ubij, zakolji, da Hrvat/Srbin/Bošnjak ne postoji!", punih dvadeset godina balkanski ljubitelji sporta zdušno skandiraju svoje mrzilačke refrene, noževe, žice i Srebrenice, zore, dane, Jure i Bobane, Karadžiće Raše i kite naše, iznova pune Jasenovce, Manjače i Kazane, pa ih osvećuju, dvadeset godina ustrajno huče i krevelje se Ciganima, balijama, škutorima i crnoputim majmunima i prizivaju poglavnike, đenerale, mudžahide, bin Ladene, Arkane, Mladiće, Francetiće i Norce, puše svojim herojima za to predviđene organe i duvaju u njih kao u vuvuzele, bilo da u prime-timeu igraju Srbija i Bosna i Hercegovina, ili u vrijeme ručka Hrvatska i Andora, pa se čini kao da su cijeli Balkan prekrila gigantska krda mutiranih budala-ubojica na šljivovici i metanolu.

    Ipak i međutim, nikoga u ovih dvadeset godina glava nije zaboljela dok mu nisu zazujale afričke vuvuzele, niti jedna sportska redakcija hrvatske, bosanske ili srpske televizije nijednom u svih tih dvadeset godina nije isključila zvuk sa stadiona, nijedan sportski komentator niti jednom u tih dvadeset godina nije se požalio na iritirajuće zvukove i nepodnošljivu buku, nitko nikad nije zvao Uefu i Fifu da nekako zabrani zaglušujuću mržnju na južnoslavenskim stadionima.

    Naprotiv, to se u balkanskim jezicima zove "veličanstvenom atmosferom": to kad jedna tribina viče "Za dom!", a druga uzvraća "Spremni!", kad se s istoka ori "Sprem'te se, sprem'te, četnici!", a sa zapada "Ubij, ubij, ubij Srbina!", to kad razdragani navijači ispruže dlanove u nacistički pozdrav, vješaju transparente "Genocid Zvornik" ili uz "Allah Uekhber!" mašu turskim zastavama i pale hrvatske, to kad na vrhuncu nogometne svečanosti poleti bengalka, sijevne nož ili opali pištolj, tradicionalni navijački rekvizit Južnih Slavena - to je, eto, sjajna nogometna atmosfera za kakvom žale naši sportski komentatori čijim razmaženim ušima smeta zujanje afričkih truba.


    Nepristojno obučeni navijač: Nigde slova U, nigde kokarde

    I da su danas na stadionu u Nelspruitu navijači Čilea, noseći Pinochetove slike, mlatili željeznim šipkama navijače Hondurasa, da večeras u Pretoriji umjesto strašnih vuvuzela odjekne "Ubij, zakolji, da Urugvaj ne postoji!", da sa tribina Loftus Versfelda bijeli supremisti majmunskom hukom poprate svaki potez crnih Afrikanaca, da navijači Argentine sutra skandiraju vojnoj hunti generala Jorgea Rafaela Videle, a Grci vojnoj hunti svojih slavnih pukovnika, da se Polokwaneom zaori pjesma francuskih navijača "Evo zore, sunce sija, evo vlade iz Vichyja!", a navijači Meksika zapale stadion, da engleski huligani sutra na utakmici protiv Alžira zapjevaju "Ubij, ubij, ubij Beura!", a Alžirci odgovore otmicom i ritualnim ubojstvom cijele engleske reprezentacije, bili bi balkanski sportski komentatori svoji na svome, svršavali bi u višestrukim orgazmima slaveći veličanstvenu atmosferu i sveudilj srali o tome zašto je, eto, nogomet najvažnija sporedna stvar na svijetu.

    Ovako, umjesto pjesme mržnje i poziva na genocid, južnoafričkim stadionima odjekuje tek zujanje vuvuzela, umjesto četnika, ustaša i balija, dakle nacista, fašista, peronista, višijevaca, pinochetovaca, mudžahedina i šovena svih boja, stadionima plešu bezazleni siromasi koji se bezazleno vesele bezazleno plešući po tribinama i duvajući u bezazlene plastične trube, što je prizor tako strahotno iritantan tankoćutnom oku i uhu balkanskih komentatora i sportskih novinara da bi ih oni, eto, zakonom zabranili, jer jebeš trube koje nisu jerihonske i koje ne pozivaju na juriš i rušenje gradova, jebeš trube koje ne sviraju marš na neku Drinu i marš u nečiju pičku materinu, jebeš vuvuzele kad ne sviraju na sahranama protivničkih navijača.

    Zato se pridružujem protestu naših osjetljivih komentatora i njihovom zahtjevu da se svakom navijaču na ulazu u južnoafričke stadione oduzmu vuvuzele. I zahtijevam od Fife, UN-a ili tko god da je nadležan za te stvari da se sve tako prikupljene trube pošalju na Balkan, da se uvede zakonska obaveza puhanja u vuvuzele i da iritantnu, nepodnošljivu mržnju na tamošnjim stadionima konačno prekrije milozvučno, terapeutsko zujanje dobroćudnih afričkih stršljenova. Da nas jednom, za promjenu, na nogometnom stadionu glava ne zaboli od pajsera, lanca, boce, kamena, boksera ili pendreka.

    Pa kad već ne može - što bi rekli učeni komentatori - pobijediti nogomet, ili fudbal, svejedno, neka pobijedi barem svjetska farmaceutska industrija.

    Nezavisne
    Život nije, i nikada nije bio, pobeda sa 2:0 kod kuce protiv lidera lige, posle rucka u restoranu brze hrane.

  3. #33

    Odgovor: Kolumne

    Citat lilith_021 kaže: Pogledaj poruku
    kukala sam i ja na trub'ce ali kolumna... Dooooobra..

    za navijanje spremni
    Уз дужно поштовање пошиљатељки поста, уз пар добрих опаски о увредама на балканским теренима, типична вербална онанија "напредних" балканских новинара који су вазда пуни неке огорчености, цинизма, пљувања, квазикритиковања... сморише брате, ко вувузеле...
    За землю родную не на жизнь а на смерть
    Воевал с врагами Володимир князь
    Многая лета
    Многая лета
    Многая лета
    Русской земле

  4. #34

    Odgovor: Kolumne

    Satirično, ni najmanje smešno:

    Samo smeh Srbina spasava

    JRT Srbije 2020: Moleban za Šumadiju

    Saša Rendić
    ponedeljak, 26. jul 2010.

    Dragi gledaoci, dobro veče i srećnu Novu 2020. godinu želi vam Jugoslovenska Radio-televizija Srbije!

    Lepe vesti stigle su nam iz Brisela. Na današnjem sastanku ministara odlučeno je da Srbija bude primljena u EU početkom 2459. godine. Budući da se tog dana u svim regijama proslavlja i hiljadugodišnjica propasti srpske države, vlada je već danas na vanrednom sastanku odlučila da se formira odbor koji će biti zadužen za organizaciju ovih ceremonija. Za ovu priliku određen je i budžet od 600.000 evra godišnje.

    Manje lepe vesti stižu nam iz zemlje. Danas je na srpsko-albanskoj granici zabeležen novi incident. Kako saznajemo od dežurnog oficira na karauli Niška Banja, manja grupa srpskih fašista, u majicama sa likom Miloša Obilića, držala je na graničnom prelazu podignuta tri prsta. Sa albanske strane su opravdano pripucali, a fašisti su se razbežali u pravcu Niša, i za njima se intenzivno traga. Nama je jako bitno da održimo prijateljske i dobrosusedske odnose s Albanijom, budite ubeđeni da će ovi divljaci biti uhvaćeni, i u najkraćem roku izručeni Tirani, izjavio je na konferenciji za štampu portparol policije. Pri tome je rekao da policija sumnja da je u pitanju organizovana teroristička grupa, jer se sličan incident dogodio i na obali Save kod beogradskog sajma, gde je nekoliko fašista na isti način provociralo hrvatske graničare.

    Nemiri su zabeleženi i u Šumadiji, tamo je čak policija morala da izađe na ulice sa vatrogasnim šmrkovima. Pomogla je i vatrogasna avijacija koja je iz vazduha polivala razbojnike. Situacija je sada pod kontrolom, ali je borbena gotovost policije i dalje na visokom stepenu. Moramo imati u vidu da je u ovoj regiji srpsko stanovništvo i dalje u većini, samim tim su naglašeniji i njihovi fašističko-teroristički ispadi. Ali, ubrzo će i tu doći do smirivanja, jer ovih dana očekujemo odluku MSP-a o statusu Šumadije, a ona će, kao i sve odluke do sada, biti pozitivna.

    Danas je zasedao i vrhovni savet odbrane. Tema je regrutacija nove grupe mladih vojnika. U cilju njihovog mentalnog i fizičkog razvoja, od Nove godine će se vojni rok služiti odmah nakon završetka osnovne škole. Novina je i to da će regruti sami moći da biraju da li će vojni rok služiti u Iraku, Iranu, Severnoj Koreji ili Avganistanu. Takođe je razmatrana i kupovina novih aviona. Prevladalo je mišljenje da su avioni četvrte i pete generacije zastareli, tako da će se sačekati stotinak godina ne bi li se uzele letelice osme generacije.

    U Skupštini Srbije, uz prisustvo delegacije iz Beča, počela je rasprava o usvajanju suvoborske rezolucije. Prva srpska armija je 1914. na tom području, u svom divljačkom pohodu, izvršila genocid nad austrougarskim stanovništvom.

    Predstavnik jedne od opozicionih stranaka rekao je da to nije bio genocid, već sukob dveju armija. Na to mu je odgovoreno da nije pobijena vojska, već austrougarske žene, deca i starci. Poslanik je zatražio dokaze, a rečeno mu je da će ih ubrzo i dobiti, jer na iskopinama rade forenzičari iz CIA, MI6 i BND, a oni su svojevrsni eksperti za ovakve metode dokazivanja.

    Predstavnik delegacije iz Beča rekao je da se nada da će rezolucija o genocidu biti usvojena, i da će se time konačno ispraviti ova velika istorijska nepravda. Takođe je zatražio da se Beču izruče i mošti zločinca Živojina Mišića.

    Na redu su vesti iz kulture.

    Uz taktove himne Sakloni me Bože i plotunima iz 22 artiljerijska oruđa danas je svečano proslavljeno otvaranje najprestižnijeg festivala muzike i filma Gej 2020. Publici će biti prikazano preko 50 najboljih umetničkih ostvarenja domaće i svetske produkcije, koja nominuju za prvu nagradu. Svakako najveće interesovanje vlada za dokumentarni film domaće produkcije Kad porastem biću gej, koji na jedan zanimljiv i pedagoški način objašnjava ovaj kulturološki fenomen i daje smernice za bolje sutra. Kako nas je informisalo ministarstvo prosvete, osnovne i srednje škole organizovano će ići na premijeru da se ne bi stvarale nepotrebne gužve. Svi učenici koji budu neopravdano izostali biće pozvani na informativni razgovor, a nije isključeno ni podnošenje krivičnih prijava.

    Danas u podne, posle višemesečne rekonstrukcije, uz zvuke orgulja i zurli, svečano je otvorena Saborna rimopravoslavna crkva. Za razliku od ostalih objekata ove vrste u Srbiji, uz ovaj avangardni projekat podignuta su i četiri minareta. Ovaj trenutak ovekovečilo je i prisustvo predsednika Republike i premijera Turske. Premijer Turske je bio opčinjen ovom ingenioznom građevinom, i nije mogao da sakrije suze radosnice. Predsednik Republike je naglasio da je Srbija sada i najveći verski lider u regionu, a ne samo vojni, a zatim se sa uglednim gostom uputio ka Kalemegdanu. Premijer je duboko uzdisao dok je obilazio tvrđavu, a sa posebnom setom pričao je o izgubljenom carstvu. Na rastanku su, kako to već protokol nalaže, razmenili knjige. Predsednik je njemu poklonio brošuru sa ovogodišnjeg festivala u Guči Zlatna zurla, a premijer je njemu uručio knjigu Zlikovci iz Orašca.

    Vesti o stranačkim aktivnostima.

    Lider Neobaveštene stranke Srbije Medo Brundo ugledao je izašavši danas iz kuće svoju senku, tako da je posle 10 godina ponovo izašao u javnost. U pres centru je izjavio da se sada dobro vidi koliko je njegova politika na Kosovu bila ispravna i dosledna, a da će to ponoviti i na predstojećem mitingu u Leskovcu. Na opasku jednog novinara da Leskovac više ne pripada Srbiji, zaprepašćeno je rekao da ga niko o tome nije informisao.

    Jedna vest iz sveta.

    Iz Haga je stigla vest da je tribunal, usled nedostatka dokaza, odlučio da oslobodi Vojislava Šešelja. U obraćanju sudijama, Šešelj je rekao da mu ne pada na pamet da ide kući, i poručio: Gospodo sudije, skoro dve decenije držite me ovde utamničenog, i sad odjednom hoćete da idem kući. E, pa samo probajte da me oterate, pa ćete videti šta će biti. Nemojte samo da posle kažete da Vas nisam upozorio. Ne bojim se ja ni Vas, ni Vaših stražara, otići ću odavde kad meni bude ćeif!

    Ovo su bile današnje vesti, ostanite uz nas, jer ćemo za koji minut direktno prenositi moleban za Šumadiju, uoči odluke MSP-a za ovu oblast. Da Srbija ništa ne prepušta slučaju, govori i činjenica da će molebanu prisustvovati i vojni i policijski komandanti.

    A kad još dodamo i to da je specijalna delegacija otputovala u Oberhauzen da bi videla iz koje će posude jesti legendarni Pol, nemamo razloga da i ovog puta ne budemo optimisti.

    Dragi gledaoci, laku noć. Laku noć Srbijo.



  5. #35

    Odgovor: Kolumne

    Ех, те деведесете...

    Слободан Антонић
    среда, 15. април 2009.

    Пред прошлогодишње изборе коалиција "За европску Србију" давала је све од себе како би нас убедила да се без њихове, еврореформске владе ова земља нужно враћа у деведесете. Када данас, годину дана доцније, посматрамо ствари видимо како се можда управо те "страшне деведесете" убрзано обнављају.

    Најпре, нашли смо се у сличној економској рецесији као и онда. Производња и зараде брзо падају, незапосленост расте, буџет је нереалан и не може се напунити, плате буџетских корисника почињу да касне, а што је најгоре, паметнији економисти кажу да невоље тек долазе. Ми смо, по замаху кризе, изгледа сада негде тек у 1992. години, тако да је 1993. оно што нам заправо предстоји. Већ се разрађују сценарији слома: Мишковићево царство се руши због презадужености, наше/стране банке уплашено пребацују капитал напоље, улагачи јуришају да подигну своје уштеђевине, аргентински сценарио се понавља... Како год, 2009. ће се у Србији завршити далеко горе него што је почела. Колико горе – ми у овом тренутку чак немамо ни представу. Баш као што ни у априлу 1992. нисмо могли ни да претпоставимо шта нас све чека у децембру 1992. А о децембру 1993. и да не причамо!

    И сада, као и онда, економска криза углавном долази од спољних узрока. Онда су то били рат и санкције, данас је то светска рецесија. Али, добар део економске кризе производи и домаћа елита, којој спољни узроци служе само као згодно оправдање за неспобност и пљачку. Санкције су биле и 1993. и 1994, али је 1993. била време безобзирног инфлаторног "шишања" грађана, док је 1994. Аврамовић показао како се, и под санкцијама, може имати релативно стабилна монетарно-буџетска ситуација. Исто тако, у овој садашњој кризи, јесте да је пад спољашње тражње довео до главног застоја у нашој привреди. Али, она је већ била руинирана вишегодишњим јефтинимм увозом, предајом целокупног банкарског сектора странцима, пљачкашком приватизацијом и трошковима корупције који су знали износити и до 20 одсто по склопљеном послу. Наша политичка елита је, према рачуници Млађана Ковачевића, од 2000. године на овамо, проћердала 62 милијарде евра (21 милијарде долара новог ино-дуга, 26 милијарди од дознака наших радника из иностранства и око 15 милијарди долара од приватизације), а да привреда данас није у много бољем стању него што је била 2000. Штавише, наша је индустријска производња још увек нижа него 1998. године! Паре су завршиле у џеповима домаћих тајкуна и страних банкара и произвођача, уз корупциону провизију која се за поједине "еврореформске" политичаре мерила износима од неколико милиона евра на годишњем нивоу! Оно што су, деведесетих, са нашу "патриотску" политичко-шпекулантску елиту били рат и санкције, то су, очигледно, ових година, за нашу "еврореформску" политичко-шпекулантску елиту били приватизација и "транзиција". Што је најгоре, дубока криза, која нас запљускује, омогућиће да се, под изговором светске рецесије и потребе "општег жртвовања", та пљачка и експропријација заједничке нам имовине можда чак и убрза и доведе до свог логичног краја – друштва богате и безобзирне транснационалне елите и сиромашне, али медијски и идеолошки добро успаване и безвољне масе.

    Тиме долазимо и до треће сличности између Србије деведесетих и ове данас – до готово потпуног медијског монопола. Наравно, као што су и онда постојали медији у којима се могла чути другачија интерпретација догађаја од званиче, тако и данас не пишу све новине у Србији исто. Ипак, све телевизије са националном фреквенцом јављају исто, а и готово све регионалне и локалне телевизије варирају уобичајене еврореформске мантре. Чак и у медијима намењеним образованијем слоју, након најновије "медијске реформе" и приватизације, све мање сте у прилици да прочитате нешто што одудара од уобичајене "ЕУ нема алтернативу"-гњаваже. Значај контролисаних медија је не само у томе што прикривају грешке власти, већ још више у томе што затомљују сваку позитивну алтернативу. Контролисани медији не само да умањују неспособност владајуће политичке, економске и културне елите. Они остављају медијски "невидљивим" талентоване и образоване актере из под-елите (или контра-елите) друштва. Пошто нема позитивне алтернативе, грађанство се мири са нужношћу да, премда је незадовољно, и даље српљиво подноси владајућу екипу ("какви су, да су, нема бољих, зар не?").

    То је, истовремено, и четврта сличност са деведесетим – слабост и подељеност опозиције. Опозиција – не само страначка, већ и економска, културна, или социјална (синдикална), јесте слаба зато што грађани не верују у њену компетентност. А грађани не верују у њену компетентност јер се озбиљним и компетентним представницима другачијег погледа на свет не дозвољава да се појаве пред већом публиком и у вези релевантних тема покажу шта знају. Што се пак подељености опозиције тиче, она долази не само од таштине наших вођа, већ и због организованог разбијања великих странака које предузимају обавештајне и друге структуре. Разлика је само у домицилности тих структура (домаће или стране) Али, њихов подземни рад је једнако важан за стабилност власти и нестабилност опозиције данас, као што је то био и деведесетих. Наравно, то не значи да је било које крило сада подељене највеће суверенистичке странке, СРС, "издајничко". То само значи да су вештом игром странаца већ постојећа унутрашња трвења у тој партији појачавана дотле док нису довела до напрснућа и непомирљивог распада. А такав распад онемогућава сваку будућу сарадњу. Тако, као и деведесетих, на једној страни, имамо доминантну владајућу странку (ДС), чија популарност, и поред кризе, остаје стабилна, а на другој страни посвађану опозицију чији се делови такмиче да их владајућа странка узме за партнере у некој будућој влади.

    Пошто смо деведесте већ искусили, имамо барем представу о томе како се излази из овог зачараног круга. Један елемент за промену свакако да је дужа, дубока криза. Она подстиче људе да се више не задовољавају уобичајеним медијским матрицама објашњења, већ их тера да трагају за алтернативним решењима. Та потрага публике за новим одговорима јача независне медије, где такве одговоре публика једино и може наћи, као што и у њима долази до постепене кристализације позитивне алтернативе. Када, међутим, лаж владајуће идеологије дође у тој мери у раскорак са истином окружујуће стварности, владајућа елита бива све више исмевана и куђена, чак и од своје ближе околине, те стога губи самопоуздање. Тако на неким од избора опозиција ипак успева да освоји више гласова него што власт може да украде (буквално, или медијски). Тада се догађа преокрет и контра-елита постаје владајућа.

    Ако се тренутно налазимо, по структури кризе, у 1992. години, онда нам до таквог прекрета преостаје, нажалост, још можда и више година трпљења и нервирања. Ипак, оно што је макар мало утешно јесте да ће искуснија јавност овога пута вероватно пажљивије мотрити на људе који преузимају власт, не падајући у еуфорију безрезеревне подршке. Или можда неко стварно мисли да Срби из историје нису ништа научили, и да ће зато остати вечити заробљеници Хегелове "рђаве бесконачности" и мрачних сила које у таквој "бесконачности" владају?
    izvor


    Poruku je izmenio tetkaD, 31.07.2010 u 17:53 Razlog: dodat izvor članka

    Uskoro ni o meni ni o tebi niko neće pričati niti znati,neki drugi ljudi živet će ovde...mi nećemo nikome nedostajati

  6. #36

    Odgovor: Kolumne

    Бошко Мијатовић

    Доброчинства богаташа

    А где су ту наши богаташи? Нема их нигде, не дају новац на доброчинства. Изгледа да су још у похлепној, ловачко-скупљачкој фази

    Читам ових дана како Ворен Бафет и Бил Гејтс позивају своје колеге америчке милијардере (наравно доларске) ни мање ни више него да формално обећају најмање једну половину свога богатства за добротворне сврхе. Није то милион или сто већ милијарде и десетине милијарди долара, колико имају најбогатији. Међу њима баш Гејтс и Бафет. Гејтс је већ дао 28 милијарди сопственој фондацији, а истој је Бафет обећао 99 одсто своје имовине и већ доста поклонио.

    Одзив на њихов апел уопште није лош. За месец дана пријавило их се четрдесетак, од старог Рокфелера и градоначелника Њујорка Блумберга до продуцента Лукаса и оснивача Си-Ен-Ена Тарнера.

    Полудели? Уопште не.

    Ми овде некако подразумевамо да је обавеза родитеља који воле своју децу да им оставе целокупно имање. Ово тим пре што у другој половини двадесетог века нико ништа није давао у добротворне сврхе јер је држава тврдила да ће она решити свачији проблем. Додатно се у време немаштине и ратова изгубило доброчинство. А некада давно знали су и наши дедови да за племените циљеве дарују своја имања: поменимо светле примере Николе Спасића, Луке Ћеловића, Вајферта, Коларца...

    Занимљиво је питање зашто би милијардер оставио све паре сопственој деци када је сигурно да ће најчешће бити проћердане. Искуство је лепо показало да припадници друге и посебно треће генерација лагодно живе, трошкарећи наслеђено и уопште не показујући жељу да се угледају на претка да се бори и увећају породично имање. Чак и када имају тај нагон испречи се мањак способности и породични бизнис страда. Јер тешко је очекивати да ће више генерација једне породице имати изузетне пословне способности и резултате. Дакле, оставити деци паре уопште није добра инвестиција, пошто ће принос најчешће бити негативан. А милијардери знају вредност новца и не воле да се бесмислено расипа. Многи мисле да је боље дати га у племените сврхе него га уништавати кроз наследнике.

    Други разлог је баш брига за децу. Уколико им се оставе милијарде долара врло је вероватно да ће упропастити живот дангубом и лагодним животом. А родитељи то не воле, посебно ови навикнути на мукотрпан рад и велику животну борбу. Чини им се да ће сами, кроз огромно наследство, пресудно допринети упропашћавању живота свог порода. И зато желе да избегну такав грех и гледају да већи део новца дају неком другом.

    Постоји ту, свакако, и разлог доброг, милосрдног срца и жеља да се помогне људима који пате, што је лакше извести људима који немају егзистенцијалних проблема, већ, како би се рекло, пливају у парама.

    Део разлога може се наћи и у њиховој свести да нису све зарадили искључиво сопственим радом и способностима већ да је било и доста среће и погодности које су стигле из окружења, од друштвене заједнице. Од тог схватања до доброчинства мали је корак потребан је само закључак да је ред вратити бар део незарађеног тој истој друштвеној заједници.

    А где су ту наши богаташи? Нема их нигде, не дају новац на доброчинства. Изгледа да су још у похлепној, ловачко-скупљачкој фази, у којој се не размишља шта ће радити после, већ само о садашњости. А и када дају неку ситницу (на пример, Карићева награда), то чине превасходно из (само)рекламних разлога, а не правог милосрдног мотива.

    Уклопили су се, изгледа, у уобичајен модел остављања све имовине сопственој деци. Каква су деца бар неких од њих, многа вредна имања и велики капитали биће упропашћени. Деци су важније певаљке, фудбал и крстарења на скупим јахтама него неко озбиљно животно занимање.

    И тако, некадашња раширена традиција даривања отачаству од стране богатих људи у нас дефинитивно је заборављена. Можда ће апели Гејтса и Бафета покренути на размишљање и некога од овдашњих, мада сумњам.

    Директор економских студија СЛДС-а
    Бошко Мијатовић
    објављено: 11/08/2010
    Бошко Мијатовић : Доброчинства богаташа : ПžЛИТИšА



  7. #37

    Odgovor: Kolumne

    Jadi arijevskog srca


    Dobro, a jesam li to ja srećan, sada kada su nekadašnji Mali Brabonjci dobili ime i lice, a možda, možda dobiju i zakonsku kaznu? Jesam, utoliko što je bilo strašno važno da policija uradi svoj deo posla, i što ga je ona i uradila, verujem, savesno i profesionalno. To nije važno zbog mene, jer mene to neće raštanglirati, nego zato što je ovo poslednji od poslednjih trenutaka u kojima se možda još i mogu uspostaviti elementarne moralne, civilizacijske i zakonske regule koje razdvajaju jedno uređeno društvo normalnih ljudskih stvorenja od horde divljaka u kojoj je glavni onaj ko ima najdeblju štanglu, pardon, močugu

    U prošlonedeljnom opisu onoga što mi se dogodilo nazvao sam ih "dva mala brabonjka", ako se dobro sećam. Recimo da je to bio izraz, hm, očinske nežnosti, pošto bih im, kako se ono kaže, "mogao biti otac", ali na svu sreću to ipak nisam. Sada, međutim, ta bića pod kapuljačama najednom imaju imena i lica, odjedared su javna činjenica, familijarni su nam, gledamo ih bez i trunke iznenađenja, kao ne baš tako retke i egzotične produkte jednog teško obolelog društva koje se izvestan broj godina nalazi na vrlo labavoj terapiji, na kojoj uglavnom zabušava.

    Gde su rasli ti likovi koji su izronili ispod kapuljača i najednom stekli imena, pa sada svi znamo da se zovu Žuža Danilo i Marinković Miloš? Ovde, među nama. Ko ih je, i kako, podučavao ljudskim vrednostima, objašnjavao šta je Dobro a šta Zlo? Nisam ja, nisi ti, ali jesu neki od nas, naši tihi susedi, ljudi koji su takođe siva masa ovog društva. I, čemu su ih naučili? Da je udarac metalnim predmetom u ljudsko meso poseban oblik sladostrasnog ispunjenja. Obaška i moralna čast i obaveza. Ili su po taj nauk otišli sami, kuda ih je već odvelo njihovo arijevsko srce. Kako god, neko drugi bi ih možda podučio da ima i bolje sladostrasti od te, i da se ona ostvaruje u ljubavi, nežnosti i lepoti, ali teško da oni o tome nešto znaju, barem ne iz ličnog iskustva. Veliki avangardni pesnik Vujica Rešin Tucić priupitao bi vragolasto takve dilbere, takve smušene bezveznjake šupljikave odakle god da ih zahvatiš: jbš li ti nešto? Odgovor, žalosno naslutljiv, ne bi dobio, osim u vidu štangle u glavu, pomalo falusoidne.

    Gledam insert snimka sa bezbednosne kamere obližnje banke, pokušavam da se izmestim iz sopstvene kože, da koliko je moguće apstrahujem činjenicu da su njihovi udarci pljuštali po mojoj glavi. I šta vidim? Čovek čeka autobus, sa očima izvan svakog zla, zainteresovan samo da u miru Božijem ode na počinak, večitim prevoznim sredstvom gubitnika i proletera, kao što je i sam gubitnik i proleter; autobus dolazi, on kreće ka njemu, za trenutak se dvoumi na koja će vrata, onda ulazi na treća. Za njim se, takoreći niotkuda, to jest iz busije u kojoj su se krili i vrebali trenutak, stušte dva zakrabuljena dvonožna entiteta, i zatim nastaje metež koji se na snimku ne može dobro videti, jer se odigrava u samom autobusu. Vrata su neko vreme zatvorena, onda se otvaraju, što napadači koriste da pobegnu; čovek izlazi za njima, još posve u čudu, još sasvim neopasuljen šta se to uopšte dogodilo, te skuplja nekakve svoje drangulije, papire nekakve, šta li. Siromašniji za još jednu iluziju, bogatiji za štanglu, uskoro i za dva hirurška šava na glavi, koja je ionako kriva za sve. Mada, uzgred, mnogima to neće biti dovoljno, ta dva šava i ostalo, nego će sveudilj smrdeti po svojim anonimnim internet-jazbinama, iskreno nesrećni zato što naštanglirani nije prošao gore, ili vickasto ironični kako je to, onako naštangliran, mogao da otputuje na odmor. Umesto da lepo legne i umre, pa da svi budemo srećni.

    Dobro, a jesam li to ja srećan, sada kada su nekadašnji Mali Brabonjci dobili ime i lice, a možda, možda dobiju i zakonsku kaznu, pod uslovom da vrači i tumači Zakona ne kažu kako je praćenje i štangliranje čoveka neka vrsta malo žustrije borbe mišljenja? Jesam, utoliko što je bilo strašno važno da policija uradi svoj deo posla, i što ga je ona i uradila, verujem, savesno i profesionalno. To nije važno zbog mene, jer mene to neće raštanglirati, nego zato što je ovo poslednji od poslednjih trenutaka u kojima se možda još i mogu uspostaviti elementarne moralne, civilizacijske i zakonske regule koje razdvajaju jedno uređeno društvo normalnih ljudskih stvorenja od horde divljaka u kojoj je glavni onaj ko ima najdeblju štanglu, pardon, močugu. A opet, i nisam, zato što bih mnogo više voleo da se ništa od ovoga nikada nije dogodilo, te da grad i zemlja u kojima živim nisu mesta na kojima se takve stvari mogu bilo kome desiti.

    Mnogo je poganih reči i misli starijih i "mudrijih", mnogo je planske neljudskosti njihovih bolesnih idola vodilo ruke ove dvojice balavih ništarija koje nasrću na čoveka kojeg ne poznaju i koji ni njima ni drugome nikakvog zla nije naneo, a svakako ne namerno i svesno. Oni koji kažu da, u nekom suštinskom smislu, taj duet solista na štangli nije bio sam u tome što je smislio i učinio, u pravu su. Ali opet, ne može to nikome biti izvinjenje ni za šta. A znam već kako to ide, poznajem taj razrađeni demagoški mehanizam, slutim melodramu koja će uslediti: "to su deca, šta oni znaju"?! Najpre, nisu deca nego odrasli mladi građani s aktivnim i pasivnim biračkim pravom i svim drugim građanskim pravima i dužnostima; drugo šta to uopšte znači?! Imao sam i ja kadgod osamnaest leta, pa nisam štanglirao ljude, niti se erotski uzbuđivao slikom rascopane ljudske lobanje.

    Na koncu, rekao sam prošle nedelje, potvrđujem sada: čast mi je da, u srazu Glave i Štangle, budem Glava. To boli, ali nikada i ni za šta se ne bih menjao sa njima. Beda i pustoš ljudske egizistencije bez ljubavi i ljudskosti strašna su kazna, doživotna robija u sopstvenoj koži, užas bez kraja. Biti Miloš M. ili Danilo Ž. strašno je po sebi; daj Bože da im ima spasa, da budu u stanju da nadiđu Ovo što je slika njihovog kukavnog dosadašnjeg života. To im od srca "očinski" želim, Ali, prvo da se plati račun, po svim paragrafima!

    VREME
    Život nije, i nikada nije bio, pobeda sa 2:0 kod kuce protiv lidera lige, posle rucka u restoranu brze hrane.

  8. #38

    Odgovor: Kolumne

    Citat lilith_021 kaže: Pogledaj poruku
    jadi arijevskog srca

    ]
    Занимљив је овај Богољуб.
    Прво каже да је друштво болесно, а онда се пита где су расла та деца, ко их је учио вредностима.
    А онда тражи казну за децу одраслу у болесном друштву... нема логике.

    То су деца којима твоја клика Богољубе није оставила начина да се изрази на било који други начин него овај или неки сличан.
    Та деца расту под владавином Бориса Тадића који упропаштава ову земљу, вероватно је и фирма у којој раде родитељи ове деце продата у бесцење и пропала.
    Ебига, укинуло визе, а деца неће да путују по Европи, не воле да путују, еротски их узбуђује штангла.
    Е мој Богољубе... болесно друштво, страшне деведесете, а кад видимо продукте тог друштва и тих деведесетих, е онда то није болест већ су то "мали брабоњци".
    Па не може тако.
    За землю родную не на жизнь а на смерть
    Воевал с врагами Володимир князь
    Многая лета
    Многая лета
    Многая лета
    Русской земле

  9. #39

    Odgovor: Kolumne

    Olga Stojanović - Kulturna deratizacija

    JEDNOM NIŽI, UVEK VIŠI!

    14. Juli, 2010.| Autor: Olga Stojanović

    Otvoreno pismo Borisu Tadiću, predsedniku Srbije

    Poštovani predsedniče, mom mizanscenskom i scenografskom pogledu uvek je smetalo to što ste Vi u većini slučajeva viši od svih državnika sa kojima se srećete. Kako u regionu, tako i najšire. Gledajući protokolarne parade, naročito one kada se uvežbanim korakom državnika krećete sredinom počasnih straža, uvek me je Vaš visoki stas vizuelno iritirao povodom Vaših znatno nižih a jednakih državnika.

    Međutim, prilikom Vaše posete Crnoj Gori, bili ste niži i od premijera Vujanovića i od predsednika Đukanovića. I to me je iritiralo. Zašto niži kad treba da budete viši i zašto viši u slučajevima kada ste viši?! Ali, ti crnogorski đetići su ili toliko biološki i genetski porasli, ili su toliko izrasli u svojim očima, da se i našem optičkom pogledu prikazuju u svojoj nadmoćnoj veličini... Te ste Vi, poštovani predsedniče, delovali niži no što zapravo jeste, što je iznerviralo moju generalnu percepciju Vas kao državnika.

    No, prilikom protokolarne posete rodnom mestu Vaših predaka, delovali ste zaista autentično, kao Frano Lasić u spotu Zagrljeni, onomad. Delovali ste autentično kao pokojni ser Lorens Olivije na Jelisejskim poljima, kada je morao da se gradi kao simpatizer francuskog Pokreta otpora.

    Delovali ste autentično kao Vuk Bojović, direktor Zoo-vrta, kad prima nagradu od Mlađana Dinkića. I to traktor kojim treba da poore sve svoje kontroverzne ideološko-političke stavove. Delovali ste autentično kao druga pratilja mis sveta koja se raduje pobedi prve. Delovali ste autentično do moga srpskog patriotizma.

    Taj nenadoknadivi prizor rustikalne i tradicionalne romantike asocirao me je na Vašu neiskorenjivu urbanost, koja me upućuje na to da prirodu i ostalo znamenje volite samo iz voza. A sada iz automobila kojim jezdite po svoje, inače ničim porecivo, poreklo.

    Medijska informacija kako su Vaši zemljaci došli čak iz Srbije, kako bi Vas sreli tamo gde su Vas sreli, deluje više nego patetično i podseća me na, oprostite, nekakav Brozov kurikulum, čije je poreklo dakako, daleko neistraženije od Vašeg jasnog. Ali, Vi ipak niste sa Jasne poljane i niste kontroverzni grof Tolstoj, te Vam onaj piknik u rodnom selu nije bio neophodan za rejting koji je još uvek nepoljuljan.

    U Crnu Goru ste došli kod rastom viših državnika da se dogovorite o uzajamnom isporučenju kriminalaca iz regiona, a ponašali ste se - i Vi i oni - kao da ste pohodili sajam hortikulture i malih retkih životinja. Tek je provejala neka informacija, naročito za čitače između redova, o pravom cilju Vaše državničke misije.

    Naročito mi je imponovao Vaš pohod Herceg Novom, s obzirom na to da je poznato opredeljenje ovoga grada i njegovi afiniteti prema srpskoj stvari. Mora da ste se u Herceg Novom više spuštali niz skaline nego što ste se peli. Inače, poznato je da je ovaj grad teže obići kolima nego peške, kao što je Crnogorcima teže obići ovaj dragulj Jadrana nego ga zaobići.

    Kao nekadašnju učenicu jedne osnovne škole u Beogradu, pre polovine veka, naročito me je fasciniralo otvaranje kulturnog centra u Novom Pazaru sa Vašim turskim kolegom, sa sve makazama koje ne seku zanoktice, jer su preterano svečarske za tako precizne poduhvate. Mislim da je turski kulturni centar nadasve dobra ideja i kanim da se u njemu zaposlim kao kustos - ukoliko primaju populaciju stariju od 500 godina. Ovoga puta ste bili viši od Turčina.


    izvor

    Uskoro ni o meni ni o tebi niko neće pričati niti znati,neki drugi ljudi živet će ovde...mi nećemo nikome nedostajati

  10. #40

    Odgovor: Kolumne

    Citat yossarian kaže: Pogledaj poruku
    Занимљив је овај Богољуб.


    То су деца којима твоја клика Богољубе није оставила начина да се изрази на било који други начин него овај или неки сличан.

    .
    O pa zaista se ne moze reci "Teofilova klika "
    Ispade da je Teofil kriv sto su se izrazili na taj nacin.
    Ispade da Teofil ima "kliku "
    Ispade da je Teofil kriv sto je dobio stanglu.
    Ispade da su oni Teofilov produkt.
    Ispade da je Teofil inspirator , idejni tvorac , podstrekac ovakvog "Izrazavanja"
    Stavljati vaskolikog Teofila u takav kontekst je neprimereno.

    Та деца расту под владавином Бориса Тадића који упропаштава ову земљу,
    Moze se reci da je tako.
    I jos bi dodao ...i oni pre njega.
    I oni ..I oni.
    Oni koji vladaju u poslednjih dvadeset i jos par godina.
    I sta se moze zakljuciti na osnovu toga?

    Da, sigurno to.
    Trebaju novi, mladi, nekompromitovani , obrazovani , posteni ljudi.
    Neki od ovih 600 doktora sto idu u Nemacku bi dobro dosli.
    I hiljade i hiljade onih koji su otisli ranije.
    Ne nalaze sebe ovde i ne vide da ce se ista promeniti pa odose
    Ne veruju u bajke i guslarske epove i "nebesku " pravdu.
    Nemaju vremena da cekaju.
    Misle da njihov jedini zivot nije vredan toga i da su vredniji neki "zemaljski " ciljevi.


    i jedna kolumna..onako .."tacno u sridu "


    Svadba Svadba Zarko Jokanovic|


    Земљи у којој су сви на власти, опозиција је једино народЗемља која је остала без 15 одсто територије дугује 24 милијарде евра, што је 76 одсто БДП-а.

    Једна смо од четири најсиромашније земље Европе. Од 200 земаља света налазимо се на 163. месту по степену запослености (у друштву Габона, Сенегала и Џибутија). Чак 164 земље на свету имају мању инфлацију од Србије. Куповна моћ грађана за две године пала је за 50 одсто. Раст цена у образовању је 14 пута већи од раста цена алкохола и дувана. Имамо 150.000 новоодбеглих младих стручњака. Парадајз је скупљи од меса, а влада која се у Уједињеним нацијама бори за Косово, не може да се избори са пар млекаџија и несташицом млека, са поскупљењем хране и лекова.

    Али овај ужас ублажила је одлучност власти да се енергично обрачуна са удовицама и њиховим пензијама. Народ већ кличе том јунаштву! Јер, у нечасној намери да преживе, оне угрожавају темеље економског и правног система. Те темеље иначе не угрожава ниједан тајкун или политичар. Нико као Ева Рас, државни непријатељ број један! Ту застајем и додајем: живела Ева Рас, у инат државном буџету!

    Нисмо далеко од дана када ће темељно криминалне удовице, спаљивати на ломачи са покојницима. Из чисто економских разлога, у складу са прокламованом политиком социјално одговорне државе и нама блиским индијским обичајним правом... Које је звезда водиља на нашем одлучном европском путу... Већ видим министре у влади како очи копају један другом, ком тајкуну ће дати монопол на увоз бакљи и ломача, изводећи прецизну рачуницу колико се могу овајдити од грама пепела нечастиве, израженог у еврима.

    Том ритуалном спаљивању несавесних корисница пензионог фонда, које су се дрзнуле да живе, неће присуствовати 600 лекара из Србије, којима ће Немачка дати посао за плату од 3.500 евра и то без нострификација диплома и уз обезбеђен смештај. Па, ко каже да у Србији нема и срећника? Има их. У Србији су срећни само гастарбајтери, кад дођу на одмор и виде одакле су побегли.

    Истовремено, гробар опозиције прекомандован је у голуба писмоношу, али уместо да, по задатку одлети у Пакистан да брани Косово, давнашња и искрена љубав понела га је пут Брисела. Распон крила сада му је баждарен искључиво на ту дестинацију. Остаје тајна да ли је узрок унутрашње или спољашње природе. За лет преко баре, у постојбину УјкаСема, мораће много више да уступи од опозиционог статуса. На пример, свој такође непоколебљиви патриотизам, којим је годинама уназад опхрван. Јер, сад су у њему узбуркане страсти: да ли ће Србију преварити са Европом, или Европу са Србијом? Нема дилеме. Биће принципијелан, као и увек.

    А, у Бриселу су му већ проводаџисали. Новопечени европски кумови већ су му бегенисали младу. Жуту, а плавушу. И то је по повратку одмах објавио, радошћу успаљеног тинејџера, остављајући нам да нагађамо да ли је млада већ трудна или су посреди исконски чисте емоције. Тако ће нас брак дивова коначно затрти до краја. Поготово у ситуацији када српска влада делује као фарма нојева (сем пар часних изузетака, у које пре свега убрајам Ивицу Дачића). Свима су главе у песку, а све остало им се поносно шепури на тропским температурама. Ефекат таквог, сунцем окупаног положаја, не треба ни описивати. Осећамо га...

    Званична државна политика, која се као мантра понавља у четири речи: И Косово и Европа, сваком добровидећем грађанину свела се само на две речи: Значи ништа! И дупло ништа кад се дода и урушавајући стандард. Зато добровидеће грађане треба заслепити тим неприродним венчањем. Биће то светлост јачине оне коју емитује атомска печурка... И ефекти на грађане биће истоветни онима које производи атомска печурка...

    Питам се да ли, пре овог великог праска, има политичара који сме овом народу да саопшти болну истину: Косово је све више прошлост, а Европа све мање будућност.

    Властољубље им не дозвољава да буду искрени. Али решење постоји.

    У земљи у којој су сви на власти, опозиција је једино народ.

    Жарко Јокановић
    објављено: 13/08/2010
    Izvor : Politika
    Hej Joe...Supercalifragilisticexpialidocious !

  11. #41

    Odgovor: Kolumne

    Коментар дана

    Љубиша Спасојевић
    субота, 14. август 2010.
    Продавац



    Да, ја сам тај што продаје бубрег. Морам. Иде септембар, деца треба да пођу у школу, исекли су струју, тужила ме електродистрибуција, осудили ме да платим, нисам имао, па судија одрезао затвор. Позајмио сам паре од зеленаша, платио струју, морам да вратим, јер је дуг са камтом све већи. Знам да је бесплатно школовање, али ипак кошта. У почетку сам продавао крв али није дуго трајало. Двадесет евра по боци. Два пута сам тако па ме после одбили, кажу малокрван. А био сам добровољни давалац, дао сам је преко педесет пута. Па кад дам, онда нас послуже сендвичима и соковима, а ови сад ништа. Узмем паре па купим хлеб и шећер да деца имају шта да једу. За мене није важно.

    Без посла сам. Нема га, ни оног најслабије плаћеног. Некад у оној старој СФРЈ сам радио на норму као металостругар. Победио на савезном такмичењу. Имао сам већу плату него директор. Директори се сад зову менаџери. Онај први што нас је купио није био лош. Примали смо минималце, додуше нередовно, а кад смо се побунили послао је приватно обезбеђење па смо се потукли са њима. Да смо знали шта нас чека ћутали би и трпели. Други нас је одмах све отпустио. Жалили смо се синдикату и држави, кажу да је све урађено по закону.Тако сам се нашао на улици, жена такође. Умрла је после пар месеци. Срце, рекли су. Никада пре није боловала од срца.

    Ноћу излазим па претурам по контејнерима. Срамота ме по дану. Срамота ме је и ноћу, али немају деца шта да једу. Хвала Богу, одлични су ученици, све петице. Некад сам тако стварно могао да нас лепо нахраним. Бацали су људи и сухомеснато и полупоједно пиле, флаше у којима је још било кока коле и сокова. Сада има само побуђавелог хлеба. Ја то буђаво проберем, поједем, па оно што није буђаво дам деци.У почетку ми је било мука, сад сам навикао, постао отпоран, јер у буђи има пеницилина. Социјалну помоћ некад примимо, некад не. Траје још краће него пре, јер су и то смањили, а све је поскупело. Због кризе кажу.

    Знам да ће нам бити боље кад нас приме у Европску унију. Уосталом гласао сам за странку која нас сигурно води у Европу. Док нису дошли на власт био сам на улици, протествоао, дувао у пиштаљке, јуришао на кордоне. И сад сам на улици, али разлика је у томе што онда нисам имао јасну европску перспективу, а сад имам. Ето још годину, две па ће нас примити у европску породицу. Ма знају боље ови наши кад ће да нас приме, него странци. Зато ћу опет да гласам за њих. А кад уђемо у Европу, тамо је све сређено. Зна се цена за све. Продаћу коштану срж из грудне и обе бутне кости. Па кад се од тих пара мало прехраним опет ће крв да ми ваља, па ћу и њу да продајем, али сада по европским ценама. Тако ћемо ја и деца да живимо живот достојан човека.

    А дотле? Па дотле су ту приступни фондови. Европа као што сви знамо подржава права мањина, а у Европи једино у Србији има губаваца, значи да је у питању угрожена мањина. Ако будем имао среће да огубавим добијаћу и ја из тих фондова. Верујем без трунке сумње да ће се наша социјално одговорна власт изборити за специјалне повластице и примања из специјалних европских фондова за све губаве Србе. Тако ћемо ми српски губавци да живимо живот достојан човека чак пре него што уђемо у Европу. Остали нека се стрпе још годину, две или нека и они огубаве. Ако до тада не будемо у Европи бар ћемо имати нове изборе. И као што рекох, макар губав, опет ћу да гласам за ове наше.

    НСПМ
    Боље је наставити да пијеш, него престати кад не треба.

  12. #42

    Odgovor: Kolumne

    Citat DBlica kaže: Pogledaj poruku
    Коментар дана

    Љубиша Спасојевић
    субота, 14. август 2010.
    Продавац

    Да, ја сам тај што продаје бубрег.

    ...

    НСПМ
    Uz gorak ukus u ustima, posle čitanja teksta, uprkos što sam bio svestan da je priča izmišljena, ali ne i nestvarna. Izmišljena barem kada se radi o prvom licu u kojem je pisana. Iz navike, proprativši link, pročitao sam i do sada objavljenje komentare. Jedan me se posebno dojmio, jer nikada nisam tako sagledao taj problem. I taj komentar mi je prooterao i suvu knedlu kroz grlo, jer verujem da je istinit, odnosno pisan u prvom licu na osnovu ličnog iskustva.

    Џон Шепард
    Горко. Гадно. Грозно.

    Иначе, јел' заиста више не деле у Светог Саве сендвиче и сок када се да крв? Некада сам био давалац, имао сам и неке повластице (бесплатно здравствено осигурање и сл.), значка, сазнање да сам помогао некоме.

    Не дајем је већ годинама, од како су ме уценили да скупим 5-6 кеса за операцију мог оца. Молио сам по фамилији за то као вампир-приправник. Срећом, немам превише алкохоличара по њој.

    Када сам се мало присабрао, упитао сам се:

    Како приватне хируршке ординације долазе до крви и прерађевина, када ИТКС (Институт за трансфузију крви - "National Blood Transfusion Institute"???) има монопол на прикупљање крви? КУПУЈУ од њих? Нећете ме икада више видети, велим.

    Сада, видим, иду као просјаци по Егзитима, Бирфестовима и Гучама, па од пијандура и гостију искају крв, набијену етил-алкохолом. Ког ће то мученика да западне?

    Прошле или претпрошле године су, као, делили карте за Егзит, ако дате крв. Сви знаменити другосрбијанци су се наређали на Тргу, да појачају ефекат. Када је карата нестало, а било их је ЈАКО мало... и даље су људима узимали крв, не говорећи им да неће добити ништа, па ни тај сендвич и сок. Многи млади су тек после тога схватили са киме имају посла. Јефтино су прошли, ни пола литре крви. Неки су дали сву, и живот приде!


    А о латиници на њиховом сајту нећу ни да ланем овде. Кад може Телекоњ да се прави блесав на ћирилицу, кад може Прешједник БоТа да одбија ћириличне мејлове, могу и они.

    Volim prijateljski da karam, bez obaveze da mi se uzvrati. © Maski

  13. #43

    Odgovor: Kolumne

    Како рећи исправно је укидање косовског додатка?

    Ана Радмиловић
    среда, 18. август 2010.


    Када се до пре неког времена писало и причало о нереалним зарадама косовских Срба по занимању, већина се грађана све сиромашније Србије слагала са идејом да се са тим већ једном престане, да је доста више бацања пара у тај бунар без дна који поврх свега и не постоји а који се зове српско Косово. Слагали су се и ужасавали када су читали о тим енормним сумама, милионима евра које Србија шаље на своје Косово, а Косово све мање српско.

    Било је приче о лекарима, истовремено професорима универзитета, који не само што примају такозвани додатак на обе плате, него су узели и новац који им је дала Приштина, неких пар хиљада евра на име неисплаћених плата за непостојећи посао професора приштевског универзитета који је, са њихове стране гледано, косовски универзитет, а он није српски и српски професори нису тамо предавали. Било је приче о судијама са платама од по пар хиљада евра, па плус тај додатак а суд не ради, на посао се не иде десет година, до пре пола године, али тада се већ прича о енормним зарадама на радним местима под шифром косовски Срби приводи крају. Држава више не жели то да финансира. Држави је, заправо, и свеједно, али држава се много не пита. Него се питају њени ментори.

    Затим, у незгодном тренутку, који је можда и прави тренутак, али не за оно за шта су нам говорили да се боримо; онда у том дакле тренутку, после оног мишљења Суда правде и наше резолуције а пре одлуке која ће бити пресудна, у УН, наш Уставни суд саопшти, оспори своју претходну одлуку о фамозном косовском додатку и та нова одлука ступи на снагу 10. августа.

    Прва смањења дуплих плата (које нису исто што и косовски додатак) догодила су се нешто раније. Пре неких годину и по дана, када се по новинама много писало о тим истим енормним зарадама, од чега се обичним Србима који нису косовски Срби дизала коса на глави. То је било у време када су неки људи секли себи прсте и лежали на пругама. Тада сам први пут чула да су те дупле плате заправо једнаке нормалним платама у Београду, али о томе се није много писало. Дупле плате једнаке су нормалним платама због тога што су нормалне плате на Косову отприлике дупло мање од нормалних плата у Србији. Или барем у њеном главном граду. Да су све зараде у провинцији мање од плата у престоници није непозната ствар, али када је реч о Косову и енормним зарадама тада би ствари требало мало појаснити. То ће рећи да, када укинемо дупле плате на Косову, ми заправо људима који раде у институцијама државе Србије на Косову дајемо дупло мање плате него људима запосленим у државним институцијама у Србији. То је чињеница.

    Чињеница је и да се косовским зарадама манипулисало и да је било великих злоупотреба од стране појединаца који су били у прилици да те злоупотребе врше. Већина, међутим, није никада била у прилици. Већина је живела просечно, ако се просечним животом може назвати ситуација у којој вам сваки час нестане струја, над кућом вам надлећу хеликоптери, сваки час вам неко прети неким нередима и очекујете већ неку олују, воде вас на митинге под претњом да ћете ако се не појавите остати без посла, а посао вам је заправо да изигравате глинене голубове и да данассутра будете предмет нечијих поткусуривања, колатерална штета или осведочени зликовац, ако вам падне на памет да се браните. Плата за такво радно место, а радно место косовски Србин је, када занемаримо сву иронију на коју човека може да подстакне помисао на једно такво занимање, плата дакле за такво радно место какво је косовски Србин не би требало да буде једнака примањима социјалних случајева у Београду.

    Када кажем социјални случај, не претерујем. Плата вишег референта у суду у Митровици износи читавих 12.000 динара, док нешто срећнији социјални случај у Београду може да прође и са 15.000. Са дуплом платом, која је умањена нешто раније, референт је био пун пара са 24.000 плус косовски додатак, у складу са висином зараде. Дакле мали. Пар хиљада. Када помислимо да је и то много с обзиром на то да овај референт није ишао ни на какав посао неких десет година, у праву смо. Али када помислимо да би, да су се сви ти референти иселили с Косова, не због рата него због глади, онда бисмо добили срамну чињеницу да Србе са Косова нису протерали никакви Шиптари него њихова држава. А када на све то додамо да је то та иста држава чији је председник дошао на једвите јаде на власт зато што се у последњем тренутку досетио да у своје изборне слогане мора да убаци и реч Косово онда ми можемо да помислимо само то да живимо у лажи. А ако се сетимо и свега онога што је било пре, и да је председник само наследник једне вишедеценијске лажи онда можемо да помислимо, и будемо са правом малодушни, да ми и треба да изгубимо Косово. И да је изгубити Косово оксиморон. Како да изгубиш изгубљено?

    Ако се Србија бори за изгубљено Косово, онда Србија или: не зна шта чини или лаже. Ако не зна шта чини, што с понекад покаже и као паметан избор јер лудило често надвлада (лудилом су се и Албанци изборили за своје Косово), онда Србија не треба да игра своју вечиту двоструку игру. Да са једне стране шаље сигнале косовским Србима да се окрену Приштини, или да се иселе оданде, да раде шта хоће на крају крају крајева, али да јој се скину с грбаче, док са друге стране губи време и баца паре на бесмислену дипломатију и лаже народ да се бори за Косово. Ако дакле, што је са становишта Европске уније (која је наш званични циљ) чисто лудило, ако Србија жели да настави своју за свет неразумну борбу за Косово које више и није толико територија колико је мисао, и које више нису ни ти Срби који тамо живе, јер о њима сваким даном знамо све мање; ако та несрећна Србија има намеру да брани своје Косово онда она не треба да доводи тај тамо народ на ниво социјалних случајева. Ако пак нема намеру, ако је дигла руке као што је, по свему судећи, дигла онда нека већ једном стисне петљу и нека то каже. Нека призна независно Косово и нека види како да се избори за права српске мањине у тој новој држави.

    Овако ће Србија отићи са Косова, правиће се да не зна да је тамо више нема, правиће се луда пред проблемима Срба на Косову, неће сведочити о њиховом страдању јер је и сама узрок тих страдања, препустиће их западним чиновницима који на Косово долазе као по казни, Албанцима и Богу.


    Кратка прича о једној сеоској учитељици која нема, али и има везе са причом о свођењу косовских Срба на социјалне случајеве

    Негде на почетку свог Косова била сам у селу које се зове Мала Бањска или Вучитрнска Бањска. Тамо постоји једна кућа од педесетак квадрата у вр' главе и у тој кући су сеоска амбуланта, школа и месна заједница. Поред пута, макадама, који води до села стоји једна спаљена црква. То је Свети Никола који тако стоји као костур усред разрушеног гробља. Куће, имања, велика дворишта, све оронуло, напуштено, изгледа надреално поред богатих, високим зидинама ограђених албанских имања која су свуда около те мале оазе остатка српског Косова. Учитељица, која је малтене истрчала из оне кућице када је чула звук мотора аутомобила којим сам долазила, са врата виче поздрављајући ме. И онда кува кафу. И каже добро да си дошла, новинарка, да ти испричам... нама нико не долази и онда почиње да прича. О брату којег су отели. Који је нестао нетрагом, као и многи на тој земљи. О мужу у којег су пуцали на њене очи, у башти. О томе како је последњи пут неко дошао у село кад су били неки Руси и донели помоћ. Не треба нама ништа, само да неко дође. Исто кажу и у Гојбуљи, у Прилужју, Гораждевцу, Лапљем Селу... И онда она наставља своју причу. Не допушта да одем. Прича о ученицама, о томе како сада у школи има само неке две мале девојчице и како је проблем јер једна прелази у пети разред у Митровицу и како ће ова друга мала, која је други разред, сада учити сама. И прича како су Албанци покрали све краве у селу, и кола, и коње и како сада не долазе често, сем да их плаше, јер више нема шта да се украде. Па како стану некад поред прозора, ноћу. И само стоје, а она не сме из куће јер се боји. И ја знам како су ми многи на Косову причали о несаници. И онда она почне да прича о оном спаљеном Св. Николи поред којег сам прошла. И каже како је тај Никола био на другом крају села, али како су Туркиње ту прале веш и намерно бацале нечисту воду на њега па је он једне ноћи само прелетео на друго место. На оно на којем су га 2004. палили, али га нису срушили него стоји тако као авет. И онда ја на крају ипак пођем назад ка северу, и станем поред Николе. Изађем из аута и први и последњи пут почнем да плачем као киша. То изругивање са лепотом, та незаштићеност, простодушност и нека храброст које вероватно нису ни свесни ти људи попут ове учитељице која верује у летећег Николу, и тај Никола на крају, који тако стоји тамо сам, и оно срушено гробље, и она прелепа, божанствена земља, возач који ми, тупо и без осећаја и као аутомат, понавља ово је било српско и ово је било српско, и овде сам живео и овде смо се играли ко деца... та ужасна незамислива самоћа оних људи у напуштеним селима који се радују јер је неко дошао, после ко зна колико времена...

    А онда једна сцена у селу Гојбуља. Ђачки аутобус са решеткама на прозорима. Тако их возе у Митровицу, у школу, они иду тамо у страху јер их док пролазе кроз околна албанска села често гађају каменицама.

    И сад, ако их то није отерало оданде, а све је водило томе да их отера, зашто их тера Србија својом лицемерном борбом за њихов останак тамо.

    И на крају, ако је ово и патетично и не приличи ми после свега што сам са Косова писала јер сам видела, не могу а да се не сетим тих слика које ћу памтити док сам жива. И те љутње на ову српску лаж која се зове не дамо Косово.


    НСПМ
    Боље је наставити да пијеш, него престати кад не треба.

  14. #44

    Odgovor: Kolumne

    У-та-та УСС


    Александар Б. Ђикић
    среда, 18. август 2010.

    Да је памети до суда, као од суда!
    (Српска народна пословица)

    У годинама најокрутније финансијско-инфлаторно-ратно-политичке кризе 1992. 1995. у Србији, доминантан број контролора у возилима ГСБ[1] био је пореклом, и наглашено акцентом из Републике Српске и Републике Српске Крајине. Тадашњи Београђани, приморани да маркице за превоз које су ``добијали`` од још увек дишућих друштвених фирми, продају по ``зелењаку`` и ``бувљаку``, да би купили 6 виршли и 3 јогурта, а да се за узврат ``шверцују`` месец дана у препуњеним возилима ГСБ, са гнушањем су посматрали сународнике избегле из ратног подручја, који су контролисали ``шверцере``, те тако зарађивали виршле и јогурт за своје породице. Овај потез тадашњих власти генерисао је анимозитет локалних према прекодринским Србима, који су доживели и још увек доживљавају страшна искуства. Можда овај ефект није био изазван намерно, али је био изазван.

    Сплаварење Уставом

    Већ извесно време, па повремено и на страницама нашег часописа, пласирају се мишљења и информације које свакако ненамерно, али ипак утичу на замагљивање стварне судбине остатака метохијских и косовских Срба наших дана. Последња одлука Уставног суда Србије о укидању тзв. ``косовског додатка``, изазива одређену пажњу, (што стварну, што наложену), политичких и медијских кругова. Документарности ради: Уставни суд Србије је једну одлуку Владе Србије из 2003, којом се Србима преосталим након окупације Метохије и Косова, додељује одређена новчана помоћ, тзв. ``косовски додатак``, пре неки дан прогласио неуставном, образлажући то ``позитивном дискриминацијом``, па ма шта то значило у конкретном случају. Као бродоломнику у водама уставног права није ми дозвољено да коментаришем поменуту одлуку Уставног суда те је морам сматрати исправном. Као капетану сопственог здравог разума, морам изразити нека, лаику интересантна запажања.

    Уставни суд Србије је изазвао опште одушевљење грађана, јер ради пуном паром у време када смо сви ми џабалебароши на годишњим одморима. Овиме је УСС показао енорман степен компатибилности са методом МСП, који такође ``своје`` саопштење о Косову даје у време баш када српски бр 1, закопчава рајсфершлус путне торбе, са све Шаљићевим мелемом за сунчање. У оба случаја озбиљних реакција не може бити, јер су сви озбиљни аналитичари на одмору. Остали су само ретки , тзв.``лавораши``, који ризикују струјни удар изазван кратким спојем прстију на тастатури и оних у лавору, а који предвиђају да ће сеоски добошар на илинданском вашару у Муртеници 2011. саопштити да је Србија признала Косово.

    Лаик попут мене не може да замисли да УСС заседа на неком савском сплаву, уз музику и весеље. Лаику попут мене је примерено да мисли да УСС заседа, у за то одређеној згради, на одређеном месту, на одређени начин (уз подразумевајућу киселу воду), мада се према садржају саопштења УСС не може са сигурношћу тврдити на који начин се све то одиграло. Зашто? УСС је укинуо неку одлуку Владе Србије из 2003. године. То је све што се зна. Не знају се узроци, а поготову не последице. Колико је познато неко је морао покренути иницијативу за оцену уставности неке одлуке Владе из 2003! Ко? Када? По ком важећем Уставу? То се из саопштења не види. Одговорно изјављујем да то нисам био ја! Сви ви који ово читате сте потенцијални покретачи иницијативе (што би лепо рекао друг Кардељ: ``сви смо одговорни``). Да је неко покренуо иницијативу пред УСС, УСС би рекао: ``на основу иницијативе Пере, Жике и Лазе о оцени уставности тога и тога, УСС доноси следеће мишљење``, итд. Елем, нико није покренуо иницијативу. Можда грешим, али из свега познатог, УСС је то урадио по службеној дужности, те је само могуће да се накнадно измисле покретачи иницијативе.

    Већ сам изгубио смисао за хумор када је у питању Метохија, а Косово нарочито. Да није тако, слатко бих се ругао клинцима из неког колективног смештаја у Реснику, чији је ћале донео у бараку 80 евра косовског додатка: ``У та-та (УСС), ко вам је крив кад сте позитвно дискриминисани``!

    Да се до краја разумемо, не ради се овде о количини новца или било каквих бенефиција. Ово све мирише на политички мотивисану одлуку Уставног суда, а пажљиви аналитичар ће се сложити да су сви политички мотивисани потези у другој половини ХХ века па до данас, а који се односе на делове наше земље као што су Метохија и Косово, обавезно противни интересима нашег народа и државе.

    Чија уста, онога ливада

    Да будемо голо искрени: Србија из много разлога не може да напуни сопствени буџет. Другим речима, не може сопственом снагом да плати: војску, просвету, здравство, пензије... Да би држава функционисала, принуђена је да добија помоћ ``уста на уста``, од стране ММФ-а. ММФ је, пак, институција чија политичка мисија до сада није била блиска српским националним интересима. Премијер и министарка финансија, сваки издах бирократа ММФ, доживљавају као златиборски ваздух, а бирократе ММФ могу да дишу, а и не морају. Није им нужда. Они својим дисањем и недисањем одређују наше судбине.

    У овом тренутку ММФ условљава нашу Владу по следећем принципу: ``Ми вам не дамо паре за Србе са Косова. Они су грађани друге државе, ако желе. Ако не желе, то је њихов проблем. Ако ви гос-н Цвеле имате сопствене паре да их финансирате, ми се демократски слажемо. По нашим сазнањима, ви их немате. Строго вас молимо да нам сваких 5 минута шаљете извештај о стању вашег буџета (Ballance Sheet). Ако нам се само учини да сте неки цент уложили у Косово, доћи ћемо у Бгд, и нећемо дисати! Да се зна чији су наши новци, гос-н Цвеле!``

    Е сад, шта је фалинка оваквих, употребићу турски израз, акшам[2] пресуда и саопштења (као МСП, УСС), или што би наши стари рекли:``по`ладу да их не познаду``? Не могу да очекују медијску подршку, јер и њихови медији имају душу. Морају мало у августу да џабалебаре. Форумисти Б92, Блица и Преса, су покушали да ову тему актуелизују коментарима који гласе од прилике: ``Ех, тек што сам након 15 година заборавио оног риџу[3] Босанца из четрес'седмице, а ови са Косова испадоше још гори``. Међутим не успевају. Нема одјека! Од свих актуелних министара једино се Ивица Дачић оглашава. Изгледа да само њега крајишки риџовани нису спопадали у четрес'седмици. Злобници кажу да је то зато јер је у то време користио нетипично превозно средство аутомобил.

    На крају крајева ово је тема која захтева веома много простора у српским медијима. Тог простора нема (сукоб Јелене Карлеуше са неким ``Пинк`` ликом је ипак знатно интересантнији, а и баш се ових дана потресам да ли ће Шехерезада и даље остати довољно заљубљена у Онура или ће мало смањити доживљај). Ово је тема која захтева пуно и времена.

    Пет минута за Србију

    Зоран Ђинђић је у Приштини (1990) рекао да је довољно да сваки Србин мисли о Косову 5 минута дневно (лично сам био присутан), па ћемо лако наћи решење. Ни сам не верујем да о Косову мислим 5 минута месечно.

    Одлука УСС се може окренути у нашу корист ако је дата као саопштење, али не и као пресуда.

    Да ли је она исправна? Мислим да јесте!

    Да ли је политички мотивисана? Мислим да јесте!

    Да ли стање у којем се налазе (или ће се налазити) делови наше државе, а чему ми Срби нисмо узрок, захтева специфичне мере наше државе? Мислим да да!

    Да ли такво стање обезбеђује атмосферу за финансијске и друге малверзације? Мислим да да!

    Да ли ``способни`` појединци то могу да злоупотребе? Мислим да да!

    Да ли се то дешава у Метохији и на Коосву? Мислим да да!

    Да ли се треба целом народу светити због тога? Мислим да не!

    Да ли је то добар изговор српском политичком естаблишменту, за све неуспехе на свим пољима? Мислим да да!

    На крају, да ли је држава Србија користила или користи физичке, интелектуалне, националне и стручне потенцијале метохијских и косовских Срба? Сигуран сам да не!

    Да ли би требало? Више сам него сигуран да да!

    -------------------------------------------------------
    [1] Градско Саобраћајно Београд

    [2] Турски израз АКШАМ, значи сумрак, замагљивање, заваравање чула вида, стање слабе видљивости...

    [3] Риџа- у жаргону Београђана 70-их, контролор у возилима ГСБ. Именованио су по неком америчком команданту из корејског рата Риџвеју, познатом по окрутности
    Боље је наставити да пијеш, него престати кад не треба.

  15. #45

    Odgovor: Kolumne

    Citat AdrijanKronauer kaže: Pogledaj poruku
    Uz gorak ukus u ustima, posle čitanja teksta, uprkos što sam bio svestan da je priča izmišljena, ali ne i nestvarna.
    A evo dobili smo i potvrdu stvarnosti priče, nije kolumna, nego živa istina:

    Očajnički potez radnika iz Kikinde
    Prodaje bubreg da vrati kredit


    Kikinda - Nezaposleni Kikinđanin J. M. (47) odlučio je da proda bubreg kako bi vratio kredite u visini od 3.000 evra, koje su podigli on i njegova supruga. Njih dvoje su radili u dve različite firme, a kredit je najpre uzela ona, a potom i on. Uspeli su da vrate nekoliko rata, ali su u međuvremenu ostali bez posla. Trenutno jedva preživljavaju radeći fizičke poslove. (cela vest na Blic Online)

    Bez komentara...



Strana 3 od 8 PrvaPrva 12345 ... PoslednjaPoslednja

Tagovi za ovu temu

Vaš status

  • Ne možete pokrenuti novu temu.
  • Ne možete poslati odgovor.
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoje poruke
  •