Da li postoji demokratija?

[Indijanac]

Svaki dan slusamo o nekoj demokratskoj drzavi.Zanima me vase misljenje da li je moguce stvoriti demokratsku drzavu u kojoj ce svi imati ista prava?

[sa juga]

Svaki dan slusamo o nekoj demokratskoj drzavi.Zanima me vase misljenje da li je moguce stvoriti demokratsku drzavu u kojoj ce svi imati ista prava?

Naravno da ne postoji.

U trenutnoj konstelaciji snaga na svjetskoj političkoj sceni zemlju smatraju demokratskom u onolikoj mjeri u kojoj podilazi interesima SAD-a i njenih satelita.

[Carski]

Naravno da demokratija postoji.

Međutim, demokratija je društveni sistem i zavisi od samog naroda. Nijedan drugi društveni odnosno politički sistem ne zavisi od naroda, kako od celine ili kolektiva, tako i od pojedinca, kao što demokratija.

Na nama je, dakle, da li ćemo imati dobru i zdravu demokratiju, ili ćemo ići putem pasivnosti, neangažovanja, nesolidarnosti i apatije jer ne dolazimo do svog prava.

A da demokratija ne može sve da obezbedi, i ovo treba da bude jasno. Demokratija nije tiranin koji ti, ako nađeš milosti u njega, sve poklanja. Ovo je, ali, šta poneki naš čovek očekuje od demokratije, ne misleći da ako se njemu dade morati od nekud i uzeti..

[Morpheus]

Najpre treba pogledati sta je demokratija. Postojanje drustva u kom su svi ljudi apsolutno istih prava je utopija. Demokratija podrazumeva vladavinu naroda (demos - narod, kratia - vladati), sto se manifestuje vladavinom vecine gradjana, odnosno vecine onih koji izadju na izbore.

Posto vecina vlada i, posredno, donosi odluke, uvek ce postojati odredjeni stepen nepostovanja prava drugih, onih koji su manjina. E sad, mislim da je moguce dostici takav stepen demokratije u kom sustinska prava nijednog coveka nece biti ugrozena. U savremenom drustvu, broj tih prava postaje sve veci, tako da mozemo reci da se priblizavamo idealnom stanju.

[Uprolazu]

>>>DEMOKRATIJA<<<

Ne,ne postoji demokratija,a o tome kako joj se približavamo tek da ne govorim,jedan lepi vic

@Morpheo
Pogotovo ne postoji u Srbij i sve je dalje i dalje

[egzotic]

demokratija nema tO kod nas

[Carski]

Najpre treba pogledati sta je demokratija. Postojanje drustva u kom su svi ljudi apsolutno istih prava je utopija. Demokratija podrazumeva vladavinu naroda (demos - narod, kratia - vladati), sto se manifestuje vladavinom vecine gradjana, odnosno vecine onih koji izadju na izbore.

Posto vecina vlada i, posredno, donosi odluke, uvek ce postojati odredjeni stepen nepostovanja prava drugih, onih koji su manjina. E sad, mislim da je moguce dostici takav stepen demokratije u kom sustinska prava nijednog coveka nece biti ugrozena. U savremenom drustvu, broj tih prava postaje sve veci, tako da mozemo reci da se priblizavamo idealnom stanju.

Demokratija govori da su pred zakonu svi isti, i to tako jeste, barem u demokratijama koje funkcionišu. No svi "apsolutno" jednaki ne možemo da budemo jer imamo različite osobine, sposobnosti, mane, slabosti, naklonosti itd. Da su svi apsolutno isti jeste utopija totalitarnih sistema, ali od jedne takve jednakosti meni se diže kosa... jer to bi bila jednakost gde bi se gušila svaka individualnost, sva ličnost i lična sloboda.

Sledeće, demokratija nije samo jednakost, nego i sloboda. A sloboda jeste moje pravo da radim sve šta hoću, dok drugome ne pravim zlovoljnu štetu. Dakle, ako imam 10 miliona evrića i sebi kupim po deset novih mercedesa, moje je pravo. Što drugi sebi ne može da kupi ni stari mercedes, šta mene to tiče..? Društvena solidarnost jeste da se svakome obezbedi jedno minimalno socijalno osiguranje, znači da ima za sebe i svoje hranu, odeću, sigurnost po zdravlje i ostalo, pristup obrazovanju i pristup informacijama, pravo na rad i dostojanstvenu zaradu - i to je to. Svakome ima da se ponudi jedna minimalna mogućnost, ali šta će svako od nas da učini od te mogućnosti, ovo je opet u odgovornosti pojedinca. Primer - mi smo dvoje i oboje nasledimo po 10 000 €. Ja radim, investiram tih 10 000 € i na kraju zaradim 100 000 €. Dok onaj drugi prokocka svojih 10 000 €. Ako ih je prokockao, sam je kriv. A imali smo iste mogućnosti. I sigurno da ne bi bilo pravedno da se uzme od mojih 100 000 € kojih sam ja zaradio i njemu dadne. Jer ja sam radio dok se on kurvao.. Dakle, svi trebamo da imamo iste minimalne mogućnosti, ali sve dalje zavisi od nas.

Dalje, nametanje volje većine manjini nije, nego zajedno odlučujemo, i kako većina odluči, tako biva. Time smo se složili oko pitanja. Sloga jeste da prihvatim ako većina hoće onako kako ja ne bi hteo. Ukoliko neću da prihvatim, onda nisam ni za slogu, onda teram kontra i cepam zajednicu. U tom slučaju sabotiram zajednicu, jer mi je sujeta važnija od zajedničke odluke. A lojalnost zajednici jeste da se prihvati odluka većine. Jer u demokratiji postoji zakon i ne anarhija, u demokratiji nema da mi desetoro stojimo pre dva puta, i sedmoro od nas odluče da idu ovim putem, a tri hoće onim putem, i onda se ona tri odvoje i krenu onim putem - nego i ona tri imaju da idu putem koji su odabrali onih sedmoro. Jedino tako zajednica može da opstane, suprotno ima da se podeli i propadne.

[Uprolazu]

Demokratija govori da su pred zakonu svi isti, i to tako jeste, barem u demokratijama koje funkcionišu. No svi "apsolutno" jednaki ne možemo da budemo jer imamo različite osobine, sposobnosti, mane, slabosti, naklonosti itd. Da su svi apsolutno isti jeste utopija totalitarnih sistema, ali od jedne takve jednakosti meni se diže kosa... jer to bi bila jednakost gde bi se gušila svaka individualnost, sva ličnost i lična sloboda.

Sledeće, demokratija nije samo jednakost, nego i sloboda. A sloboda jeste moje pravo da radim sve šta hoću, dok drugome ne pravim zlovoljnu štetu. Dakle, ako imam 10 miliona evrića i sebi kupim po deset novih mercedesa, moje je pravo. Što drugi sebi ne može da kupi ni stari mercedes, šta mene to tiče..? Društvena solidarnost jeste da se svakome obezbedi jedno minimalno socijalno osiguranje, znači da ima za sebe i svoje hranu, odeću, sigurnost po zdravlje i ostalo, pristup obrazovanju i pristup informacijama, pravo na rad i dostojanstvenu zaradu - i to je to. Svakome ima da se ponudi jedna minimalna mogućnost, ali šta će svako od nas da učini od te mogućnosti, ovo je opet u odgovornosti pojedinca. Primer - mi smo dvoje i oboje nasledimo po 10 000 �. Ja radim, investiram tih 10 000 � i na kraju zaradim 100 000 �. Dok onaj drugi prokocka svojih 10 000 �. Ako ih je prokockao, sam je kriv. A imali smo iste mogućnosti. I sigurno da ne bi bilo pravedno da se uzme od mojih 100 000 � kojih sam ja zaradio i njemu dadne. Jer ja sam radio dok se on kurvao.. Dakle, svi trebamo da imamo iste minimalne mogućnosti, ali sve dalje zavisi od nas.

Dalje, nametanje volje većine manjini nije, nego zajedno odlučujemo, i kako većina odluči, tako biva. Time smo se složili oko pitanja. Sloga jeste da prihvatim ako većina hoće onako kako ja ne bi hteo. Ukoliko neću da prihvatim, onda nisam ni za slogu, onda teram kontra i cepam zajednicu. U tom slučaju sabotiram zajednicu, jer mi je sujeta važnija od zajedničke odluke. A lojalnost zajednici jeste da se prihvati odluka većine. Jer u demokratiji postoji zakon i ne anarhija, u demokratiji nema da mi desetoro stojimo pre dva puta, i sedmoro od nas odluče da idu ovim putem, a tri hoće onim putem, i onda se ona tri odvoje i krenu onim putem - nego i ona tri imaju da idu putem koji su odabrali onih sedmoro. Jedino tako zajednica može da opstane, suprotno ima da se podeli i propadne.

I,gde to postoji(u pravom smislu,samo molim te bez priče o EU i kapitalizmu kao vrhunskom savršenom društvu)
Lepo zvuči u teoriji znači,ali u praksi ga nema nigde,npr. većina je bila protiv zakona o diskriminaciji,manjina od 20-30% ljudi max je bila za njega,a možda 5% je uticalo na njegovo usvajanje(čitaj kešovani),takođe da ne pričamo o tome da što više keša neko ima to je i veći njegov uticaj(tu isto nalazimo rupu u tvojoj teoriji,i zaključujemo da prave demokratije nema,jer ljude ne treba delit isključivoi po tome koliko imaju,a i cilj izbora je da se izabere vlast koja će zastupati mišljenje većine koja ju je izabrala,a ne lično svoje).Jedno je fantazija,a drugo je realnost...nema prave demokratije,pa nek priča ko šta hoće...a ti si upravo u jednom delu opisao kapitalizam kao pravac u demokratiji(jedino što si ga idealizovao,al onako muški)
Klasičan primer demokratije Novog Svetskog Poretka,a sve koji se ne slažu treba istrebiti(ali onako,po demokratski)

Takođe je odlika totalirističkih režima jednakost svih i to guši individualizam kažeš,a demokratija je da ako je većina za nešto ti se složiš sa njima iako nisi za to da se ne bi razlikovao(to nije gušenje individualizma)...7 ljudi je za to i tu je kraj,nemam pravo na mišljenje?

Demokratija je pojam koji svi koriste,a u principu se često brka i sklapa sa još krš pojmova,i lako se čovek pogubi kad priča o njoj...

Moje mišljenje je da je nema u onom obliku u kom bi trebalo da postoji,tvoje da je ima,ali primer ti je šupalj za oskara

[Sivi]

Demokratija postoji kao naziv državnog uređenja i podrazumeva vladavinu naroda. U realnom životu je samo krilatica modernih tirana kojom "mažu oči" naivnima. Skoro uvek samo jako mali broj "povlašćenih" donosi odluke samo... što se neki ne libe da kažu da su oni "bog i batina" dok se drugi kriju iza "narod je tako hteo" (što je više nego smešno).
Ako ćemo realno, nije samo demokratija reč koja je "u trendu" jer imamo i "narodne poslanike" (koji ne odgovaraju definiciji). Pripadam onima koji ne dozvoljavaju da se klipani kriju iza bombastih definicija. Klipan je, ipak, samo klipan .

[Luctor]

svaki dan slusamo o nekoj demokratskoj drzavi.zanima me vase misljenje da li je moguce stvoriti demokratsku drzavu u kojoj ce svi imati ista prava?

Демократија,као таква практично никада није постојала у историји.

[Arthur Dent]

Svaki dan slusamo o nekoj demokratskoj drzavi.Zanima me vase misljenje da li je moguce stvoriti demokratsku drzavu u kojoj ce svi imati ista prava?

Moguće... naravno

Ime države - nebitno
površina - nebitno
broj stanovnika - jedan

... svi bi gradjani imali ista prava i slobode
al' je pitanje koliko bi se takva država održala, i da li bi je ostali priznali za demokratsku državu

[Digi-Grobar]

Za elementarno poštenog i ormalnog čoveka,demokratija je jedini ideal kome mora težiti.Sve ostalo je licemerno i nepošteno.Ko god govori o nekom totalitarnom režimu,sebe uvek svratava i unapred vidi u onom vladajućem delu.A ja svakom postavljam pitanje.
Vi ste za totalitarni režim.Evo i ja se priključujem,ali da totalitarac bude npr, Čeda JOvanović.Zašto vi smtratae da ste izabrani da vi odredite i nametnete velikog vođu.Ako principijalno govoriti da ste za jedan poredak,morate poći od toga da u njemu bude na vrhu onaj ko vam nije po volji.E onda možete pričati o prednostima takvog režima.
Demokratija bar u teoriji garantuje šansu za sve.
Ona ne odgovara ni jednom režimu na svetu.Svako ke je na vlasti,teži što većim svojim ovlašćenjima a što manjem stepenu demokratije.Opozicija obrnuto.
Kako je rekao dr.Zoran Đinđić,demokratije nikada ne sme biti dovoljno niti previše,jer svako svesno biće teži apsolutnoj slobodi.Nje za sada nema,a ni teorijski je ne može ni biti.Ali je to ipak neka zvezda vodilja.

[Lilith_021]

Slazem se sa Digijem i u prilog tome prilazem, a sto biX drugo, tekst:

Izvanredni otkaz

Fakat je da kapitalizam ne oskudeva u odbojnim osobinama, ali neće biti da je sistem(at)sko neobaziranje na nacionalne predrasude jedna od njih, naprotiv

Verujem da niste čuli za građanina Stjepana Margetića. Nisam ni ja � sve do danas. Margetić je, naime, "običan čovek", skromni provincijski proleterski anonimus koji Radi Svoj Posao i Živi Svoj Život, jedan od onih nevidljivih ljudi koji za medije nisu interesantni � osim ako iz protesta odseku sebi prst, ili nešto slično, ali i to samo za jedan varljiv, vorholovski trenutak; evo, koliko se vas još seća imena i prezimena onog pauperizovanog nesrećnika iz Novog Pazara koji je baš tako, tim drastičnim autodestruktivnim činom, izrazio svoje socijalno beznađe? � i koji odgule ceo svoj zemaljski vek a da se za njih nikada ne sazna, baš kao u onoj zaumnoj rečenici Radovana Belog Markovića o onom seljaninu "za kojeg se čulo tek kad je umro".

Enivej, zagrebački Jutarnji list donosi neobičnu (?) priču o ovom radniku preduzeća Iverica iz Bjelovara, koji da je upravo dobio "izvanredni otkaz" nakon što je odbio da privremeno pređe na rad u Srbiju, gde je, u nekoj od sestrinskih firmi iz istog kompanijskog sistema (multinacionalna grupacija Kronospan), trebao da podučava kolege novim tehnologijama, ili tako nešto. Stjepan Margetić, međutim, kaže da je "dragovoljac Domovinskog rata" i da ima problem, jelte, moralne naravi: "Bio sam na bojišnici i gledao kako ginu moji suborci, a sada bih trebao raditi u Srbiji, i to s ljudima protiv kojih sam se borio. Ja sam se i borio za to da radim u Hrvatskoj, a ne negdje drugdje". Je li?! Eto, iz kakvih sve bizarnih zabluda ljudi mogu doći u situaciju da rizikuju sopstveni život...

I tako je Margetić, ispada nekako, "zbog Srba i Srbije" popio otkaz, a sve usred Samostalne i Suverene Hrvatske Za Koju Se Borio i krvcu lio. Nije to mala stvar nakon 26 godina rada, i ne treba olako ironisati nad bilo čijom neveselom sudbinom, pa makar ona bila i u potpunosti plod one krajnje antipatične "samoskrivljene nezrelosti" o kojoj je kadgod govorio dobri stari Imanuel Kant. Sada će Stjepan M, pretpostavljam, imati višak slobodnog vremena, pa će moći natenane da lamentira i razmišlja šta ga je snašlo.

I zaista, šta je to što je snašlo narečenog Margetića, ali i bezbrojne druge margetiće po svim ovim poluopustošenim hrvatskama, srbijama i ostalim perifernim zemljicama nekadašnjeg Socijalističkog Carstva u kojem Sunce nikada nije zalazilo (doduše, retko je i izlazilo)? Snašao ga je, naravno, kapitalizam, a taj sistem � kao i svaki drugi � ima svoja pravila oko kojih, da prostite, nema mnogo vrdanja. I Margetić se i za to borio onomad kao "dragovoljac Domovinskog rata", a to što možda nije bio svestan da se i za to bori, to je bezbeli samo njegov problem. Naime, krvavi raspad Jugoslavije i prateće odumiranje njenog "socijalističkog" političko-ekonomskog uređenja (koje baš nikako nije moglo nadživeti istorijski kontekst koji ga je determinisao, te se naprosto "usitniti" na šest-sedam zasebnih etnonacionalnih soc-kneževinica; a baš to Nemoguće je kanda bila tajna želja tihe većine) dovele su novog Šerifa u grad, a taj je, prirodno, doneo i nove zakone. Recimo, Margetićev direktor lepo kaže: "Grupacija Kronospan ima poduzeća diljem Europe i ne može si dopustiti da se opterećuje nacionalnim predrasudama". I pravo da vam kažem, čovek je sasvim u pravu. Fakat je da kapitalizam ne oskudeva u odbojnim osobinama, ali nikako ne bih rekao da je sistem(at)sko neobaziranje na "nacionalne predrasude" jedna od njih, naprotiv. Naprosto, on jeste i pohlepan i surov i svakakav, ali i takav je za mnogo civilizacijskih stepenova iznad "margetićevske" tribalne vizije sveta podeljenog na Nas i Njih.

Ima tu, međutim, nešto drugo. Krupni multinacionalni kapital, u opsesivnoj potrazi za profitom, superprofitom, megaprofitom i gigaprofitom, u stanju je da se prema ljudskim sudbinama i potrebama svojih najamnika odnosi s krajnjim nehajem. Deo te priče je i seljakanje zaposlenika na sve strane sveta, po neupitnim potrebama Svete Firme. Pobuniti se protiv toga u ime prava na ljudski život po sopstvenom izboru i u okruženju koje ti je milo jedna je stvar; Margetićevi razlozi su nešto drugo � on sebe delegitimiše kao "žrtvu sistema" time što za svoje odbijanje poslušnosti navodi razloge koji ne dobacuju ni do najelementarnijeg civilizacijskog praga.

Ima neke ledene istorijske ironije u tome što ovaj i ovakav tekst nastaje tačno na tridesetu godišnjicu otkad među živima nema Josipa Broza zvanog Tito. Naime, šta: zamislimo da se nešto slično dešavalo tada, u Titovo doba? Margetićevo demonstrativno odbijanje da radi sa "drugovima iz Srbije" možda bi ga odvelo čak i u zatvor, jer bi moglo biti tretirano kao politički greh. U kapitalizmu te za "politiku" niko ne pita, privatno možeš da veruješ i u postojanje Deda Mraza, ali ne možeš da bacaš klipove u točkove kompanijskog Progresa svojim privatnim cendranjem, ubacivanjem bizarnih ličnih predrasuda tamo gde im nema mesta. Dakle � otkaz, čao, amore! A ti onda, tako otkazan, ne moraš nikada u tu Srbiju, slobodan si čovek, niko te ne tera...

Svet nestalog i potonulog socijalizma � barem onog "mekog", titovskog � danas mnogima od nas izgleda kao izgubljena Arkadija, kao jedan čovečniji način da se proživi život, u čemu ima nešto istine, i mnogo nostalgičnog ulepšavanja. Svet kapitalizma, pak, izgleda nam kao mašinerija koja melje sve što joj se nađe na putu. To nije scena koja izaziva simpatije ni prijatne asocijacije. Bezbrojni naši potkontinentalni margetići progurali su svoje Zlatno Doba devedesetih pod svim tim tuđmanima i ostalim miloševićima u pokušaju da se nekako otresu i jednog i drugog, i da stvore hibrid koji bi bio "politički" krajnje desno, u znaku autarhičnog nacišovinizma, a "ekonomski" krajnje levo, u znaku (opet autarhične) "samoupravljačke" utopije. Jer oni su se, eto, kao ovaj bjelovarski nesrećnik, "borili da rade u Hrvatskoj". Niko im, jebi ga, nije otkrio strašnu tajnu da ni Hrvatska ni Srbija uopšte ne postoje, svim zastavama, grbovima i ostalim banalnim državoimitirajućim đinđuvama uprkos, te da se, samim tim, u njima ne može ni raditi. Postoje samo grupacije koje "si ne mogu dopustiti opterećivanje nacionalnim predrasudama". To jest, sve isto kao Drug Tito, samo drugačijim, mnogo efikasnijim sredstvima.

VREME

[lenjivica]

Svaki dan slusamo o nekoj demokratskoj drzavi.Zanima me vase misljenje da li je moguce stvoriti demokratsku drzavu u kojoj ce svi imati ista prava?

Ako postoji demokratija,onda bi svako od nas imao mogucnost da promeni nesto.Mogucnosti nema,do sada je nisam primetila.Demokratija je vlast vecine sa posebnom svrhom,kao takva ne moze da opstane i da bude kvalitetna drzava,jer ako svako ima posebni prohtev,apsolutno je ne moguce ga udovoljiti,a suprotno od toga ako bi svi imali zajednicku svrhu,a to se ne moze stvoriti demokratijom,onda bi nastala opsta volja,koja bi bila vrlo snaza.Malo glupav primer,ali mravi imaju odlicnu "drzavu",jer imaju opstu volju,vode se maximom"radimo za narod".

Demokratija,ako postoji ne sme da bude ni premalo,a ni previse slobode,da bi opstala.

[tetkaD]

Po meni postoji, ali neka "kvazi" demokratija,sa modernim robovlasništvom.