Sito za misli

[starsica]

Ima dana, kao sto je ovaj, kad mi se jednostavno misli tolikom brzinom roje po glavi da ne mogu da se saberem i razmisljam trezveno. U takvim momentima obicno stavim misli na papir.. ali, zelim da svoje misli podelim sa vama Dakle, neka ovo bude tema za takve dane, kad vam je rec kist a ekran platno, kad ne znate gde biste tacno ostavili svoja razmisljanja, kad to nije za temu Kako se osecate ili Koja vam se misao roji po glavi.. ovo je tema za dane kad mislite da pucate po savovima, kad trazite a ne pronalazite..
Neka ovo ne bude tema da pisete kako se osecate u jednoj recenici, za to teme imamo, vise cak.. ovo je tema kad nema adekvatne teme, kad imas vise od jedne recenice da podelis.

Kad se osetite kao da vam zaista treba sito za misli..

Besna sam izletela iz kuce i u silnom besu nisam skontala da sam izasla samo u majci na kratke rukave, bez potkosulje i u jakni.. Otisla sam na Tisu, sela na beton, pustila kosu i dopustila jakom vetru da me siba po licu, mrseci mi kosu, lupajuci mi kosom samare.. doduse, ja sam bila zagledana u reku pred sobom, kako besni pod snaznim naletima vetra.. gledam kako se talasa reka, kako urla, savija se, uvija, nestaje val pa se ponovo pojavljuje, veci, jaci.. i misli mi se gube. Gledam njenu snagu, moc, kako sam ja slaba, mala, ma mizerna naspram nje.. vitla pogledom po banatskoj strani, gledam u sumu, ali pogled mi ubrzo padne pod moje noge.. ugledam recnu penu i setim se kako ide originalna "Mala sirena". Pena koju vidimo su ustvari sirene koje su prodale dusu za noge, za ljubav.. za ljubav koja im nije uzvracena.. i svaka sirena kojoj nije uzvracena ljubav, postaje pena, vecno ziva da pati za onim sto je imala, a izgubila.. pa mislim, sta ako je to bila sirena zaista? Sta ako sam upravo gledala u nesto sto je nekada bilo zivo, volelo, patilo, kao ja bas tada.. mozda je umela da peva kao Arijel.. mozda..
Nisam ustala pola sata, dok mi usne nisu popucale, a vec sam postala svesna koliko drhtim i da me glava boli.. tesko ej kad nesto mnogo zelis, a nigde nema mira, utehe, kod nikoga ne nalazis ono sto je potrebno da se smiris..

Sito je vase..

[prewrnuta_torta]

Dan koji je sam po sebi naglasavao odlicno raspolozenje. Glasna muzika u kolima na putu ka Beogradu. Nisam osecala umor iako sam oci sklopila to jutro samo na dva sata. Mozda od uzbudjenja, ali verovatnije od straha da cu se uspavati. Hladno jutro, a mene je prevarilo zubato sunce da obucem kratke rukave i kratke pantalone. Nema veze, vetar i hladnoca mi ne mogu nista, osecam kako se sunce sve jace probija kroz oblake. Setam sa sestrom Knez Mihajlovom, razmisljam kako nema puno ljudi. Zauzimamo klupicu pod vedrim nebom na Kalemegdanu, sunce polako greje vec najezene od hladnoce ruke. Vise i ne osecam vetar. Savrseno jutro, mir, tisina, spokoj. Nailaze turisti, Makedonci, pitaju da li mogu da se slikaju sa nama. Uz osmeh pristajemo, laska nam, ali sa druge strane je smesno. Dolazi i druga tura za slikanje i sad vec postaje urnebesno, kao da smo atrakcija pored onolikog usca Save u Dunav. Na toploti sunca, lenjo zatvaramo oci, naslanjajuci se jedna drugoj na ledja. Nisam ni osetila da sam res pecena po rukama dok nismo zasle u hlad. Na klupici prekoputa nas sedi starac. S naocarima na ocima i tuznim pogledom uprtim ka horizontu. Brise suze maramicom, flasa piva pored njega tek naceta, verovatno da utopi tugu u njoj i dve kese, jedna sa hlebom, druga sa odecom. Ne zelim da zadirem u njegov problem, ali me ipak pogadja svaka njegova suza. Da bar mogu nekako da mu pomognem... Do njega sede dve devojcice sa mamom. Nesebicno dele flasu soka i parce pite. Puno mi je srce. Vracamo se u centar laganim korakom, cujemo vristanje deteta, razmazenog derista koje grabi grumene blata i baca u bare oko sebe i po prolaznicima. Majka i otac mirno posmatraju tu scenu, uz povremeno ocevo smirivanje podivljalog klinca. Dotrcava do mene i suta me blatnjavom patikom, na sta roditelji hladnokrvno reaguju. Osecanje od malopre splasnjava. Zar je moguce da postoje takva deca, ne... TAKVI roditelji... sada se dete umiva suzama i histericno trci oko fontane jer je naglasen odlazak kuci. Zaista tuzno, da... ovo je bilo sarkasticno... Sada nam se prikljucuje novo veselje, 3 cigancica koja drsko prilaze sa stapom i pocinju da nas vijaju. Ni pretnje ne pomazu, postajemo trenutna zabava za okolne posmatrace. Pada mi na pamet osoba koja se srusila na plocnik u jednoj drzavi a koju su svi tako fino zaobilazili i preskakali, jer to ipak nije njihov problem. Udaljavamo se. U roku od pola sata, ona lepa slika Beograda je srusena. Tu se ne zavrsava, jer nam prilazi matora ciganka, gatara, pocinje da prica mojoj sestri gluposti, navalentno trazi pare. Udaljava se jer shvata sa ono malo svoga mozga da ne nasedamo na njene budalastine, ali ubrzo nalazi svoju zrtvu, mladu devojku kojoj je ocigledno pogodila jedan od mogucih scenarija. Jos neke sitnice... suze mi oci... a mogao je da bude savrsen dan... odoh sada da sperem poslednje tragove ovog 'belog' grada sa sebe...

[starsica]

Kako mi naidju ovakvi dani, kao preporuceni. Doduse, sama sam kriva sto pustam sebe u toliku letargiju kad znam da cu da se pretripujem i da se tako povucem u sebe, da me niko ne dira.. opet, moja greska, nisam nesto takticna u poslednje vreme.. Kako da se izvucem? Bas pricam sa caletom, sve sto pokusamo, sve se izjalovi.. Dokle? Pa ne moze doveka, mamu mu jebem bezobraznu, ne moze. Svani sunce, svani, dok te nije nestalo..
Pa onda mislim o tebi.. i do kada, doveka? Ne znam da se od tebe oporavim, kolero malerozna. Moracu da pocnem kao sujeverna zena da idem oko stola u sobi i vicem: "Puj, Sotono, puj.", pa dok mi terapija ne uspe. Goni se bre u tri fine, kad si mi tako usao pod kozu i u sve pore i.. ma svuda, goni se bre, idi iz mog zivota, idi mi iz misli, idi mi iz srca, idi mi iz tela, idi mi iz duse, idi, nestani, bilo sta, samo idi.. kako li samo nisam ona, znala bih da te volim, ne bi patio zbog mene, kao sto jesi..
Jaooooooooo, kako sam bila glupa, kad trazim hleba preko pogace.. kad pred sopstvenim nosem ne vidim sta mi treba i sta imam.. ne, glupaca se plasi, glupaca ne zna sta hoce, a taaaaako je samouverena, kao: 'Ma nece me ostaviti, cekace me.".. Cekace me, moj kurac.
E pa, vala, ja cu tebe docekati, makar bila sama.. videces, videces..
Kako nisam gluplja, Boze, pa da ne razmisljam o nicemu i da mi je tako lepo glupoj..

[bellissima]

Zasto sve sto je lepo, mora da ima i svoj kraj?
Zasto neki dragi odlaze u bestrag, a za sobom samo ostave secanje,
na one lepse, minule dane, da ih se secamo ...
Proganja me svaki damar, svaki minut ,svaki sat ...
Boli ... jako,svakim trenom sve vise, jer znam da je kraj,povratka nema,
samo slike i tvoj smeh, glasan kao praporac.

Probudicu se , hocu,oteracu ovaj zamagljen pogled od suza,
srcu cu narediti da preboli, mislima da ne lutaju, ali cu te cuvati,
tamo na onom mestu, gde si oduvek, sigurnom i nedodirljivom.
Znas li da se tuga drugacije zove ...

[DrinChe]

Da li je moja vremešna komšinica jedna od preteča sponzoruša?


- Nije volela čoveka sa koji je imala nešto ili je imala nešto u najavi
- Dobijala je od njega poklone koji u njenom mestu nisu viđani
- Dok mu nije postala žena videla je zahvaljujući njemu dva velika grada, metropole
- Imao je dobar automobil
- Znala je da dobro zarađuje i da će uz njega lagodnije živeti
- Nema ni dan radnog staža niti je htela da da se školuje
- Bila je vrlo mlada, imala je tada 15 ili 16 godina
- On je stariji od nje 14 godina
...

Pišem o komšinici kod koje smo uvek mogli da nađemo ključ od stana ako svoj izgubimo jer roditelji su joj s poverenjem ostavljali. Još nije bilo potrebe ni da se zvoni, znala je ona kada se ko vraća iz škole, sa posla... pa kada čuje vrata lifta, otvori svoja i eto radosti - naši su nam nešto ostavili, a uz to ide obavezan domaći sok na razblaživanje, a i klopa ako ne odbijemo. Baciš samo pogled s njenog prozora na parkić i ako nema društva pristaneš i na jelo kašikom ili u najboljem slučaju jaja. Nema suve 'rane kod nje, aaa... ne! Ona stoji dok drugi jedu i retko kada sedi sa gostima, videla sam to kasnije na slavama, rođendanima. Na kafe po komšiliku ne ide ili kada prihvati poziv, popije je skoro na eks, da ne smeta. Nema ljubomornog muža, nije to. Za najobičnije skraćivanje sinovljevih novih farmerki, na primer, odužuje se nekoliko puta i to domaćinski - najlepšu kuhinjsku krpu, teglu ili flašu nečeg što je napravila, najbolji kajmak iz njenog sela... Takva je.
I mnogo voli da ide kod frizera, kada stavi trajnu tada je viđamo nasmešenu kao retko kada. Kada majka šije babi cicane letnje haljine, obavezno sašije i njoj jer voli da se tako obuče, a nema u robnim kućama ni za lek. Voli kada je pitamo kako je bilo u banji, to slikovito prepriča do detalja.


Pitam se i po čemu se razlikuje od žena i devojaka rođenih na samom kraju prošlog veka koje rade "samo" kućne poslove, ne zarađuju - novac im se daje dobrovoljno, nemaju karijeru ( ili imaju, ali ko još manekenstvo npr. računa u profesiju)...
Da je postojao termin pre 60 i nešto godina, da li bi je do udaje zvali sponzorušom, a posle nje domaćicom? Ili kako?

[believer]

Da li je moja vremešna komšinica jedna od preteča sponzoruša?


- Nije volela čoveka sa koji je imala nešto ili je imala nešto u najavi
- Dobijala je od njega poklone koji u njenom mestu nisu viđani
- Dok mu nije postala žena videla je zahvaljujući njemu dva velika grada, metropole
- Imao je dobar automobil
- Znala je da dobro zarađuje i da će uz njega lagodnije živeti
- Nema ni dan radnog staža niti je htela da da se školuje
- Bila je vrlo mlada, imala je tada 15 ili 16 godina
- On je stariji od nje 14 godina
...

Pišem o komšinici kod koje smo uvek mogli da nađemo ključ od stana ako svoj izgubimo jer roditelji su joj s poverenjem ostavljali. Još nije bilo potrebe ni da se zvoni, znala je ona kada se ko vraća iz škole, sa posla... pa kada čuje vrata lifta, otvori svoja i eto radosti - naši su nam nešto ostavili, a uz to ide obavezan domaći sok na razblaživanje, a i klopa ako ne odbijemo. Baciš samo pogled s njenog prozora na parkić i ako nema društva pristaneš i na jelo kašikom ili u najboljem slučaju jaja. Nema suve 'rane kod nje, aaa... ne! Ona stoji dok drugi jedu i retko kada sedi sa gostima, videla sam to kasnije na slavama, rođendanima. Na kafe po komšiliku ne ide ili kada prihvati poziv, popije je skoro na eks, da ne smeta. Nema ljubomornog muža, nije to. Za najobičnije skraćivanje sinovljevih novih farmerki, na primer, odužuje se nekoliko puta i to domaćinski - najlepšu kuhinjsku krpu, teglu ili flašu nečeg što je napravila, najbolji kajmak iz njenog sela... Takva je.
I mnogo voli da ide kod frizera, kada stavi trajnu tada je viđamo nasmešenu kao retko kada. Kada majka šije babi cicane letnje haljine, obavezno sašije i njoj jer voli da se tako obuče, a nema u robnim kućama ni za lek. Voli kada je pitamo kako je bilo u banji, to slikovito prepriča do detalja.


Pitam se i po čemu se razlikuje od žena i devojaka rođenih na samom kraju prošlog veka koje rade "samo" kućne poslove, ne zarađuju - novac im se daje dobrovoljno, nemaju karijeru ( ili imaju, ali ko još manekenstvo npr. računa u profesiju)...
Da je postojao termin pre 60 i nešto godina, da li bi je do udaje zvali sponzorušom, a posle nje domaćicom? Ili kako?

zaprepascena sam poredjenjem.....
po cemu se razlikuje?
po tome sto je dobrodusna a ne nafurana i nadrkana
po tome sto ume i da ugosti i da pruzi i da ne iste nista zauzvrat
po tome sto je vas komsijsku decu ` ranila
po tome sto dobrostojeceg muza nije iskoristila da o njegovom trosku ide na Maldive,niti je vozila mercedes,niti se jebavala okolo

[Bombica]

Znam da sam mozda preterala. Ali vise nisam mogla da podnesem.
Da cutim i trpim.
Dugo mi je trebalo da sakupim hrabrosti za tako nesto.
Trebao je neko drugi da mi otvori oci.
Ali necu....Necu dozvoliti da on dozivi nesto slicno onome sto sam ja.
Moram ga zastiti.

[ognjen56]

Kao dijete sam obožavala miris bolnice...znam, zvuči nevjerovatno...
Kod tate u ordinaciji sam provodila dane i dane, ili sa sestrama tražeći kartone i glumeći malu doktoricu.
A danas, kad sam ušla u bolnicu i osjetila onaj miris bilo mi je muka...
Penjala sam se uz stepenice i ponavljala u sebi, ne dozvoli da on primjeti da si uplašena, ne smiješ to dozvoliti...
Već pred vratima sobe su mi noge klecale...a kad sam ga vidjela kako leži na onom krevetu srce mi se steglo...skrenula sam pogled...nisam mogla da ga pogledam...jer sam znala da mi u očima piše strah...jer sam znala da će on to primjetiti. Šarala sam pogledom po sobi dok nisam smogla snage da se suočim sa njegovim.
Prvih par rečenica ga ništa nisam razumjela...još je bio pod dejstvom narkoze. Tek sam se posle 15-tak minuta dozvala, i znam da je vidio iako sam se trudila da to sakrijem.
I šalio se na sopsteveni račun...i uvijek je takav, i u najtežim momentima on je taj koji nas nasmijava...moj tata

[Goga]

Sito je vase..

Od kada je postavljena tema, približavam joj se... polagano... čak i oprezno...
Privukao me je način na koji je postavljena. Dva meseca se motam oko sita, a nikako da napišem... saberem... oduzmem...
Stvorim mir u glavi...
Zaboravila sam kako to izgleda, deluje... Naviknuta na svoj kreativni haos, u kom se snalazim... ne znam ni ja kako...
U danu kao što je ovaj... Želim samo da izbacim emocije kroz dešavanja... ili dešavanja kroz emocije...
Noć i ja... mir... sklad... ušuškana kao mače u cegeru...
Jutro, Kikijev osmeh... poljubac...
Red spavanja... Red rada...
Dolazak nekog meni veoma dragog... Razgovor...
Malo sreće - malo sete... Smeha i oSmeha razumevanja.
Kikijevim dolaskom iz vrtića počinje žurka...
Izlzaak napolje... svaki put neki doživljaj...

Potezi... koji su zako predvidivi, a koji me više ne iznenađuju, već samo ostavljaju tanku liniju - crnu...

Mnogo priče, malo toga rečenog...
Ovako izgleda moj haos, još uvek nisam ni blizu sita za misli...

Odoh... barem nešto za početak... da ne remetim veče...

[starsica]

Kako je tesko kad nekog koga volis gledas u oci, sve misleci da ce skontati kako ti iz ociju vristi zelja za njim, a on ti prica kako je sinoc bio sa drugom. Smejem se, a cepam se iznutra, pucam po savovima jer nisi moj. I svaciji si, al' nisi moj. I rascupala bih ih, kose bih im pocupala, samo da ne budu lepe za tebe..
I ne mogu da te zaboravim, jednostavno ne mogu. Svi su oni prolazni, nijedne me ruke ne greju kao tvoje, nijedne usne ne grizu kao tvoje, nijedna kosa ne mirisi kao tvoja.. nista nije kao tvoje..
Znam i da ne vredi da se pitam sto je to tako, i ko zna zasto je to dobro, kad nije dobro. Nije dobro bez tebe. I ne pomaze nista, da te gledam kad ti ne kontas, da noktima param kozu kad osetim preveliku zelju za tobom, kad mi se sva cula najeze kad ti osetim miris ili kad me slucajno dodirnes..
I veceras, kad si mi uvojak kose koji je ispao iz pundje uvio oko prsta.. pa me dodirnuo po vratu.. da si bio u mojoj kozi, ne znam da li bi izdrzao da ne iskocis iz nje, koliko je peklo, seklo.. i to sve za tobom, magarcino jedna..

[believer]

onomad sam citala neku pesmu koju je Drina okacila
nekakva pesmao prevodjenju
i onda sam je se setila sinoc
i pomislila sam daje to sve istina
nisam ja nikakva Believer
ja sam neko ko stalno prevodi
cita izmedju redova
ima sliku nema ton
veruje svom instinktu sve vise a ljudima sve manje
trtomudjenje,sto bi kazala moja nana

[Angus]

...Ja znam gde niče bršljan... znam tajne jednog leoparda... znam kako se suši sreća... znam kako se seje toplina... i znam kako je teško sve što znam...

[believer]

...Ja znam gde niče bršljan... znam tajne jednog leoparda... znam kako se suši sreća... znam kako se seje toplina... i znam kako je teško sve što znam...

jednom recju,ti si ,druze,za legalizaciju dzore,znaci......

[believer]

...Ja znam gde niče bršljan... znam tajne jednog leoparda... znam kako se suši sreća... znam kako se seje toplina... i znam kako je teško sve što znam...

kako meni nedostaje ovaj konj.....

ne pamtim kad smo sedeli u basti,s nogama na ogradici,okrenuti prema Dunavu,pijuci dunju,pijuci pivo,smejuci se
konj

[euridika]

Ima dana, kao sto je ovaj, kad mi se jednostavno misli tolikom brzinom roje po glavi da ne mogu da se saberem i razmisljam trezveno.

Slatkice, kako odlaze godine, ovo će biti više opis normalnog stanja stvari. Čudom ćeš se začuditi kada se jednog jutra probudiš i shvatiš da se tu nešto sredilo, i da te nešto ne muči, štipkaćeš sebe, lupiti hrkača pored sebe (to ti želim, da ga obavezno smestiš na jednu stranu kreveta, onu koju ti manje voliš, možeš i ti da hrčeš, totalno je svejedno važno je da imaš koga da muneš u cevanicu) i reći ćeš "Ma koji mi je moj danas, sve mi nešto ok, i misli mi ok, i ja ok, šta se ovo dešavaaaaaa?!")

Kada mi se desi dan da mi ne treba sito za misli, ja se onda bojim da sa umrela, sve mi nešto nelagodno i čudno.

.. gledam kako se talasa reka, kako urla, savija se, uvija, nestaje val pa se ponovo pojavljuje, veci, jaci.. i misli mi se gube.

Misao 1: imala sam reku i imala ona mene, sada to fali i to ne može bilo koja reka to može samo moja reka. To kada odeš tamo pa slušaš, pa ćutiš, pa plačeš, a vetar suši suzice pre nego što se usude da izađu. To je najbolji i najlepši slušač misli- Reka.

Misao 856: Kako je teško i koliko sam užasno truda i sebe uložila, a koliko mi nekako postalo svejdeno, to sve i šta ću sa svim tim. Da smo živi i zdravi govore moji roditelji, a u glasu im zvoni ogromno očekivanje koje su trude da sakriju, ali znam ih ja, menjamo uloge, sada sam ja ta koja sve vidi i sve zna.

Misao 25: Možda je život tamo ipak ono što mi treba, gde me čeka moja srećica sakrivena iza nekog ugla, smeška mi se i samo što se nismo sudarile na ulici, moja sreća i ja.

Misao tamo neka: Sačekaću ipak taj ponedeljak da vidim da li sam ja bila preosetljiva ili je on stvarno blesav koliko mi se čini, ako je prvo, neće biti prvi put, ako je drugo, moraću još jače da stisnem zube i sa tako i toliko blesavim šefom ipak završim posao, jer se ovde radi o mojoj budućnosti.

Misao tamo neka i neka: Možda ipak da se strpim i sve smestim u taj veliki decembar, iako sam već sada preumorna i iako mi se jako roni, i ide mi se među onaj dragi svet, koji me poziva da ih vidim kod njihovih domova, i on više nije tamo, otišao je daleko, nema nikakve šanse da se sretnemo, i sve to. Ma sačekaću još nedelju dve tri da vidim kako će stvari da se odvijaju.

Misao blablabla: Ma baš me lepo briga što sam rekla da ću da radim sa njima još godinu dana, ovo je previše teško i sve manje volim, ne znam da li sam ikada volela, hoću pravi život, hoću običan posao od koga ću da zarađujem za život, a ne da živim da bih radila, hoću svoje vreme, hoću da mi se konačno vrati ona ja koja može i ume sa svetom oko sebe i sa sobom.

Misao još tamo neka: kako su ljudi lako kupljiva roba. Jedan mig, treptanje okicama, malo svežine, makar bila veštačkija od najveštačkijih, i pali su, kupljeni, smešni u svojoj naivnosti.

Misao koja dolazi pre one misli: Drago mi što vidim ovo drago biće ovde.

Misao poslednja za danas: ne znam šta sam htela da kažem ili mislim. Idem polako, Sija sunce napolju, to nije tako često u mojoj kraljevini, a ja bih trebalo da nastavim da čitam i pišem. Ne znam da li ću.