Биографија

Петар II Петровић Његош


Хвала Ти, Господи, јер си ме на бријегу једнога Твојега свијета удостојио извести и зраках једнога Твојега дивнога сунца благоволио напојити. Хвала Ти, Господи, јер си ме на земљи над милионима и душом и тијелом украсио колико ме од мога ђетинства Твоје непостижимо величество топило у гимне Божествене радости, удивленија и велељепоте Твоје, толико сам биједну судбину људску са ужасом разматрао и оплакивао. (Из Тестамента)

1813. Рођен је 1. новембра (по јулијанском календару) у селу Његушима, главном селу Катунске нахије, под Ловћеном и надомак Јадранског мора, као Раде (Радивоје), син Тома Маркова Петровића и Иване (рођене Пророковић) из истог села. Имао је два брата (Пера и Јована) и две сестре. Његова породица владала је у Црној Гори више од двеста година и дала јој пет владика (Данило (1700-1735), Саво (1735-1750 и 1766-1782), Василије (1750-1766), Петар I (1782-1830), Петар II (1830-1851)) и два световна владара (Данило (1851-1860) и Никола (1860-1918 )).

У то време, Црна Гора је била савез племена и није имала атрибуте државе, њене границе нису биле одређене а централна власт скоро да није постојала. У међународним односима Црна Гора сматрана је турском територијом. Уз владику као духовног владара, постојао је и гувернадур (губернатор), кога су дуго одређивали Млеци из редова Црногораца као свог представника и световног владара. Нека црногорска племена признавала су владикину, али и млетачку, аустријску или турску власт. Црногорски владика често је потајно обављао и неке световне владарске дужности у суседним племенима, док је у Боки Которској и око Скадра био само епископ. Црну Гору дуго су чиниле само четири нахије (Катунска, Љешанска, Ријечка, Црмничка) а у време Петра I, Његошевог претходника, прикључена су јој племена Пјешивци, Бјелопавлићи и Пипери (која су се одметнула од Турака), а касније још два Брда - Ровци и Морача. У то време, становници четири нахије често су називани Црногорцима, а становници брда касније прикључених Црној Гори - Брђанима. Духовна и културна средишта земље били су цетињски манастир, као и манастири Острог и Морача. Цетињски манастир саградио је крајем петнаестог века Иван Црнојевић; после трећег турског разарања, обновио га је 1786. Петар I Петровић.



Кућа Његошевих родитеља у Његушима



1825. Почетком године, владика Петар I доводи Рада у цетињски манастир. У то време, други синовац Петра I, његов планирани наследник, Ђорђије (Георгије) Сава Маркова одлази на школовање у Русију. Први Радови васпитачи на Цетињу били су калуђер Мисаил Цветковић и владикин секретар Јаков Цек. Те године Раде саставља своје прве песме којима је забављао главаре и монахе. Једна од њих била је шаљива песма о некаквим ћеклићким сватовима и њиховим згодама и незгодама.

Од половине године Раде борави у Топлој, близу Херцег-Новог, код јеромонаха Јосипа Троповића као новог учитеља. Са још неколико ђака учи предмете часловац, псалтир, црквено певање, рачуницу и италијански језик. Често присуствује црквеним обредима у оближњем манастиру Савине. У Топлој остаје до краја 1826. године и тада се враћа на Цетиње.



Цетињски манастир



1827. Митрополит Петар I изражава, 20. јануара, жељу да му наследник буде Раде Томов, а не Ђорђије Савов (кога је уместо калуђерског живота све више привлачила војна школа и који је касније у Русији постао коњички официр). Због недостатка финансија не може да Рада пошаље у Русију, те га задржава поред себе и покушава да са њим подели своје знање италијанског, руског, немачког и делимично енглеског и француског, као и књиге из своје богате библиотеке.

Крајем септембра, владика Петар I задржава у својој служби, као државног секретара и јединог министра, песника Симу Милутиновића Сарајлију и поверава му, као један од задатака, васпитавање Рада Томова. Сима Милутиновић, често несређеног духа и језика, упућује Рада у класику, уметност, историју, филозофију и књижевност и тако утиче на његову будућу поетику.

1829. Раде предаје свом учитељу, Сими Милутиновићу, неколико народних песама које је прикупио. Исте године саставио је песму у народном духу о рату између руске царице Катарине II и турског цара. Е тако ме не заклали вуци/у џамију, ђе клањају Турци,/ако дигнух моје јањичаре,/сву ћу твоју земљу поробити,/поробити, ватром попржити,/а тебе ћу живу уфатити,/да ме двориш као робињица. (из песме о рату између царице Катарине и турског султана).



Његошеве белешке за лекцију о интерпункцији



1830. Mитрополит Петар I преминуо је 18. октобра. У складу са његовом тестаментарном жељом, изреченом тог дана, за намјесника митрополита црногорског проглашен је Раде Томов и огрнут мантијом преминулог стрица. А ја на моје мјесто насљедником управитељем и чуватељем од свега мојега и Церковнога чиним и остављам синовца мојега Рада Томова Петровића, у којега се надам да ће бити чојек од посла и од разума, коликоје преблагиј Отац Небесних благоволио подарити, и којега Богу и Цару нашему и свему Народу Церногорскоме и Бергскоме за вијека препоручавам свијем сердцем и свом душом. (из тестамента Петра I) Уз велике почасти, Петар I сахрањен је 20. октобра. Два дана касније, Рада је закалуђерио архимандрит манастира Врањине. Кроз неколико месеци произведен је у чин архимандрита. Тиме Раде постаје нови верски и незванични световни црногорски владар. Чини ми се сит сам се већ наплака. Зато једино што виђу да ми од плача није никакве користи осим сама штета и погибељ очна, али јошт ми не да моје прежалосно срце уставит се мојијема сузама за мојијем оцем и благодјејом. Прво, што сам се лишио милости благодјетељске, друго, што је народ изгубио својега пастира и обранитеља, који бјеше непоколебими столп вјере и слободе христијанске и превјерни син и обранитељ отечества и неотлучими привјазаник к росијскому престолу и до својијех посљедњијех ријечих које ми је говорио на умрли час. Упитам га: Господару, виђу да ћете умријет, него што ћу ја сад? А он се усправи и сједне на постељу, па ми почне говорит: Ја ти сад не могу помоћ ништа, но ти ове најпосљедње ријечи од мене: моли се Богу и држ се Русије. (писмо Јеремији Гагићу, 30. октобра 1830)



Петар I



1830. Младом Његошу првих месеци у владању помажу отац Томо, ујак - капетан Лазар Пророковић, као и неколико отреситијих главара. Крајем године и почетком следеће, Његош се налази на удару противника, предвођених гувернадуром Радонићем, који је и раније покушавао да ограничи световну власт породице Петровић. Јошт ме је једна велика главобоља постигла. Наш господин губернатор Вуколај Радонић пошао је у околину которску, на Пуч, нотњо без знања ничијега него својевољно, тер се ту саставао с некаквијем генералом цесарскијем и с другијема људима цесарскијема, имајући намјереније предати им Черну Гору и на исту метнути покровитељство њино, мислећи он без никаква расутка, кад је владика умро да већ није остало синовах отечества у Черну Гору и привјазаниках к славимој Росији. (писмо Јеремији Гагићу, 22. новембра 1830) На народној скупштини одржаној 17. новембра, укида се гувернадурство, а Вуколај Радонић лишава службе и гувернадурског чина. Његошевој опозицији придружује се и Сима Милутиновић, његов некадашњи учитељ. А наш Милутиновић узео је нечесову слободу отка се преставио митрополит, која би му сломила врат да се не гледа на његово иностранство, пак и на Ваше писмо с којијем сте га пропратили к мојему поч. донду. Него ја истинито знам да Ви јесте мислили да је он чојак, јербо ја знам истинитога мојега у Вас пријатеља, како што сте били и мојему претку. А он био је поша пред свјатаго Николаја на Стањевиће и ја сам шиља за њега момке у два пута. Он није ктио доћ кад сам ја за њега шиља, него кад је њему драго било, па по свему тому ја сам га примио ка да није ништа преступио, зашто Ви знате ја нијесам имао чесова ученија, нити сам нимало свијета видио, па мисљах да ће ми што помоћи у ову нашу жестоку муку, а он не стаде него два дана и пође без питања некуђ пут Боке Которске. Сада ја не знам што ће бити. Ви знате како је он преступио законе царске када је утекао из Котора, и они га уфатише, хоће га кастигат по закону. Ема нека ломи врат куђ му драго. (писмо Јеремији Гагићу, 6. јануара 1831)


1831. У манастиру Врањина на острву Кому, 31. јануара, рашко-призренски архиепископ производи га у архимандрита и том приликом су му име преиначили на Петар. До тада се, у својим раним писмима, потписивао са Радивој. Савременици су га звали Раде Владика или Владика Раде. Са Његош се у писмима потписује од 1835. Тај додатак имену (Његош) узео је од стрица, Петра I, који га је понекад додавао свом имену а према имену свог племена и завичаја (Његуши).



Његош (непознати аутор)




1831. Након смрти стрица, Раде се, за помоћ у управљању Црном Гором, обратио двојици Црногораца који су живели у Петрограду - Матеји Вучићевићу (црногорском поверенику у Русији) и његовом ујаку Ивану Вукотићу (подофициру у руској војсци). Бержајте ако Бога знате, ако Христа љубите, док се није откуђ са стране иновјерне и туђеродне раздор и вражда посијала и распалила, пак би се нејмало се већ на што доходити. (писмо Матеју Вучићевићу, 22. октобра 1830) Њих двојица су у Црну Гору стигла у септембру и на збору који је Његош сазвао, доносе се 21. септембра одлуке о успостављању органа власти, управленија народњег. На челу управе је владика и он влада у договору са Сенатом који чини 16 сенатора (из редова племенских главара). Сенат има улогу владе и врховног суда. Извршну власт чинила је гвардија са 164 испољнитеља, чији су припадници ималу улогу данашње полиције и путујућих судија који су решавали мање спорове. Овим одлукама укинута је дугогодишња традиција да Црном Гором управља владика са гувернадуром. [...] имам чест Вама објавити како се Црногорци находе у согласију међу собом исти како су били овога прошлога времена од како је блаженопочившег митрополита завјешчаније проглашено, али сада је сувише стављено управленије народње, које управленије состовља 180 људих, из којијех су 16 совјетници (senatori), а 164 исполнитељи (polizia), које слуша народ добро и како је дужност народња своје старије слушати и собом одабранима повиноват се. Мене се радује срдце и душа када ја виђу моје отечество тако сложно и када виђу толико њихово почитаније к нашему царју и благодјетељу и к њиховијема старјешинама и главарима, али каква ће ми јошт и ово радост бити када виђу моје отечество ђе напредује у наукама и процвјетава просвјешченијем и када га виђу да почне излезати своје просвјешчене и вјерне синове, који ће га умјети бранити не само оружјем него и пером умним. (писмо Јеремији Гагићу, 6. децембра 1831). За првог председника Сената изабран је Иван Вукотић, а за потпредседника Матеја Вучићевић. Седиште Сената било је на Цетињу, а гвардије у Ријеци Црнојевића. Суђењима Сената присуствовао је и Његош, осим када је доношена смртна казна. Касније је државна администрација проширена капетанима и перјаницима (неком врстом владикине гарде), а на границама земље и пандурима.



Његошева владичанска одежда



1831. У октобру и у фебруару наредне године, у два наврата, покушава да освоји Подгорицу и Зету - али без успеха. Кад свак ратује, ми мирујемо, а кад свак мирова, ми ратовасмо. (писмо Данилу Медаковићу, 6. јануара 1849) За освету, војска скадарског везира од неколико хиљада људи ударила је у априлу 1832. на погранично село Мартиниће, којима је притекло у помоћ око 300 Бјелопавлића и Пипера, те сузбило и потукло турску војску. Скочи ово мало число Мартинићах посред Тураках и покољи се с њима и обрати силу турску у бјекство. Турци како побјегни, у то дотрчи једне 100 Пиперах и 200 Бјелопавлићах, за Турцима јуриш, Турци устрашени једнако бјеж, а наши за њима до Спужа, 150 Тураках уби намртво, којијема су узели наши оружје, а сувише што су их Турци унијели мертвијех. Такођер било је и рањенијех више од 300. Сам Намик Али-паша једва с бјекством спасе живот. (писмо Јеремији Гагићу, 27. априла 1832) На удару нису само црногорска гранична села, већ околни Турци траже да им се покори цела Црна Гора. Јошт кад је царство српско на Пољу Косову пало и невољно под иго турско дошло, од онога доба до данас Црна Гора непресјечно је како своју независност тако и своју вјеру сачувала и крв своју пролијевала само ради слободе, независимости и своје вјере, нити се икад икому хоћела покорити, знајући она добро почитовати шта је то слобода и предвиђајући каква би то невоља била туђима робовима бити. [...] Што ли нас сада зовете да се Вама предамо и рајом турском постанемо, не видимо нимало да право на то имате, јер како ће тако наједанпут туђијема поданицима постати Црногорци, који су више од 400 годинах свагда мужествено непријатеље од себе одбијали, а само да слободу и независимост у овијема безплоднијема и пустијем кршевима сачувају и да слободно по закону своме жертвоприношенија могу совршивати и господу Богу приносити, који ће свагда држати страну праведнијех и њима на помоћи бити. Што ли нам пак сада пријетите да ћете на нас силну војску послати и нас све истријебити, то само је у руци свемогућега Бога, који управља судбом човјечијом и, колико се год Ви уздате на своју силу, толико се и ми уздамо на божију, која нас је за толико вријеме бранила да нас неће ни сада оставити. [...] И ако Ви на нас нападнете, ми ћемо принуђени бити бранити нашу слободу и независимост, коју су и наши прађедови бранили и млоги жртвом постали. Тако исто и ми сви јединодушно пролићемо нашу посљедњу капљу крви за вјеру, слободу и независимост, и да знате добро да Црногорци ради су сви до посљедњега погребсти себе под развалинама својијех кућах и со тијем оставити потомству свједочанство гробовијех крстах да су пострадали за вјеру и отечество неголи потпасти под иго туђега ропства. И то Вам јављамо да ово није први пут да се Подгоричани и Црногорци бију него може бити стоти, а све за то што Подгоричани на тврду Божју вјеру невино сијеку Црногорце. (писмо Мехмеду Решид-паши, 17. јула 1832).




Његош у походном (ратничком) оделу


1832. Почетком јануара разоткривена су завереничка настојања гувернадура Радонића. Одлуком Сената од 4. јануара протерује се његова породица која је више од сто двадесет година обављала гувернадурске функције у Црној Гори. Г. Радонић, да је био човјек какав се Вами представља и другијема људима, он не би ни прогнан био са својом фамилијом из својега отачаства, него би у њем био како остале поштене фамилије које у њему пребивају, јербо су он и његова фамилија бројена и чествована међу најпрвијема фамилијама у Црној Гори, него је г. Радонић својега отачаства свагда био враг и возмутитељ, не само он но сваки од његове фамилије. Стога су били прогнати из Црне Горе. Ви знате, милостиви господине, да су људи зли и мутни који могу бунити народ свуда опасни и ђе су правитељства свој темељ јако утврдили, а камоли међу овијем свободнијем народом, који није нигда привика узду правитељства врх себе држати. (писмо Јеремији Гагићу, 13. маја 1836)


1833. Почетком године завршава Глас каменштака, у којем је опевао борбе између Црногораца и Турака након 1711. године. Шаље рукопис у Беч Вуку Караџићу због штампања, али то није дозволила бечка цензура. Допушташе ли печатати ту Глас каменштака? Ако су допустили, дај га печатати и пошаљи ми 12 егземплара; ако ли пак нијесу, а ти ми пошаљи матицу (оригинал), пак ћу обист хоће ли га овамо дати печатати. (писмо Вуку Ст. Караџићу из Петрограда, 1833)

1833. Државна администрација имала је трошкове и заведен је порез, који је почео да се наплаћује наредне године. Његош је у годинама које су следиле имао много проблема и трпео многе увреде због наплаћивања пореза (харача, како су га злурадо звали неки Црногорци). Настале су 1839. и 1840. чак и две буне због наплаћивања пореза. Често је морао лично да одлази у народ да га умирује и убеђује у неопходност плаћања пореза. Ви знате и сами што значи кад правитељство на установљено време не даје жаловање својима чиновницима: народ обично, ако и не ропта, он пада у сумњу о темељном суштествованију свога правитељства, па и сами чиновници почињу дремати у својој дужности, а то већ смета скором напретку народног благостојанија о коме се правитељство стара. (писмо Јеремији Гагићу, 18. јануара 1838 )




Његошево објавленије народу цроногорскому и брдскому о увођењу пореских класа (183


1833. На народном збору 23. маја одлучено је да Његош пође у Русију како би га тамо завладичили и како би изнео молбе за помоћ Русије Црној Гори. Креће на пут 3. јуна. За свог заменика именовао је Ивана Вукотића, а том приликом потврђен је и законик Закони отачаства који је саставио Вукотић. На путу борави у Котору, Трсту, Бечу и у источној Пољској. У Петроград стиже 20. јула. У цркви Казански сабор, 6. августа, бива рукоположен за архијереја, у присуству цара Николаја I и свих чланова Синода. Његоша, током те посете Петрограду, примају митрополит петроградски, министар спољних послова гроф Неселроде и оберпрокурор светога Синода Нечајев. Први пут се као владика црногорски потписује у писму Вуку Ст. Караџићу из Петрограда, 23. августа. Ово ти јутрос полусанљив пишем из гласовитог монастира Александра Невскога, но теке именом монастира, а свијем прочим палате, и јављам ти да сам здраво путовао од Беча до довде, здраво дошао и здраво се сада налазим у монастиру Невском. Наслађујем се предивнијем погледом и прекраснијема зданијама Петробурга, разном искусном архитектуром дворовах царскијех, храмовах свемогућему уздигнутијех и величественима памјатницима воздвигнутијема основатељу ове столице и просвјетитељу Русије, какогод и другима мудрима њему посљедоватељима. Сваки безпристрасни овђе дошавши мора рећи и рећи ће: 'Руски је народ велик, а цари рускога народа велики; свемогућа је рука творца излила благодат на цара Русије и на сав његов дом, свемогућа је воља творца возвисила Русију до овога степена, свемогућа је рука владике излила своје богате даре просвјешченија и човекољубија на дворјане'. (писмо Вуку Ст. Караџићу, прва половина августа 1833)




Николај I Романов

1833. Након нешто више од месец дана боравка у Петрограду, враћа се у Црну Гору другим путем: преко Халеа, Лајпцига, Дрездена, Прага, Беча, Трста и Котора. На Цетиње стиже 30. новембра, као први црногорски владика посвећен у Русији. У једанаест сандука спакованих, на Цетиње доноси неколико стотина књига за потребе Цркве и школе, а и за себе лично укључујући Правила поетике и Хомерове спевове. Имадем и Хомера на руском језику Гњедићем преведена. Српски је Хомер у народној поезији ко ју хоће разумјети и коме је српскост мила; а ко неће, залуд му сва добра качества праве поезије у народним пјесмама, у којима и налазе. (писмо Вуку Ст. Караџићу из Петрограда, прва половина августа 1833). Током тог путовања, Његош, за 3000 рубаља, набавља штампарију која је на Цетиње, спакована у 47 сандука, донета почетком јануара 1834. Ја сам намјеран штампавати овђе букваре, чаславце и псалтијере, и то на малом колу. (писмо Вуку Ст. Караџићу, Цетиње, 19. априла 1834) Из Русије Његош са собом доводи штампара Михаила Петрова, након чије смрти је Његош књиге поново штампао ван Црне Горе. Штампарија је престала да постоји 1852. када су њена слова преливена у зрна за пушке.

1834. На Цетињу почиње са радом прва основна школа за тридесетак ученика, са неком врстом интерната (благодејање).



Његошева владичанска диплома из 1833.



1834. Проглашава, 18. октобра, свог претходника и стрица за свеца: На знање ви дајемо, благочестиви народе, како смо 18. овога мјесеца, на Лучиндан, отворили гроб блажено и светопочившега претка мојега и архипастира вашега Петра и, пошто смо отворили гроб, нашли смо цјелокупно и свето тијело доброга и светога архипастира нашега. Зато, благочестиви народе, ми вама радосно и објављујемо о томе срећноме догађају, јербо знамо да ћете благодарити свемогућега творца, који ви вашега доброга оца, крепкога пастира цркве и стада Христова, вашега обранитеља и избавитеља, посла међу вама у светом тијелу, да, како је био у смртноме животу готов за вас дати душу и тијело, тако да му се молимо да он и сада, како светитељ и угодник Божји, буде молитвеник свемогућему Богу за нас како за своје синове. (Посланица Црногорцима и Брђанима, 18. октобра 1834)

1834. Објављује на Цетињу прву збирку песама Пустињак цетински, одштампану у цетињској штампарији. Исте године објављује другу збирку Лијек јарости турске (од свега четири песме: Пјесна за Вида и Мирчету, Ударац на Мартиниће, Вук пријатељ овчи, Нахије). Објављена је, на једном листу, и песма Србин Србима на части захваљује написана 1833. године као додатак Гласу каменштака. Његош је ову песму посветио которским римокатолицима, трговцима Лумбардићима код којих је 1833. боравио и грофовској породици Ивановић са којима га је везивало пријатељство.




Његошев прибор за писање



1835. Почетком марта подгорички Турци убијају двадесетак кучких чобана. За освету, у ноћи између 11. и 12. марта једна мала група Црногораца осваја на препад Жабљак од Турака. Жабљак је, међутим, већ 18. марта морао да буде враћен Турцима. Црногорци кад оно витешки / Жабљак тврди турски похараше, / онда мене старца заробише, / на Цетиње српско донесоше. (натпис на топу са Жабљака)

1835. Одређује Малу госпојину као дан заседања народне скупштине и службе св. Петра: На Мали госпођиндан (8. септембра) одредили смо да буде сваке године на Цетињу скупштина народа и служба св. Петра, јер та дан долази и светитеља рођендан (Посланица Црногорцима и Брђанима, 20. јуна 1835).

1835. Добија, две године након завладичења, степен архиепископа: Дошавши прије неколико дана из Бјелопавлића, ђе сам се за неко вријеме бавио по народнијем пословима, које сам хвала Богу с добријем успјехом свршио, имао сам чест наћи овђе височајшу грамату о возведенију мојем на сан архиепископа. (писмо Јеремији М. Гагићу, 20. јуна 1835)




Његошева митра



1836. Његош је рукопис Гласа каменштака знатно проширио до дела у десет песама Свободијаде. Желео је да Свободијаду посвети руском престолонаследнику, па рукопис шаље на увид влади у Петроград, преко руског конзула у Дубровнику. Руска влада је тих година охрабривала Црногорце на мир са околним поданицима турског султана, па - по свему судећи из политичких разлога, Његошев рукопис није никада добио одобрење за посвету. Свободијаду је први пут објавио Љуба Ненадовић у Земуну, тек три године после Његошеве смрти. По жељи мојој посветити Свободијаду имену високому насљедника рускога престола, разумијем из Вашега писма од прошлога 27. јануара да моје сочиненије иште Министерство иностраних дјел на разглед, да у њему што не буде противно данашњој политици. Ја га шиљем драговољно и све оно што нађе министерство својијем благоразумијем противно политици, нека га избрише, ја сам на све довољан, само не бих рад био да допадне у руке ономе који не зна силу српскога језика, да му он не буде судац (писмо Јеремији М. Гагићу, 27. фебруара 1836).



Његошеве гусле