1836. Почетком августа, око петнаест хиљада војника херцеговачког везира Али-паше Ризванбеговића, предвођених Смаил-агом Ченгићем, изненада напада Грахово, место на херцеговачко-црногорској граници. Граховљанима у помоћ стиже само неколико стотина најближих им Катуњана и надмоћни Турци убијају том приликом око педесет Црногораца међу њима Његошевог рођеног брата Јована (Јока), који тада није имао ни 15 година, као и осам других Петровића. Што говориш да не знаш је ли то из моје главе било да гвардија и неколико људи од Црне Горе дођу у помоћ Граховљанима и толико твојијех људи побију, ја сам ово мало число људи посла у Грахово као пандуре, а теке су дошли твоја је војска ударила на њих и Грахово попалила, и они су се дужни били бити и били су се колико су могли и толико твојијех људих, што говориш, побили. И мене се међу тијема Црногорцима неколико момчади од моје куће нагнало и ту је двоје погинуло; нијесу имали но по петнаест годинах. Ја веома сажаљивам да нијесам знава твоје намјереније, зашто бих скупио неколико хиљадах Црногорацах да те јуначки сретем на своју границу, како су се вазда научили Црногорци. (писмо Али-паши Ризванбеговићу, 6. октобра 1832)



1836. Ђорђије, Његошев брат од стрица, враћа се из Русије где је служио као официр, и постаје, као сердар цетињски и ријечки, важан Његошев ослонац.



Његошева столица



1837. Увидевши да не може да задржи своја имања око манастира Стањевићи (који је више од сто година био резиденција црногорских владика) и око манастира Маине на аустријској територији, уступа, уговором са бококоторским капетаном Ивачићем, Аустрији имање Маине за 17000 форинти у сребру које је употребљава за опште народне потребе. Маја 1839. потврђује и продају манастира и имања Стањевићи за 17000 форинти. То је било важно за придобијање Аустрије за званично разграничење са Црном Гором (које је завршено 1841) чиме је Црна Гора први пут добила границе према једној суседној држави и тиме била призната као самостална држава. Истина да ово имање више вриди, али будући да га правителство аустријанско жели имати, тако му га ја за речену цину само за то дајем да би показао моје пријателство према правителству аустријанскому. (из Свједочанства о продаји Маина, 5. фебруара 1837)



Манастир Маине

1837. У фебруару креће по други пут у Русију, да би тражио помоћ за Црну Гору и да би се оправдао од клевета својих противника, пре свега бивших црногорских сенатора Ивана Вукотића и Матеја Вучићевића а и чланова породица бившег црногорског гувернадура Радонића. Дајемо ви на знање како се мислимо отправити пут Русије. Тога ради вама објављујемо и заповиједамо да имате сјеђет међу собом у мир и у слогу, такођер исто и с народима који с вама граниче који узоће од вас сјеђети с миром, а особито с ћесаровијема људима будите у слогу и у мир, зашто је нама познато да они неће вас зађест никаквом смутном работом. За све пак послове и давије с којијех би се могла смутња догодити можете се јавити на Сенат и Гвардију, које ми остављамо да земљом управља. (објавленије Црногорцима и Брђанима, 12. новембра 1836) Међутим, због сплеткарења Његошеве опозиције, руски посланик у Бечу одлагао му је издавање пасоша за Русију. Тај боравак у Бечу Његош је искористио за друге послове са аустријском администрацијом, укључујући питање разграничења између Црне Горе и Аустрије. На путу за Петроград, Његош је поново задржан у Пскову и био примљен у Петрограду од стране руског цара тек 24. маја, када се цар уверио да су оптужбе на рачун Његоша потпуно неосноване. Позитивној промени руског расположења највише је допринео руски конзул у Дубровнику Јеремија Гагић, који је знао да је Његошева владавина правична и поштена, иако понекад строга. Тако су се замерке Његошеве опозиције свеле на његов приватни живот - да се влада као световњак и да се више бави ловом и песништвом него владарским и владичанским пословима, као и да често одлази у Боку, где се удвара дамама и игра карте. Неки су ме совјетовали да очи на женски пол не окрећем, а човјек не може и са самртнога одра да очи не баци на красно створеније. (писмо Петру Маринковићу, 10. августа 1850) Руси су прешли преко тих оптужби и не само да је Његош одбацио нападе противника, него је успео и да издејствује повећање годишње помоћи Русије са једне на девет хиљада червоњеца у злату; ту помоћ користиће за куповину хране, финансирање државне администрације, као и изградњу зграда, путева, млинова, школа.

Из Петрограда ка Црној Гори креће 31. маја. Након овога, Његош више није морао да се бори против претензија на власт и напада Радонића, Вукотића и њихових присталица. У вријеме мог бављења у Русији разумио сам да су ме моји непријатељи најцрњејшима бојама описивали пред министарством руским, тужећи се на мене од имена цијелога народа, а ово је и Вама познато. Ја сам истинито увјерен био, као што се нијесам ни преварио, да народ није имао ништа противу мене тужити се, јер сам знао лијепо расположење народа к мени и сумњао сам да ту мора бити и неко са стране, зато сам се и старао дознати откуд је тај зли извор истекао и најпослије успио узнати да је то био Иван Вукотић (Ивановић), који је својијема писмима учио неке недобромислеће како ће писати противу мене двору рускоме. Ови неблагомислећи, а није их више било него четворица у све, заслуживши још прије тога праведну казан од мене, лако су се за њим повели и саблазнили. (писмо Јеремији Гагићу, 8. мај 1839 )



Петроград



1837. У Бечу купује 1. јула Карађорђеву сабљу којој је посветио стихове Сабљи бесмртнога вожда (књаза) Карађорђија, објављене у Голубици 1840. године. Оружје свештено, вјенчано са славом,/с каквијем восторгом тебе данас виђу,/каква ли ми чувства душу потресују!/Плачући те славим, с уздисаљем гледам/кад ми на ум дођу твоја дјела страшна /кад си у рукама вожда и витеза/кроз полкове густе тирана људскога/сијевала страшно и крвљу се мила,/подижући Српство, круну му иштући. (из песме Сабљи бесмртнога вожда (књаза) Карађорђија).



Карађорђе


1838. Херцеговачко Грахово одметнуло се од турске власти и пришло Црној Гори. То питање је годинама оптерећивало односе са херцеговачким Турцима и Његош је успевао да одложи његово решавање за боља времена. Тиме је припремљено формално присаједињење Грахова Црној Гори за време кнеза Данила. Што се тиче Грахова, за које сте ми у Вашем почтеном писму од 31. маја [...] ов. г. за № 62 изволили писати да се тамо говори да су Црногорци њим завладали и да се Турци купе у Херцеговини да освободе Грахово и ишћерају Црногорце из своји предјела, чест имам саопштити Вам да Грахово нити је данас турско, нити је од преко сто година њихово било него црногорско. (писмо Јеремији Гагићу, 3. јуна 1838 ) Племе Грахово откако је населио га мој прађед и никшицки капетан, оно је стајало вазда на један начин, то јест Турцима је поштено плаћало за земље које је држало унутра у турској земљи, а Црногорци су им вазда судили.. (писмо Веџихи Мехмед-паши, 16 јуна 1838 )



Црна Гора 1838. године

1838. Од почетка године до јуна, на Цетињу борави Антид Жом који Његоша подучава француски језик. Ви знате колико ми је мило да научим италијански и француски језик, а сад ми се та прилика показала. Ту у Котору налази се г-н Жом, кога сам јошт у Тријесту идући овамо из Русије познавао и од њега неколике лекције примио, а сад исти г-н Жом иде за Скадар и даље. Ја би рад да он овамо дође к мени на неко вријеме да би се штогод ползовао његовима лекцијама... (писмо Фридриху Орешковићу, 24. децембра 1837).




Његош (Biazoleto, 1838 )

1838. Током пролећа и лета, у близини старог манастира на Цетињу, подигнут је нови, опремљен дворац са двадесет пет одељења, са високим зидом и кулама, који је касније назван Биљарда, по билијарском столу који је 1839. донет за једну од сала. У једном његовом делу биле су просторије за Сенат, у другом је становао владика, а у приземљу су становали перјаници. Дворац је био луксузно и модерно опремљен, али су његове просторије биле влажне. Његош, оптерећен многим бригама и пословима, већ средином године жалио се да га поболијева нога, а неколико година касније патио је од реуматизма. Од њекога времена поболијева ме нога, па бојећи се какови рђави посљедствија, чест имам обратити се к Вама с молбом да бисте ми учинили љубов и послали овамо вашега окружнога доктора, разумије се, ако му његова дјела дозволе и ако соизволи доћи да се с њим посовјетујем о овој ствари. (писмо Габријелу Ивачићу, 3. јуна 1838 ).



Биљарда (Taylor)


1838. Посећује га, 19. и 20. маја, саксонски краљ Фридрих Август II, који је дошао у Црну Гору ради ботаничких истраживања. Пре неколико дана, т. ј. 19. овога мјесеца, имали смо чест дочекати на Цетињу високога госта њ. в. краља саксонскога, који је сјутридан пут Будве пошао, подаривши ми за знак воспоминанија брилијантови прстен с вензловим именом његовим. (писмо Јеремији Гагићу, 26, маја 1838 )



Биљарда данас

1838. У јулу долази до сукоба на Паштровској гори између 4000 аустријских војника и 500 пограничних црногораца из Црмничке нахије у којој су Црногорци успели да потисну Аустријанце. Након тога, 25. августа Аустрија је склопила мир са Црном Гором и тиме индиректно признала њену независност. Око два месеца након тога, Његош је закључио мир и са босанским везиром и херцеговачким пашом, чиме су и турске власти по први пут индиректно признале независност Црне Горе. У годинама које су следиле, Његош је био у добрим односима са херцеговачким пашом, побратимом Али-пашом Ризванеговићем, док му је скадарски паша био велики крвник.

1839. Док Његош са скадарским везиром ради на склапању мира, скадарски Турци почетком јуна на Црну Гору врше неколико напада, који бивају одбијени. Може бити да ће нас Турци опет напасти, али се надам у Бога и црногорску храброст да неће побиједити. Ми према њима одиста нећемо водити нападачки рат, али одбрамбени морамо и од невоље се бранити до посљедње капи крви од свакога ко нас нападне. (писмо Д. П. Татишчеву, 12. јуна 1839 ).




Његош после партије билијара (H. Layard)


1840. Новица Церовић са неколико дробњачких главара одлучује да убије Смаил-агу Ченгића. По Његошевој препоруци, њима своју помоћ пружају Морачани и неки ускоци и Смаил-ага Ченгић бива убијен у Дробњаку, на Мљетичку, 23. септембра. Његош убиство Смаил-аге дочекује и као личну освету за убиство свог брата Јована, четири године раније. Убиство Смаил-аге учврстило је присаједињење дробњачког племена Црној Гори, као првог херцеговачког племена које у ушло у њен састав. Гласовити злочинац Смаил-ага Ченгић, муселим гатачки, пљеваљски, колашински и дробњачки, готово сваке године су по неколике хиљаде људи нападао је на наше границе. Он је и овије дана такођер разапео био свој чадор близу наше границе три сахата и почео био купити војску да удари на наше племе Морачу. Наши пак његово зло намјереније приђе сазнали, скупи их се од три до четир стотине и ударе му једно јутро, тј. 23. прош. септ. зором на чадор, те га истога ту посијеку и јошт четиридесет њему подобније зликоваца, међу којијема десетак намјерило се и од оније босанскије бунтовника против Већи-паше. (писмо Јеремији Гагићу, 4. октобра 1840). За знак мојега пријатељства и одличнога уваженија к Вашој особи пошиљем Вам на дар једнога од мојих хатова који се назива Гавран. Ово је хат био онога у свој Босни и Албанији турскога у садашње вријеме најславнијега витеза Смаил-аге Ченгића, па кад су овога Црногорци прије 2 године дана посјекли, узет му је хат искрај његова шатора. (писмо Ј. А. Турском, 23. јуна 1843)

1840. Ангажује себи учитеља немачког језика.

1840. Одликује Александра Карађорђевића војводским чином. Нека је познато и знано да смо ми Александра Црног, сина бившег српског врховног вожда Ђорђа Петровића Црног, који проистиче од старих књажева наше области Васојевића, признали свијетлим књазом и патриотом нашим по поријеклу. Нарочито цијенећи заслуге његова оца, који је својом храброшћу ослободио од турског јарма наше једноплеменике, сматрали смо за праведно и достојно да се одликује и одликујемо горепоменутог књаза Александра Црног војводским чином. (писмо Александру Карађорђевићу, 21. децембра 1840)

1841. Од Јохана Турског, заменика аустријског гувернера Далмације, добија на поклон микроскоп. Имао сам чест примити од Ваше стране послани ми микроскоп. Овај чудесни инструмент заслужује свакојега вниманија: чрез њега људске очи јасније виде природу и човека, у велико восхишченије доводе твари великога створитеља, који је како у великијема својијема дјелима тако и у најситнијема животнијема своје совершенство показао. (писмо Ј. А. Турском, 21. јула 1841)

1842. Одеско друштво љубитеља историје и старине бира га за свог члана 20. јануара, а Друштво србске словесности у Београду за свог почасног члана 11. јуна.



Део Његошеве библиотеке

1842. Месеца марта Едоардо Грије је на Цетињу уручује Његошу брилијантни крст, дар аустријског цара у вредности од хиљаду златних дуката, као признање за сарадњу на уређењу границе између Црне Горе и аустријског бококоторског округа, завршеном годину дана раније. Истим поводом Његоша одликује руски цар Николај орденом св. Ане првог степена.

1842. Преминуо је Његошев синовац и потенцијални наследник, Павле (Павел). Једна Његошева песма говори о тој вести и о његовом синовцу. Примио сам Ваше почтено писмо од 15а августа, које ми је жалосну вијест донијело да се мој млади синовац, императорски паж Павел Петрович Његош, јошт 20а маја ове године преставио. Овај тужни глас мене је сасвим поразио. Па како и не би кад оно што сам имао најдраже на свијету, то сам изгубио, јер с њим је сарањена јединствена надежда његове куће, његовог стрица, а и самога отечества. (писмо Јеремији Гагићу, 21. августа 1842) Ти си сада ангел код престола божјег/али сјајна звјезда у небесну кругу,/но у душу моју храм си мрачни дига/у ком ће се вјечно лик твој сахранити,/ка пред огледалом мрачним и сломјеним/кад жалосно дуби цвијет увехнути. (Из песме Плач или жалосни спомен на смрт мојега десетољетног синовца Павла Петровића Његоша, пажа его Величества Императора Николаја I-го)




Његош са пратњом приликом одређивања границе са Аустријом (A. Orou)

1842. Уз посредовање турског комесара Селим-бега и руског конзула Јеремије Гагића, Његош долази у Дубровник и ту 12. септембра потписује са Али-пашом Ризванбеговићем уговор у осам тачака о престанку непријатељстава са херцеговачким Турцима. Послијед дугога зла и крвопролића, које је било међу нама и Турцима херцеговачкијема, ја и Али-паша, везир херцеговачки, састадосмо се у Дубровнику, око свашта се лијепо разговорисмо и међу собом мир и јако пријатељство утвердисмо. (Посланица Црногорцима и Брђанима, септембра 1842)



Дубровник