Nikolo Makijaveli
3. maj 1469 - 21. jun 1527



Danas je ovaj renesansni filozof, pisac i državnik najpoznatiji po krilatici äcilj opravdava sredstva". Oni koji ga ne vole nazivaju ga äbezbožnim cinikom", a oni koji mu se dive, smatraju ga ili real-političarem ili vrhunskim satiričarem.

Familija Makijaveli, od 13. veka pa nadalje, smatrana je za jednu od bogatijih i istaknutijih porodica u Firenci pa su, u skladu sa tim, često držali važne položaje u gradu. Otac Nikole Makijavelija, advokat, ipak, spadao je među najsiromašnije pripadnike ove porodice. Nikolo je kasnije zapisao da je prvo naučio da radi, a tek potom da uživa. Zbog siromaštva nije dobio obrazovanje podesno svojim sposobnostima. Više je naučio sam, iz knjiga, koje su bile jedini luksuz u njegovom domu, nego u školi. Ovakva vrsta obrazovanja poštedela ga je grešaka tadašnjeg zvaničnog školstva i sačuvala originalnost njegove misli, kao i neprevaziđenu silu stila, koji je uzvišen i popularan istovremeno.



Proučavanjem života istaknutih pojedinaca, svuda se susrećemo sa istom činjenicom: svi inovatori ili reformatori, uopšte svi originalni ljudi, koji su donosili svež dah novina ovome svetu, ili su bili uskraćeni za zvanično školovanje ili su bili loši đaci (npr. Bernard Šo je okončao sa obrazovanjem u 15. godini, a Mark Tven još ranije, u 12. godini), ali kao da su upravo zbog toga bili pošteđeni šablona i imali priliku da razviju svoj osobeni stil. Ovakvi ljudi obogaćuju civilizaciju novim idejama, ali je njihov put uvek trnovit, ne samo zato što se ljudi po instiktu opiru promenama, već što se izvan institucija teško dolazi do prilike za prikazivanje sopstvenog talenta.

Nikolo Makijaveli je rođen u selu nadomak Firence (San Casciaono) 3. maja 1469. godine. Rođen je u burnim vremenima, kada su pape predvodile armije i kada je Italija bila podeljena na gradove/države, koji su često padali pod vlast velikih evropskih sila, poput Francuske, Španije i Svete rimske imperije (Nemačke). Savezi su brže kršeni nego što su sklapani, vladari su menjali strane bez upozorenja, a gradovi uspostavljali i gubili vlast u periodu od svega nekoliko nedelja.



1498. godine, Firenca je prognala Medičijeve, staru plemićku porodicu i uspostavila slobodnu republiku. U ovom periodu Makijaveli, u 29.godini, dobija prvi posao u državnoj službi; imenovan je za člana Saveta, odgovornog za diplomatske misije i nadgledanje vojnih aktivnosti republike. U periodu od 1499. do 1512. godine, imao je brojne diplomatske misije širom Evrope, uključujući i tada najmoćnije dvorove Luja XII, Ferdinanda II od Aragona i Svete stolice.

U periodu 1502/03. godine, bio je svedok državničkih metoda vojnika/sveštenika Cezarea Bordžije, neizmerno sposobnog generala i državnika, koji je u tom periodu uvećavao svoje teritorije u centralnoj Italiji, koristeći ne retko veoma okrutne metode. Cezare je bio nepomirljiv, odlučan, svirep i lukav, a mnogi veruju da je upravo on poslužio Makijaveliju kao model za savršenog vladara, koji će doneti neophodan lek za iscepkanu Italiju, u njegovom najuticajnijem delu - äPrinc". Ipak, u ovom deluje on je opisan kao čovek koji se uzdiže iz bogatstva drugih, pa sa njima i pada; koji je spreman na sve mogućnosti, osim za one koje će se dogoditi; i čovek koji, nakon što mu sva dela propadnu, izjavljuje da to nije njegova greška, već posledica neobične i nepredvidive sudbine.

Ali, Makijaveli, kojeg svi opisuju kao veoma radoznalog i pronicljivog, koji je na osnovu malih detalja umeo da otkrije velike tajne i koji se trudio da bogata iskustva iz diplomatskih misija primeni u svojoj republici, uvideo je na primeru Cezarea, da najamničke vojske, tada opšte prihvaćene, nisu podesne za odbranu republike, jer ne pokazuju patritizam, nemaju discipline, pokazuju neverovatnu aroganciju i ne retko beže sa bojnog polja. On je uvideo da Cezare koristi i regrute sa sopstvene teritorije, koji su motivisaniji, jer su prinuđeni da brane sopstvene domove. Zato je Makijaveli u periodu od 1503. do 1506. godine reorganizvao vojsku Republike Firence i uveo regrutno služenje. Pored toga, u svom kratkom spisu iz 1503. godine, äNačin delanja protiv pobunjenika..." otkriva naznake svoje kasnije političke doktrine. U njemu, između ostalog, on kaže: äSvet je oduvek ispunjen ljudima koji su imali iste strasti". I ovo je ono što Makijavelija svrstava u inovatore svoga doba. Njegova politička filozofija ne teži idealizovanom društvu, već sistemu upravljanja državom u realnim okolnostima. On, pročavajući prošlost i upoznavajući se sa sopstvenim okružnjem, dolazi do ključnog zaključka za svoju doktrinu - ljudi su pokvareni! Ukoliko vladar želi da opstane na svom tronu, mora biti svestan ove nepromenljive činjenice i delati u skladu sa njom. Dakle, vladaru su sva sredstva dozvoljena, jer su kroz istoriju opastajali samo oni vladari koji nisu bili vođeni višim idealima, već su prihvatali stvarnost. I Platon je dopuštao äplemenite laži" kako bi se očuvao red u društvu.

1503. godine umire papa Aleksandar VI. Nakon njegove smrti, na papski presto na kratko dolazi papa Pius III, koji, takođe, ubrzo umire. Makijavelija su poslali u Rim da prati izbor Juliusa II, nepomirljivog neprijatelja porodice Bordžija. Cezare se služio raznoraznim spletkama kako bi progurao svog kandidata, ali u tome nije uspeo. Kada je postavljen za novog papu, Julius II se nije smirio dok nije uništio Cezarea. Posmatrajući sve ovo, sa sve većim prezirom, Makijaveli se razočarao u svog heroja (ako ga je takvim ikada i smatrao) i konačno, slavio Cezarovo zarobljavanje äkoje je zaslužio kao buntovnik protiv Hrista".

1506. godine, Republika Firenca je podeljena na distrikte, a sam Makijaveli je sprovedio vojne inspekcije, naizmenično zamenjujući ovaj posao sa diplomatskim dužnostima.



Iste ove godine papa Julius II je pokrenuo svoju armiju, sa ciljem äoslobađanja" svih onih italijanskih gradova koji su osporavali vlast Crkve i trijumflano ulazi u Bolonju. Makijaveli će iskoristiti lik pape Juliusa kako bi uporedio sreću i ženu, i zaključio da hrabar, a ne oprezan čovek, stiče oboje.

Godine 1507. nesrećnom Italijom su naizmenično vladale tri velike evropske sile. Jedna za drugom su se smenjivale Francuska, Španija i Sveto rimsko carstvo (Nemačka). Tako je, sticajem okolnosti, Makijaveli imao mogućnost da boravi na dvorovima najvećih sila tog vremena, da upozna njihove vladare i sredstva kojima se koriste. Nekoliko puta se sastajao sa Lujem XII (Firenca je tada bila saveznik Francuske) i opisao ga je kao državnika koji načinio pet fatalnih državničkih grešaka u Italiji. Lik Ferdinanda od Aragona (španskog vladara) naslikao je kao čoveka koji postiže velike stvari pod ogrtačem religije, ali koji u stvarnosti nema milosti, vere, čovečnosti niti integriteta i koji je sebi dopustio da ga vode takvi motivi, koji će ga na kraju i uništiti. Imperator Maksimilijan I bio je jedan od najzanimljivijih ljudi svog doba i mnogi pisci su ga opisivali; ali Makijaveli, koji je bio izaslanik na njegovom dvoru 1507-08., otkriva tajnu mnogih njegovih promašaja slikajući ga kao misterioznog čoveka, bez sile karaktera - čoveka kojem fali bliskost sa ljudima, bez koje je nemoguće ostvarivanje zamišljenih šema, čoveka koji nikada ne insistira na ispunjenju sopstvenih želja.

Decembra 1507.godine, Sveti rimski imperator, Maksimilijan I, spremao se da napadne Italiju. Vlasti Firence su imale svoju ambasadu na imperijalnom dvoru, pa shodno tome poslale su Makijavelija na novo putovanje preko Alpa. Tokom ovog putovanja Makijaveli je prošao kroz Švajcarsku, a tri dana provedena u ovoj zemlji bila su mu dovoljna da napiše kratak, ali veoma pronicljiv izveštaj o ovoj državi.


1508. godine, Makijaveli je postao član äLeague of Cambrai", koju su osnovale već pomenute tri velike evropske sile, zajedno sa papom, a sa ciljem rušenja Republike Venecije. Ovo je rezultovalo bitkom kod Vaila, kada je Venecija za samo jedan dan izgubila ono što je sticala 800 godina.



1511. papa Julius II je osnovao Svetu ligu protiv Francuske. I u ovom poduhvatu papa je bio uspešan, proterao je Francuze iz Italije, a Firenca (kao saveznik Francuske) pada i pokorava mu se. Jedan od prvih papinih poteza bila je restauracija porodice Mediči na tronu ovog grada.



1. septembra 1512. godine Medičijevi su ponovo uspostavili vlast u Firenci, repubilka je pala a Makijaveli otpušten iz službe. Ovo je kraj njegove državničke karijere.

1513. godine vlast Medičijevih otrkiva zaveru uperenu protiv njih i između ostalih, u tamnicu, kao saučesnika u zaveri, baca i Makijvalija. Iako je bio podvrgnut najstrašnijim mučenjima, kada su obično i nevini priznavali, Nikolo je ostao postojan i tvrdio da je nevin. Na kraju je oslobođen, ali je prognan. Nikolo se povukao na staro porodično imenja u blizini grada i posvetio se pisanju. Ovo je period njegove književne aktivnosti.



On je oduvek bio vatreni republikanac, ali slabosti gradova u Italiji, kao i stalna pretnja da će ih pokoriti neko od stranih osvajača, naveli su ga na san o änovom princu", onom koji će doneti preporod. U delu äPrinc" (napisanom 1513, ali objavljenom tek 1532), on pokušava da pruži svom vladaru ona sredstva koja su trenutno dostupna, a sve proučavajući ljudske sklonosti. On predlaže čak i upotrebu religije - za koju je, kako neki tvrde, gajio duboka osećanja, iako spolja nije bio pobožan - koja biva podređena dobrobiti države i postaje oruđe moći. Mada ovo nije njegov izum, on se prvi usudio da javno kaže ono što su svi radili i što još uvek rade u borbi i za održavanje na vlasti. Makijavelija smatraju izumiteljem ädržavnih razloga", iako se taj izraz pojavio tek dvadesetak godina nakon njegove smrti.



U pismu svom prijatelju on opisuje svoj život na selu i način rada na svom najvažnijem književno-filozofskom delu: äPalo je veče, vratio sam se kući i posvetio svojim studijama; na ulazu sam skinuo svoje seljačko odelo, prekirveno prašinom i blatom, i obukao svoje plemićko, čisto odelo i tako preobučen ušao sam u drevni dvor, gde sam veoma ljubazno primljen od strane tih starih ljudi i jeo hranu koja je namenjena samo meni; nisam okelavao u razgovoru sa njima i pitao sam ih za sve razloge njihovih dela, a oni su mi u svojoj blagonaklonosti odgovarali; i nakon četiri sata nisam osetio zamor, zaboravio sam sve brige, siromaštvo me nije užasavalo, smrt me nije plašila; bio sam u potpunosti posednut ovim velikim ljudima."



Ideje izložene u äPrincu" stekle su značajnu reputaciju, zahvaljujući konciznosti, snažnom slikovitom prikazu i neposrednosti njegovih aforizama, koji su bili shvaćeni previše bukvalno od strane savremenika, ali i potomstva. Neki, čak, smatraju da su njegova dela vhunska satirična dela i da ih ne treba posmatrati kao prave priručnike za vladanje, već kao satiru vlasti iz svih epoha. On predlaže cinična pravila, koja ne bi predlagao da čovečanstvo nije iskvareno.

U nadi da će ga vratiti u državnu službu, Makijaveli posvećuje svog äPrinca" Lorencu de Medičiju, ali se ni do danas ne zna da li je Lorenco ikada pročitao ovo delo, koje je štampano tek pet godina po smrti svog autora. Zna se samo da Nikolo Makijaveli nikada nije stekao simpatije Medičijevih i da je njegov najveći domet u periodu njihove vlasti, bilo odobrenje da napiše zvanični istoriju Firence (završio je 1525. godine). Inače u äIstoriji Firence", Makijaveli pronalazi novi put, novi način predstavljanja istorijskih događaja, ostavljajući iza sebe metode i tradiciju humanističke istorografije. Njegova ljubav prema istini često je bila u sukobu sa strahom da ne uvredi nekog od zaštitnika, pa istoriju piše više kao političar nego kao istoričar, često prihvatajući izvore nekritički i podešavajući činjenice da bi podržao sopstvene teze. U njoj on pokazuje snagu sinteze, fantastičnu koordinaciju i organizaciju činjenica.

1520. godine primljen je u Književno udruženje Firence, a iste godine objavljuje i knjigu äUmetnost ratovanja".



1527. godine Firenca se ponovo oslobodila tiranije Medičijevih, i Makijaveli se ponadao da će po ponovnom uspostavljanju republike zadobiti stari položaj. Međutim, republikanci su mu zamerili i ono malo naklonosti što je uspeo da zadobije od porodice Mediči. Umro je razočaran, nepunih mesec dana po ponovnom uspostavljanju republike, 21. juna 1527. godine.



Niko ne može da kaže gde je sahranjen Makijaveli, ali savremena Firenca je donela dekret o podizanju veličanstvenog spomenika rame uz rame sa najslavnijim sinovima Italije, jer je u njemu prepoznala ideju ujedinjenja i seme sopstvene renesanse među narodima Evrope. On je, bez svake sumnje, imao dar pronicljivosti, bio je marljiv i aktivan, iako je u ličnim poduhvatima često bio plašljiv; njegovom oku ništa nije moglo da promakne, a sa vrhunskim književnim darom sve to je opisao u danima kada je bio bez službe. On, sasvim sigurno, nije u svom životu primenjivao načela koje je savetovao vladarima.

I danas ga nazivaju licemerom, ali da li je to zaista tako? Da li je licermer onaj ko ukazuje na pokvarenosti ljudi i društva ili su licemeri oni koji čine to što on vidi? Da li je licemer onaj ko se usudio da javno kaže ono što svi znaju, ali ćute? Načela iznesena u äPrincu" i danas su primenljiva kao i u vremenu kada su pisana. Ljudi su zaslepljeni prostotom i pohlepom, religija služi samo kao ogrtač za nečasne namere, u politici nema savršenog kursa, već se uvek bira manje zlo... Makijaveli je pisao o vladarima kakvi oni jesu, a pisao je sa takvom veštinom i pronicljivošću da njegova dela imaju trajnu vrednost, jer je ljudska priroda nepromenljiva.

äPolitika nema nikakve veze sa moralom"

Dragan Matić
izvor:
mreza kreativnih ljudi