Pre par godina, 'ničim izazvan' spoznao sam da za mojih šezdest i koju godinu života u Novom Sadu nikada nisam bio u Bukovcu, selu tu, pred nosom! A detaljno sam prokrstario skoro celu Vojvodinu, dobar deo uže Srbije, a i šire.
Ovih dana sam se setio toga i krenuo sam da ispravim taj propust.
Bukovac
Vreme nije bilo baš za izlete, ali sam se odvezao uskim, krivudavim, pravim planinskim ulicama pod brdo dokle se moglo kolima, pa onda još malo peške do dobrog vidikovca.
Na panorami sela, kao što je i uobičajeno, dominira crkva.
Pored niza lakih pešačkih mostića, preko Bukovačkog potoka koji ide sredinom sela, je i ovaj verovatno dosta star.
Bukovac je selo u severnoj podgorini Fruške Gore u dolini Bukovačkog potoka.
Bukovacje tipično sremačko, fruškogorsko selo a istovremeno prigradsko naselje Novog Sada. Od centra Grada je udaljeno manje od devet kilometara, a od kraja Petrovaradina manje od tri kilometra. Od Sremskih Karlovaca, preko brda, je udaljeno poljskim putem oko tri kilometra.
Selo ima izdužen oblik sa kućama podignutim s obe strane potoka.
Stariji deo kuća u sredini sela je dobro očuvan. Skoro svaka kuća ima podrum na svod, a neki podrumi su ukopani u brdo. Novije kuće se prstenasto dižu oko starog naselja.
I sam sam, pre nego što sam to pročitao u Enciklopediji Novog Sada odmah zapazio da ima relatvno puno starih kuća, uglavnom u boljem stanju nego što je to uobičajeno po sremskim selima.
Na nekoliko kuća sam video starinske, gvozdene kapke na prozorima. Na slici iznad ostala su samo na dva takva prozora, a na donjoj kapci su na oba ulična. Vlasnik je očigledno loše pripremio crvenu boju, pa ju kiša spira.
Zapazio sam i nekoliko ovakvih prozora - očigledno poreklom iz iste radionice.
[/CENTER]
U ataru se nazi veliki broj izvora, pretežno na nadmorskoj visini izmedju 200 i 360 metara, ali su slabe izdašnosti. Bukovački potok je dug devet kilometara a uliva se u Dunav prolazeći kroz Petrovaradin. Korito potoka je kroz selo regulisano.
I pre dolaska Turaka u ove krajeve tu je bilo ljudsko stanište o čemu svedoče iskpani ostaci alata i cigala. Posle pada Srema pod Turke ovamo se doseljava nekoliko porodica iz Srbije i oko velikog Bukovog drveta (otuda i ime sela) u potesu zvanom Selište, iskopalo zemunice u lesu i tu se nastanilo. U vreme izgradnje Petrovaradinske tvrdjave (krajem XVII v.) nastalo je novo naselje sa starim imenom dva kilometra bliže Petrovaradinu. Po popisu iz 1702. bilo je 30 domova. Prva, pravoslavna crkva, sagradjena od kamena i čerpića, pokrivena trskom sagradjena je 1720.
U XVIII veku selo je bilo u okviru Vojne granice (austrijske) u Karlovačkoj kompaniji. Svaka graničarska porodica činila je zadrugu koja je od države dobijala zemlju na uživanje, s tim da su muškarci izmedju 16 i 60 godina morali da obavljaju vojničke dužnosti i da ratuju za Austriju. Do 1790. Bukovac je bio čisto srpsko mesto, a tada je naseljeno 20 nemačkih porodica.
U selu je 1902. osnovana Srpska zemljoradnička zadruga. U medjuratnom periodu delovalo je pevačko društvo, Ratarska omladina, Sokolska četa ali i nemački Kulturbund, koji se za vreme Hitlera nije ograničavao samo na prosvetnu aktivnost.
U toku okupacije 1941-44. Bukovčani su masovno učestvovali u NOB, trpeći veliki teror Ustaša i Nemaca. U Podunavski partizanski odred su 22. avgusta 1942. stupila 34 Bukovčana, pored osmorice koji su odranije bili u Partizanima. Taj dan se svake godine obeležava kod spomenika palim borcima i žrtvana fašizma sa 340 imena meštana. Ustaše i Nemci su 24. avgusta 1942. izvršili pokolj staraca i starica, jer su se ostali povukuli u šumu bojeći se terora. Bojeći se osvete Partizana zbog pokolja, bukovački Nemci su se s proleća 1943. preselili u Petrovaradin, a na kraju rata u Nemačku.
Nisam se raspitao da bih bio potpuno siguran, ali po svemu sudeći, vlasnik ove kuće je, postavljajući na fasadu ovo znamenje, želeo da istakne svoju partizansku prošlost.
Posle rata, po popisu iz 1953. bilo je 859 stanovnika. Od tog perioda počinje doseljavanje, najviše iz predela ispod Manjače u Bosanskoj Krajini, tako da je do 1991. broj stanovnika utrostručen. Godine 2005. Bukovac je imao oko 3.600 stanovnika.
Većina starih kuća, koncentrisanih oko sredine sela, je gradjena na prelasku XIX u XX vek.
Ova, sa uočljivo istaknutom 1883. godinom je najstarija koju sam ja zapazio. Kad sam otvrio ulična vrata da bacim pogled u dvorište, kera me je 'najavila' pa me je domaćin pozvao da pogledam, a samoinicijativno mi je pokazao i podrum. Od vinskog podruma ostale su samo uspomene - nekoliko većih buradi, muljača i presa za cedjenje groždja koji više se ne upotrebljavaju.
Nekada je i u Bukovcu, kao i u ostalim fruškogorskim mestima bilo razvijeno vinogradarstvo. Zbog deficita radne snage (nekada su u ove krajeve dolazili sezonci iz Mačve) i neisplativosti gajenja vinograda vinogradi su ostali uglavnom samo za sopstvenu potrebu i kao tradicija.
Za gornje podatke sam koristio Enciklopediju Novog Sada. Podosta sam i izostavio jer mi prepisivanje nije omiljena stvar, a na netu nema šta da se 'copy-paste'.
Kao što se po slikama i vidi, nisam imao prtenzije da dam celovit prikaz Bukovca. Na slikama su stare kuće jer one neumitno nestaju.
Na ovom Forumu postoji i tekst o Bukovcu iz knjige "Trideset dana na ubavu putu" koju je napisao prota karlovački Vasilije Konstantinović, a izdata je u Sremskim Karlovcima 1899.godine. Prota Konstantinović je dobio nalog da 1896.godine pregleda karlovačku protopopiju i da o tome napiše detaljan izveštaj, koji je kasnije pretočen u knjigu iz koje ga je felix preneo na 'Srem' u temi "Trideset dana na ubavu putu" pa preporučujem da i to pogledate. Klikni ovde
Crkva sa stepeništem na istočnom ulazu u portu pruža veoma lepu i prijatnu sliku tog dela sela. [/CENTER]
Pošto prvog dana nije bilo lepo vreme za slikanje, nije mi bilo teško da dodjem ponovo i po lepom vremenu ponovo napravim slike ovog vrlo privlačnog ambijenta.
Изградњу нове (садашње) цркве Вазнесења у Буковцу започео је 1794. Јохан Ебен, зидарски мајстор из Сремских Карловаца, а наставио је 1807. Андреас Хинтермајер са помоћником Антоном Фридрихом. Иконостас је резбарио Марко Вујатовић, карловачки мајстор, који је током прве четвртине XVIII века начинио чак 13 иконостаса, углавном у Срему. Конзерваторски радови обављени су 1994. и 2002.
Црква је споменик културе од великог значаја.
На почетку степеништа на источном улазу у црквену порту је родна кућа песникиње Милице Стојадиновић � Српкиње, 'Врдничке виле'.
U parku vrdničkog manastira je bista pesnikinje Milice Stojadinovic - Srpkinje, Vrdničke Vile kako su je savremenici zvali, jer je najznačajnija dela stvarala dok je živela u Vrdniku. Živela od 1830. (ili 1828.) do 1878.
Poznavala se sa Vukom, Njegossem i drugim značajnim ličnostima.
Njena književna dela nisu od većeg umetničkog značaja niti su ih njeni savremenici tako tretirali.
Njena pojava uklopila se u pokrete nacionalnih preporoda Srba i romatičarskih ideala, a njena ličnost je bila romantičarski avanturistička. Bila je izuzetno lepa.
U buni 1848. dok se u Vojvodini vodio srpsko-madjarski rat, htela je da podje na ratište sa gitarom i da junacima peva junačke pesme kao Jovanka Orleanka. Otac ju je od toga odgovorio, iako se pretpostavlja da je kasnije prerušena učestvovala u bitkama. Kasnije (1862.) bila je na barikadama za vreme bombardovanja Beograda.
Umrla je u bedi i zaboravljena u Beogradu i bila je sahranjena pored Markove Crkve. Kasnije ju je njen brat preneo u Požarevac.
Citat
