ПОРОДИЧНЕ ЗАДРУГЕ постојале су у прошлости и у Војводини, а у другој половини XIX века почеле су се распадати, да би се последње још лабаво држале до 20-их година XX века. То су биле велике породице са више ожењених сродника, њиховим женама и децом. Родитељи, браћа, сестре, снахе, синови и синовци, често и зетови и усвојена чељад, живели су у истом домаћинству. Заједнички су привређивали, најчешће се бавили ратарством, сточарством и другим гранама пољопривреде, као и домаћом радиношћу. У неким оваквим задругама бивало је и до 40-50 чланова.
ДУГОТРАЈНА ТРАДИЦИЈА
Породичне задруге имале су у Срба, као и Словака, Русина и других неких народа, дугу традицију. Код словенских народа јављале су се у дубокој прошлости. Циљ им је био да обезбеде блиским сродницима сигурнију егзистенцију, сачувају породицу, братство и племе од спољних удара, да спрече њихово уништење и пропаст.
На подручју Војне границе и Шајкашког батаљона имале су ове кућне задруге изузетан значај. Аустријска власт је и законима из 1807. и 1850. регулисала начин живота и рада у њима.
ВОЈНЕ И ЦИВИЛНЕ ПОТРЕБЕ ДРЖАВЕ
Основна интенција била је да се обезбеди једном броју одраслих мушкараца несметана стална служба у војсци, било у чувању граница, било дуготрајним учешћем у војним јединицама које су одлазиле у ратне походе, а да при том не буде ометено кућно привређивање, с обзиром на велике потребе државе у храни и разним сировинама.
Званични назив задруга био је Haus komunion (Кућна комуна), а у народу су се оне називале "фамилије". Власт је видела корист од њих и настојала је да их одржи све време постојања Војне границе, подржавајући начин организације и унутрашње односе у њима који су наслеђени из давне прошлости.
СТАРЕШИНА НА ЧЕЛУ ЗАДРУГЕ
Најстарији, а више пута најспособнији домаћин, налазио се на челу задруге као старешина. Он је заступао задругу пред властима, а у дому је свакодневно и недељно вршио распоред рада чланова у пољу и у самој кући.
Старешина је држао кључеве од оставе и подрума, као и од шкриње са новцима, документима и драгоценостима. Уз њега је била домаћица, његова супруга, односно најспособнија снаха, која је вршила надзор над домаћичким пословима и распоређивала жене и девојке и одређивала шта да раде.

ДОМАЋЕ ОБАВЕЗЕ У СМЕНАМА
Жене су се недељно смењивале у обавезама у домаћинству и породици, једне су кувале, друге месиле и пекле хлеб, две до три фуруне недељно, треће су прале и пеглале рубље, неке су храниле живину и свиње, помагале мушкарцима у пољу, а поједине мајке су, кад је њихова "чреда", бринуле о деци целе задруге. Старија деца су чувала млађу кад су мајке биле заузете.
ЗИМСКИ ПОСЛОВИ
У зимском периоду жене су ткале ћилиме, платно и сукно за одећу, плеле чарапе, џемпере и шалове, хеклале чипке и друге украсе, правиле обућу. Такође су припремале зимницу. Мушкарци су клали свиње и јунад, стављали саламуру, пекли ракију, претакали вино, бринули се о сточном подмлатку, правили делове намештаја и пољопривредне опреме.
О ЖЕНИДБИ И УДАЈИ ОДЛУЧИВАЛИ РОДИТЕЉИ
О својој деци мајке су се старале кад би дошао њихов ред на ту обавезу, али су нема сумње надгледале синове и кћери и кад су имале друга задужења, нарочито кад се радило о њиховим школским задаћама, о облачењу, владању и васпитању, а касније о удаји и женидби и њиховој даљој егзистенцији - у томе су родитељи ипак имали главну реч.
Било је случајева да су се младенци први пут видели на веридби или тек на венчању, јер су родитељи уговарали брак са пријатељима. Девојке су у мираз доносиле одело, опрему и новац (дукате). Земљу нису могле уносити у нову кућу, јер се сесија кућне задруге није могла делити и отуђивати. Граничар који би својевољно напустио кућну задругу, није од иметка ништа добијао, ван Границе од тога се често одступало.
Кућа и земља, радила и стока, све је то било у заједничкој својини задруге. Чланови задруге у личној својини могли су имати само одећу и понешто од алата којим су се служили у раду.
КЛИЦЕ ПРОПАСТИ ЗАДРУГА
-Кад су продрли капиталистички односи, а способнији појединци знали успешније да привређују, постајали су незадовољни, поготово што је било међу укућанима и лењих и неспособних. Желели су због тога да се осамостале. За поделу имовине задруге и излазак из ње, морала се тражити дозвола од власти. Тек кад је Војна граница 1872. укинута, задруге су се слободно делиле. Задруга је била обавезна да члановима који су са својом ужом породицом излазили из заједнице, додели део земље за обрађивање, као и да им помогне у подизању кућа. (Izvor Enciklopedija Novog Sada)