Razmišljanje o suštini ljudskosti, pojava i stvari

Da li se još uvek neko seća filma sa Harisonom Fordom u kome glumi čoveka koji je ''krvoslednik'',a jedini trag koji pronaazi jeste veštačko podmetnuto kao čovečja priroda i što je još gore i sasvim poražavajuće-veštačko u ljudskoj prirodi.

Ono što je meni ostalo u sećanju u vezi sa pomenutim filmom jeste osećanje nostalgije koje je u meni,osim Vangelisove muzike,probudila sama suština replikantkinje koja se ''sećala'' ugrađenih joj sećanja,sanjala snove koji nisu imali nikakve veze sa njenom prirodom,a opet njoj su i pored,nametnutosti-doduše bez njenog znanja,bili jedino utošište,mesto na kojem se osećala bezbedno.

Odavno više ne sanjam.Zato mi je na umu ova misao o Replikantkinji.Njoj su snovi bili oteti jer nikada i nisu bili njeni,moji nisu nikada ni postojali,bili su tek teke ''nostalgije'' za daljinama koje je trebalo posetiti,a koje su uvek bile jedan korak dalje od mene.

Ja sam,između ostalog i Replikant.
Jedna od sopstvenih mogućnosti.
Jedna interpretacija ljudskog u nametnutom,nametnutog ljudskom.