Spoznaja Sina Srpskih Svetinja

Branko Radičević � Duško Trifunović � Luka Jović

Branko Radičević
(1824 � 1853)

Branko Radičević je rođen šesnaestog ( dvadesetosmog) marta 1824. godine u Slavonskom Brodu. Dobio je ime Aleksije, a kasnije ga pred izlazak prve knjige promeni u Branko. Osnovnu školu završava u Zemunu
U Zemunu se školuje od 1830. do 1835. nakon čega upisuje gimnaziju u Karlovcima. U Karlovcima ostaje do 1841.godine. Ne zna se ima li mesta u našoj zemlji koje je tako vezano za nekog našeg čoveka, kao Karlovci za Branka. U gimnaziji, samo po imenu srpskoj, kako je Vuk znao reći, predavalo se na nemačkom i latinskom jeziku. U to vreme Vuk Karadžić je već počeo borbu za narodni jezik. Svi profesori karlovačke gimnazije bili su protiv Vuka, jedni iz uverenja, drugi iz straha od gubitka službe. Pa ipak se Aleksije Radičević, jedini od svih đaka usudio da jednu latinsku lekciju prevede na srpski jezik i napiše je Vukovim pravopisom. Profesor ga zbog toga nije kaznio.Ta sveščica je ostala kao dokaz Brankove naklonosti prema narodnom jeziku i kao jedan od prvih tragova njegovog smelog i samostalnog duha. O Branku i njegovom bratu Stevanu jedan njihov kolega iz gimnazije je zabeležio:�Njih dvojica uneli su u omladinu ponosa i poleta.Pored njih osetili smo novi život�. Školovanje zatim nastavlja u Temišvaru,ali ubrzo prelazi u Beč i od 1843. godine, s malim prekidima živi tamo do smrti. Prvo je tri godine slušao prava, dok nije shvatio da ga to više ne interesuje. Od 1850. godine uči medicinu. I poslednje mesece svog života provodi u Beču. Mina Karadžić piše o sećanju svoje majke, koja je bila uz Branka dok je bolovao i kad je umro: �Još jedanput zahvalno pogleda, još jedanput se umornoosmjehne, pa onda se naže; a ono divno srce što je toliko osjećalo, toliko se nadalo, toliko htjelo, presta kucati��Umro je 18. juna 1853.i sahranjen na Sankt-Marksovom groblju.. Predosećajući skori kraj,on ispeva:

�Al kad mi se veće smrći mora,
Nek se smrkne izmeđ ovi gora�

1883.godine su Brankovi posmrtni ostaci preneti iz Beča i sahranjeni na Stražilovu kod Sremskih Karlovaca. Na spomeniku je napisano:

�Mlogo hteo, mlogo započeo
čas umrli njega je pomeo.�

Branko je u književnosti progovorio samo svoje prve reči. Pa ipak i to je bilo dovoljno da ne umre. Samo stihova o Branku Radičeviću je napisano više nego ih je on sam napisao,a da se ne spominju silne kritike, eseji, studije i članci. Hiljade mladih svake godine posećuje Stražilovo i Brankov grob da otpevaju pesme koje je Branko već odavno otpevao svetu.Kad je odštampana njegova prva knjiga zabeleženo je da se pojavio �jedan gotov,savršen pesnik�. U to vreme borbe za narodni jezik konačno se pojavljuje i Vukov prevod �Novog Zavjeta�, Daničićev �Rat za srpski jezik i pravopis� kao �teška artiljerija Vukove nauke� i veliki �Gorski vijenac�. I konačno �došlo je vreme da i Branko pokrene u boj laku konjicu svojih stihova�. Krajem 1847. pojavila se njegova prva knjiga pesama.Pesme mladosti, ljubavi i rodoljublja pune su vedrine, vitalnosti, vragolanske žudnje za životom. Drugu knjigu izdaje 1851., a treću objavljuje njegov otac posle pesnikove smrti 1862.godine.
Branko je bio sjajno obdaren pesnik svoga vremena, bio je svoj i nov, rekao je svoje prvi dok je srpski književni jezik jos tražio sebe. I posle mnogo godina oseća se autentičnost Brankovih stihova, njegove pesme su bezvremene, tople i velike.

Oj, Karlovci, mesto moje drago

Oj, Karlovci, mesto moje drago,
K'o detence došao sam amo,
Igra beše jedino mi blago,
Slatko zvah ja med i smokvu samo.
Dete malo-golušavo tiče,
Dođe tiče, pa se tu naviče,
Ovde, ovde, gde krioce malo
Prvi put je sretno ogledalo,
Ispočetka od grane do grane,
Od drveta jednog do drugoga,
Dok je smelo setiti se strane,
Setiti se neba visokoga,
Dok je moglo krila svoja laka
Nebu dići, tamo pod oblaka.
Pod nebo se dig'o ptić i sada,
Al' veseo nije k'o nekada;
Gleda dole, reku, vrelo, luga,
Drva, žbune, gore i vrleti,
Pa mu s'čine do toliko druga,
Do toliko uspomena sveti',
S kime dane prelepo probavi,
Pa ih sada mora da ostavi.
Teško mu se, teško rastaviti,
Ali šta će kada mora biti!
Za njih srce njemu mlado tuče,
Ali nešto na daleko vuče,
On ne može odoleti,
Pa se vine i u svet poleti.
Oj, Karlovci, lepo l' živeh tude,
Al' šta mora biti - neka bude,
Ta i mene nešto dalje vuče,
Evo, pružam svoga raja ključe.
Pa kada bih im'o kaku želju,
Jednu b' im'o samo, ali velju;
Kad bi tako smanjio se tudi
Da te mogu pritisnut' na grudi,
Ta na grudi i na svoja usta
Oh, željice, ala si mi pusta!

(Đački rastanak, 1844)

Ukor


Gde si dušo, gde si hrano!
Gde si, danče mio?
Gde si, sunce ogrejano?
Gde si dosad bio?
Ta sinoć se tebi mlada
Baš zacelo nada'!
Sunce zađe - pade tama -
A ja ostah sama!
Ala ljubiš, moje lane,
Ala grliš slavno!
Grli, ljubi, dok ne svane -
Ta već nesi davno!
Već nedelja dana prođe
Kako mi ne dodje!...
Jao zlato, tako t' Boga,
Ta kako si moga'?!




Kad mati ćuti

To je čas kad se u njoj sve preobrazi.
I tebi se samo čini da tvoja mati ćuti.
Potajno plamte njeni meki obrazi
i usne odjednom preblede kao da sluti.

Utone u polusan, s rukama u krilu.
Kao da je sama sebe tu ostavila i pošla
nekud gde nikog nema u neku zemlju nebilu
ili gde jošte žive davna vremena prošla.

I šta da je trgne i vrati kad zaluta
u taj nedogled bez početka i kraja.
To ona pre tebe stiže na pola tvoga puta,
izgubljena, sama, pred vratima beskraja.

I stiže davno pre tebe gde gladan si i žedan
i tamo gde ćeš bolan koju godinu stajati
usamljen i gorak il' blag i nepobedan.

I svuda kud ćeš ići, ona u tren navrati.
I šta će drugo mati nego da strepi, ćuti.
Gledaj: k'o da će u san, glava se blago klati,
i odmah trza, kao da opet sluti.


Kad mlidijah umreti



Lisje zuti vece po drvecu,
Lisje zuti dole vece pada;
Zelenoga vise ja nikada
Videt necu!
Glava klonu, lice potavnilo,
Bolovanje oko mi popilo,
Ruka lomna, telo izmozdeno,
A kleca mi slabacko koleno!
Dodje doba da idem u groba.
Zbogom zitku, moj prelepi sance!
Zbogom zoro, zbogom beli dance!
Zbogom svete, nekadasnji raju, -
Ja sad moram drugom ici kraju!
O, da te tako ja ne ljubljah zarko,
Jos bih gledo tvoje sunce jarko,
Sluso groma, slusao oluju,
Cudio se tvojemu slavuju,
Tvojoj ruci i tvojem izvoru -
Mog zivota vir je na uviru!
O, pesme moje, jadna sirocadi,
Deco mila mojih leta mladi'!
Htedoh dugu da sa neba svucem,
Dugom sarnom da sve vas obucem,
Da nakitim sjajnim zvezdama,
Da obasjam suncanim lucama...
Duga bila, pa se izgubila,
Zvezde sjale, pa su i presjale,
A sunasce ono ogrejalo,
I ono je sa neba mi palo!
Sve nestade sto vam dati spravlja -
U traljama otac vas ostavlja.


Branko Radičević


. . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . .