Razmišljanje o suštini ljudskosti, pojava i stvari

Nema više pesama u mom životu;stihovi su prebrodili ispod katarke snova sva mora i oplovili sva ostrva ostavljajući za sobom reči nikada pretvorene u nešto više od odjeka.
Čitam neke pesme,proničem u njihove istine,ali znam da su mi njihovi zvuci strani.Nema više nota u meni.Ipak,ponekad se dogodi da na ulici dodirnem list nara,ili tamnu koru mandarininog drveta i da se prisetim kako su nekada reči imale drugačiji odjek.

U potrazi sam za poeziom,za njenim glasom,ali sve što mogu da pronađem jeste tek sećanje na ju,na sve one nijanse glasova kojima su je čitali neki drugi ljudi pre mene,nijasne dodira svih onih ruku koje su pre mene listale knjige- domove vešto složenih reči,uobličenih u zajednice malih slika,trenutnih zapisa svega onoga što govori uvek samo o jednom- kako je čovek sam.