vird�inij:.

Dobro je da svake noći slušam
Njen strah
Njegovu promuklu prostotu
Kosa je povodac
Lice joj je testo
Pravilnim rukovanjem dobijaš
Poslušan osmeh kroz suze
Pseća: milina i divljina
Pa to diže i nedizivo
To i sitnež napravi na mnogo
Samo napred komšija
Rasti dok je dole
Pevaj
Dok joj po licu taktiraš
Mesečinu
Dok se iz keca u kec navijaš
Za bolje pogotke
Tuci komšija
Tako da je dobro čujem
Da mi svaki njen jecaj
Deli noć na poznate taktove
U kojima se moja trudnoća nekad
Sudarala s radijatorima

Mama...
Reci, milice.
Hoće li još dugo, mama?
Neće, milice.
Komšija je grub?
Da, milice.
On tuče i decu.
Tuče, milice.
On im je kupio psa.
Jeste, milice.
Zašto ja nemam psa?
Imaš mene, milice.
Tata je bio grub?
Jeste, milice.
Sad tuče drugo dete?
Tuče, milice
A mene neće?
Neće, milice.
Ja bih ipak psa.
Ne može, milice.
A tatu?
Imaš mene, milice.
Ja nisam milica.
Znam, milice.
Ja sam Stefan.
Naravno, milice.
Laku noć, mama.
Laku noć, milice.

ima kod mene:
prekopuuta
jedna praava porodica:
mama tata sin

a ne ko kod mene:
prekopuuta od njih
samo tetka i ja

kod njih staaalno ima struuje
i frke
kod nas samo frke:

kod njih svako ima svoj stav
oo nečemu
kod nas nema ništa
a od stava samo:
kad ja iz muke dubim na glavi

njegov tata vozi broda
a ?moj:
moj vozi mamu na oblaku
i gleda dole:
u
mene samu
kako mi fale
makar za ništa
a kamoli nešto
da ih pitam
da dođu
da me vole
da ne znaju
da se ljute
da se sklonim
pod majčine skuute
kada grmi
prokleto
!grmi
a tetka se opila
a ja sama na krmi

ej oblačee!:
el si ti taj bog
zar ne vidiš
baš ?ništa

zar ne vidiš da mi se jedu
one skupe kisele
gumene bombone
zar ne vidiš da mi se duva
u trombone
da dozovem
kišu
koja iz oblaka pada
da me tako mama po kosi mazi
a tata da nas kao pazi
da nam se kroz kišu plazi
i sendvič pravi
od nečega:
od sebe
i mame
a ja u sredini
ovako krakata
da virim
da se kao plašim
da me ne ugrizu
pa da se od smeha upiškim
ii
nikada da se iz tog sendviča
ne probudim

i sve:

Ja imam trinaest godina
I džemper na romboide
Imam renomiranu mamu
I refundiranog tatu
Imam živo sećanje na njen izbačaj
U naučnu orbitu
I njegov povraćaj
S brodskog u kućni red
Oni sredom imaju gala goste
Imaju mene da im se vraćam sa tenisa
I za večerom argumentovano
Pričam o slajsu i želji
Da postanem kompozitor
Ja imam njihovu pažnju
Bubuljice i male brkove
Jako male brkove

Ona još nema trinaest godina
A već nema neku perspektivu
U kesi nema ništa osim hleba
Kad se vraća iz prodavnice
I u ruci nema kusur
Ona nema obzira prema starijima
I neće da se pomeri sa stepeništa
Kad oni prolaze
Ona nema akne
Naočari
Ni vannastavne aktivnosti
Nema problem da napolju provede ceo dan
Jer nema roditelje da je opomenu
Ona nema nameru da me pogleda
Ni kad se vraćam sa tenisa

Mi imamo svaki svoj radijator
Moje gudalo i njenu kašiku
Mene, koji s jedne strane zida
Svira violinu
Nju, koja s druge strane
Glumi metronom
Imam običaj da se naslonim na radijator
Dok sviram
Ima običaj da triput jako lupne
Ako pogrešim
Imam utisak da mi srce vibrira
U njenoj kašičici
Dok je prevlači preko radijatorskih rebara
Kada odsviram bez greške
Ima savršen osećaj za ritam
Imam želju da je poljubim
I imam želju da je zbog toga poljubim

Nemam nameru da se odreknem te svirke
Ni kad sve komšije polude od
Moje škripe i njenog čangrtanja
Nemam smelosti da je pitam
Da li je i njena guza vrela i nažuljana
Kao moja
Jer mi nemamo reči kad se sretnemo
Ali, mi imamo šansu da jednog dana
Napravimo revoluciju
S koncertom za violinu, kašiku i radijator
Ako budemo imali petlju
Ako budem imao petlju da je povučem
A ona da se ne raspara

Ja imam trinaest godina
Džemper na romboide
I plemenitu želju
Da joj kašiku punim muzikom
Bar dok ne upišem Berkli