Razmišljanje o suštini ljudskosti, pojava i stvari

Nesanicu sam sama izabrala sama i prihvatila je.Depresija me je pokorila.Između ta dva fenomena,pojave u mom životu,ipak je ostalo dovoljno prostora za manevrisanje,a opet sve je imalo boju ovih pratilja.
Dani su prestali da budu dani,kalendari da imaju važnost,a svi,oni naglašeni datumi izgubili s na svojoj važnosti.
Nesanica je izbrisala pojam prelaska iz dana u noć i obratno,depresija je izbrisala pojam vremena i pretvorila je sve trenutke u jedan isti.

Ipak,
to mi je dalo izvesnu slobodu i privilegiju da manje patim:znajući kako vreme nema nikakve važnosti u odnosu na moje pisanje,nisam se mnogo brinula zbog reči koje su kasnile,na ovaj ili ona način,da prokrče sebi put do papira.
Ipak,
pritisnuta večnom sadašnjošću imam prednost nad
željama.Pogubljene su već u samom startu.
Kao što bi rekao jedan pisac: ''Ne nadam se.Ništa nemam.Slobodan sam.''
Naravno,
povremeno osetim debljinu zidova svoje ''vremenske izolovanosti' tako nevidljive,neopipljive,a tako delotvorne.Ona utiče na pisanje i vremenom,družeći se sa usamljenošću,flertujući sa mogućnošću da nikada ne izađete iz njenog poseda,dostižete onu vrstu etike,njenih ciljeva na koje je verovatno mislio Kami rekavši da je ''sudbina pisca u samoći''.

Nemojte mešati depresiju sa patnjom,ona je ponekad tek naznaka nekih ideja koje vas ''iznutra jedu'' i zbog kojih se ''češete'' i mogli biste se zbog njih na smrt iščešati.

Patnja je nešto sasvim drugo.
Nju zaista poštujem.
Sa njom komuniciram jer bih volela da iz nje izolujem bol,pretvorim ga u reč i stavim reč na papir.