Razmišljanje o suštini ljudskosti, pojava i stvari

Mhm..
Kilavo jutro... A koga je briga što sam i ja kilava?
Kao da sam bitna... Kao da od mene išta na ovom svetu zavisi...
Napolju struže velika životna mašina i baš je briga što je ja bojkotujem: što mi se neće, što mi se ne sviđa njen ritam, njen zvuk, njen način.
I šta radim?
Sedim i prkosim.
Sedim i neću.
Sedim i počinjem da se sviđam sebi samoj zbog posebnosti. Mislim, baš mi je nešto seksi to što se sve nešto od mene očekuje, a ja kao ništa. Tek pustim na trenutak da mi nešto nehaja prostruji kroz pogled. Sve u ime angažovanog neučestvovanja.
I šta onda?
Sve je u redu, samo je malo dosadno.
Kako se razmišlja kontra od sveta?
Šta uopšte znači biti drugačiji, i zašto je to važno?
Zato da bi me neko primetio?
A ko me to još nije primetio, a da ja baš njegovu pozornost želim?
Evo mi se u ovom nekanju otvaraju neki pendžeri, pa kroz njih vidim svet pun mahnitih osoba koje se upiru iz sve snage da neko na njih obrati pažnju. Mislim, imaju sve: porodice, poslove, hobije, zadovoljstva... Ali to nije dovoljno. Nikad nije dovoljno. Pažnja je na ceni. Za malo pažnje ljudi rade najneverovatnije stvari. Pogledajte koliko sam zaradio! Koliko sam pobio! Koliki mi je! Koliko dugo mogu kamion u zubima da nosim!...
Čemu im sve to?
Kad se može i drugačije.
Na primer, ovako kao ja.
Elegantno i s distancom posmatrati svet. Mislim, dobro mi stoji. Daje mi neku filozofsku nijansu, a taj efekat ne mogu postići ni jednim rumenilom.
Volim kad sam ovako promišljeno nezainteresovana. To je intrigantno. I kontra je od ovih što se tako seljački oko svega uzbuđuju.
Ih, kad prošetam ovako s dignutim nosem i prezrivim treptrepom, neka me mrze. Ne idem ja ovog jutra među svet zato što moram, nego iz inata, da ne pomisle slučajno da su mi važni, da su dostojni moga odustajanja. I baš me briga što ću s tonom arogancije da skrećem pažnju na sebe. Kao da mi je to uopšte bitno... Ma kakvi...

Da,posebnost je ona vrsta ljudskog postojanja,tačnije odlika istog,koja te odvaja prvo od onog nukleusa koji su hteli da ti prodaju za ''identitet'' u odnosu na tvoj,sasvim ličan,unutrašnji svet,a zatim i u odnosu na čitavo društvo koje u svojoj trulosti želi da nas poništi,da nas kao jedinke ugasi.
Da,zašto ''aktivno neučestvovati''?Zašto biti stranac samom sebi?
Bolje je tražiti iluzije na pozajmicu,nego sebe čitav život pozjamljivati,izdavati se pod kiriju nekim nevažnim po tvoje biće
ljudima,tačnije tek licima bez priče.

Mora se.
Svi smo mi svesni da se mora učestvovati. I svi smo pupčanim, novčanim i mnogim drugim vrpcama vezani za ovaj svet.
Nema baš mnogo panka u svakodnevici. Današnji pankeri piju nes-kafu s mlekom, izljube se s ženom i decom, plate porez, pa onda u osam na koncertu prodaju bunt publici, koja je pre toga išla na posao, platila račune, pojela i obukla nešto što se jako reklamira...
Iluzija o kojoj sam pisala je tek jedan od načina kako se moranje može lakše podneti, kako se svesnom intervencijom u načinu razmišljanja i ponašanja, može doprineti osećaju da su svemu učestvujemo voljno.
Volja je od svega najbitnija, a ona je pitanje motivacije. Ako se na pravilan (društveno prihvatljiv) način napumpamo na ono što se mora, nije nam onda ni teško. A ako u svemu tome uspemo da zadržimo mrvu dostojanstva i sačuvamo esenciju svoje osobenosti, već smo postigli mnogo.
Mora se pristati na ovaj svet, a nije loše insistirati na tome da i svet pristane na naše male improvizacije, ma koliko one bile sitne i iluzorne. Bar toliko da sebe ne osetimo kao potpune strance u službi tuđih priča, kako si to lepo rekla...