Mesečarenje

Plavo.
Baš nigde nijednog oblačka.
Što volim kad uhvatim takav trenutak.
Čekaj, jastreb.
Kobac.
Jastreb.
Kobac.
Jastreb, ipak. Preveliki je to raspon krila i previše su zaobljena za jednog kopca.
Zatvorim oči.
Ništa, samo zvuk aviona.
Čekaj, kako to, malopre nije bilo ničega?
Otvorim oči i ugledam liniju dima za belom čeličnom pticom.
Ljudi na nebu.
Dobro, mogu opet da žmurim.
Muva proleti blizu mene ostavljajući za sobom bzzz zvuk.
Bacim pogled.
Veelika muva.
Evo ga i leptirić. Kupusar. Odleprša nehajno mašuči svojim belim krilima sa crnim tufnama.
Šljis, pljus i ostale onomatopeje brčkanja u vodi.
E, tu se već okrenem na stranu da bacim pogled na drugu obalu.
Moravsko prase.
Kao oni vijetnamski prasići u akcionim filmovima, komotno se kupa u plićaku sve u 16. Plus, riška tražeći neku klopu valjda. Crno je i debeljuškasto.
Čujem Gogu kako ga zove: "Odi! Odi!" kao psa :) "Daj da ga namamim, i trpaj u gepek!"
Ode prasac.
Mmmm, tišina.
Samo vetar koji mi hladi leđa dok sunce greje, onako junački. Nije to ono julsko ili avgustovsko, koje prži, ali greje sasvim solidno.
A vetar uspavljuje...
Možda sam malo i dremnuo.
Trgne me ding-dong zvuk poruke.
Pružim ruku.
Pročitam sa jednim otvorenim okom.
Mali indijanac.
Otvorim i drugo.
Zablejim se u oblačiće koji su se odjednom pojavili, i garant bar jedan na nju liči.
Ukapiram da o tome razmišljam sa blentavim osmehom.
Je li, a zbog čega sam ja ovde?
A, da.
Pecanje.
Ustanem i krenem da proverim da se nešto nije slučajno upecalo.