srkins

Ponekad me tako iznenada vrate u stvarnost
neke reci, misli koje slutim.
Zaustavi se njihov reski zvuk na mom obrazu,
kao samar zabride.

Ponekad mi oduzimaju lepotu darovanog,
balovi pod maskama,
u kojima jedino ja pokazujem pravo lice,
usamljen u nastojanjima da objasnim
kako na to imam pravo.

Tvrdoglavo i nepopravljivo želim biti ja.

Iskren do boli, naivan slikar snova.

Moje usne ne izgovaraju laž
naucene na govor ljubavi.

Moje misli ne zaplicu se o laž
naucene pratiti srce.

Ne odustajem od sebe!

Možda sam nekome upravo bas takav potreban.

I kada prostirem svoj život kao tepih
po kojem gaze gruba stopala krvnika,
ja cutim dopuštajuci.

Glupost ili dobrota? Zbog cega? Zašto? Ima li svrhe trpeti?

Hoce li neko to znati da ceni kao dar?

Postavljam sebi pitanja na koja ne znam odgovor,
pa mirujem zatecen, iznenada tih
u delovima sebe nepoznatim cak i meni.

Želim da izadjem iz tamnice u koju se vracam
gonjen strahovima prošlosti.

Želim da ne mislim crno dok u rukama držim boje.

Želim da ne slutim
ono što ne cujem kao izrecenu istinu.

Želim da ne slutim
da reci se vracaju kao jeka odbijajuci se o zid.

Želim da ne slutim
da koracam po tankoj liniji na rubu sveta.

Želim da ne slutim,
ali slutnja se vraca kao nepozvan gost.

I pitam se gde je moje mesto?

Hocu li znati srcem da procenim,
hocu li imati snage da otkrijem sve tajne puteve